Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 18. Јун 2018.

Tomislav Novakovic

Метафизика мириса, укуса, додира

Аутор: Томислав Новаковић

Иако су много више лепе ствари које се виде или чују, говоре, него оно што се једе, пије... лепо је најпре повезано са укусом. Зашто?  Зато што мирис истине буди, узбуђује срце, душу, духу за укус у љубави Бога.
 

Метафизика мириса, укуса, додира

 

Метафизика мириса, укуса, додира је старија од сваке друге уметности

 

Ако су мирис, укус, дах, суштински или  стварајући додир, суштинске ствари, онда их треба утемељити од физике до метафизике.

Само најјаче осећање, сећање мириса истине и укуса љубави све наше мисли,  речи,  осећаје обједињује  у јединствену, а не неко "по себи" (сазнајно-логичко) јесте.

Као што сва чула (вид, слух, мирис, укус, додир) нису могући без живе целине живог тела, душе, духа, тако ни лепота слика, музика, песма, покрет (која у савршенству уметничко изражавања спаја боје и облике, мелодије и ритмове, речи и риме... ) није могућа без старијегг умећа спајања целовитих људи по најсавршенијем мириса истине и укус љубави из вечног живота!

Та целовита лепота (чистог средишта срца или највише сврхе врха) осмишљава сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додура.., једе неподељено физичко–душевно–духовно ј(едемско) вечно јесте.

Почетним мирисом, укусом, и опажајима свих осталих чула све са стране, ван иде осећајима у најдубље средиште срца, а мислима, идејама у мозак, свест, највишу сврху врха.

Суштинско прожимање, додиривање, укрштање енергија веже и у неживом честице у атомима, атоме у молекулима, а камоли ћелије, органе, у живом. Кичма, мозак директним или индиректним додирима повезују кроз кости, мишиће, крвне судове,  живце све органе.

Мирис истине и укус љубави светог једосмо писмо сабира, бере, бира по једно, за једно.

Родило се кад је родило, сазрело духом, дало род за вечност.

Чистим срцем  ред из  среде, унутра, чистог средишта ка свему около ван  или вршидба од врха ка дну,  почело унапред чела за све уназад, завршна жетва сврхе, смисла, духовни срп истине,  круни се у круни.

Живо и неживо се непрекидно прожимају дисањем, храном, суштинским или стварајућим додиром кроз раст од семенке до плода или размену молекула, елемената, енергија у ћелијама, органима.[1]

Метафизика мириса, укуса, даха је кроз суштински додир одржање јединке, а метафизика, полности кроз стварајући додир, одржање врсте.

Једењем, храном, дисањем, метафизиком мириса, укуса то је суштински додир, а из метафизике полности у плодном тренутку у коме се прожима тело и дух, сва чула,  мисли, речи, осећаји .… стварајући додир.

Аристотел посматра диодир од физике до метафизике кроз  суштински поларитет између завршног облика (лика човека) и почетног додира  разрешава у уму, као унутрашњем облику свих облика, или додиру свих додира.

Стара индијска филозофија пре вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења трансцендира дах, метафизику даха види као првостепену основу живота, суштинску везу (чисте воље) душе са  духом.

Научно, филозофско, уметничко стварање укрштање најразноврснијих мисли, речи,  осећаја, чулног– разумског, умског достиже укусно све-једно-једно-све.

Сусрет  човека и човека  лицем к лицу кроз речи, мисли, идеје је једно душевно,  духовно прожимање, додир.

Мирис истине и укус љубави достиже надумно укусно јесте за тело,  душу, тело, дух; кроз метафизику чисте воље, метафизику језика, метафизику мириса, укуса, даха, метафизику, полности, микромакрокосмологију...

Када се појачаном чулношћу (техником) шири свест од унутра ка ван, за селекцију свих тих информација, комуникација јавља се на крају потреба да се мудро уреди живот, достигне најузвишеније јединство.

Само метафизика мириса и укуса и полности, из суштинског и стварајућег додира из најстаријег све једног-једног-свега утемељује целовити смисао лепоте за све остале лепоте слике, звука, покрета.

Када се трансцендира мирис ка истини, укус ка љубави, дах ка духу који оживљује, или полност у стварајући додир, оно најовостраније, најинстинктивније се уздиже у најоностраније најдубље, најузвишеније; сједињује тело и дух, свесно, подсвесно и надсвесно  најконкретнији појединац и народ, држава, човечанство…

Иако су много више лепе ствари које се виде, чују, говоре, него оно што се једе, пије... опет се лепо повезује са укусом. Зашто? Зато што се највиши смисао лепоте разоткрива кроз истину као мирис и љубав као укус, који се  претпостављају за лепоту свих уметничких облика.

Иако су много више лепе ствари које се виде, чују, говоре, него оно што се једе, пије... опет се лепо повезује са укусом. Зашто? Зато што се највиши смисао лепоте разоткрива кроз истину као мирис и љубав као укус, који се морају претпоставити за лепоту свих уметничких облика.

Као што се лепе слике, мелодије, речи, покрети.... лепе за очи, уши,  тело, осећаје... тако се мирис истине и укус љубави  лепе за срце и душу и тек дају одговор зашто је лепо лепо.

Та унутрашња лепота, као умеће самог живота од целовите личности ка целовитој личности  за све људске и “надљудске“ моћине не саставља само све остале уметности, него и филозофију, религију, науку, тело и дух, човека и човечанство. 

Метафизика полности кроз јединство мужа и жене укључује и инстинктивност, борбу за одржање јединке, врсте и узвишену духовност, љубав: и свест, подвест и надсвест. Опет, иако претпоставља духовно јединство са речима: „И биће двоје једно тело“ нагласак је стављен на физичку једноћу, из које иде благослов сваке друге душевне плодности.

Зачеће кроз спољашњи, унутрашњи стварајући додир тражи у љубави целог човека... [2]  и није дат да служи кичу, него да кроз физичку и душевну плодност, прожимање  мисли, речи, осећаја кроз унутрашњу лепоту личности, надвлада сваку површност,  кич…

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома. Продирање кроз ножно,  мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож; мирисно укусни окрет  у бити битке срца од убити ка љубити, за освајање од круне ка царском подножју.

Као што жена оплођена у физичкој љубави са мужем рађа нови живот, тако душа оплођена духом Божјим рађа из узвишене мисли, речи, дела у духовној љубави новог човека за вечни живот. 

Из  плодног тренутка спајања мужа и жене зачиње се физички живот. Из једног узвишеног тренутка најчистије мисли, осећаја зачиње у души духовни плод истине јачи од свог пролазног живота и узраста ка савршеном дану–животу вечном. То је из вечно живог тренутка физичке, душевне, духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, спајања, узрастања од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом од људи изабраних из сваког  места, времена у  небеском телу, роду  узрастање за вечност.

 

Коментар

 

Не вреди само гледати храну, већ одржање јединке подразумева кроз једење пијење, суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир. Само та праоснова суштинског додира кроз метафизику мириса, укуса, једење, пијења, хране, или стварајућег додира кроз метафизику полности, достиже најстарије теолошко-филозофско-научно-уметничко  јединство.

Прва забрана у ј(едемском) врту односи се на укус, једење, пијење, храну суштински додир. Друга заповест на метафизику полности, праначело рода, стварајући додир. Ако се након плода са дрвета знања добра од зла каже: „Тада им се отворише очи и видеше да су голи,“ очигледно да су пре тога сва чула  била дата зацеловиту, унутрашњу лепоту, духовно безмерја мириса истине и укуса љубави. Пре тога је човек са сваким плодом, једењем имао истовремено и неко откривање, откровење, кроз свако надумно укусно (је)едемско јести, откривао најузвишеније јесте. Са биљкама је то био разговор на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, а са Евом највише телесно-душевно-духовно све-једно, једно све. А кроз мирис истине и укус љубави са Дрвета живота откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима.  

 



[1] Тај додир живог и неживог од семенке до зреле јединке код биљке је суштински.

[2] За Фројда тек генитални карактер достиже пуну зрелост еротског додира, екстатичку пуноћу оргазма која се испољава за цело тело, сва чула. Он такође мисли да се тај ерос кроз све врсте социјализовања, цивилизовања, институције породице, државе, образовања, науке, уметности, религије, филозофије потискује, преображава у плодност чула, осећаја, мисли,  идеја… 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу кроз мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити за јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

 

Томислав Новаковић

Видео дана