Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 25. Април 2019.

Tomislav Novakovic

Анаксагора

Аутор: Томислав Новаковић

По Анаксагори, праначело не може доћи ни од ватре, ни воде, ни од ваздуха или атома, па чак ни од бесконачног, нити су мера и број довољни узроци за сврховитост, разложност у човеку и свету, него само нешто само по себи разумно и добро. Разлог зашто  је свака поједина ствар, биће, као и свака ужа и шира целина таква каква јесте није никако једн материјална ствар наспрам друге материјалне ствари,  него највиша сврховитост  Νοϋς-а, једног највишег разума, ума, духа...одвојеног од свих хомеомерија

 

Анаксагора

 

 Разум, ум, дух (Νοϋς) као највиши принцип, праначело

 

„Онај, међутим, који је рекао да је ум узрок света и свега реда, како у живоме, тако у природи, изгледао је према онима који су раније говорили насумце као једини разборит човек.“[1]

Аристотел, као и касније Хегел, тврде да је филозофија  тек са Анаксагором “добила главу,“ јер је он први истакао разум, ум као највиши принцип, праначело свега света.

По Аристотелу, Анаксагорин Νοϋς доноси свховити узрок, утемељује највише умно начело свега постојећег микро-макрокосмоса, која објашњава зашто је свака појединачна ствар, као и ужа или шира целина таква какав  јесте.

Праначело добре, разумне сврхе света не може доћи ни од ватре, ни воде, ни ваздуха, па чак ни од бесконачног, нити су мера и број довољни узроци за све сврхе, разлоге у свету. Највише праначело мора бити нешто само по себи разумно и добро, да би исто такав (разуман и добар) био и свет и човек. 

Разлог зашто  су човек и свет такви какви јесу, може долазити само од сврховитог узрока; једног највишег Νοϋς-а,  разума, ума, духа.

Свеповезаност света, која је за Анаксагору очигледна, и коју кроз „све је једно и једно је све,“ наглашавају скоро сви, не може никако доћи од било чега појединачног, посебног изабраног из тог свега него од нечег апсолутно највишег по себи и за себе, логички старијег од свега, пре свега или одвојеног од свега.

Зашто, би се, уопште, било шта конкретно посебно издвојило (нпр, вода, ваздух, ватра, итд) – имало предност?

Једино  оно што је одвојено од свега и што се ни са чим појединачним, посебним, општим не може поредити, може бити праначело: да сређује, уређује све, влада апсолутно, има моћ над свим и над сваким делићем и над целином свега света.

Само начело старије од свега конкретног (било којег елемента, конкретне ствари, бића, појаве) може узроковати, покренути све конкретне ствари, бића, појаве.

А то, по Анаксагори, може бити само Νοϋς, као највиши стварајући принцип добра, праузрок од најмањег до највећег  микро или макросвета, покретати све сврхе, разлоге у човеку и свету. 

Νοϋς, као апсолутни разум, ум–потпуно слободни дух.

Очигледно да код Анаксагоре постоје два принципа. Један активан и један пасиван.

Нус, као одвојен од свега, а све друге ствари помешане, повезане; смешане једна са другом.

По њему у свакој ствари има барем један део сваке друге ствари;  све је  помешано у свему, учествује у најмањем,  у највећем.

Ипак, иако свака ствар садржи у себи део свега осталог,  није све од свега у истој количини у било чему, нечему (свему),  него се  једна ствар од неке друге ствари разликује, јесте оно што јесте, тако што увек  у њој нешто од те бесконачне разноврсности претеже.  

Опет, самим тим што свака ствар има један делић било које друге ствари, ниједна ствар није потпуно различита и одвојена од друге ствари.

Само је Νοϋς увек једнак себи у сваком највећем и најмањем делу, бесконачан и аутономан, и одвојен од свега. Зато све живо потпада под власт Νοϋς-а, који има моћ над сваком ствари, поседује знање о свакој од њих,  о најмањем, као и о највећем.  Он сређује све што  што је било и оно што ће тек бити и свакако и оно што сада јесте.

Он прво изазива вртложно кретање, сам себе покреће, затим то вртложно кретање изазвива сепарацију којом се раздваја, одваја свако једно од другог, стварајући тако све конкретне различите, супротне видљиве ствари, бића. 

И мада у свакој ствари остаје део сваке друге ствари, тим раздвајањем ствари, бића постају конкретно то што јесу са оним посебним делом који у њима претеже. Само Νοϋς постоји сада и увек као један исти и мада се  налази  тамо где и све остало,  остаје заувек непомешан и одвојен од свега. У њему су познате све ствари, бића и као помешане, и издвојене сепарацијом као посебне, појединачне  оним што у њима претеже.

Анаксагора први у грчкој филозофиј покушава да објасни логос целог света и његов настанак по начелима разума, ума, духа.

„Анаксагорин принцип је био у томе што је он Νοϋς, мисао или разум уопште сазнао као просто суштаство света, као оно што је апсолутно.“ [3] Овде се чист, непомешан апсолутно делатни, знајући Νοϋς, разум, ум, мишљење, поставља као активни духовни принцип пре свих материјалних ствари, појава, сваког конкретног бића, видљиве природе, помешаног, хомеомерија. Као логично алогичном, разумно неразумном, једно – мноштву, опште – појединачном. „Анаксагору славе као онога филозофа који је најпре изразио мишљење да принцип света јесте Νοϋς, мисао, да суштину света треба одредити као мисао.“[4]

Покретач свога настајања, промене, дешавања је логос, ум, дух, оно што је свесно, разумно, духовно, логично. Логички узрок, покретање, као сврховити узрок света из Аристотелове тетраде, или Платонове диаде, или Хегелове тријаде.

За Аристотела је то праначело разума, ума исто што и праначело добра;   те две ствари – узете у свом највишем степену – за њега су једна иста ствар  „А мисао и то она које је то сама по себи, односи се на оно што је најбоље по себи, док је највиша мисао, мисао о највишем добру.“[5]

„Анаксагора признаје добро као покретачко праначело: наиме, ум је снага која покреће ствари. А покреће ради извесне сврхе...“[6] која је за Аристотела и покретачки и коначни, суштински узрок;  Божије највише биће, вечна стварност, добро само по себи је праначело свих ствари.

И зато Бог,  највише, вечнп биће нема наспрам себе никакву супротност. Само највише добра, савршена сврха–дело Божијег вечног живота, духовног бића може, по Аристотелу, узроковати кретање који омoгућава да било која, каква могућност постане стварност, оствари своју сврху. 

Божији ум, Νοϋς, дух, највише мишљење о самом мишљењу, идентично је са Божком вечним животом, делом, логички узрок, највише добро, савршена духовна стварност, наспрам само безобличне могућности  материје. „Добро је оно што постоји ради себе сама. Сврха је појам који чврсто стоји по себи и за себе, који одређује сама себе; тако је она оно што је истинито, што је апсолутно за себе, на основу чега све друго јесте.“[7] 

 

Коментар

 

Сличну замерку као Аристотел атомистима, Сократ ставља Анаксагорином објашњењу постајања, постојања свега микро, макро света. Нема ни изблиза тако узвишено мишљење о Анаксагори као што га имају касније Аристотел или Хегел. То јест, иако Анаксагора, уместо материјалних узрока (воде, ваздуха, ватре, уопште елемената, или бројева и њихових хармонија или атома ..., дотадашњих филозофа први уводи логички узрок, чист, одвојен Νοϋς (разум, ум, дух), савршену сврху–дело највишег добра као прачело, када треба да објасни: како тај ум, дух, принцип највишег добра  омогућава сврховито, најбоље постајање, постојање свега смисленог света, Анаксагора (по Сократу)  даје само чулна, описна објашњења! По њему то није (наспрам свих филозофа до тада који свет објашњавају неким пратварима, траже материјалне узроке) активним духовним приципом, праначелом Νοϋς-а по сврси–делу највишег добра суштинска, унутрашња логичка узрочност, него и даље само спољашња, несуштинска, механичка! По Сократу, такво тумачење, не задовољава ни критеријум наше, људске логике, а камо ли неког стваралачког духа, чистог Νοϋς-а (ума, сврхе, добра по себи), него Анаксагора опет “провлачи“  (од ствари ка ствари, од појаве ка појави)  саму по себи несхватљиву, нејасну – слепу, механичку узрочност!

 

Анаксагора, Лајбниц

 

На први поглед Лајбницове монаде имају обрнут принцип од Анаксагориних  хомеомерије, јер наспрам аутономности, самосталности сваке монаде код хомеомерија све је (осим издвојеног, непомешаног Νοϋς-а)  у свему, повезано са свим.

Међутим, иако Лајбницове монаде нису повезане, помешане, не учествују једна у другој, него је свака посебан микрокосмос, како по првостепеној моћи свога непоновљивог степена јасности и разговетности представљања све монаде опажају један исти универзум, опет је индуректно све присутно у свему.

Са друге стране, иако су по Лајбницу, другостепене сложевина могуће тек по виталитету првостепених простих супстанција и тако, на први поглед супротне разноврсним хомеомеријама свега помешаном у свему, његова престабилирана хармонија Божије монаде свих монада са савршено јасним и разговетним истинитим идејама много више личи Анаксагорином учењу јединог одвојеног супстанцијалног Νοϋς-а, него Демокритовим, Леукиповим недељивим атомима различитим по облику, реду, положају или питагорејској хармонији бројева. Лајбницова недељивовост појединачних супстанција почива на духовној једноћи непоновљиве воље, жудње, а не на математичкој или материјалној недељивости.

Свакако, за разлику од Демокритових материјалних атома, различитих по облику, реду и положају и њиховог хаотичног кретања у празном простору, или Анаксагориног Νοϋς-а наспрам првобитне прамешавине семена свега присутног у свему,  Лајбницов Бог по својој вољи ствара ex nihilo непротежне монаде као непоновљиве духовне светове, док су просторно-временско-материјалне сложевине само су првидне коегзистенције недељивих духовних жудњи супстанцијалних монада.

Опет, када Лајбниц каже да је Бог иманентни узрок и настајања–нестајања, самопостојања, самовиталитета  монаде, та је супстанцијална жудња , самоузрочне монаде кроз недељиви и неуништиви степен јасних и разговетних предтсава тако доведена у питање.

Чист и неупрљан Анаксагорин Νοϋς  издвојен од свих семена бива онај  сврховити праузрок унутар сваке ствари, бићам који раздваја, спаја сва семена, покреће, производи конкретне сложевине разновсних ствари, бића.

Са друге стране,  иако је  Лајбницов Бог као actus purus суштински, еx nihilo стварајући узрок, он као највиша монада свих монада  савршено  јасних и разговетних истинитих, идеја,  не делује на саме представе монаде (саму унутрашњост монаде)!

Да ли се Лајбницов а престабилирана хармонија највише монаде свих монада може схватити као тај  унутрашњи, суштински, разумски, умски сврховити узрок, као  Аристотелов Бог, који је из савршене сврхе–дела, свог вечног живота, који апсолутном истином потпуно јасног и разговетног мишљења о самом мишљењу, као непокретни покретач који хармонизује све могуће бесконачно различите монаде и истовремено било којe, каквe привидне просторно-временско-материјалне коегзистенције другобивствених сложевина између првобивствених монада?

За Хегела је несумњиво Νοϋς  actus purus, Божији дух савршено јасних,  истинитих  идеја, једина субјективна–објективна супстанција, апсолутна логичка форма–садржина различитог–истог мишљења о самом мишљењу, појма о самом појму, логички праузрок свих појединачних, посебних, општих квалитета (разноврсних атрибута или модуса) сваке ствари, бића.

 

 



[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975,  1. књ. стр. 281 (Аристотел Метафизика,  984 b).

[2] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd,  1975, 1. књ. стр. 29.

[3] Исто, стр. 289–230.

[4] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, BIGZ,   1976, 1. књ. стр. 53.

[5] Аristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[6]Исто, 1076 a

[7] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975,  1. књ. стр. 264.

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега завадити и очи у глави.

 

Томислав Новаковић

Видео дана