Томислав Новаковић филозоф

Недеља | 15. Септембар 2019.

Tomislav Novakovic

Метафизика мириса, укуса, додира

Аутор: Томислав Новаковић

Иако су много више лепе ствари које се виде или чују, говоре, него оно што се једе, пије... лепо је најпре повезано са укусом. Зашто?  Зато што мирис истине узбуђује срце, буди душу, дух за укус у љубави Бога.
 

Метафизика мириса, укуса, додира

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА ЈЕ СТАРИЈА ОД СВАКЕ ДРУГЕ УМЕТНОСТИ

 

Када се појачаном чулношћу (техником) шири свест од унутра ка ван, јавља се потреба да се кроз селекцију свих тих информација, комуникација мудро уреди живот, достигне на крају неко најузвишеније духовно јединство.

Живо и неживо се непрекидно прожимају дисањем, храном, суштинским или стварајућим додиром кроз раст од семенке до плода или размену молекула, елемената, енергија у ћелијама, органима.[1]

 

Наука, филозофија, теологија, уметност кроз прожимање најразноврснијих мисли, речи, осећаја, одлука, догађаја, доживљаја чулног– разумског, умског тржи неко најукусније, најдубље, најузвишеније  све-једно-једно-све.

Суштинско прожимање, додиривање, укрштање најразноврснијих енергија веже чак честице у атомима, атоме у молекулима у неживом, а камоли ћелије, органе, у живом...

Кичма, мозак, живци директним или индиректним прожимањима, додирима повезују кости, мишиће, крвне судове,  све органе.

Кроз једење, пијење, храну, дисање то је метафизиком мириса, укуса суштински додир, а кроз плодни тренутак у коме се прожима сва чула, мисли, речи, осећаји, тело и дух тоје метафизиком полности стварајући додир...

Зато Аристотел посматра додир од физике до метафизике; схвата кроз  суштински поларитет између завршног облика (лика човека) и почетног додира разрешава у уму, као унутрашњем облику свих облика, или додиру свих додира.

Стара индијска филозофија  такође, пре вида, слуха, мириса, укуса, додира, говора или мишљења првостепену онострану основу свега живог сагледава кроз метафизику даха...

Живот се сагледава кроз суштинску везу (чисте воље) срца, душе са  духом.

Зато у старој индијској филозофији  многе врсте јоге умећем дисања побољшавају физичко и душевно здравље јачањем те првостепене везе даха са духом...

Здраво са нагласком на ноздрву, на правилан дах, дисање за здраво тело и правилне мисли, истинит дух за здраву душу.

На почетку Библије у књизи Постања Бог ствара Адама од земље а на крају " дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива"..

На почетку Библије у књизи Постања Бог ствара Адама од земље а на крају " дуну му у нос дух животни и поста човек душа жива"..[2]

Стално дисање, дах и куцање срца за живот тела а дух истине и ватра љубави за вечно живу душу...

 

Међутим иако су мирис, укус, дах или суштински (кроз храну) или стварајући (кроз полност) додир, те јако битне ствари нису никада утемељене, како би требало до краја, од физике до метафизике.

Опет, иако су много више лепе ствари које се виде, чују, говоре, него оно што се једе, пије... опет се лепо повезује са укусом. Зашто?

Метафизика мириса, укуса, даха за суштински додир (одржање јединке) и метафизика, полности кроз стварајући додир (заодржање врсте).

Када се тражи задња основа мириса, укуса, даха, додира у оностраном, мирис је истина, укус  љубав, а дах  дух који душу оживљује, за полност је та оностраност стварајући додир, 

Тек када се оно најповршније, најниже, најовостраније, најинстинктивније уздиже у најдубље, најузвишеније најоностраније, сједињује се тело и дух, свесно, подсвесно и надсвесно, најконкретнији појединац и народ, држава, човечанство…

Зато што се највиши смисао лепоте разоткрива кроз истину као мирис и љубав као укус, и они се  претпостављају за лепоту свих уметничких облика.

Та целовита лепота (чистог средишта срца или највише сврхе врха) осмишљава сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додура.., једе неподељено физичко–душевно–духовно ј(едемско) вечно јесте.

Тек то најјаче осећање, сећање мириса истине и укуса љубави све наше мисли,  речи, осећаје обједињује у јчистој вољи у једну слободну  властитост, а не неко "по себи" (сазнајно-логичко) јесте.

Тек метафизика мириса и укуса и полности, из суштинског и стварајућег додира из најстаријег све једног-једног-свега утемељује целовити смисао лепоте за све остале лепоте слике, звука, покрета.

Као што се лепе слике, мелодије, речи, покрети.... лепе за очи, уши,  тело, осећаје... тако се мирис истине и укус љубави  лепе за срце и душу и тек дају одговор зашто је лепо лепо.

Та унутрашња лепота, као умеће самог живота од целовите личности ка целовитој личности  за све људске и “надљудске“ моћине не саставља само све остале уметности, него и филозофију, религију, науку, тело и дух, човека и човечанство. 

Као што сва чула (вид, слух, мирис, укус, додир) нису могући без живе целине живог тела, душе, духа, тако ни лепота слика, музика, песма, покрет (која у савршенству уметничко изражавања спаја боје и облике, мелодије и ритмове, речи и риме... ) није могућа без старијегг умећа спајања целовитих људи по најсавршенијем мириса истине и укус љубави из вечног живота!

Почетним мирисом, укусом, и опажајима свих осталих чула све са стране, ван иде осећајима у најдубље средиште срца, а мислима, идејама у мозак, свест, највишу сврху врха.

То је ред из  среде, унутра, чистог средишта срца ка свему около ван или из највише сврхе врха, савршена вршидба од врха ка дну,  почело унапред чела за све уназад, духовна жетва сврхе, смисла, завршени срп истине, круни се у круни.

Мирис истине и укус љубави светог једосмо писмо сабира, бере, бира надумно укусно једно, за једно у Богу за савршени живот за вијек и вавијек.

Човек се родио тек кад је зрео за вечност, родио духом, дао за вечност.

Метафизика полности кроз јединство мужа и жене укључује и инстинктивност, борбу за одржање јединке, врсте и узвишену духовност, љубав: и свест, подвест и надсвест. Опет, иако претпоставља духовно јединство са речима: „И биће двоје једно тело“ нагласак је стављен на физичку једноћу, из које иде благослов сваке друге душевне плодности.

Зачеће кроз спољашњи, унутрашњи стварајући додир тражи у љубави целог човека... [3]  и није дат да служи кичу, него да кроз физичку и душевну плодност, прожимање  мисли, речи, осећаја кроз унутрашњу лепоту личности, надвлада сваку површност,  кич…

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома.

То је продирање кроз ножно,  мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож; мирисно укусни окрет  у бити битке срца од убити ка љубити, за освајање од круне ка царском подножју.

Као што жена оплођена у физичкој љубави са мужем рађа нови живот, тако душа оплођена духом Божјим рађа из узвишене мисли, речи, дела у духовној љубави новог човека за вечни живот. 

Из плодног тренутка спајања мужа и жене зачиње се физички живот. Из једног узвишеног тренутка најчистије мисли, осећаја зачиње у души духовни плод истине јачи од свог пролазног живота и узраста ка савршеном дану–животу вечном.

То је из вечно живог тренутка физичке, душевне, духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, спајања, узрастања од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом од људи изабраних из сваког  места, времена у  небеском телу, роду  узрастање за вечност.

 

КОМЕНТАР

 

Не вреди само гледати храну, већ одржање јединке подразумева кроз једење пијење, суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир. Само та праоснова суштинског додира кроз метафизику мириса, укуса, једење, пијења, хране, или стварајућег додира кроз метафизику полности, достиже најстарије теолошко-филозофско-научно-уметничко  јединство.

Прва забрана у ј(едемском) врту односи се на укус, једење, пијење, храну суштински додир. Друга заповест на метафизику полности, праначело рода, стварајући додир. Ако се након плода са дрвета знања добра од зла каже: „Тада им се отворише очи и видеше да су голи,“ очигледно да су пре тога сва чула  била дата зацеловиту, унутрашњу лепоту, духовно безмерја мириса истине и укуса љубави.

Пре тога је човек са сваким плодом, једењем имао истовремено и неко откривање, откровење, кроз свако надумно укусно (је)едемско јести, откривао најузвишеније јесте. Са биљкама је то био разговор на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, а са Евом највише телесно-душевно-духовно све-једно, једно све. А кроз мирис истине и укус љубави са Дрвета живота откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима.  

 



[1] Тај додир живог и неживог од семенке до зреле јединке код биљке је суштински.

Свето Писмо Старог и Новог Завета, Књига постања, 2, 7

 

[3] За Фројда тек генитални карактер достиже пуну зрелост еротског додира, екстатичку пуноћу оргазма која се испољава за цело тело, сва чула. Он такође мисли да се тај ерос кроз све врсте социјализовања, цивилизовања, институције породице, државе, образовања, науке, уметности, религије, филозофије потискује, преображава у плодност чула, осећаја, мисли,  идеја… 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Пораст интернета и све већег броја електронских друштвених мреже, алтернативних медија, комуникација, образовања, изражавања... неформалног организовања и деловања... највећи је доказ да би  четврти точак, стуб независне сфере информативне власти за слободу мисли и речи (науке, образовања, културе,  комуникација, информација,  медија) – који би вертикалу посредне демократије (законодавне, судске, и извршне власти) уравнотежио са хоризонталом непосредне демократије (са слободом спонтаног друштвеног организовања, и деловања) – требало да постане један од конституента демократског политичког система...


Томислав Новаковић

Видео дана