Anaksagora

Autor: Tomislav Novaković

 

 Razum, um, duh (Νοϋς) kao najviši princip, pranačelo

 

„Onaj, međutim, koji je rekao da je um uzrok sveta i svega reda, kako u živome, tako u prirodi, izgledao je prema onima koji su ranije govorili nasumce kao jedini razborit čovek.“^[1]

Aristotel (kao i kasnije Hegel), tvrdi da je filozofija  tek sa Anaksagorom “dobila glavu,“ jer je on prvi istakao razum, um kao najviši princip, pranačelo svega sveta.

Tek sa njegovim Νοϋς-om dolazi najviše najviše umno načelo,  svrhoviti uzroko svega mikro-makrokosmosa, s kojim se objašnjava zašto je svaka pojedinačna stvar, kao i uža ili šira celina takva kakva  jeste.

Pranačelo razumne svrhe sveta ne može doći ni od vatre, ni vode, ni vazduha, pa čak ni od beskonačnog, niti mera i broj mogu uzrokovati sve svrhe, razloge u svetu.

Najviše pranačelo mora biti nešto samo po sebi razumno i dobro, da bi isto takav (razuman i dobar) bio i svet i čovek. 

Razlog zašto  su čovek i svet takvi kakvi jesu, može doći samo od jednog najvišeg Νοϋς-a, svrhovitog razuma, uma, duha.

Svepovezanost sveta;  „sve je jedno i jedno je sve,“ koja je i za sve prethodne filozofe i za Anaksagoru očigledna,  ne može nikako doći od bilo kakvog pojedinačnog, posebnog izabranog dela svega sveta nego od nečeg apsolutno najvišeg po sebi i za sebe, logički starijeg od svega sveta, pre svega sveta i odvojenog od svega sveta.

Kako bi se i zašto bi se bilo šta konkretno pojedinačno, posebno, ilki apstraktno opšte  (npr, voda, vazduh, vatra, brojevi i njihove mere, beskonačno...itd) izdvojilo i imalo prednost?

Jedino ono što je odvojeno od svega i što se ni sa čim pojedinačnim, posebnim, opštim od svega vidljivog sveta ne može porediti, može biti pranačelo bilo čega pojedinčnog, posebnog, opšteg da sređuje, uređuje, da ima moć da vlada vlada apsolutno nad svim i nad svakim delićem i nad celinom svega sveta.

A takvo  načelo, starije od svega konkretnog (bilo kojeg elementa, konkretne stvari, bića, pojave) može uzrokovati, pokrenuti sve konkretne stvari, bića, pojave, po Anaksagori, može biti samo apsolutni razum, um, potpuno slobodan duh, Νοϋς, kao najviši stvarajući princip dobra, prauzrok od najmanjeg do najvećeg pokretati mikro ili makro sve svrhe, razloge čoveka i sveta...

Kod Anaksagore, očigledno,  postoje dva principa. Jedan aktivan i jedan pasivan.

Aktivan Nus, kao odvojen od svega, i sve druge povezane pasivne stvari, homeomerije, prapočetna semena smešane, pomešane jedna sa drugim.

Po Anaksagori u svakoj stvari, bilo koliko se deobom usitnila, uvek ima barem jedan deo svake druge stvari;  sve je  pomešano u svemu, u bilo kojem najmanjem deliću, najvećem delu uvek učestvuje deo od svega; nijedna stvar nije potpuno različita niti odvojena od svake druge stvari.

I kako svaka stvar sadrži u sebi deo svega ostalog,  svake druge stvari, nije sve od svega u istoj količini u toj svakoj stvari,  nego se svaka konkretna stvar od druge konkretne stvari razlikuje, tj. jeste to što jeste, po onome od te beskonačne raznovrsnosti u njoj preteže.  

Samo je Νοϋς uvek jednak sebi u svakom najvećem i najmanjem delu, beskonačan i autonoman, odvojen od svega i ima moć i vlast  nad svakom živom i neživom stvari, poseduje znanje o svakoj od njih, o najmanjem, kao i o najvećem. Uređuje sve što jeste i  što je bilo i ono što će tek biti.

Nevidljivi: reazum, um, duh, Νοϋς- prvo sam sebe pokreće, izaziva vrtložno kretanje, a onda to vrtložno kretanje izaziva separaciju s kojom se odvaja, razdvaja, odvaja svako jedno od drugog, stvarajue sve  različite ili suprotne pojedinačne, posebne i opšte vidljive konkretne stvari, bića. 

I mada u svakoj stvari ostaje deo svake druge stvari, svaka posebna stvar ili biće sa tim razdvajanjem postaje to što jeste sa onim što u njoj preteže...

Jedino Νοϋς  ostaje uvek, ranije , sada i kasnije uvek jedan isti i mada se  nalazi  tamo gde i sve ostalo,  ostaje zauvek nepomešan i odvojen od svega.

U njemu su poznate sve stvari, bića i kao pomešane, i izdvojene separacijom kao posebne, pojedinačne...

Anaksagora prvi u grčkoj filozofij pokušava da objasni logos celog sveta i njegov nastanak po načelima svrhovitog razuma, uma, duha.

„Anaksagorin princip je bio u tome što je on Νοϋς, misao ili razum uopšte saznao kao prosto suštastvo sveta, kao ono što je apsolutno.“ ^[3]

Ovde se čist, nepomešan apsolutno delatni, znajući Νοϋς, razum, um, mišljenje, postavlja kao aktivni duhovni princip pre svih materijalnih stvari, pojava, svakog konkretnog bića, vidljive prirode, pomešanog, homeomerija. Kao logično alogičnom, razumno nerazumnom, jedno – mnoštvu, opšte – pojedinačnom.

„Anaksagoru slave kao onoga filozofa koji je najpre izrazio mišljenje da princip sveta jeste Νοϋς, misao, da suštinu sveta treba odrediti kao misao.“^[4]

Pokretač svoga nastajanja, promene, dešavanja je logos, um, duh, ono što je svesno, razumno, duhovno, logično. Logički uzrok, pokretanje, kao svrhoviti uzrok sveta iz Aristotelove tetrade, ili Platonove diade, ili Hegelove trijade.

Za Aristotela je to pranačelo razuma, uma isto što i pranačelo dobra;  te dve stvari – uzete u svom najvišem stepenu – za njega su jedna ista stvar 

„A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“^[5]

„Anaksagora priznaje dobro kao pokretačko pranačelo: naime, um je snaga koja pokreće stvari. A pokreće ih radi izvesne svrhe...“^[6] koja je za Aristotela i pokretački i konačni, suštinski uzrok;  Božije najviše biće, večna stvarnost, dobro samo po sebi je pranačelo svih stvari.

I zato Bog,  najviše, večno biće nema naspram sebe nikakvu suprotnost. Samo najviše dobra, savršena svrha–delo Božijeg večnog života, duhovnog bića može, po Aristotelu, uzrokovati kretanje koji omogućava da bilo koja, kakva mogućnost postane stvarnost, ostvari svoju svrhu. 

Božiji um, Νοϋς, duh, najviši srhoviti princip apsolutno istinitim  mišljenja o samom mišljenju, identičan sa delom, sa Božijm večnim duhovnim životom, logički je uzrok, najviše dobro, savršena duhovna stvarnost, naspram samo bezoblične mogućnosti  materije. „Dobro je ono što postoji radi sebe sama. Svrha je pojam koji čvrsto stoji po sebi i za sebe, koji određuje sama sebe; tako je ona ono što je istinito, što je apsolutno za sebe, na osnovu čega sve drugo jeste.“^[7] 

 

Komentar

 

Sličnu zamerku kao Aristotel atomistima, Sokrat stavlja Anaksagorinom objašnjenju postajanja, postojanja svega mikro, makro sveta. Nema ni izbliza tako uzvišeno mišljenje o Anaksagori kao što ga imaju kasnije Aristotel ili Hegel. To jest, iako Anaksagora, umesto materijalnih uzroka (vode, vazduha, vatre, uopšte elemenata, ili brojeva i njihovih harmonija ili atoma ..., dotadašnjih filozofa prvi uvodi logički uzrok, čist, odvojen Νοϋς (razum, um, duh), savršenu svrhu–delo najvišeg dobra kao pračelo, kada treba da objasni: kako taj um, duh, princip svrhom najvišeg dobra omogućava  najbolje postajanje, postojanje svega smislenog sveta, Anaksagora (po Sokratu)  daje samo čulna, opisna, mehanična  objašnjenja od materijalne stvari ka materijalnoj stvari ! To po njemu  (naspram svih filozofa do tada, koji nastanak čoveka i sveta objašnjavaju nekim pratvarima, traže materijalne uzroke) sada sa aktivnim duhovnim pricipom, pranačelom Νοϋς-a  svrhom–delom najvišeg dobra neka suštinska, unutrašnja logička uzročnost, već ona sa (tim objašnjavanjem sa tim : vrtložnog kretanjem, separacijom, razdvajanjem), ostaje i dalje samo: spoljašnja, nesuštinska, fizička, mehanička uzročnost! Anaksagorino tumačenje, po Sokratu, ne zadovoljava ni kriterijum naše, ljudske logike, a kamo li nekog stvaralačkog duha, čistog Νοϋς-a (uma, svrhe, dobra po sebi), nego i dalje “provlači“  onu (od stvari ka stvari, od pojave ka pojavi)  samu po sebi neshvatljivu, nejasnu slepu, mehaničku uzročnost!

 

Anaksagora i Lajbnic

 

Na prvi pogled Lajbnicove monade imaju obrnut princip od Anaksagorinih  homeomerije, jer naspram autonomnosti, samostalnosti svake monade kod homeomerija sve je (osim izdvojenog, nepomešanog Νοϋς-a)  u svemu, povezano sa svim.

Međutim, iako Lajbnicove monade nisu povezane, pomešane, ne učestvuju jedna u drugoj, nego je svaka poseban mikrokosmos, kako po prvostepenoj moći svoga neponovljivog stepena jasnosti i razgovetnosti predstavljanja sve monade opažaju jedan isti univerzum, i kod njega  je indirektno opet sve prisutno u svemu.

Sa druge strane, iako su po Lajbnicu, drugostepene složevina moguće tek po vitalitetu prvostepenih prostih supstancija i tako, na prvi pogled suprotne raznovrsnim homeomerijama svega pomešanom u svemu, njegova prestabilirana harmonija Božije monade svih monada sa savršeno jasnim i razgovetnim istinitim idejama mnogo više liči Anaksagorinom učenju jedinog odvojenog supstancijalnog Νοϋς-a, nego na Demokritove Leukipove nedeljive atome, različite po obliku, redu, položaju ili Pitagorine harmoniji brojeva. Očigledno da Lajbnicova nedeljivovost pojedinačnih supstancija mnogo pre počiva na kvalitativnoj jednoći neponovljive duhovne volje, žudnje svake monade, nego na matematičkoj ili materijalnoj nedeljivosti.

Svakako, za razliku od Demokritovih materijalnih atoma, različitih po obliku, redu i položaju i njihovog haotičnog kretanja u praznom prostoru, ili Anaksagorinog Νοϋς-a naspram prvobitne pramešavine semena (homeomerija) svega prisutnog u svemu, Lajbnicov Bog po svojoj volji stvara ex nihilo neprotežne monade kao neponovljive duhovne svetove, dok su prostorno-vremensko-materijalne složevine samo privdne koegzistencije nedeljivih duhovnih žudnji pojedinačnih, supstancijalnih monada.

Opet, kada Lajbnic kaže da je Bog imanentni uzrok i nastajanja–nestajanja, samopostojanja, samovitaliteta monade, ta je supstancijalna žudnja, samouzročne monade kroz nedeljivi i neuništivi stepen jasnih i razgovetnih predstava tako dovedena u pitanje.

Kod Anaksagore čist i neuprljan Anaksagorin Νοϋς  izdvojen od svih semena biva onaj svrhoviti prauzrok unutar svake stvari, bića koje razdvaja, spaja pokreće sva semena, proizvodi konkretne složevine svih raznovsnih stvari, bića.

Sa druge strane,  iako je  Lajbnicov Bog kao actus purus suštinski, ex nihilo stvarajući uzrok, on kao najviša monada svih monada  savršeno  jasnih i razgovetnih istinitih, ideja,  ne deluje na same predstave monade (samu unutrašnjost monade)!

Da li se Lajbnicov a prestabilirana harmonija najviše monade svih monada može shvatiti kao taj  unutrašnji, suštinski, razumski, umski svrhoviti uzrok, kao  Aristotelov Bog, koji je iz savršene svrhe–dela, svog večnog života, koji apsolutnom istinom potpuno jasnog i razgovetnog mišljenja o samom mišljenju, kao nepokretni pokretač koji harmonizuje sve moguće beskonačno različite monade i istovremeno bilo koje, kakve prividne prostorno-vremensko-materijalne koegzistencije drugobivstvenih složevina između prvobivstvenih monada?

Za Hegela je nesumnjivo Νοϋς  actus purus, Božiji duh savršeno jasnih,  istinitih  ideja, jedina subjektivna–objektivna supstancija, apsolutna logička forma–sadržina različitog–istog mišljenja o samom mišljenju, pojma o samom pojmu, logički prauzrok svih pojedinačnih, posebnih, opštih kvaliteta (raznovrsnih atributa ili modusa) svake stvari, bića.

 

 

---

[1] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975,  1. knj. str. 281 (Aristotel Metafizika,  984 b).

[2] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd,  1975, 1. knj. str. 29.

[3] Isto, str. 289–230.

[4] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka logike, BIGZ,   1976, 1. knj. str. 53.

[5] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[6]Isto, 1076 a

[7] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd, 1975,  1. knj. str. 264.