Трансцендентално Ја и једна иста властитост

 

„Што сам човек, то делим с другим људима. Што видим и чујем и једем и пијем, то све животиње чине слично. Али то да ја сам ја - само је моје, то припада мени и ником другом; ниједном другом човјеку, ни анђелу ни Богу - осим толико колико сам с њиме једно.“

 

– Мајстор Екхарт –Изабрани цитати

 

 

Вољно Ја и логичко Ја[1]

 

У Критици чистог ума трансцендентално Ја је у сазнајно-научном смислу првенствено и првостепено а  појединачно, емпиричко Ја споредно и другостепено. Кант трансцендентално Ја мислим, судим, лишава сваке воље, властитости. Опет, како та синтетичка праоснова може бити само општелогичка, када је самосвест, прво свест о себи, о свом истом (конкретном, појединачном) Ја!? Заправо, свест о себи, као чиста воља једног истог Ја=Ја, са јасним да–не, јесте–није мора прво бити синтетичка, да би са празним логичким А=А била – аналитичка. Управо та предлогичка, предсазнајна иста властитост, свест о конкретном, појединачном Ја=Ја јесте она прасинтетичка основа за непротивуречно, идентично А=А у појмовима, судовима знања. Иначе, шта друго  држи јединство логике, стоји у основи логике, закона логике? Само зато што чисто Ја не може бити само логичко, и што најстарије синтетичко јединство прво припада једном конкретнои и појединачној истој властитости,  једном  вољном Ја=Ја, та општелогичка форма А=А (аналитички идентитет), има у мишљењу, суђењу,  знању – утемељење!

Кант каже: [...] “аналитичко јединство аперцепције могуће је само под претпоставком неког синтетичког јединства њеног.”^[2] Међутим, само чиста воља и једна (конкретна и појединачна) иста властитост може бити она најстарија синтетичка основа којa омогућава не само јединство сваког појединачног опажаја, посебног, општег  појма, суда, свеобухватног закључка нашег сазнања, искуства или  свега практичног одлучивања, деловања, него чак и само јединство чистог  разума, непротивуречност, јединство логике,  априорну синтезу праосновног Ја мислим, судим!

Чисто, логичко Ја  има утемељење тек у једном вољном Ја. Само се из чисте воље и једне конкретне и појединачне исте властитости може утемељити општелогичко Ја мислим, судим за синтезу свих разноврсних представа у појму, појмова у суду или судова у свеобухватним закључцима сазнања. Само из чисте воље и једне  исте властитости, човек има једну власт у себи, своје властито Ја. Чиста воља и једна Ја=Ја иста властитост носи једну логику, јединство логике, утемељује сваку је-да везу у појмовима, судовима знања, а не чиста логика и општелогичко Ја једну исту властитост. Када чисто Ја не би било чиста воља и једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја?

Није суштина да неко обезличено, обезвољено, само логичко Ја, коперниканским окретом утемељи опште и нужно научно сазнање, сву објективност и трансценденталном, критичком методом раскине са схватањима и вредностима традиционалне метафизике, где је субјективност била у другом, трећем плану, него да се најстаријом синтетичком основом чиста субјективност уведе у проблем како треба; постави уједно са традиционалним вредностима, као и традиционалне вредности с њом. Доследним коперниканским окретом покаже да је тек из синтетичке основе чисте воље, једне исте властитости, једног вољног Ја, могућа сама (наша) логика, и то  чисто, истоветно, исто, “само” логичко Ја.

 

Пре сваке супротности, или противуречности треба утемељити само да–не, јесте–није.

 

У чему се утемељује сама логика, супротности је–није, да–не; проснова истости, јединства, наспрам разлика,  супротности, нејединства?

Проблем се може и другачије поставити: да ли су закони: идентитета, непротивуречности, искључења трећег па и само јединство логике, једна логика, једнологичност, могући без логике једног? Да ли су свако је–да–јесте утемељени у неком је-да-н? За Хераклита  је логос једно и једно логос,  све-једно – једно-све. И када Парменид каже биће јесте, небиће није, очигледно да  биће “мери“, потврђује са јесте. А јесте, са један. Нема два бивстовања, него је један бивстовање; јe–да  је изједначено са један. Једна логика може бити само логика једног.

 Хегел, логиком једног, једном логиком, своди сву објективност, на апсолутну (Божију) субјективност. Противуречности су само унутрашње разлике, супротности једне апсолутно логичне идеје. Тако oн на почетку своје логике изједначује биће и небиће. Ипак, пре него што изједначи, или састави биће–небиће, треба да утемељи само да–не, јесте–није! То јест, ако пре бића и небића изједначи само да и не, јесте и није, свакако да ти истоветни–противуречни појмови бића–небића губе смисао!

Кант не прихвата Парменидово логичко-онтолошко изједначење једног и бивстовања; да једна логика мора бити логика једног и испред сваког да–не, јесте–није (уопште, свих категорија логике), поставља праосновно синтетичко јединство самосвести. Најстарије синтетичко један, за свако је и да, за Канта може бити утемељено само у једној свести о себи, праосновном идентитету самосвести. Било које  је, да, јесте, једнако, исто за јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку, захтева синтетичку праоснову самосвести, па и сам закон непротивуречности.

Према томе, за утемељење закона непротивуречности,  мора се претходно утемељити афирмација и негација. А само чиста воља може бити праоснова не само за свако да–не, јесте–није,  него и за свако шта, како, колико, зашто... Предмислена, предлогичка чиста воља се не може свести ни на какво ово, оно.., објашњавати овим, оним.., нечим него  доследном негацијом  мора очигледно ићи до слободног ништа, ничег, да утемељи афирмацију сваког шта, како, колико, зашто... било кога, чега нечег!

 

Чиста воља и логика. Основни логички закони су утемељени у  чистој вољи, једној истој властитости

 

Иако је праосновно синтетичко јединство свести неодвојиво од једног Ја, Кант то самосвесно Ја=Ја не темељи у чистој вољи, једној истој властитости. Међутим, управо та једновољност, једне  чисте, исте властитости носи оно прасинтетичко, суштински јединеће, обједињујуће у праосновном Ја. Аналитички закони разума своје синтетичко утемељење имају тек из једне  исте властитости, старије слободне воље из ума. И спонтанитет свести, логичко Ја мислим, судим, из  једне исте властитости,  вољног Ја.

Наша једна свест, једно логичко Ја  (и сва три основна логичка принципа), је утемељено у истој властитости,  чистој вољи, једном вољном Ја. Само иста властитост стоји као чиста субјективност пре све објективности у праоснови самосвести, све логичности логике и свег сазнања, искуства. Не утемељује општелогичко Ја, појединачно Ја, једну исту властитост,  него обрнуто, појединачно Ја, једна иста властитост –  општелогичко Ја. Једна иста Ја=Ја властитост, у чијем ослонцу стоји чиста, иста воља, носи логичку истост А=А, а не обрнуто. Нема човек свест о себи, своме Ја=Ја, као стално истој властитости кроз аналитичку, општелогичку истост А=А, него из своје појединачне исте Ја=Ја властитости, зна за општелогичку А=А истост и  има општелогичко Ја!   

Тиме је јасно показано да чист разум и формална логика у својој синтетичкој основи већ подразумевају чисту вољу и практични ум, практичну логику и синтетички најстарију једну исту властитост! Да се закон непротивуречности са чистом вољом, једновољношћу   (једном неприотривуречном вољом) темељи у најстаријој прасинтетичкој основи једне исте властитости, која омогућава синтетичко јединство опажаја у  појму, појмова у суду, судова у закључку. Свакако да и прасдинтетичка основа закона идентитета идентитета, такође, само може бити утемељена у истој властитости, која практичном логиком саставља не само у подручју сазнајног ума саставља све разноврсне опажаје у један појам или различите појмове у један суд, различите судове у један закључак, него и у области практичног ума мисао са осећајем, реч са делом, као главу са телом, истину са животом. Свакако, и закон искључења трећег, кроз да–не, јесте–није, хоћу–нећу, за јасно одлучивање, суђење, деловање, има тек из чисте воље и једне слободне властитости, која спонтано мисли, суди, синтетише, одређује, спаја... као и слободно одлучује, дела… има утемељење,. То из самог себе, по себи, управо значи из чисте воље, по својој вољи, вољи једног слободног Ја, вољи свога Ја.

 

Једна иста властитост пре сваког је–да–јесте^[3]

 

Како то живо једно  у нама има  исту властитост?

Да ли објективна је–да–јесте веза једног и другог појма по неком најстаријем синтетичком суду знања утемељује једно исто Ја=Ја, синтетичку праоснову чисте свести, или једно исто конкретно Ја=Ја, свако је–да–јесте јединством једног и другог појма истину, истост у објективном суду знања? Свакако, да је свака jе–да–јесте веза више представа у појму, појмова у суду, или судова у закључку, могућа тек по једној конкретној Ја=Ја самоочигледној властитости, пре било које једне ствари, или везе  више представа у једном појму, или  субјекта и  предиката у једном суду.

Свест о јестаству, као и свака је–да–јесте веза субјекта и предиката, утемељена је у једном истом Ја=Ja конкретном субјекту,  а не обрнуто: свест о једном и истом конкретном Ја=Ја субјекту, у је–да–јесте вези више појмова, при изједначењу субјекта и предиката у било којим истинитим судовима знања. Свако је, јесте се ослања на једно појединачно и конкретно исто Ја=Ја стајање, остајање, постојано постојање. И пре него „Ја само знам да постојим,“ ја из једне конкретне и појединачне Ја=Ја исте властитости  што остаје једна иста у промени, стаје, стоји, знам за свако је, да, јесте  објективно јединство у: опажају, појму, суду, закључку – постојано постојање! Та појединачна иста властитост је свеподлежућа основа сваког је, да, јесте или не, није објективног јединства истинитог појма, суда, закључка знања.

На први поглед изгледа да веза је–да–јесте у  суду неког ужег ка ширем појму, утемељује везу субјекта и предиката. Међутим  та најпростија је–да–јесте или не, није веза, тражи се, налази само кроз све-једно – једно-све, тек кроз синтетилчки најстарију чисту вољу и једну Ја=Ја исту властитост утемељује сву објективност! Свеподлежуће Ја=Ја иста властитост утемељује сваку предикативност; лингвистичку основу говора – синтаксу реченице и семантику речи. Као најстарија ос што остаје иста у промени, опстаје, стаје, стоји  прима сву  постојаност постојања.

То да прво мора постојати свест о себи, самосвест, да би постојала свест о било чему другом, не значи ништа друго, него да једна иста властитост, чиста воља, вољно Ја=Ја, стоји испред чисте свести, једног општелогичког Ја! А то је, чини се, обрнуто од онога што тврди Кант својом првом критиком!

Једновољност, једног чистог, истог вољног Ја=Ја, идентичног себи, непротивуречног са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, утемељује једну логику, једнологичност, једнуј свест, једносвесност – уопште свесност, логичност. Нема човек из општелогичког Ја самоочигледност постојања, него из једне исте властитости  (непротивуречности мисли, речи, одлуке, дела) са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу. Пре него што из “Ја мислим... само знам да постојим“, ја из једне самоочигледне властитости, истог Ја=Ја, тек знам, имам, потврђујем саму постојаност постојања!

У основи математичког 1=1, 2 +2 = 4,  не лежи нека логичка истост А=А, него управо једна појединачна, иста властитост, једно вољно Ја=Ја, носи ту логичко-математичку истост, логичко А=А. Ја немам једну Ја=Ја чисту, исту властитост из броја један, него из једне чисте, исте воље, властитог Ја=Ја, тек знам за број један! Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, једно, једно, један! Најстарије једно, једнако, исто, један, за свако је и да, може бити само једна иста властитост. Само се из тог најстаријег један, једне исте властитости зна за број један и сваку  је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања.

Једино из једне јуче, данас сутра самоочигледне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе,  човек има свест о себи, самосвест. Tа  синтетичка основа чисте воље и једне исте властитости утемељује А=А логичко-аналитичку праоснову закона идентитета и закона непротивуречности. И зато, што постоји синтетичка Ја=Ја  једна иста властитости, постоји и празна А=А аналитика логика, математика и то је суштина приче и крај  те дискусије  старе  две хиљаде година!

Праоснова сводити, свести од ван ка унутра и од унутра ка ван у једној свести, од субјекта ка објекту и објекта ка субјекту која држи, спаја све разлике, супротности све-једног једног-свега, има се само у чистој вољи, самоочигледном Ја=Ја, једној истој властитости.

Не потврђује неко најстарије Је исту властитост, наше властито Ја, него једно властито Ја=Ја, свако Је, па чак и праоснову свести у самосвести.  То је најстарија синтетичка оса, основа унутра око које се  све прикупља, остаје, застаје, постојано стаје, стоји, постоји, пре сваког појма и опажаја! Без чисто вољног Ја, не може се никако појмити једно логичко Ја. Много пре та синтетички најстарија ос, постојаност изнутра, јако остајање, стајање, постојање, мери све споља, него што оно споља мери ту свеподлежућу ос унутра која стоји као најстарији ослонац, стајање,  остајање, постојано постојање!

Из општелогичког Ја не може се разликовати раније–сада–касније, те зато Кант уводи посебно временско чуло, априорни самоопажај да његовим трансценденталним одредбама једновремености, следа, трајања разликује време. Међутим,  не само да се тек из једне  јуче– данас– сутра исте властитости и садржаја спољашњих опажаја, разликује  раније, сада, касније, него се из једне исте властитости нема никаква потреба за посебним временским чулом–опажајем!

 

Ја мислим и Ја  јесам

 

Пре питања да ли ово, оно постоји, јесте, треба разјаснити шта се подразумева под постојањем, јестаством? Које првостепено, другостепено, трећестепено значење придајемо том појму?

По Канту ништa не постоји, јесте само из појма, него тек и када се потврди спољашњим, унутрашњим априорним опажајима простора и времена. Изван тих опажајних моћи свет је само празно трансцендентално х.  Тако је унутрашње искуства, могуће само на основу спољашњег искуства. Међутим, иако Кант тек из спољашњег опажаја разликује “стварне од замишљених талира“,  он слично Декарту, већ из праосновног Ја мислим подразумева Ја јесам, постојим  независно од  опажаја! То јест, са једне стране је све објективно бивствовање условљено трансценденталном субјективношћу, са друге стране се предопажајно, предпојмовно (прекритички) подразумева наше објективно бивствовање! И ако Кант постојање слепих садржаја изван наших сазнајних форми схвата само као празно, трансцендетално х,  он  бивствовање нас самих не  доводи у питање. Осим тога, он не прихвата само формално-садржинско појавно јестаство у јединству празних форме и слепих садржаја, него и објективно  бивствовање наше неспознатљиве суштине или саме ствари по себи!

На крају, ако суштина нас самих или ствари по себи, постоји, јесте (пре), независно од сазнајно-појавног јединства унутрашњег–спољашњег, празне форме–слепе садржине, каквог  има смисла трансцендентални окрет у коме се сва појавна објективност управља према чистој субјективности?

 

Чиста воља и једна самоочигледна властитост што остаје у  промени, стаје, стоји пре сваког мишљења, опажања, не утемељује само извесност самопостојања, него и сваку другу постојаност постојања!   

 

Каква је веза чистог Ја мислим, и оног “ја јесам“? Већ је речено да је за Канта свест о свом бивствовању дата из чистог Ја мислим (слично Декартовом cogitu), пре, независно од  сваког опажања.

[...] У синтетичком праосновном јединству аперцепције ја сам свестан себе не као појаве, нити ствари по себи, већ сам свестан само тога да постојим. Ова представа јесте мишљење а не опажање“.^[4]

Ипак, како Ја знам да јесам, постојим, без икаквог садржаја опажаја? Кант oдговара да та самоизвесност није суштинско знање јер нам је властита суштина  недоступна.

Са друге стране, шта би уопште значило, суштински знати себе, своје Ја? Да ли такво нешто као што је суштина нас самих, уопште припада хипотетичком сазнању!? Зашто би, уопште, наша суштина  била неко суштинско знање, које треба да нас схвати, обухвати мислима, појмовима, изрази речима? Свако знање претпоставља нешто познато. Тако се непознате, нејасне ствари  објашњавају тиме што се своде на јасне, познате. Опет, која су то несумњива сазнања, потпуно поуздане истине, самоочигледне ствари? Постоји ли таква знања, такве ствари? Или сва знања, па чак и први самоочигледни принципи, претпостављају неко старије знање, где се једна  ствар објашњава другом, а ова опет трећом... и тако у бескрај.

На пример, када се пита: шта је човек, ту се тражи да се  са неким потпуно познатим или више јасним појмом, стварју, бићем, објасни потпуно “непознат“, или “мање јасан“, појам човека?! Да се по по неком је–да изједначењу појмова у хипотетичком суду између субјекта и предиката, одговори на то питање! Оно што се при томе заборавља да је та веза појмова појавног сазнања могућа само из нас самих – једне самоочигледне Ја=Ја исте властитости!

То сазнање нас самих има чак једну додатну немогућност. Сазнавалац је много пре онај ко сазнаје него оно што сазнаје – увек ће бити један „корак“ иза! Додуше, Кант и не покушава да сазна нашу суштину, првостепеног синтетичког сазнаваоца, него својом трансценденталном, критичком методом само разјашњава  наше (другостепене) сазнајне моћи за утемељење научног сазнања у границама искуства.

Сама тежња да се сазнавалац објасни, разјасни, сазна, ближе одреди његова првостепена форма–садржај другостепеним формама  разума, ума, чула, или трећестепеним садржајима опажања, потире првостепено јединство форме–садржаја, старије, свакако, од другостепених форми и трећестепених садржаја и једном унапред немогућом поставком, првостепеног предсазнајног, надсазнајног сазнаваоца своди на његове другостепене форме или трећестепене садржаје; објашњава из њих, изводи из њих! Или се, у крајњем случају, до нужно појавног сазнаваоца, долази тек субјективно–објективним јединством празне форме и слепе садржине! Ипак, ни  спонтанитет свести, као ни празне форме–слепи садржаји у њиховом јединству у искуству не могу се изједначити са самим сазнаваоцем.

Већ је показано да је самоизвесност чисто  логичког Ја, једне свести, једносвесности, утемељена у чистој вољи, једновољности. Да је наше самоочигледно бивстовање пре свих другостепених форми или трећестепених садржаја, утемељено у синтетичкој основи  вољног Ја, једној истој властитости. Да воља поседује свој разум,  логику, свест о себи и  своме телу, а не разум, логика вољу! И да се само из једне самоочигледне надопжајне, надсазнајне исте властитости, чистог вољног Ја=Ја, има  утемељење постојаности постојања пре сваког појма и сваког опажаја!  Иначе би се и за потврду  исте властитости, као за неко унутрашње искуство, тражило спољашње искуство! У сваком случају,  самоизвесност логичког Ја много је теже засновати без спољашњег искуства, него вољноg Ја. Самоочигледна чиста воља, једна иста властитост, као суштинска форма истоветна са суштинским садржајем, једино стоји пре подељености форме и садржаја, и сједињује све сазнајне форме и све сазнајне садржаје. Утемељује не само наше одлучивање, деловање, него и спонтано мишљење, суђење.

Из чињенице, што се не може видети виђење, чути чујење, говорити говорење, нити се изједначити са било којим, каквим конкретним сликама, звуцима,  речима, нити свести на њих, не може се због тога тврдити да они не постоје! Или, што се ни воља, ни свест не могу опазити или појмити, изједначити са својим конкретним одлукама, поступцима мислима,  судовима, нити свести на њих, не може се никако  тврдити да  воља и свест не постоје!

 

Чула, разум, ум и једна слободна властитост

 

Са покушајима да се логиком, разумом, умом, сазнањем докаже слободна воља, окреће се принцип, јер се и опажајност опажаја, разумност разума, умност ума и логичности логике може утемељити само из супстанцијалне воље и једне слободне властитости. Зато, насупрот општих и нужних судова сазнања  трансценденталног појавног ума, Кант у практично уму постулира суштинску слободну вољу. Међутим не само да без слободне властитости општа воља законодавног ума није ни воља, ни слободна, нема утемељење за одлучност одлуке или делатност дела, него без слободне властитости нема утемељење ни опажајност опажаја,  ни разумност разума, умност ума, ни логичност логике  ни сазнатљивост сазнања, ни истинитост истине…!

Свакако, да пре доказивања овог, оног треба утемељити само доказивање, доказ. Етимолошки, очито, очигледно, до очију, до ока, доказ, пред очи, предочити…  Свакако да се једна иста властитост не може  никако доказивати, довести до ока, пред очи, видети, чулно предочити. Ипак, како се уопште види? То „очигледно“ виђење појединачног, посебног овог, оног нечег (да би уопште знало шта то види, чује, додирује, мирише, куша) мора, по Платону, претпоставити унутрашњи вид знања за препознавање по целини ствари.  Поред тога подразумева и једну надсазнајну, надопажајну самоизвесну властитост.  То јест, сасвим обрнуто, од Кантове трансценденталног Ја мислим, надмислена, надопажајна, надсазнајна најизвеснија Ја=Ја властитост се подразумева не само за свако до ока, доказивање, пред очи, предочавање него и за саму (сваку) опажајност опажаја, разумност разума, умност ума,  логичност логике и истинитост истине… И једино то може бити она синтетички најстарија субјективност која се подразумева за сву објективност!

По Критици чистог ума изгледа да разум, логика, општелогичко, самосвесно Ја мислим, судим,  поседује емпиричко Ја – нашу исту властитост. Међутим, тек се са Критиком практтичног ума заправо види Кант теоријски ум поставља испод  практичног ума и критички разум испод самокритичке чисте воље!  Међутим, он не иде дотле да тврди разум, као и било који други сазнајни  орган на крају припада суштинској праоснови чисте воље и једној истој властитости. Међутим ова расправа јасно доказује да без једне исте властитости старијег вољног Ја, суштиснког практичног ума, ни разум, ни логика, ни логички закони сазнајно.појавног ума немају јединство, утемељење. У ствари, чист опажај, чист  разум, чисто логичко Ја, без чисте воље, и једне исте властитости не значе ништа!

Као што наша   чула припадају нама самима,  чистој вољи и jeдној истој властитости, а не разуму, општелогичком Ја, тако и разум,  општелогичко Ја, припада нама самима, чистој вољи и једној истој властитости.

Зато Кант на чистој вољи и  иманентним идејама Бога, слободе и бесмртности душе, свој практични ум утемељује ноуменално, а не као теоријски, на празним формама разума, чула у границама искуства – феноменално. Да самокритични, практични ум, метафизиком чисте воље стоји испред критичке основе разума, теоријског, појавног ума, сведочи његова Метафизика морала. И зато, као старије од логике, пре саме логике, чиста воља мора од почетка до краја бити у  основи логике!

По Критици чистог ума изгледа да разум, логика, општелогичко, самосвесно Ја мислим, судим,  поседује емпиричко Ја – нашу исту властитост. Међутим, тек се у Критици практичног ума заправо види Кант теоријски ум поставља испод  практичног ума и критички разум испод самокритичке чисте воље!  Међутим, он не иде дотле да тврди разум, као и било који други сазнајни  орган на крају припада суштинској праоснови чисте воље и једној истој властитости. Међутим ова расправа јасно доказује да без једне исте властитости старијег вољног Ја, суштиснког практичног ума, ни разум, ни логика, ни логички закони сазнајно-појавног ума немају јединство, утемељење. У ствари, чист опажај, чист  разум, чисто логичко Ја, без чисте воље из једне исте властитости не значе ништа!

Као што наша   чула припадају нама самима,  чистој вољи и jeдној истој властитости, а не разуму, општелогичком Ја, тако и разум,  општелогичко Ја, припада нама самима, чистој вољи и једној истој властитости.

Кант на чистој вољи и  иманентним идејама Бога, слободе и бесмртности душе, свој практични ум утемељује ноуменално, а не као теоријски, на празним формама разума, чула у границама искуства – феноменално. Да самокритични, практични ум, метафизиком чисте воље стоји испред критичке основе разума, теоријског, појавног ума, сведочи његова Метафизика морала. И зато, као старије од логике, пре саме логике, чиста воља мора од почетка до краја бити у  основи логике!

 

Чиста воља и  практични ум

 

У Критици практичног ума, пак, чиста воља је и појединачна, лична и општечовечанска, надлична. Самокритички, практични ум кроз  непротивуречно практично-морално умеће треба да изједначи највластитије лично и општечовечанско надлично. Иако је  вољно Ја и своје и опште, много је више своје, него опште,  а логичко Ја и своје и опште, ипак је много више опште, него своје. Зато Кант супстанцијални самокритички, практични ум, поставља испред појавног сазнања теоријског, критичког ума.

Наспрам сазнајног, критичког ума и појавног јединства празних форми на једној и слепих опажаја на другој страни, Кант моралним, самокритичким умом тражи суштинско јединство форме и садржаја, личне и заједничке воље. Тако се иманентношћу Бога, слободе и бесмртности душе из једне апсолутне воље утемељује једна власт у себи, властита слободна воља и могућност јединства са исто таквим другим вољама у једној власти, властитости слободне заједнице. Једино непротивуречна правила моралног поступања из највишег јединства практичног ума, супстанцијалне  чисте воље и једне власти у себи, исте властитости, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, доводе  до  своје слободне воље!

Само ако си свој ти си Божији, и само ако си Божији ти си свој.

Власт у себи једне, исте чисте воље саставља своје највластитије, слободно и лично и једну највишу правду законодавног ума за све – општечовечанско,  надлично. Па када неко пита: каква је разлика између емпиричке воље, и чисте воље, треба одговорити да је само чиста воља своја воља; или,  када емпиричка воља буде чиста воља, онда ће бити своја воља! Када човек нема јединство мисли, речи и дела, једно мисли, друго говори, треће ради, како ће знати  шта је  да је то уопште он сам и да је то његова, властита воља!? Само ако су његове мисли речи, дела у јединству, његов живот бити стварно његов.

Свакако да не постоји само супротстављање речи и речи, из супротног појма, суда, закључка, него и мисли према  мисли,  одлуке према одлуци, дела према делу; а поготову мисли, речи, одлуке и дела између себе. И непротивуречност је у задњем смислу утемељена у том јединству чисте мисли–осећаја–речи–одлуке–дела. Према томе, чиста воља је најличнија своја воља,  јер из једне власти у себи, исте властитости у свом идеалу, поставља и извршава то највише јединство чисте мисли–осећаја–речи–одлуке–дела. 

Суштина умности, највишег практичног умећа, тражи у ослонцу једну чисту, исту вољу, као што са друге стране једна чиста, иста воља за своју властитост тражи једну власт у себи,  највише јединство законодавног ума, непротивуречна правила практичног поступања. Само правила практичног поступања из једне апсолутне воље, као највише умеће за себе, за друге, за све, воде једној власти, властитости своје слободне воље. Ако се нарушава власт једне чисте, исте воље у поступању ка другима, не утемељује на највишем добру, губи се власт у себи, властитост своје слободне воље.

Једино ослобођен било каквих идола, у унутрашњем безмерју једне чисте, непротивуречне, исте воље има иманентно своје, највластитије лично, и истовремено из апсолутне воље Божије, општечовечанско, надлично.

И као што у разуму, теоријском уму форма чистог појма није довољна за критеријум објективног сазнања, него се траже и садржаји опажања, тако ни у практичном уму није довољно да се категоричким императивом само зна шта је добро, него се тражи да се та своја морално-практична суштина потврди на делу самоискуствeно, лично! Категорички императив само као највише  упутство практичног ума, којим се руководи чиста воља да у свом деловању изједначи лично и заједничко добра, а без нужности да ту своју суштину потврди на делу, остаје и даље само сазнајно-логички и  феноменалан, јер човек може знати шта је добро, а да га не чини; да остаје у знању без дела.

Та суштина чисте воље душе мора бити потврђена на практичном делу добра појединачно, искуствено и лично, да би по највишем моралном принципу законодавног ума из апсолутне воље Божије и општег добра за све, била оно метафизичко и надлично.