Tomislav Novaković filozof

Subota | 20. Jul 2019.

Tomislav Novakovic

Aristotelovo učenje o Bogu

Autor: Tomislav Novaković

Svako jedno i svako biće, za svoj oblik, svrhu, kretanja, pre jednog po sebi, ili bića po sebi, traži savršeni oblik svih oblika, svrhu svih svrha, Božije mišljenja o samom mišljenju, jedno sa savršenom duhovnim životom, večnim delom, koje svaku moguću mogućnost pokreće ka njenoj stvarnosti.

Aristotelovo učenje o Bogu

 

LOGIKA I METAFIZIKA

 

"A misao i to ona koja je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je „najviša misao, misao o najvišem dobru."[1]

Na prvi pogled izgleda da zakoni logike (ispravnog pojma, suda, zaključka) važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja mišljenja.

Tačno je zašravo, da Aristotelova logika (Organon) u potpunosti pretpostavlja njegovu Metafiziku, a sve logičke kategorije starije metafizičke kategorije, a ne obrnuto.

Zakon neprotivurečnost i identiteta tek u Božijem mišljenju o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i predmet mišljenja, imaju utemeljenje.

Logika se oslanja na metafiziku a logosa mikro i makrokosmosa, naspram haosa u osnovi bilo kakvog oblika u pokretanju od mogućnosti ka stvarnosti, nema bez svrhovitog uzroka.

Čisto mehanička, čulna uzročnost (od stvari ka stvari, pojave ka pojavi) po Aristotelu ne samo da nije moguća po sebi, nego je čak protivurečna.

Suštinski logos, po Aristotelu, ne treba da objasni samo konkretno dešavanja, događanja od pojave ka pojavi, drugostepenu uzročnost od stvari ka stvari, nego i samu stvarnost stvari ili svetskost sveta, samu smislenost misli i bivstvovanje bivstvovanja...

Bez Božijeg duhovnog života po sebi, kao oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, ne može postojati ni shvatiti nikakav: oblik, kretanje, svrha, dešavanja; ni stvarnost stvari, ni svetskost sveta, ni saznatljivost saznanja, ni bivstvenost bivstvovanja!

Svaki prostorno-vremensko materijalni konačni život po mogućnosti, traži duhovni život po sebi, po najnužnijoj, večnoj stvarnosti.

Konkretno obličje, svrha, kretanje svakog roda ili vrste materijalnih bića nije nikad potpuna stvarnost, nego je  samo delimično stvarnost, a delimično mogućnost.

Prirodni svet, život, biće je po svojoj materiji mogućnost, a po svom obliku, svrsi, kretanju, s kojima podražava večnu svrhu svih svrha, oblik svih oblika, Božiji savršeni život, večno biće, najnužniju duhovnu stvarnost, kao pokretača svih kretanja, on je stvarnost.

Za mogućnost bilo kakvog oblika, svrhovitog kretanja prirodnog života, bića, mora postojati najviši umski oblik svih oblika, svrha svih svrha, večnog mišljenja o samom mišljenju, istovetna sa savršenom delatnošću, delom, najnužnija stvarnost duhovnog života po sebi, Božijeg večnog  bića.

Svako konkretno biće, za svoje obličje, svrhu, kretanje od mogućnosti ka stvarnosti, pre jednog po sebi, ili bića po sebi, traži najstarije jedinstvo po sebi – savršeno Božije mišljenja o samom mišljenju,  kao večni oblik svih oblika, večnu svrhu svih svrha, najnužniju duhovnu stvarnost jednu sa večnom delatnošću, savršenim delom, koja svaku moguću mogućnosti pokreće ka njenoj stvarnosti.

Da bi po mogućnosti materije mogla da postoji bilo koja, kakva pojedinačna, posebna delimična stvarnost, svrha, obličje (koja može da ne postoji), mora postojati večna duhovna stvarnost, Božije savršeno obličje, kao svrha svih svrha (koja ne može da ne postoji).

Da bi moglo da postoji bilo koje, kakvo relativno (ljudsko) mišljenje, saznanje, mora postojati (Božije) apsolutno samomišljenje, samosaznanje.

Večno mišljenja o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i ono što se misli, kao nužna stvarnost (koja ne može da ne postoji) naspram samo mogućnosti materije, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha Božijeg duhovnog života po sebi je nepokretni pokretač sve prirodne stvarnosti, svakog obličja, svrhe, kretanja, postojanja konačnog života, bića  (koje može da ne postoji).

 

FIZIKA I METAFIZIKA

 

„Stoga, kada se pojavio čovek koji je rekao da u prirodi, kao i kod životinja, postoji um kao uzrok sveopšteg reda i uređenja, izgledalo je kao da je da je on jedini pri zdravom razumu, s obzirom na lutanja njegovih prethodnika.“[2]

Jedan od osnovnih razloga Aristotelovog napuštanja Platonovog učenja o idejama je što one po njemu ne objašnjavaju uzrok kretanja.

Po njemu se  ništa ne kreće slučajno nego  uvek postoji neki određen uzrok.

“Nemoguće je da kretanje postane ili da  prestane jer je ono večito.“[3]

Kretanje je isto tako neprekidno kao i vreme, koje je ili istovetno sa kretanjem, ili izvesno određenje kretanja.

Ali kako je jedino neprekidno večito kretanje – bez početka i kraja – kružno kretanje, mora postojati i večni uzročnik, koji pošto je uzročnik kretanja, sam mora biti nepokretan, inače ne bi bio večni uzrok, nego bi i sam morao imati nešto što ga pokreće. Zato se, “mora...pretpostaviti neki poslednji izraz koji je pokretač  a da se ne pokreće, večno biće, supstancija i sama stvarnost.“[4]

Na koji način uzročnik kretanja može biti neopokretan?

Jedino kao duhovni pokretač večne istine, Božiji logos iz savršene svrhe svih svrha.

Postoji jedna stvarnost koja neprekidno pokreće stvari koje se kreću, dok je sam prvi pokretač nepokretan.[5]

Bog, kao nepokretno što pokreće, kao večni oblik svih oblika, večna svrha svih svrha identična večnom delatnošću, delom, kao savršena duhovna stvarnost.

Božija misao o misli je nepokretni pokretač, jer su tu identični onaj koji misli, ono što se misli i sama delatnost mišljenja.

Po Aristotelu, misao usmerena ka svom predmetu se kroz tu vezu mišljenja sa svojim predmetom  pokreće onim što zamišlja, istinom koju shvata.

To logičko kretanje mišljenja ka predmetu misli, oblika ka svojoj svrsi, je, zapravo (večna) duhovna stvarnost ispred svake moguće mogućnosti (delimično stvarne-delimično moguće) prostorno-vremensko-materijalne prirode.

Čista delatnost, nužna stvarnost Božijeg života po sebi, savršenog duhovnog bića, naspram samo mogućnosti pasivne materije, kao apsolutni umni oblik svih oblika, svrha svih svrha vodi svaki oblik i svrhu u prirodi od njihove mogućnosti ka njihovoj stvarnosti. 

Jedna krajnost mišljenja je umsko mišljenje o samom mišljenju nužne stvarnosti Božije istovetno sa savršenom svrhom-delom sopstvenog duhovnog života, večnog bića.

Druga je razumsko mišljenje koje zavisi od slepog osećaja, želje, potrebe za održanjem života konačnog bića u prirodi koja se rađaju i umiru, samo po mogućnosti čulne materije.

Platonu, po Hegelu, nedostaje ta Aristotelova odredba Boga, kao apsolutnog oblika svih oblika, stvarnost svih mogućnosti, identična sa najvišom delatnošću, delom, koja je kao svrha svih svrha ono  nepokretno što pokreće koja svakoj pojedinačnoj, posebnoj, opštoj  stvari, biću donosi princip živosti, subjektivnosti.

Po Hegelu, Platonu nedostaje ta Aristotelova odredba Boga, kao apsolutnog oblika svih oblika, stvarnosti svih mogućnosti, svrhe svih svrha, identične sa najvišom delatnošću, delom, koja je ono   nepokretno što pokreće.

Ipak, ako je Bog pokretač najvišom svrhom–delom svog savršenog života, večnog bića, zašto to nije sama po sebi Platonova ideja?

I ideja je večnom svrhom najvišeg dobra apsolutni logičko-ontološko-teleološki uzrok ideja i pokretač za sve njihove kopije.

Sve ideje imaju logičku kružnost, svoje savršenstvo, idealnost tek po ideji dobra, koja je po svojoj najnužnijoj večnoj svrsi–delu (naspram samo senke čulnog ili odsjaja razumskog bića) ono najnužnije nepokretno što pokreće.

Ako materija postoji samo kao mogućnost (nije moguća bez konkretnog oblika, svrhovitog kretanja), šta može biti stalni oblik jedinstva mnoštva za svrhovito kretanje svakog roda ili vrste od njihove mogućnosti ka njihovoj stvarnosti ... ako ne neka večna "ideja"?

I Aristotel savršenu duhovnu delatnost večne svrhe–dela nepokretnog pokretača Božijeg mišljenja o samom mišljenju shvata po najviše dobru i kaže: " A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“

Doduše, Aristotelov Bog, kao večna stvarnost  pokreće svu prirodu  (koja je delimično stvarnost, delimično mogućnost).

Međutim, kako je za Platona materijalna prirode samo senka ili odsjaj večnih ideja, njemu, svakako, ne treba nikakav pokretač za sve (samo prividno) nastajanje, nestajanje, kretanje u prirodi...

Ipak, Platon u Timaju govori čak o demijurgu, tvorcu, koji stvara svet kao delo uma, naspram samo pasivne materije, elemenata...

Tu se iznosi učenje da sav kosmos, potiče iz dva uzroka: Boga i materije; gde se kretanje i prostor podvode pod materiju.

To je pokušaj, da se čitavo nebo, sva priroda, živi, neživi svet, čovek, objasni iz jednog umnog uzroka; kosmos prikaže kao sređen, uređen, živi Bog, srećan, dovoljan samom sebi.

I tu se takođe, pojavljuje večni logos, kao duhovno kretanje nepokretnog pokretača, kružno kretanje nebeskog uma, na koje se ugleda najviši umski deo duše filozofskim od čiste ideje ka čistoj ideji.

Sa dijalektikom ideja čovek podražava  večni logos, duhovno kretanje nebeskog uma da kroz ljubav ka mudrosti (filozofiju) tu istu najvišu uređenost, harmoniju svemira traži u sebi.

Po Aristotelu, samo se iz najvišeg jednog najstvarnijeg, najnužnijeg večno živog duhovnog bića, savršene forme–sadržine Božijeg mišljenja o samom mišljenju, ima istovremeno najviše jedinstvo i sve razlike, mnoštvo. 

Ta večna istina Božijeg mišljenja o samom mišljenju, savršenom svrhom–delom duhovnog života–bića pokreće svrhu–delo svakog drugog oblika, života, bića od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti.

 

ČETVOROSTRUKA UZROČNOST

 

Aristitel svaku stvar (biće) razmatra po četiri uzroka:  po obliku (šta je), po materiji (od čega je), po kretanju (šta je pokreće) i  po svrsi (koju svrhu ima)?

Ipak, ta se tetrada na kraju svodi na diadu.

Na aktivnu uzročnost jednog nužnog oblika svih oblika, savršenesvrhe svih svrha, večne duhovne stvarnosti Božije i pasivnu uzročnost bezoblične materije za sve delimično stvarnemoguće svrhe, obličja  spoljašnjeg, unutrašnjeg kretanja mikro-makro sveta.

Jedino po savršenom duhovnom obliku svih oblika postoji bilo koje, kakvo drugo obličje, po savršenoj duhovoj stvarnosti najnužnijeg Božijeg bića, bilo koja, kakva mogućnost prirodnog života, konačnog bića, samo po apsolutnom duhovnom kretanju, pokretanju bilo koje, kakvo drugo kretanje, samo po apsolutnoj svrsi svih svrha Božijeg savršenog života, svaka druga delimična svrha, delo prirodnog života, bića.

Kao najnužniji oblik svih oblika, naspram samo mogućnosti bezoblične, pasivne materije, Bog je kao savršena svrha svih svrha večnog života po sebi, savršenog duhovnog bića, suštinski uzrok svakog oblika, svrhovitog kretanja prirodnog bića u njegovom prelazu od mogućnosti ka stvarnosti, dok mehanička uzročnost od konkretne stvari, pojave ka konkretnoj stvari, pojavi nema nikakve veze sa suštinskom uzročnošću. ...

Konkretno obličje, svrha, kretanje roda ili vrste smrtnog života, prirodnog bića samo je delimično stvarnost a delimično mogućnost i zato je uzrokovano savršenim obličjem, kretanjem, svrhom po sebi, jednim sa savršenom delatnošću, delom Božijeg života po sebi, večnog duhovnog bića.

Tako je potpuna bezoblična, pasivna materija samo logička mogućnost, jer u stvarnosti uvek prima aktivnu kauzalnost neko konkretnog obličja, svrhovito kretanja.

Kroz logičko-ontološko apsolutno jedinstvo, jednog Boga – savršenu svrhu nepokretnog pokretača, identičnu sa delatnošću, delom vrši se prelaz od mogućnosti ka stvarnosti, svako se drugo biće uobličava,  pokreće, ima svrhovitu jednoću, jedinstvo.

„Nema nikakvog drugog uzroka jedinstva osim dejstva pokretača koji vrši prelaženje sa mogućnosti na stvarnost.“[6]

Ovaj logički uzrok, neograničen početkom i krajem u vremenu, ni veličinom u prostoru, prvim, najvišim duhovnim „kretanjem“  nepokretnog pokretača, čistog mišljenja o samom mišljenju, večito proizvodi kružni pomeraj prvog neba, prvo mehaničko kretanje.

To pokretanje prvog neba, kao i svako drugo fizičko, prirodno, organsko, mehaničko... kretanje, proizvodi nemehaničko, duhovno kretanje Božijemišljenja o samom mišljenju, čija je savršena istina jedna  sa večnim  životom po sebi, savršenom  duhovnom delatnošću, delom.

 

TEOLOGIJA KO NAJVIŠA NAUKA. MIŠLjENjE O SAMOM MIŠLjENjU.

 

"Božanski „čin mišljenja biće samo ono što je najbolje. U stvari božanski um misli o samome sebi, pošto je on najizvrsnije biće, njegova misao je misao o misli [7]

Večno, nematerijalno biće nepokretno je u prostoru i vremenu ali ne i duhom, večnom istinom sve-jednog,jednog-svega savršenog mišljenja o samom mišljenju.

Kretanje živih bića u prostoru, vremenu, prirodi nije nikada kružno jer se četak i kraj, rođenje i smrt razlikuju.

Zato su prostor, i vreme prirodni oblici i oblici prirode, a večno duhovno večno biće Boga je pre prostora, vremena, materije, sve nastajuće, nestajuće prirode; tj. njegova mogućnost je samo delo, potpuna stvarnost,  njegov život potpuno stvarni večni život sam po sebi bez početka i kraja, a ne samo mogućnost života u prostoru, vremenu, prirodi, koji nastaje rođenjem i nestaje smrću.

Po Aristotelu, svakako, to apsolutno jedinstvo sa sobom, neprekidnu istovetnost misli i predmeta misli, mogućeg i stvarnog, forme i sadržine može imati samo savršena duhovna stvarnost, večno biće Boga koje iz tog jedinstva nikad i ne izlazi, a čovek je samo delimično (umskim delom duše) nematerijalna, večna stvarnost, a delimično materija – samo  mogućnost.

U čoveku je prisutno dvojstvo večno stvarnog, umskog dela duše i samo mogućnosti smrtnog tela.

Duša čoveka besmrtna samo kroz večni oblik, natčulni um, a pojedinačni, materijalni čovek koji rađa drugog čoveka, po Aristotelu, je  smrtan.

U istini misli o samoj misli u večnom delu umske duše postoji mogućnost sastavljanja početka s krajem, dok u prirodnom obliku konačnog života ostaje  razlika početka, rođenja i kraja, smrti.

Ta prostorno, vremenska razlika kroz prirodni oblik čoveka je posledica starije azlike duhovnom sadržaju, koji nije večni oblik, nego dvojstvo (nužnog) duha i samo  mogućnosti materije.

Početak i kraj prirodnog oblika i prostor, vreme, materija kao njegova mera, dolaze od logičke razlike misli i predmeta misli, koja je uvek usmerena ka čulnom, spoljašnjem i od nje zavisna, a  ne čiste misli o samoj misli. 

Čovekova misao u smrtnom životu je odvojena od same sebe i svezana sa materijom,  telom i zato je  samo mogućnost istine,  a večnu istinu nazire samo kada se u natčulnom  pojmu u teologiji okrene od spoljašnjih predmeta prirode, smrtnog života u vremenu, samoj sebi, pokušavajući u filozofiji da dostigne logičku kružnost misli o samoj misli, sastavi početak s krajem.

Tada   u kratkim trenucima najuzvišenijeg umskog posmatranja sagledava besmrtni život, dostiže istinom jedinstveni logos sve-jednog– jednog-svega, poistovećuje sa Božijim, večnim životom, duhovnim bićem.

Drugi delovi duše, po Aristotelu ovo jedinstvo ne mogu nikada imati, jer su zasnovani na odvojenoj misli, čija je materija želja, koja stalno teži nečem drugom, spoljašnjem i izaziva samo veći rascep, ne postiže unutrašnje bezmerje  misli o samoj misli, koje u kratkim trenutcima najviše umnog posmatranja sve-jednog, jednog svega sagledava savršen, večni život, istinom dodiruje sa duhovnim životom, večnim Bogom.

Samo takva misao, koja u natčulnom pojmu ima sebe za predmet izlazi iz prirodnog oblika smrtnog života, prostorno, vremenske razlike početka-kraja, postiže samosaznanjem logičku kružnost,  jedinstvo umom svega sa svim, dodir istinom, večnim delom duše, umom sa duhovnim životom po sebi, Božijim večnim bićem.

 Na taj način kreće se ono što se želi i što je shvatljivo (to deluje kao pokretač a da se ne kreće). Ova dva pojma, uzeta u najvišem smislu su istovetna. U stvari predmet želje je prividno dobro, dok je prvi predmet razumne volje stvarno dobro. Mi želimo izvesnu stvar zato što nam izgleda dobra, više nego što nam izgleda dobra zato što je želimo: pranačelo je misao. A misao se pokreće pomoću shvatljivog.“[8]

Kada um u svom razmišljanju u natčulnom pojmu ima u čistoj misli o misli Boga za predmet, on logičkoj kružnosti sve jednog – jednog-svega sastavlja početak s krajem; u tim kratkim trenutcima izlazi iz prostora, vremena, prirode, konačnog života, poznaje duhom večni život sam po sebi,  istinom dodiruje Boga.

 „Konačni uzrok je u stvari biće kome je on svrha, a to je sama svrha...Prvi pokretač je dakle nužno stvarnost [logički nužno bićeT. N.] i po tome što je to nužno njegovo  biće je dobro; na taj način ono je pranačelo.“[9]

 

BOŽIJI VEČNI ŽIVOT.

 

"Božije delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život...Bog je savršena i večita stvarnost, tako da život i stalno i večito trajanje pripadaju Bogu, sam Bog je upravo to.“[10]

Zašto je najviša, čista želja izjednačena sa čistom mišlju, zašto nije najviša, čista misao izjednačena sa najvećom željom?

Zato „što mi želimo izvesnu stvar zato što nam izgleda dobra više nego što nam izgleda dobra zato što je želimo.“[11]

Želja nikada ne može biti po sebi, njena je srž u rascepu, nedostatku, težnji za drugim; naprotiv, misao, iako oseća tu podeljenost i da još uvek nije po sebi, želi da ukine taj rascep, želju, drugost, nedostatak i vrati se istinom u stanje jedinstva, što je i srž znanja, mudrosti.

Zato i jeste pranačelo i to upravo kada u retkim trenutcima spekulativnog znanja u umskom delu duše ima Boga za predmet, i postiže najviše jedinstvo misli i predmeta misli.

„Predmet želje je prividno dobro, dok je prvi predmet razumne volje stvarno dobro.“ Jer materija smrtne [prividne misli jeste želja, a materija večne [stvarne želje jeste misao. A „ova dva pojma uzeta u najvišem stepenu su istovetna.“[12] Čista misao i čista želja nalaze potpuno jedinstvo u ljubavi ka mudrosti (istini); tačnije ta potpuna istovetnost mudrosti i istine moguća je samo u Bogu.  Bog je jedino mudar (potpuno i uvek), a čovek može težiti (biti u) tom jedinstvu samo u kratkim trenutcima najvišeg umskog posmatranja.

Jedino je u Bogu dobro po sebi i poželjno po sebi isto, dok je u čoveku to samo delimično. Jer „život takođe pripada Bogu, jer je život delo uma, a Bog je samo to delo;“ [Božija misao, um je svojom apsolutnom svrhom jedno sa najvišom aktivnošću-delomT. N.]. "Božije delo koje postoji samo po sebi i savršen i večni život. Bog je večita i savršena stvarnost, tako da život i večito trajanje pripadaju Bogu, sam Bog je upravo to.“

Božiji (večni) život je apsolutna svrha jedno sa, delatnošću, delom.  Dobro po sebi je u jednoj savršenoj volji  potpuno svrhovito logičko kretanje; čista misao (o sebi, samoj misli), potpuna mudrost (istina) i savršeno delatna ljubav.

Kod svakog drugog bića je „materija“ misli želja i u njima se biće i misao razlikuju, a u Bogu je materija misli – ljubav; mudrost istina, najviša svrha jedno sa najvišom duhovnom večnom delatnošću, savršenim delom; te je takav duhovni život, život sam po sebi– savršen, večni život, Bog sam.

U apsolutnoj misli, čija materija nije želja nego ljubav, misao je večno biće i biće je večna misao; ta je čista misao o misli apsolutna istina, jedno sa životom, bićem kao večni život,  savršeno biće, potpuna stvarnost.  

Snaga misli koja stremi natčulnom, dobru po sebi, snaga je ljubavi ka mudrosti, moć samosaznanja, spoznaje sebe, najviši, najdublji dodir istinom u umskom delu duše, apsolutnoj formi–sadržini  sve–jednog, jednog–svega sa duhovnim životom po sebi, večnim Bogom.

Zato se takva misao više i ne može zvati mišlju nego ljubavlju; jer ona misao uvek ima neki sadržaj različit od sebe, i kao takva je samo želja, a misao koja se odvaja od čulnog sadržaja i u umskom delu duše okreće natčulnom, večnom, postiže u sebi jedinstvo sa Bogom, ne pokreće se po smrtnoj materiji, želji „nego se kreće kao predmet ljubavi.“ Jer „pranačelo je [takva –T. N] misao...koja se pokreće shvatanjem istine „pomoću shvatljivog.“

Kao savršeni oblik svih oblika, ta apsolutna svrha svih svrha Božijeg večnog života,  bića, identična sa delatnošću, delom najviše istine – dobra  je pokretač  a da se ne kreće.

„A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“

Zato se filozofska misao okreće samoj sebi i traži logički početak, pokušava da postigne kružnost, sastavi početak s krajem.

Kao logička kružnost, duhovno kretanje čiste misli o samoj  misli, misli o najvišem dobru večnog umskog dela duše, jeste istinom sve–jednog, jednog–svega duhovni (natčulni) dodir svega sa svim, jedno sa savršenim, večnim životom, Bogom. 

Dobro po sebi i poželjno po sebi u najvišem stepenu isto.

„Dobro po sebi i poželjno po sebi  pripadaju i jedno i drugo istom nizu, a prvo u tom nizu uvek je najbolje ili slično najboljem“[13]

Kao najviša svrha neba i prirode, metafizika pre fizike,  večni oblik svih oblika, svrha svih svrha, apsolutna istina Božijeg mišljenje o samom mišljenju je suštinski ozrok koji pokreće sve. 

Međutim, Božije mišljenje, kao najizvrsnija duhovna stvar, nije dato samo neka saznajno-logička večna suština Boga, nego večni duhovni život po sebi.

Konačni uzrok se kreće kao predmet ljubavi [duhovno kretanje najvišeg mišljenja o samom mišljenju je jedno sa samim, večnim životom, bićem; najviša svest jedno je sa najvišim osećajem – T. N.] i sve ostale stvari kreću se zbog toga što [delimično svojom mišlju, delimično svojom željom, nisu potpuno identična sa svojim bićem – T.N] pokreću same sebe.“ [14]

Početak i kraj se kod njih razlikuju, misao i želja, svrha i delo i zato stalno menjaju mogu da budu drugačije nego što su.

A prvi pokretač ni na koji način ne može biti drugačiji nego što jeste, iz savršenog oblika svih oblika svrhe svih svrha, apsolutno, večno jeste.

„Ta stvarnost ni na koji način ne može biti drugačija nego što jeste“[15]. „Prva stvarnost... nema nikakvu suprotnost,“[16]  jer njoj ništa ne može biti suprotno.  „A ako ...[mu) nije ništa  suprotno, onda [on – T. N.] spoznaje sam sebe.“[17]

Bog je istovremeno apsolutna sloboda duha (najviše svrha–delo savršenog duhovnog života, večnog bića) i istovremeno logička nužnost istine (iz savršenog mišljenja o samom mišljenju) i kao najnužnija duhovna stvarnost  najviše (večno) dobro i suštinsko pranačelo u svim stvarima.

Pored toga, kako i sam um, mišljenje može biti predmet saznanja, mišljenja, a zato ne treba nikakvu materiju, takvo je mišljenje, samosaznanje, najviša delatnost,  stvarnost.  „A i sam um je predmet mišljenja kao i ono što se može zamisliti. No kod stvari bez materije isto je ono što misli i ono što je predmet mišljenja...teoretsko znanje i predmet tako spoznat su isto ...Ovaj je um odvojen, netrpan, nepomiješan, po svojoj je biti delatnost...(jer – T. N.] ono koje tvori uvijek je vrednije od onoga koje trpi, i prauzrok je materije...Nije moguće da [taj um] sad misli a sad ne misli. Odvojeno je pak samo to što jeste, i samo to je besmrtno i večno.“[18]

A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.

Božanski „čin mišljenja biće samo ono što je najbolje. U stvari božanski um misli o samome sebi, pošto je on najizvrsnije biće, njegova misao je misao o misli.“

Kao najizvrsnija duhovna stvar ono nije samo neka saznajno-logička večna suština Boga, nego savršeni duhovni život po sebi.

U bilo kojem materijalnom, prirodnom obliku, biće i mišljenje, misao i predmet misli se razlikuju. A nematerijalno, večno biće je nužna stvarnost, pa tu važi potpuna istovetnost mišljenja i njegovog predmeta, duhovnog bića.

„Pošto nema razlike između onoga što se misli i misli koje se tiču nematerijalnih stvari, Božanska misao i njen predmet biće istovetni i misao će biti jedna sa predmetom misli.“[19]

U stvari, po Aristotelu, se ne može shvatiti osnova uzročnosti jednog oblika prema drugom obliku, ili čiste mogućnosti materije,  jednog kretanja prema nekom drugom kretanju, jedne svrhe prema nekoj drugoj svrsi, bez apsolutnog obličja pre  bilo kojeg delimičnog obličja; nužne, apsolutne stvarnosti ispred svake mogućnosti; logičkog kretanja (mišljenja o samom mišljenju) pre, ispred svakog drugog kretanja; i na kraju apsolutne svrhe–dela,  neuslovljenog, nezavisnog bića, pre svake delimične svrhe–dela uslovljenog, zavisnog bića.

Apsolutna svrha, obličje nepokretnog što pokreće, nužna stvarnost najvišeg bića Božijeg, mora, svakako, biti pre delimične svrhe, delimičnog obličja svake druge stvari, bića u prirodnom životu, kretanju; samo delom stvarnosti, a mnogo više mogućnosti; a pogotovu ispred bezoblične samo mogućnosti materije. 

 

 BOŽIJA JEDNOVOLjNOST I BOŽIJA JEDNOLOGIČNOST

 

Bilo koje jedno, jedan, i bilo koje (jedno) biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, mogući su samo  po  j e d n o m  B o g u.

Ako je već Aristotel zaključio da jedan apsolutni oblik Boga, savršenom svrhom u samom sebi istovetan sa najvišim dobrom (najboljim, najsavršenijim)  večnim životom, bićem, ono nepokretno što pokreće sav spoljašnji, unutrašnji svet, natprirodno, nerađajuće, neumiruće, nenastajuće, nenestajuće večno biće, kao apsolutna duhovna stvarnost pre svega sveta i u osnovi svega sveta, prauzrok svakog prirodnog oblika, svrhe kretanja, svih bića koja se rađaju i umiru, nastaju i nestaju, a pogotovu svake mogućnostimaterije, onda bi tu osnovu svog apsolutnog logičkog jedinstva, jednosti  imao  mnogo pre  u (jednoj) apsolutno neprotivurečnoj volji koja je potpuno  jedno sa njim, njegovim večnim životom, bićem –  nego u čistom mišljenju o samom mišljenju.

Pre se može reći da Božije (apsolutno) mišljenje o samom mišljenju, kao potpuno znanje o sebi, pripada (samom) Bogu, da znanje ima apsolutnost, apsolutno jedinstvo tek u njemu, po njemu, jer on je, ipak, taj koji misli (i to) o sebi. „Božanski um misli o samome sebi, pošto je on najizvrsnije biće, njegova misao je misao o misli.“

Apsolutno jedinstvo svega saznanja u jednom najvišem mišljenju o samom mišljenju, kao  apsolutna logičnost, jednologičnost postoji mnogo pre po jednom Bogu, nego što ta jednost u Bogu (jedan) Bog, sama apsolutnost Boga, njegov apsolutno stvaran večni, savršen život sam po sebi, jednog apsolutno stvarnog duhovnog, postoji po jednom mišljenju (po sebi i za sebe), čak ni apsolutnom mišljenju o samom mišljenju.

Pre svega, Aristotel nije definisao ni samo mišljenje, a kamo li njegovo najviše (potpuno logično) jedinstvo (apsolutno) mišljenje o samom mišljenju!

To jest, da bi se definisalo, odredilo "apsolutno" mišljenje o samom mišljenju, mora se prethodno odrediti samo mišljenje!

A  ono se ne može definisati bez istine samog znanja, samog mišljenja, za koje je bitno i sam predmet mišljenja i onaj koji misli.

U stvari,  logičnost mislima, mišljenju daje neko neprotivurečno jedinstvo različitih misli dato nekim konačnim znanjem –istinom; u ovom slučaju (kada je u pitanju apsolutna misao o smisli) upravo izjednačenje  onoga koji misli, i onoga što se misli  potvrđuje apsolutno jedinstvo, istinu tih misli.

Međutim, pre svih misli, čak i  neprotivurečnog jedinstva svih različitih misli u istinitom mišljenju, njihove logičnosti, jednologičnosti,  naprotivurečnog  jedinstva sve logike, ili saznanja (Kantov problem sinteze svega suđenja, mišljenja, svega našeg saznanja, iskustva u sintetičkoj praosnovi samosvesti, i starije čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti) –  mora postojati onaj koji misli.

Pa slično kao što se kod Kanta pre sve analitičke logike, i u osnovi  sve analitičke logike, i pre svih misli, i pre svih pojmova, sudova, uopšte sveg saznanja, iskustva prvo mora pretpostaviti najstarija sintetička osnova čiste subjektivnosti koja sudi, misli.., isto tako se i u  mišljenju o samom mišljenju,  još pre mora poći od nekog apsolutnog sintetičkog jedinstva  starijeg od sve logike, saznanja, i sveg sintetičkog ili analitičkog  mišljenja: apsolutne svrhe–dela jednog beskonačno starijeg živog Boga koji misli, starijeg od misli.

Kod Kanta se za svu logika, svako saznanje, suđenje, mišljenje, njihovo sintetičko jedinstvo, mora pretpostaviti starije Ja mislim, sudim (ne može nikako svesti na mišljenje, suđenje, saznanje, logiku),  Aristotelov Bog se još mae može svesti na neko apsolutno mišljenjee (samomišljenje) saznanje (samosaznanje logiku (samologiku). 

To jest, isto kao što je za Kanta analitička logika i sve naše iskustveno saznanje bila logična tek sa predlogičkim, predsaznajnim,  i nadlogičkim, nadsaznajnim Ja, tako je i Ariostotelova   apsolutna logika, logos je kao i apsolutno mišljenje, apsolutno samosaznae tek logična, moguća sa apsolutnim, nadlogičkim, nadsaznajnim Bogom, a ne obratno!

U slučaju apsolutne misli, ta jednoća, jednost apsolutne misli o samoj misli, kao apsolutnog znanja, mišljenja  (opet o samom sebi), mora ponajpre zasnovati u jednom apsolutnom Bogu – po Aristotelu Bogu koji potpuno zna sebe, i koju uživa savršenu, večnu radost u toj apsolutnoj svesti o sebi,  mišljenju, znanju sebe (svog savršenom, večnog životu, bića.

Očigledno da Aristotel je, mnogo pre apsolutnog mišljenja o samom mišljenju, trebalo da utemelji Božiju jednost u jednoj apsolutnoj volji. Da sa apsolutno neprotivurečnom Božijom voljom utemelji  najviše logičko-ontološko jedinstvo, pa svakako i to apsolutno neprotivurečno jedinostvo tog  mišljenje o njemu samom, njegovim savršenom večnom životu,  biću.  

Da jednu apsolutnu (Božiju) subjektivnost postavi pre (samog) svakog mišljenja i u osnovu samog (svakog)  mišljenja; pa čak i jedno takvo, najviše mišljenje o samom mišljenju. A nikako da stariju neprotivurečnost jednog Boga, jednost apsolutno neprotivurečne Božije volje, ograniči neprotivurečnom logikom (nemogućom po sebi bez jednog Boga), svede tako na mišljenje o samom mišljenju.

Ni jedan sam po sebi, ni znanje samo po sebi, logika sama po sebi, mišljenje, suđenje po sebi, nisu mogući pre Boga samog po sebi. 

Za suštinsku nedeljivost po znanju, istini jedne apsolutne logike, jednologičnost najvišeg mišljenja o samom mišljenju, mora pretpostaviti jedna nedeljiva, neprotivurečna, identična sebi, sa potpuno određenim da–ne, jeste–nije apsolutna Božija volja.

Ta se jednologičnost, neprotivurečnost najvišeg (istinitog) mišljenja o samom mišljenju, mišljenja jednog sa bićem, sa Bogom koji apsolutno zna sebe, o sebi misli, utemeljuje, opet, podrazumeva u (nužno) jednom Bogu, u jednoontološki starijoj apsolutno neprotivurečnoj Božijoj volji.

Ta jedna neprotivurečna logika, potpunog jedinstva misli i predmeta misli,  čiste svrhe i savršenog delovanja, dela, mogućeg i stvarnog, mora, dakle, biti utemeljena u jednoj apsolutno neprotivurečnoj Božijoj volji, njegovom  savršenom  životu po sebi, večnom duhovnom biću.

Kao što kod Kanta kasnije, tek praosnova samosvesti, starije sintetičko Ja omogućava jedinstvo u saznanju, mišljenju, i samu (neprotivurečnu) logiku, tako kod Aristotela samo jedan Bog, neprotivurečno Božije Ja, jedna apsolutna Božija volja, može omogućiti apsolutnu logički-ontološki neproivurečnu Božiju logiku, najviše jedinstvo istinom u egovom potpunom samopoznanju, te stalnu  radost zbog potpune budnosti, samosvesti, tog čistog mišljenja o samom  mišljenju.

Platon, takođe,  ograničava Boga delom nužnosti;  aritmetičko-geometrijskom logikom pri stvaranju sveta, elemenata.

On u Timaju kaže da Bog stvara svet iz Istog, Različitog i Bića. Iz praosnovne prihvatiteljke, haotične materije po aritmetičko-geometrijskim načelima elementarnih trouglova i osnovnih parnih, neparnih brojnih nizova stvara sve neživo što se pokreće od drugog (elemente) i sve sa dušom što pokreće samo sebe – živo.

To stvaranje sveta je, po Platonu, ograničeno delom uma sa aritmetičko-geometrijsko-logičkom nužnošću. Bog ne stvara i samu materiju – elemente eh nihilo (kao u Svetom pismu), po svojoj reči.

Hegel  preuzima  Aristotelovu (Božiju) logičku uzročnost, određenu prvenstveno najvišim jedinstvom apsolutnog mišljenja o samom mišenju. Međutim, da je Aristotel ispred svakog logičkog zakona postavio stariju voljno-logičko-ontološku nužnost jednog Boga, a ne samo logičko-ontološku, očigledno da bi ta jedna (Božija)  volja, starija jednost po volji jednog Boga, njegova apsolutna  jednovoljnost – morala očigledno biti temelj i te same njegove najstarije ontološke jednosti (jedne) najviše neprotuvurečne logike, apsolutne jednologičnosti.

Zapravo, apsolutno mišljenje ne može biti nikako mišljenje koje saznaje nešto drugo naspram sebe,  pa čak ni mišljenje koje saznaje  samo sebe, nego  samo stvarajuće  mišljenje (Božije ex nihilo).

Takođe, iako je suštinska stvar da je Bog jedan, ipak se jedno, jedan  ne može izjednačiti sa Bogom;  Bog svoditi na najviše jedno po sebi, jedan. Upravo je obrnuto nužno. Jedan, jedno samo po sebi, nije dovoljno ni za samo sebesvoje (sopstveno) shvatanje, postojanje, a kamo li za jednog Boga!

Nužnost jednog Boga stoji ispred svakog mogućeg shvatanja, postojanja jednog, ili shvatanja bilo kojeg, kakvog (jednog)  bića

Bilo koje jedno, jedan, i bilo koje (jedno) biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, samo su mogući po najstarijem voljno-logičkom jedinstvu mnoštva – jednom Bogu.

Iako je ta duhovna  stvarnost, svrha po sebi, logičko kretanje Božijeg nepokretnog pokretača istovremena sa najvišom delatnošću, savršenim delom slična jednom, ili biću po sebi, ona je opet starija od  jednog po sebi, i bića po sebi.

Ne samo da se Bog stariji od jednog po sebi i bića po sebi i ne može svesti na njih, izvoditi iz njih, nego se i biće po sebi i jedno po sebi, kao, uostalom, i  bilo koje jedno i bilo koje biće, tek mogu shvatati po Bogu,  postojati po njemu.    

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoju jednoću, jednost, suštinsko obličje, svrhu, kretanje u prelazu od mogućnosti ka stvarnosti,  pre jednog  po sebi, ili bića po sebi,  traži starije jedinstvo  po sebi,  apsolutno obličje, svrhu po sebi čistog mišljenja o samom mišljenju, jednu sa savršenom delatnošću, delom Božijeg  večnog  života, bića.

 

 

 

 

 



[1] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1072 b

[2] Isto, 984 b

[3 Isto, 1071 b

[4] Isto, 1072 a

[5] Isto, 1072 a

[6] Isto, 1045 b

[7] Isto, 1074 b

[8] Isto, 1072 a

[9] Isto, 1072 b

[10] Isto, 1072 b

[11] Isto, 1072 a

[12] Isto, 1072 a

[13] Isto, 1072 b

[14 Isto, 1075b

[15] Isto, 1072 b

[16] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, 430 a

[17] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, 430 b

[18] Aristotel, O duši, Naprijed, Zagreb, 1987, 430 a

[19] Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1075 a


 

 

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Kome je istina slana, njemu je pravda slatka.

 

Tomislav Novaković

Видео дана