Jedinstvo biljke, životinje, čoveka
Iako je biljka prvi mikromakrokosmički pra-domaćin, koji povezuje zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo), preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, ona se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom. Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" najsavršeniji vid energije – ne mogu!?
Teorija evolucije u postepenom prelazu od neživog ka živom sa borbom za opstanak između jedinki, vrsta, pretežno se oslanja na razvoj od životinja ka čoveku.
Međutim, ako se pođe od starijeg jedinstva neživog i živog kod biljke, to je mnogo pre suštinsko jedinstvo neživog i svih različitih rodova živog!
Prvostepena kultura domaćina i gosta nije samo odnos čoveka prema čoveku, nego i prema biljkama, životinjama, zemlji, vodi, vazduhu, energiji... celokupnoj živoj i neživoj prirodi.
Prvi mikromakrokosmički pra-domaćin je, zapravo, biljka, koja povezuje zemlju, vodu, vazduh i svetlost (nebo), priprema tako hranu, kiseonik za sav ostali živi svet!
Iako preobražava neživo u živo, "jede" svetlost i proizvodi hranu i kiseonik za sav ostali život, biljka se u teoriji evolucije marginalizuje i proglašava nižom organizacijom.
Po čemu su čovek i životinje "viša" organizacija, ako dve suštinske stvari – da preobraze neživo u živo, ili "jedu" najsavršeniji vid energije – ne mogu!?
Urbana kultura velegrada u korist nauke, ekonomije tehnologije ne marginalizuje samo selo, manje gradove, miris, ukus, zdrav vazduh, vodu, biljke, životinje, nego i prvostepeno pra domaćinstvo–gostinstvo čoveka prema zemlji, vodi, vazduhu, vatri, biljkama, životinjama, svemu živom, neživom...
A zapravo, tek se u tom pra domaćinskom odnosu biljke, životinje i čoveka i neživog i živog kroz hranu, vodu, disanje: metafiziku mirisa i ukusa, daha i metafiziku roda, utemeljuje suštinska mikromakrokosmologija!
DRVO ŽIVOTA
Ne vredi samo gledati hranu, već održanje jedinke podrazumeva kroz jedenje pijenje, suštinski dodir, a održanje vrste, jedinstvom polova začećem stvarajući dodir. Samo ta praosnova suštinskog dodira kroz metafiziku mirisa, ukusa, jedenje, pijenja, hrane, ili kroz metafiziku polnosti stvarajućeg dodira, dostiže nepodeljeno teološko-filozofsko-naučno-umetničko najstarije jedinstvo.
Prva zabrana u j(edemskom) vrtu odnosi se na ukus, jedenje, pijenje, hranu suštinski dodir. Druga zapovest na metafiziku polnosti, pranačelo roda, stvarajući dodir. Ako se nakon ploda sa drveta znanja dobra od zla kaže: „Tada im se otvoriše oči i videše da su goli,“ očigledno da su pre toga sva čula kroz miris istine Duha Svetog koji budi, uzbuđuje srce, dušu, za ukus u ljubavi Boga istovremeno sagledavala bezmerje unutrašnje, duhovne lepote. Sa jedenjem bilo kojeg ploda Adam je imao istovremeno i neko otkrivanje, otkrovenje; kroz svako nadumno ukusno (je)edemsko jesti, otkrivao najuzvišenije jeste. Sa biljkama razgovor na nivou sna, sa životinjama skoro kao sada sa ljudima, a sa Evom najviše telesno-duševno-duhovno sve-jedno, jedno sve.
A kroz miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života, nadumno otkrivanje, otkrovenje od Boga i razgovor sa višim bićima...