Трансцендентална чулност не потирe само разлику између разума и чула него и саму суштину чулности

 

Иако се Кант труди да наспрам моћи посредног представљања разума, појма докаже другу, суштински различиту од њега и несводиву на њега, моћ чулности, непосредног опажања, са трансценденталном чулношћу он управо ту суштинску разлику потире. Aко чулност не тражи садржај, није слепа садржина, него сa својим трансценденталним опажајима има  непосредне “очи“ за првенствено спољашње, унутрашње, она  више и није чулност!

 

У почетним дефиницијама чисте форме, празни појмови разума, стоје насупрот слепе садржине опажања, међутим у “транценденталној“ чулности општи и нужни опажаји простора и времена, изједначени са самим општим и нужним начинима  спољашњег, унутрашњег априорног опажања, стоје пре (наспрам) сваке садржине! Трансцендентална чулност не само да више нема (као у почетној дефиницији, одређењу) случајну, слепу садржину, него нема уопште никакву садржину! Садржаји таквог априорног опажања, самоопажања су управо саме опште и нужне форме спољашњег, унутрашњег чула – простор и време. То јест, чисти (општи и нужни) трансцендентални опажаји су, по Канту, схватљиви само као општи и нужни начини спољашњег, унутрашњег опажања! Уместо да празна форма разума посредним мишљењем, суђењем општег и нужног појма синтетише, спаја појединачне, случајне садржаје, уобличује у конкретне појмове, судове знања слепе опажаје чула, Кант у општим и нужним спољашњим, унутрашњим чулима–опажајима простора и времена утемељује општост и нужност разума, опште и нужне појмове, судове мишљења!

 У ствари, то је прави разлог зашто код Канта нема једне дедукције категорија из чистог појма и што је на крају све обрнуто од онога како се обећава трансценденталним окретом! На почетку су општи и нужни појмови разума (уопште форме) празни, а појединачни и случајни опажаји чула слепи, док се априорном чулношћу касније потпуно супротно, чисто, празно, опште и нужно приписују трансценденталној чулности, општем и нужном начину спољашњег, унутрашњег опажања! То јест, И како су опште и нужне форме разума, мишљења, суђења, појма посредне, општи и нужни непосреди опажаји простора и времена, имају много јачу синтетичку основу општости и нужности од општег и нужног дискурзивног мишљења, посредног појма! Априорна чулност не тражи никакав емпирички садржај, јер је садржина општег и нужног опажаја, самоопажаја изједначена са самим општим и нужним формама–априорног опажања, самоопажања, док опште и нужне форме разума, мишљења, посредног појма, суда свакако траже, захтевају додатан садржај!

Свакако да разлика између посредног појма и непосредног опажаја није довољна за разликовање чистог разума од чисте чулности. Непосредни опажаји, свакако, нису по себи, активитет, него рецептивитет у потпуности зависан од афекција предмета на наша чула. Тачније, трансцендентална чулност, априрно опажање је “округли квадрат“, “четвртаст круг“, “дрвено гвожђе“, нешто скроз противуречно.

 Непосредно опажање, самоопажање не може се никако одвојити од случајног, слепог садржаја, почетног рецептивитета и афекције предмета на наша чула и као општа и нужна “трансцендентална“ садржина, изједначена са самим општим и нужним формама спољашње, унутрашње чулности,  поставити испред опште и нужне форме разума, појма. Поготову не може стајати испред једине суштинске непосредности (средишта унутра старијег од сваког чулног опажања) праосновног идентитета самосвести, тачније, најстарије синтетичке  форме–садржине надсазнајне, надопажајне чисте воље  и једне самоочигледне властитости!

Без утемељења саме  општости и нужности  пре сваког, па и априрног опажања,  априорно опште и нужно опажање нема  ослонац.  Са једне стране, Кант, опште и нужно спољашње, унутрашње опажање темељи у општим и нужним судовима геометрије, а са друге стране, опште и нужне судове геометрије у општем и нужном начину спољашњег, унутрашњег опажања, што је, очигледно,  сirculus vitiosus! Трансцендентална праоснова синтетичког Ја мислим није довољно за утемељење чисте субјективности. Без чисте воље и једне слободне властитости никаква сазнајно-логичка општа и нужна објективност појавног ума, разума, чула нема утемељење.

 

Када Кант тврди да категорије нису саме по себи ограничене, него само у конкретној примени на предмете искуства, то на први поглед изгледа да су општост и нужност утемељени већ у општој логици, међутим, тек се дубљим разматрањем највишег услова трансценденталне логике, филозофије разоткрива да чак ни сама општа и нужна логика, логичност, као ни опште и нужне  форме разума, категорије немају утемељење по себи, него тек посредно у општим и нужним судовима геометрије, аритметике, а они сами даље у општем и нужном начину спољашњег, унутрашњег опажања!

Наиме, са једне стране је синтетичка основа општих и нужних судова аритметике, геометрије утемељена у општем и нужном начину спољашњег, унутрашњег опажања, а са друге стране се за синтетичку општост и нужност “априорног“ спољашњег и унутрашњег опажања зна само из општих и нужних судова геометрије и аритметике! То јест, опште и нужно спољашње, унутрашње опажање се утемељује у општим и нужним судовима геометрије, а општи и нужни судови геометрије у општем и нужном начину спољашњег, унутрашњег опажања! Иако Кант, као и Платон, прихвата ту самоочигледну општост и нужност судова математике, уместо да том самоочигледном  математиком докаже не само објективност нашег сазнања, и наших сазнајних моћи, он сасвим обрнуто, из трансценденталног јединства општег и нужног начина мишљења, опажања  (чију несумњиву општост и нужност једино може   доказати општим и нужним судовима математике), утемељује те несумњиве опште и нужне судове математике!

У свакој науци тражи се од појединачних опажаја, или општих и нужних математичких појмова, судова научном теоријом на крају једна  целовита идеја. Ипак, по Платону, никако није могуће да се од појединачних опажаја или на основу њих посебних, општих појмова, судова дође (индуктивно) до једне целовите, свеобухватне идеје све (саме) науке, него је чак и чулно искуство појединачних, случајних опажаје, а камоли све посебно, опште и нужно сазнање појмова, судова разума, идеја ума, могуће само метафизичким искуством умне душе, препознавањем вечних идеја помоћу надсазнајне, надсуштаствене највише  идеје добра.^[1]

Када се каже да је један суд знања проверљив по Канту у границама могућег искуства, ту се обично мисли да се нешто што се не може проверити сада може проверити касније, или ако не у једном простору, месту, на неком другом простору, месту, у оквиру било којег, каквог простора (места) или прошлог, садашњег будућег времена. Међутим,  при томе се заборавља да су за Канта простор и време само априорни спољашњи,  унутрашњи опажај, и да самим тим критеријум неког тамо (“објективног“) спољашњег простора и неког тамо будућег (“објективног“) спољашњег времена, уопште, човека у простору и времену, нема никакве везе са Кантовим унутрашњим, субјективним простором и временом, као  чулима–опажајима у човеку!

Из свега досада наведеног је очигледно да са априорним спољашњим, унутрашњим чулима, чистим опажајима “субјективног“ простора и времена, Кант не подводи некадашњи спољашњи (фиктиван објективни) простор и спољашње (фиктивно објективно) време под  синтетички најстарију (чисту) субјективност, унутрашњост, него заправо потпуно обрнуто, са фиктивним трансценденталним  чулима– опажајима простора и времена, празне форме сазнајно-логичког чистог Ја (мислим) подводи под спољашњи (фиктивно објективни) простор и спољашње (фиктивно објективно) време, за које је већ на почетку Критике чистог ума доказивао да нису могући по себи!

Свакако, суштина чисте субјективности пре сваке објекитвности не би требала да буде у томе да се на штету синтетички старије  субјективности, а у корист општих и нужних синтетичких судова математике, природне науке утемељи сазнајно-појавна објективност, него да се управо покаже да без надопажајне, надсазнајне (предопажајне, предсазнјне) чисте воље и једне Ја=Ја самочигледне слободне властитости, сазнајно-логичка општост и нужност синтетичких судова а приори математике, науке и сва појавна објективност, нема утемељење! Не само да трансцендентално Ја мислим (судим, синтетишем, спајам...) у корист опште и нужне математике,  науке  није довољно за субјективност, него без чисте, слободне воље и једне непоновљиве Ја=Ја самоочигледне властитости ни сазнајно логичка општа и нужна објективност појавног ума, разума, чула нема утемељење! Уместо да тек слободна и непоновљива субјективност, надопажајна, надсазнајна (предопажајна, предсазнајна) чиста воља и једна самоочигледна Ја=Ја властитост синтетички утемељи сазнајно-појавну општу и нужну објективност, код Канта опште и нужне чулне форме–чисти опажаји спољашњег, унутрашњег (унапред немогући по себи) –утемељују, условљавају прво општу и нужне форме разума, па затим и опште и нужне судове математике, науке, сву општу и нужну сазнајно-појавну субјективност–објективност!

 

Иако само надопажајна, надсазнајна чиста воља и једна самоочигледна властитост може синтетички утемељити не само сазнајно-логичку појавну општост и нужности, него и било које, какве опште и нужне форме мишљења, суђења или општег и нужног начина спољашњег и унутрашњег опажања, Кант са противуречном поставком трансценденталне чулности и трансценденталног ја, сасвим обрнуто, надопажајну, надсазнајну чисту, слободну вољу, и једну самоочигледну властитост, прво своди на опште и нужне разумско, чулне празне форме, па затим првостепеним рецептивитетом трансценденталне чулности, опажања, на другостепену општу и нужну (немогућу по себи) сазнајно-логичку појавну објективност, спољашњост!

 

Кант  првостепени идентитет Ја=Ја, свест о себи, самосвест, утемељује на другостепеном Ја мислим, судим (зависном, свакако и од онога ко мисли, суди, и од онога о чему мисли, суди, или слепих садржаја чулности)! Међутим, није праосновно синтетичко јединство самосвести и самоочигледна Ја=Ја иста властитост утемељена у ономе Ја мислим, судим него Ја мислим, судим у  старијој самосвести; у ствари,  јединој чистој форми–садржини која има извесност у себи без икаквих садржаја чулности: једној Ја=Ја самоочигледној властитости.

У сваком случају, ако се у праосновном Ја мислим, оно мислим може заменити са судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам.., очигледно да се не утемељује старији идентично Ја=Ја, у својим заменљивим пододређењима, па чак ни у ономе првенственом мислим,  као праосновној синтези, априорној вези, споју по свим разноврсним категоријамама за све могуће појмове, судове знање, него сu сва та заменљива пододређења утемељена у незаменљивом Ја. То јест,  свако да–је, јесте или не–није, а из њих и општост и нужност било којег појма, суда, закључка  разума, ума или, свеједно, фиктивне опште и нужне априорне чулности, па, свакако, и првенствено Ја мислим, судим, праосновни спонтанитет самосвести, тражи, претпоставља старију чисту вољу и Ја=Ја, једну самоочигледну властитост.

Због тога, свакако, не чуди што Кант општу и нужну логику, опште и нужне категорије разума, посредног мишљења, суђења, појма не утемељује у трансцендентаолној субјективности, праосновном (Ја=Ја) идентитету самосвести, или прасинтетичком Ја мислим, судим, нити у чистој вољи и једној истој властитости, као супстанцијалној форми–садржини, подједнако пре сваког појединачног, случајног опажања или општег и нужног појма, нити даје  метафизичку дедукцију категорија, него у трансценденталним (општим и нужним) чулима–априорним опажајима простора и времена утемељује трансценденталну логику и даје трансценденталну дедукцију категорија!