Јединство биљке, животиње, човека
Иако је биљка први микромакрокосмички пра-домаћин, који повезује земљу, воду, ваздух и светлост (небо), преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, она се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом. По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" најсавршенији вид енергије – не могу!?
Теорија еволуције у постепеном прелазу од неживог ка живом са борбом за опстанак између јединки, врста, претежно се ослања на развој од животиња ка човеку.
Међутим, ако се пође од старијег јединства неживог и живог код биљке, то је много пре суштинско јединство неживог и свих различитих родова живог!
Првостепена култура домаћина и госта није само однос човека према човеку, него и према биљкама, животињама, земљи, води, ваздуху, енергији... целокупној живој и неживој природи.
Први микромакрокосмички пра-домаћин је, заправо, биљка, која повезује земљу, воду, ваздух и светлост (небо), припрема тако храну, кисеоник за сав остали живи свет!
Иако преображава неживо у живо, "једе" светлост и производи храну и кисеоник за сав остали живот, биљка се у теорији еволуције маргинализује и проглашава нижом организацијом.
По чему су човек и животиње "виша" организација, ако две суштинске ствари – да преобразе неживо у живо, или "једу" најсавршенији вид енергије – не могу!?
Урбана култура велеграда у корист науке, економије технологије не маргинализује само село, мање градове, мирис, укус, здрав ваздух, воду, биљке, животиње, него и првостепено пра домаћинство–гостинство човека према земљи, води, ваздуху, ватри, биљкама, животињама, свему живом, неживом...
А заправо, тек се у том пра домаћинском односу биљке, животиње и човека и неживог и живог кроз храну, воду, дисање: метафизику мириса и укуса, даха и метафизику рода, утемељује суштинска микромакрокосмологија!
ДРВО ЖИВОТА
Не вреди само гледати храну, већ одржање јединке подразумева кроз једење пијење, суштински додир, а одржање врсте, јединством полова зачећем стварајући додир. Само та праоснова суштинског додира кроз метафизику мириса, укуса, једење, пијења, хране, или кроз метафизику полности стварајућег додира, достиже неподељено теолошко-филозофско-научно-уметничко најстарије јединство.
Прва забрана у ј(едемском) врту односи се на укус, једење, пијење, храну суштински додир. Друга заповест на метафизику полности, праначело рода, стварајући додир. Ако се након плода са дрвета знања добра од зла каже: „Тада им се отворише очи и видеше да су голи,“ очигледно да су пре тога сва чула кроз мирис истине Духа Светог који буди, узбуђује срце, душу, за укус у љубави Бога истовремено сагледавала безмерје унутрашње, духовне лепоте. Са једењем било којег плода Адам је имао истовремено и неко откривање, откровење; кроз свако надумно укусно (је)едемско јести, откривао најузвишеније јесте. Са биљкама разговор на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, а са Евом највише телесно-душевно-духовно све-једно, једно све.
А кроз мирис истине и укус љубави са Дрвета живота, надумно откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима...