Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 14. Децембар 2017.

Tomislav Novakovic

Аристотелово учење о Богу

Аутор: Томислав Новаковић

Свако једно и свако биће, за свој облик, сврху, кретања, пре једног по себи, или бића по себи, тражи савршени облик свих облика, сврху свих сврха, Божије мишљења о самом мишљењу, једно са савршеном духовним животом, вечним делом, које сваку могућу могућност покреће ка њеној стварности.

Аристотелово учење о Богу

 

ЛОГИКА И МЕТАФИЗИКА

 

"А мисао и то она која је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је „највиша мисао, мисао о највишем добру."[1]

Иако на први поглед изгледа да закони логике (исправног појма, суда, закључка) важе по себи, независно од сваког садржаја мишљења, Аристотелова логика (Органон) у потпуности претпоставља његову Метафизику, а све логичке категорије старије метафизичке категорије, а не обрнуто.

И закон непротивуречност и закон идентитета тек у Божијем мишљењу о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и предмет мишљења, имају утемељење.

Логика се ослања на метафизику и логос микро или макрокосмоса наспрам хаоса у основи било каквог облика у покретању од могућности ка стварности, нема без сврховитог узрока.

Суштински логос, по Аристотелу, не треба да објасни само конкретно дешавања, догађања од појаве ка појави, другостепену узрочност од ствари ка ствари, него и саму стварност ствари или светскост света, саму смисленост мисли и бивствовање бивствовања...

Чисто механичка, чулна узрочност (од ствари ка ствари, појаве ка појави) по Аристотелу не само да није могућа по себи, него је чак противуречна.

Без Божијег духовног живота по себи, као облика свих облика, сврхе свих сврха, покретача свих кретања, не може постојати ни схватити никакав: облик, кретање, сврха, дешавања; ни стварност ствари, ни светскост света, ни сазнатљивост сазнања, ни бивственост бивствовања!

Сваки просторно-временско материјални коначни живот по могућности, тражи духовни живот по себи, по најнужнијој, вечној стварности.

Конкретно обличје, сврха, кретање сваког рода или врсте материјалних бића није никад потпуна стварност, него је  само делимично стварност, а делимично могућност.

Природни свет, живот, биће је по својој материји могућност, а по свом облику, сврси, кретању, с којима подражава вечну сврху свих сврха, облик свих облика, Божији савршени живот, вечно биће, најнужнију духовну стварност, као покретача свих кретања, он је стварност.

За могућност било каквог облика, сврховитог кретања природног живота, бића, мора постојати највиши умски облик свих облика, сврха свих сврха, вечног мишљења о самом мишљењу, истоветна са савршеном делатношћу, делом, најнужнија стварност духовног живота по себи, Божијег вечног  бића.

Свако конкретно биће, за своје обличје, сврху, кретање од могућности ка стварности, пре једног по себи, или бића по себи, тражи најстарије јединство по себи – савршено Божије мишљења о самом мишљењу,  као вечни облик свих облика, вечну сврху свих сврха, најнужнију духовну стварност једну са вечном делатношћу, савршеним делом, која сваку могућу могућности покреће ка њеној стварности.

Да би по могућности материје могла да постоји било која, каква појединачнa, посебнa делимична стварност, сврха, обличје (која може да не постоји), мора постојати вечна духовна стварност, Божије савршено обличје, као сврха свих сврха (која не може да не постоји).

Да би могло да постоји било које, какво релативно (људско) мишљење, сазнање, мора постојати (Божије) апсолутно самомишљење, самосазнање.

Вечно мишљења о самом мишљењу, у коме су изједначени онај који мисли, само мишљење и оно што се мисли, као нужна стварност (која не може да не постоји) наспрам само могућности материје, као савршени облик свих облика, сврха свих сврха Божијег духовног живота по себи је непокретни покретач све природне стварности, сваког обличја, сврхе, кретања, постојања коначног живота, бића  (које може да не постоји).

 

ФИЗИКА И МЕТАФИЗИКА

 

„Стога, када се појавио човек који је рекао да у природи, као и код животиња, постоји ум као узрок свеопштег реда и уређења, изгледало је као да је да је он једини при здравом разуму, с обзиром на лутања његових претходника.“[2]

Један од основних разлога Аристотеловог напуштања Платоновог учења о идејама је што оне по њему не објашњавају узрок кретања.

По њему се  ништа не креће случајно него  увек постоји неки одређен узрок.

“Немогуће је да кретање постане или да  престане јер је оно вечито.“[3]

Кретање је исто тако непрекидно као и време, које је или истоветно са кретањем, или извесно одређење кретања.

Али како је једино непрекидно вечито кретање – без почетка и краја – кружно кретање, мора постојати и вечни узрочник, који пошто је узрочник кретања, сам мора бити непокретан, иначе не би био вечни узрок, него би и сам морао имати нешто што га покреће. Зато се, “мора...претпоставити неки последњи израз који је покретач  а да се не покреће, вечно биће, супстанција и сама стварност.“[4]

На који начин узрочник кретања може бити неопокретан?

Једино као духовни покретач вечне истине, Божији логос из савршене сврхе свих сврха.

Постоји једна стварност која непрекидно покреће ствари које се крећу, док је сам први покретач непокретан.[5]

Бог, као непокретно што покреће, као вечни облик свих облика, вечна сврха свих сврха идентична вечном делатношћу, делом, као савршена духовна стварност.

Божија мисао о мисли је непокретни покретач, јер су ту идентични онај који мисли, оно што се мисли и сама делатност мишљења.

По Аристотелу, мисао усмерена ка свом предмету се кроз ту везу мишљења са својим предметом  покреће оним што замишља, истином коју схвата.

То логичко кретање мишљења ка предмету мисли, облика ка својој сврси, је, заправо (вечна) духовна стварност испред сваке могуће могућности (делимично стварне-делимично могуће) просторно-временско-материјалне природе.

Чиста делатност, нужна стварност Божијег живота по себи, савршеног духовног бића, наспрам само могућности пасивне материје, као апсолутни умни облик свих облика, сврха свих сврха води сваки облик и сврху у природи од њихове могућности ка њиховој стварности. 

Једна крајност мишљења је умско мишљење о самом мишљењу нужне стварности Божије истоветно са савршеном сврхом-делом сопственог духовног живота, вечног бића.

Друга је разумско мишљење које зависи од слепог осећаја, жеље, потребе за одржањем живота коначног бића у природи која се рађају и умиру, само по могућности чулне материје.

Платону, по Хегелу, недостаје та Аристотелова одредба Бога, као апсолутног облика свих облика, стварност свих могућности, идентична са највишом делатношћу, делом, која је као сврха свих сврха оно  непокретно што покреће која свакој појединачној, посебној, општој  ствари, бићу доноси принцип живости, субјективности.

По Хегелу, Платону недостаје та Аристотелова одредба Бога, као апсолутног облика свих облика, стварности свих могућности, сврхе свих сврха, идентичне са највишом делатношћу, делом, која је оно   непокретно што покреће.

Ипак, ако је Бог покретач највишом сврхом–делом свог савршеног живота, вечног бића, зашто то није сама по себи Платонова идеја?

И идеја је вечном сврхом највишег добра апсолутни логичко-онтолошко-телеолошки узрок идеја и покретач за све њихове копије.

Све идеје имају логичку кружност, своје савршенство, идеалност тек по идеји добра, која је по својој најнужнијој вечној сврси–делу (наспрам само сенке чулног или одсјаја разумског бића) оно најнужније непокретно што покреће.

Ако материја постоји само као могућност (није могућа без конкретног облика, сврховитог кретања), шта може бити стални облик јединства мноштва за сврховито кретање сваког рода или врсте од њихове могућности ка њиховој стварности ... ако не нека вечна "идеја"?

И Аристотел савршену духовну делатност вечне сврхе–дела непокретног покретача Божијег мишљења о самом мишљењу схвата по највише добру и каже: " А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.“

Додуше, Аристотелов Бог, као вечна стварност  покреће сву природу  (која је делимично стварност, делимично могућност).

Међутим, како је за Платона материјална природе само сенка или одсјај вечних идеја, њему, свакако, не треба никакав покретач за све (само привидно) настајање, нестајање, кретање у природи...

Ипак, Платон у Тимају говори чак о демијургу, творцу, који ствара свет као дело ума, наспрам само пасивне материје, елемената...

Ту се износи учење да сав космос, потиче из два узрока: Бога и материје; где се кретање и простор подводе под материју.

То је покушај, да се читаво небо, сва природа, живи, неживи свет, човек, објасни из једног умног узрока; космос прикаже као сређен, уређен, живи Бог, срећан, довољан самом себи.

И ту се такође, појављује вечни логос, као духовно кретање непокретног покретача, кружно кретање небеског ума, на које се угледа највиши умски део душе филозофским од чисте идеје ка чистој идеји.

Са дијалектиком идеја човек подражава  вечни логос, духовно кретање небеског ума да кроз љубав ка мудрости (филозофију) ту исту највишу уређеност, хармонију свемира тражи у себи.

По Аристотелу, само се из највишег једног најстварнијег, најнужнијег вечно живог духовног бића, савршене форме–садржине Божијег мишљења о самом мишљењу, има истовремено највише јединство и све разлике, мноштво. 

Та вечна истина Божијег мишљења о самом мишљењу, савршеном сврхом–делом духовног живота–бића покреће сврху–дело сваког другог облика, живота, бића од његове могућности ка његовој стварности.

 

ЧЕТВОРОСТРУКА УЗРОЧНОСТ

 

Аристител сваку ствар (биће) разматра по четири узрока:  по облику (шта је), по материји (од чега је), по кретању (шта је покреће) и  по сврси (коју сврху има)?

Ипак, та се тетрада на крају своди на диаду.

На активну узрочност једног нужног облика свих облика, савршенесврхе свих сврха, вечне духовне стварности Божије и пасивну узрочност безобличне материје за све делимично стварнемогуће сврхе, обличја  спољашњег, унутрашњег кретања микро-макро света.

Једино по савршеном духовном облику свих облика постоји било које, какво друго обличје, по савршеној духовој стварности најнужнијег Божијег бића, било која, каква могућност природног живота, коначног бића, само по апсолутном духовном кретању, покретању било које, какво друго кретање, само по апсолутној сврси свих сврха Божијег савршеног живота, свака друга делимична сврха, дело природног живота, бића.

Као најнужнији облик свих облика, наспрам само могућности безобличне, пасивне материје, Бог је као савршена сврха свих сврха вечног живота по себи, савршеног духовног бића, суштински узрок сваког облика, сврховитог кретања природног бића у његовом прелазу од могућности ка стварности, док механичка узрочност од конкретне ствари, појаве ка конкретној ствари, појави нема никакве везе са суштинском узрочношћу. ...

Конкретно обличје, сврха, кретање рода или врсте смртног живота, природног бића само је делимично стварност а делимично могућност и зато је узроковано савршеним обличјем, кретањем, сврхом по себи, једним са савршеном делатношћу, делом Божијег живота по себи, вечног духовног бића.

Тако је потпуна безоблична, пасивна материја само логичка могућност, јер у стварности увек прима активну каузалност неко конкретног обличја, сврховито кретања.

Кроз логичко-онтолошко апсолутно јединство, једног Бога – савршену сврху непокретног покретача, идентичну са делатношћу, делом врши се прелаз од могућности ка стварности, свако се друго биће уобличава,  покреће, има сврховиту једноћу, јединство.

„Нема никаквог другог узрока јединства осим дејства покретача који врши прелажење са могућности на стварност.“[6]

Овај логички узрок, неограничен почетком и крајем у времену, ни величином у простору, првим, највишим духовним „кретањем“  непокретног покретача, чистог мишљења о самом мишљењу, вечито производи кружни померај првог неба, прво механичко кретање.

То покретање првог неба, као и свако друго физичко, природно, органско, механичко... кретање, производи немеханичко, духовно кретање Божијемишљења о самом мишљењу, чија је савршена истина једна  са вечним  животом по себи, савршеном  духовном делатношћу, делом.

 

ТЕОЛОГИЈА КО НАЈВИША НАУКА. МИШЉЕЊЕ О САМОМ МИШЉЕЊУ.

 

"Божански „чин мишљења биће само оно што је најбоље. У ствари божански ум мисли о самоме себи, пошто је он најизврсније биће, његова мисао је мисао о мисли [7]

Вечно, нематеријално биће непокретно је у простору и времену али не и духом, вечном истином све-једног,једног-свега савршеног мишљења о самом мишљењу.

Кретање живих бића у простору, времену, природи није никада кружно јер се четак и крај, рођење и смрт разликују.

Зато су простор, и време природни облици и облици природе, а вечно духовно вечно биће Бога је пре простора, времена, материје, све настајуће, нестајуће природе; тј. његова могућност је само дело, потпуна стварност,  његов живот потпуно стварни вечни живот сам по себи без почетка и краја, а не само могућност живота у простору, времену, природи, који настаје рођењем и нестаје смрћу.

По Аристотелу, свакако, то апсолутно јединство са собом, непрекидну истоветност мисли и предмета мисли, могућег и стварног, форме и садржине може имати само савршена духовна стварност, вечно биће Бога које из тог јединства никад и не излази, а човек је само делимично (умским делом душе) нематеријална, вечна стварност, а делимично материја – само  могућност.

У човеку је присутно двојство вечно стварног, умског дела душе и само могућности смртног тела.

Душа човека бесмртна само кроз вечни облик, натчулни ум, а појединачни, материјални човек који рађа другог човека, по Аристотелу, је  смртан.

У истини мисли о самој мисли у вечном делу умске душе постоји могућност састављања почетка с крајем, док у природном облику коначног живота остаје  разлика почетка, рођења и краја, смрти.

Та просторно, временска разлика кроз природни облик човека је последица старије азлике духовном садржају, који није вечни облик, него двојство (нужног) духа и само  могућности материје.

Почетак и крај природног облика и простор, време, материја као његова мера, долазе од логичке разлике мисли и предмета мисли, која је увек усмерена ка чулном, спољашњем и од ње зависна, а  не чисте мисли о самој мисли. 

Човекова мисао у смртном животу је одвојена од саме себе и свезана са материјом,  телом и зато је  само могућност истине,  а вечну истину назире само када се у натчулном  појму у теологији окрене од спољашњих предмета природе, смртног живота у времену, самој себи, покушавајући у филозофији да достигне логичку кружност мисли о самој мисли, састави почетак с крајем.

Тада   у кратким тренуцима најузвишенијег умског посматрања сагледава бесмртни живот, достиже истином јединствени логос све-једног– једног-свега, поистовећује са Божијим, вечним животом, духовним бићем.

Други делови душе, по Аристотелу ово јединство не могу никада имати, јер су засновани на одвојеној мисли, чија је материја жеља, која стално тежи нечем другом, спољашњем и изазива само већи расцеп, не постиже унутрашње безмерје  мисли о самој мисли, које у кратким тренутцима највише умног посматрања све-једног, једног свега сагледава савршен, вечни живот, истином додирује са духовним животом, вечним Богом.

Само таква мисао, која у натчулном појму има себе за предмет излази из природног облика смртног живота, просторно, временске разлике почетка-краја, постиже самосазнањем логичку кружност,  јединство умом свега са свим, додир истином, вечним делом душе, умом са духовним животом по себи, Божијим вечним бићем.

 На тај начин креће се оно што се жели и што је схватљиво (то делује као покретач а да се не креће). Ова два појма, узета у највишем смислу су истоветна. У ствари предмет жеље је привидно добро, док је први предмет разумне воље стварно добро. Ми желимо извесну ствар зато што нам изгледа добра, више него што нам изгледа добра зато што је желимо: праначело је мисао. А мисао се покреће помоћу схватљивог.“[8]

Када ум у свом размишљању у натчулном појму има у чистој мисли о мисли Бога за предмет, он логичкој кружности све једног – једног-свега саставља почетак с крајем; у тим кратким тренутцима излази из простора, времена, природе, коначног живота, познаје духом вечни живот сам по себи,  истином додирује Бога.

 „Коначни узрок је у ствари биће коме је он сврха, а то је сама сврха...Први покретач је дакле нужно стварност [логички нужно бићеТ. Н.] и по томе што је то нужно његово  биће је добро; на тај начин оно је праначело.“[9]

 

БОЖИЈИ ВЕЧНИ ЖИВОТ.

 

"Божије дело које постоји само по себи је савршени и вечни живот...Бог је савршена и вечита стварност, тако да живот и стално и вечито трајање припадају Богу, сам Бог је управо то.“[10]

Зашто је највиша, чиста жеља изједначена са чистом мишљу, зашто није највиша, чиста мисао изједначена са највећом жељом?

Зато „што ми желимо извесну ствар зато што нам изгледа добра више него што нам изгледа добра зато што је желимо.“[11]

Жеља никада не може бити по себи, њена је срж у расцепу, недостатку, тежњи за другим; напротив, мисао, иако осећа ту подељеност и да још увек није по себи, жели да укине тај расцеп, жељу, другост, недостатак и врати се истином у стање јединства, што је и срж знања, мудрости.

Зато и јесте праначело и то управо када у ретким тренутцима спекулативног знања у умском делу душе има Бога за предмет, и постиже највише јединство мисли и предмета мисли.

„Предмет жеље је привидно добро, док је први предмет разумне воље стварно добро.“ Јер материја смртне [привидне мисли јесте жеља, а материја вечне [стварне жеље јесте мисао. А „ова два појма узета у највишем степену су истоветна.“[12] Чиста мисао и чиста жеља налазе потпуно јединство у љубави ка мудрости (истини); тачније та потпуна истоветност мудрости и истине могућа је само у Богу.  Бог је једино мудар (потпуно и увек), а човек може тежити (бити у) том јединству само у кратким тренутцима највишег умског посматрања.

Једино је у Богу добро по себи и пожељно по себи исто, док је у човеку то само делимично. Јер „живот такође припада Богу, јер је живот дело ума, а Бог је само то дело;“ [Божија мисао, ум је својом апсолутном сврхом једно са највишом активношћу-деломТ. Н.]. "Божије дело које постоји само по себи и савршен и вечни живот. Бог је вечита и савршена стварност, тако да живот и вечито трајање припадају Богу, сам Бог је управо то.“

Божији (вечни) живот је апсолутна сврха једно са, делатношћу, делом.  Добро по себи је у једној савршеној вољи  потпуно сврховито логичко кретање; чиста мисао (о себи, самој мисли), потпуна мудрост (истина) и савршено делатна љубав.

Код сваког другог бића је „материја“ мисли жеља и у њима се биће и мисао разликују, а у Богу је материја мисли – љубав; мудрост истина, највиша сврха једно са највишом духовном вечном делатношћу, савршеним делом; те је такав духовни живот, живот сам по себи– савршен, вечни живот, Бог сам.

У апсолутној мисли, чија материја није жеља него љубав, мисао је вечно биће и биће је вечна мисао; та је чиста мисао о мисли апсолутна истина, једно са животом, бићем као вечни живот,  савршено биће, потпуна стварност.  

Снага мисли која стреми натчулном, добру по себи, снага је љубави ка мудрости, моћ самосазнања, спознаје себе, највиши, најдубљи додир истином у умском делу душе, апсолутној форми–садржини  све–једног, једног–свега са духовним животом по себи, вечним Богом.

Зато се таква мисао више и не може звати мишљу него љубављу; јер она мисао увек има неки садржај различит од себе, и као таква је само жеља, а мисао која се одваја од чулног садржаја и у умском делу душе окреће натчулном, вечном, постиже у себи јединство са Богом, не покреће се по смртној материји, жељи „него се креће као предмет љубави.“ Јер „праначело је [таква –Т. Н] мисао...која се покреће схватањем истине „помоћу схватљивог.“

Као савршени облик свих облика, та апсолутна сврха свих сврха Божијег вечног живота,  бића, идентична са делатношћу, делом највише истине – добра  је покретач  а да се не креће.

„А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.“

Зато се филозофска мисао окреће самој себи и тражи логички почетак, покушава да постигне кружност, састави почетак с крајем.

Као логичка кружност, духовно кретање чисте мисли о самој  мисли, мисли о највишем добру вечног умског дела душе, јесте истином све–једног, једног–свега духовни (натчулни) додир свега са свим, једно са савршеним, вечним животом, Богом. 

Добро по себи и пожељно по себи у највишем степену исто.

„Добро по себи и пожељно по себи  припадају и једно и друго истом низу, а прво у том низу увек је најбоље или слично најбољем“[13]

Као највиша сврха неба и природе, метафизика пре физике,  вечни облик свих облика, сврха свих сврха, апсолутна истина Божијег мишљење о самом мишљењу је суштински озрок који покреће све. 

Међутим, Божије мишљење, као најизврснија духовна ствар, није дато само нека сазнајно-логичка вечна суштина Бога, него вечни духовни живот по себи.

Коначни узрок се креће као предмет љубави [духовно кретање највишег мишљења о самом мишљењу је једно са самим, вечним животом, бићем; највиша свест једно је са највишим осећајем – Т. Н.] и све остале ствари крећу се због тога што [делимично својом мишљу, делимично својом жељом, нису потпуно идентична са својим бићем – Т.Н] покрећу саме себе.“ [14]

Почетак и крај се код њих разликују, мисао и жеља, сврха и дело и зато стално мењају могу да буду другачије него што су.

А први покретач ни на који начин не може бити другачији него што јесте, из савршеног облика свих облика сврхе свих сврха, апсолутно, вечно јесте.

„Та стварност ни на који начин не може бити другачија него што јесте“[15]. „Прва стварност... нема никакву супротност,“[16]  јер њој ништа не може бити супротно.  „А ако ...[му) није ништа  супротно, онда [он – Т. Н.] спознаје сам себе.“[17]

Бог је истовремено апсолутна слобода духа (највише сврха–дело савршеног духовног живота, вечног бића) и истовремено логичка нужност истине (из савршеног мишљења о самом мишљењу) и као најнужнија духовна стварност  највише (вечно) добро и суштинско праначело у свим стварима.

Поред тога, како и сам ум, мишљење може бити предмет сазнања, мишљења, а зато не треба никакву материју, такво је мишљење, самосазнање, највиша делатност,  стварност.  „А и сам ум је предмет мишљења као и оно што се може замислити. Но код ствари без материје исто је оно што мисли и оно што је предмет мишљења...теоретско знање и предмет тако спознат су исто ...Овај је ум одвојен, нетрпан, непомијешан, по својој је бити делатност...(јер – Т. Н.] оно које твори увијек је вредније од онога које трпи, и праузрок је материје...Није могуће да [тај ум] сад мисли а сад не мисли. Одвојено је пак само то што јесте, и само то је бесмртно и вечно.“[18]

А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.

Божански „чин мишљења биће само оно што је најбоље. У ствари божански ум мисли о самоме себи, пошто је он најизврсније биће, његова мисао је мисао о мисли.“

Као најизврснија духовна ствар оно није само нека сазнајно-логичка вечна суштина Бога, него савршени духовни живот по себи.

У било којем материјалном, природном облику, биће и мишљење, мисао и предмет мисли се разликују. А нематеријално, вечно биће је нужна стварност, па ту важи потпуна истоветност мишљења и његовог предмета, духовног бића.

„Пошто нема разлике између онога што се мисли и мисли које се тичу нематеријалних ствари, Божанска мисао и њен предмет биће истоветни и мисао ће бити једна са предметом мисли.“[19]

У ствари, по Аристотелу, се не може схватити основа узрочности једног облика према другом облику, или чисте могућности материје,  једног кретања према неком другом кретању, једне сврхе према некој другој сврси, без апсолутног обличја пре  било којег делимичног обличја; нужне, апсолутне стварности испред сваке могућности; логичког кретања (мишљења о самом мишљењу) пре, испред сваког другог кретања; и на крају апсолутне сврхе–дела,  неусловљеног, независног бића, пре сваке делимичне сврхе–дела условљеног, зависног бића.

Апсолутна сврха, обличје непокретног што покреће, нужна стварност највишег бића Божијег, мора, свакако, бити пре делимичне сврхе, делимичног обличја сваке друге ствари, бића у природном животу, кретању; само делом стварности, а много више могућности; а поготову испред безобличне само могућности материје. 

 

 БОЖИЈА ЈЕДНОВОЉНОСТ И БОЖИЈА ЈЕДНОЛОГИЧНОСТ

 

Било које једно, један, и било које (једно) биће – па и један сам по себи и биће само по себи, могући су само  по  ј е д н о м  Б о г у.

Ако је већ Аристотел закључио да један апсолутни облик Бога, савршеном сврхом у самом себи истоветан са највишим добром (најбољим, најсавршенијим)  вечним животом, бићем, оно непокретно што покреће сав спољашњи, унутрашњи свет, натприродно, нерађајуће, неумируће, ненастајуће, ненестајуће вечно биће, као апсолутна духовна стварност пре свега света и у основи свега света, праузрок сваког природног облика, сврхе кретања, свих бића која се рађају и умиру, настају и нестају, а поготову сваке могућностиматерије, онда би ту основу свог апсолутног логичког јединства, једности  имао  много пре  у (једној) апсолутно непротивуречној вољи која је потпуно  једно са њим, његовим вечним животом, бићем –  него у чистом мишљењу о самом мишљењу.

Пре се може рећи да Божије (апсолутно) мишљење о самом мишљењу, као потпуно знање о себи, припада (самом) Богу, да знање има апсолутност, апсолутно јединство тек у њему, по њему, јер он је, ипак, тај који мисли (и то) о себи. „Божански ум мисли о самоме себи, пошто је он најизврсније биће, његова мисао је мисао о мисли.“

Апсолутно јединство свега сазнања у једном највишем мишљењу о самом мишљењу, као  апсолутна логичност, једнологичност постоји много пре по једном Богу, него што та једност у Богу (један) Бог, сама апсолутност Бога, његов апсолутно стваран вечни, савршен живот сам по себи, једног апсолутно стварног духовног, постоји по једном мишљењу (по себи и за себе), чак ни апсолутном мишљењу о самом мишљењу.

Пре свега, Аристотел није дефинисао ни само мишљење, а камо ли његово највише (потпуно логично) јединство (апсолутно) мишљење о самом мишљењу!

То јест, да би се дефинисало, одредило "апсолутно" мишљење о самом мишљењу, мора се претходно одредити само мишљење!

А  оно се не може дефинисати без истине самог знања, самог мишљења, за које је битно и сам предмет мишљења и онај који мисли.

У ствари,  логичност мислима, мишљењу даје неко непротивуречно јединство различитих мисли дато неким коначним знањем –истином; у овом случају (када је у питању апсолутна мисао о смисли) управо изједначење  онога који мисли, и онога што се мисли  потврђује апсолутно јединство, истину тих мисли.

Међутим, пре свих мисли, чак и  непротивуречног јединства свих различитих мисли у истинитом мишљењу, њихове логичности, једнологичности,  напротивуречног  јединства све логике, или сазнања (Кантов проблем синтезе свега суђења, мишљења, свега нашег сазнања, искуства у синтетичкој праоснови самосвести, и старије чисте субјективности пре сваке објективности) –  мора постојати онај који мисли.

Па слично као што се код Канта пре све аналитичке логике, и у основи  све аналитичке логике, и пре свих мисли, и пре свих појмова, судова, уопште свег сазнања, искуства прво мора претпоставити најстарија синтетичка основа чисте субјективности која суди, мисли.., исто тако се и у  мишљењу о самом мишљењу,  још пре мора поћи од неког апсолутног синтетичког јединства  старијег од све логике, сазнања, и свег синтетичког или аналитичког  мишљења: апсолутне сврхе–дела једног бесконачно старијег живог Бога који мисли, старијег од мисли.

Код Канта се за сву логика, свако сазнање, суђење, мишљење, њихово синтетичко јединство, мора претпоставити старије Ја мислим, судим (не може никако свести на мишљење, суђење, сазнање, логику),  Аристотелов Бог се још мае може свести на неко апсолутно мишљењее (самомишљење) сазнање (самосазнање логику (самологику). 

То јест, исто као што је за Канта аналитичка логика и све наше искуствено сазнање била логична тек са предлогичким, предсазнајним,  и надлогичким, надсазнајним Ја, тако је и Ариостотелова   апсолутна логика, логос је као и апсолутно мишљење, апсолутно самосазнае тек логична, могућа са апсолутним, надлогичким, надсазнајним Богом, а не обратно!

У случају апсолутне мисли, та једноћа, једност апсолутне мисли о самој мисли, као апсолутног знања, мишљења  (опет о самом себи), мора понајпре засновати у једном апсолутном Богу – по Аристотелу Богу који потпуно зна себе, и коју ужива савршену, вечну радост у тој апсолутној свести о себи,  мишљењу, знању себе (свог савршеном, вечног животу, бића.

Очигледно да Аристотел је, много пре апсолутног мишљења о самом мишљењу, требало да утемељи Божију једност у једној апсолутној вољи. Да са апсолутно непротивуречном Божијом вољом утемељи  највише логичко-онтолошко јединство, па свакако и то апсолутно непротивуречно јединоство тог  мишљење о њему самом, његовим савршеном вечном животу,  бићу.  

Да једну апсолутну (Божију) субјективност постави пре (самог) сваког мишљења и у основу самог (сваког)  мишљења; па чак и једно такво, највише мишљење о самом мишљењу. А никако да старију непротивуречност једног Бога, једност апсолутно непротивуречне Божије воље, ограничи непротивуречном логиком (немогућом по себи без једног Бога), сведе тако на мишљење о самом мишљењу.

Ни један сам по себи, ни знање само по себи, логика сама по себи, мишљење, суђење по себи, нису могући пре Бога самог по себи. 

За суштинску недељивост по знању, истини једне апсолутне логике, једнологичност највишег мишљења о самом мишљењу, мора претпоставити једна недељива, непротивуречна, идентична себи, са потпуно одређеним да–не, јесте–није апсолутна Божија воља.

Та се једнологичност, непротивуречност највишег (истинитог) мишљења о самом мишљењу, мишљења једног са бићем, са Богом који апсолутно зна себе, о себи мисли, утемељује, опет, подразумева у (нужно) једном Богу, у једноонтолошки старијој апсолутно непротивуречној Божијој вољи.

Та једна непротивуречна логика, потпуног јединства мисли и предмета мисли,  чисте сврхе и савршеног деловања, дела, могућег и стварног, мора, дакле, бити утемељена у једној апсолутно непротивуречној Божијој вољи, његовом  савршеном  животу по себи, вечном духовном бићу.

Као што код Канта касније, тек праоснова самосвести, старије синтетичко Ја омогућава јединство у сазнању, мишљењу, и саму (непротивуречну) логику, тако код Аристотела само један Бог, непротивуречно Божије Ја, једна апсолутна Божија воља, може омогућити апсолутну логички-онтолошки непроивуречну Божију логику, највише јединство истином у еговом потпуном самопознању, те сталну  радост због потпуне будности, самосвести, тог чистог мишљења о самом  мишљењу.

Платон, такође,  ограничава Бога делом нужности;  аритметичко-геометријском логиком при стварању света, елемената.

Он у Тимају каже да Бог ствара свет из Истог, Различитог и Бића. Из праосновне прихватитељке, хаотичне материје по аритметичко-геометријским начелима елементарних троуглова и основних парних, непарних бројних низова ствара све неживо што се покреће од другог (елементе) и све са душом што покреће само себе – живо.

То стварање света је, по Платону, ограничено делом ума са аритметичко-геометријско-логичком нужношћу. Бог не ствара и саму материју – елементе ех ниhilo (као у Светом писму), по својој речи.

Хегел  преузима  Аристотелову (Божију) логичку узрочност, одређену првенствено највишим јединством апсолутног мишљења о самом мишењу. Међутим, да је Аристотел испред сваког логичког закона поставио старију вољно-логичко-онтолошку нужност једног Бога, а не само логичко-онтолошку, очигледно да би та једна (Божија)  воља, старија једност по вољи једног Бога, његова апсолутна  једновољност – морала очигледно бити темељ и те саме његове најстарије онтолошке једности (једне) највише непротувуречне логике, апсолутне једнологичности.

Заправо, апсолутно мишљење не може бити никако мишљење које сазнаје нешто друго наспрам себе,  па чак ни мишљење које сазнаје  само себе, него  само стварајуће  мишљење (Божије ex nihilo).

Такође, иако је суштинска ствар да је Бог један, ипак се једно, један  не може изједначити са Богом;  Бог сводити на највише једно по себи, један. Управо је обрнуто нужно. Један, једно само по себи, није довољно ни за само себесвоје (сопствено) схватање, постојање, а камо ли за једног Бога!

Нужност једног Бога стоји испред сваког могућег схватања, постојања једног, или схватања било којег, каквог (једног)  бића

Било које једно, један, и било које (једно) биће – па и један сам по себи и биће само по себи, само су могући по најстаријем вољно-логичком јединству мноштва – једном Богу.

Иако је та духовна  стварност, сврха по себи, логичко кретање Божијег непокретног покретача истовремена са највишом делатношћу, савршеним делом слична једном, или бићу по себи, она је опет старија од  једног по себи, и бића по себи.

Не само да се Бог старији од једног по себи и бића по себи и не може свести на њих, изводити из њих, него се и биће по себи и једно по себи, као, уосталом, и  било које једно и било које биће, тек могу схватати по Богу,  постојати по њему.    

Свако конкретно једно и свако конкретно биће, за своју једноћу, једност, суштинско обличје, сврху, кретање у прелазу од могућности ка стварности,  пре једног  по себи, или бића по себи,  тражи старије јединство  по себи,  апсолутно обличје, сврху по себи чистог мишљења о самом мишљењу, једну са савршеном делатношћу, делом Божијег  вечног  живота, бића.

 

 

 

 

 



[1] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[2] Исто, 984 b

[3 Исто, 1071 b

[4] Исто, 1072 а

[5] Исто, 1072 a

[6] Исто, 1045 b

[7] Исто, 1074 b

[8] Исто, 1072 a

[9] Исто, 1072 b

[10] Исто, 1072 b

[11] Исто, 1072 а

[12] Исто, 1072 a

[13] Исто, 1072 b

[14 Исто, 1075b

[15] Исто, 1072 b

[16] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, 430 a

[17] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, 430 b

[18] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, 430 а

[19] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1075 а


 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Само када воли и говори истину човек излази из свога разума, свoјих очију и види кроз духовно безмерје другог човека, другу личност.

 

Томислав Новаковић

Видео дана