Нова филозофска начела

 

ДУХОВНА СЛОБОДА 

 

Као што се разликују људи и народи тако се разликују филозофи и њихове идеје...

Зато свака држава треба да има своје филозофе, као и своје државнике, научнике, привреднике, уметнике, спортисте... 

Државе које су имале своје филозофе, биле су јаке и дуготрајне или су се одржала и када су биле војно надјачане и након тога опет развијале...

А које нису, без обзира нa велику војну и економску снагу у неком периоду, прво су освајане туђим духом, па економски, политички, културно и на крају и војно ... губиле људско и материјално богатство...

 

ИЗВОРНА ФИЛОЗОФИЈА

 

Не расте дрво да буде највише, него да буде ближе Сунцу!

 

Само изворни филозоф уводи у суштину филозофије.

Мајстор учи од мајстора и предаје мајстору.

"Објективан" став историчарa филозофијe без властите идеје, није стручно становиште, него аматеризам.

Тек када у дијалогу са претходним филозофима изгради властиту филозофију, као кућу од темеља до крова са свим потребним "просторијама" у којима се може духовно пребивати, потврдиће своју стручност и објективност.

Када ризници мудрости дода нешто своје све филозофско благо ће припадати њему као и другима све његове идеје.

Иако живи у једном времену,  својим питањима–одговорима спрема духовну трпезу за свако време.

Филозофија је налик „космичком броду“ који се брзином духа одваја од гравитације свакодневних брига и проблема ка свеобухватној идеји и практичном мудрошћу враћа чврстом тлу.

И као што се не може летети ако недостаје и најмањи део космичког брода, тако је и за духовно узлетање–слетање кроз све различите, супротне идеје способна само изворна филозофија.

 

СТАРА И НОВА ФИЛОЗОФИЈА

 

Занимљиво је да се највећи филозофи појављују у Атини, која је своје име и главни храм посветила божанству мудрости!

За Платона је филозофија изнад свих наука, као идеја добра изнад свих идеја.

За Аристотела, најбожанственија за душу наука о истини...

Данас је само слушкиња науке (као некада теологије)...

Међутим, ако је  мудрост потребна образованом и необразованом, богатом и сиромашном, јаком и слабом...чак и животињи да преживи...а камоли човеку и народу, филозофија, очигледно, није изгубила свој значај што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Она је постала слуга науке на крају, што је најбитнија подручја, у којима се најпре испољава мудрост живота – запоставила на почетку!

Грчки филозофи су беспрекорно утемељила нека филозофска подручја, а нека друга и те како битна за наш живот, нису.

А оно што нису они утемељили, нису ни сви каснији филозофи, већ су (са ретким изузецима) само разрађивали њихове идеје.

Јаз између тих најбитнијих подручја живота и саме филозофије се толико повећавао, да су то на крају постали потпуно одвојени светови...

Међутим, као као што срце, глава... служе целом телу, тако и права мудрост сваком подручју живота...

Нова филозофска начела су не само потребна него и нужна...

Зато ова критичка историја филозофије подједнако води дијалог са грчком филозофијом на њеном почетку као и са немачком филозофијом на њеном крају.

Поред тога, слободни дух не долази само из грчко-римске културе, него и јудео-хришћанске и многих култура са свих страна света...

Од пет суштинских филозофских подручја: метафизике властитости, метафизике језика, метафизике мириса и укуса, даха, метафизике додира, полности, рода, и микромакроксомологије, стари грчки филозофи су директно утемељили само микромакрокосмологију и делимично метафизику чисте воље и метафизику језика.

 

НОВА ФИЛОЗОФСКА НАЧЕЛА

 

Метафизика властитости у јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела утемељује слободу човека и државе…

Метафизика језика из свете речи–речи као светиње сваки писани или усмени уговор, договор...

Метафизика полности, рода не само појединачни род него и духовно сродство свих људи...

Метафизика мириса, укуса, додира и даха уз дух мирисом истине буди, узбуђује срце, душу, тело за укус љубави.

Микромакрокосмологија кроз све-једно–једно-све микро–макро света тражи јединство живог и неживог, тела и духа...

 

 

МЕТАФИЗИКА ВЛАСТИТОСТИ  

 

Као што чула (вид, слух, мирис, укус, додир) подразумевају старију вољу тако и разум, ум и све мишљење, сазнање, најстарију властитост.

Ако Ја није властито Ја, како је уопште Ја, зашто се зове Ја?

Ако имаш (своје) име, презиме, породицу, државу, имовину, занимање… зашто да немаш и своје мисли, властити дух?

Као што не може други да једе и пије за тебе, тако не може ни да мисли и одлучује за тебе.

Како ћeш слободно одлучивати, деловати ако само слушаш туђе мисли, речи?

Ако твоје речи не изражавају твоје мисли и осећања, нећеш имати слободан дух за самосталне одлуке и дела.

Када једно мислиш, друго говориш, треће радиш, како ћеш знати да си то уопште ти сам и да је то твоја воља!?

Само када су му ти чисте мисли, речи, одлуке и дела у јединству, то је твоја слободна воља, твој властити живот.

 

ПОСТОЈАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Кант тврди (као и Декарт пре њега)  да човек само из праосновног, прасинтетичког "Ја мислим" бива свестан свог јестаства (потврђује своје постојање).

Међутим, човек није свестан свог јестаства, нити потврђује своје постојање из праосновног "Ја мислим", већ из једне (синтетички најстарије) властитости, која пре сваког опажаја или мишљења остаје, стаје, стоји, првостепено постоји!

Ако се из "праосновног" Ја мислим изузме једна Ја=Ја (вољно-синтетичка) иста властитост, не само да (логичко-аналитичко) А=А (у основи сваког опажаја, појма, суда, закључка нашег сазнања или мишљења) губи утемељење, него и само „Ја мислим“!

Једна иста властитост није само синтетичка основа за појединачну и вечну душу и сваку конкретну личност у њеном практичном животу него и за све "празне" сазнајне форме и све "слепе" сазнајне садржаје!

 

ЛОГИКА И ВЛАСТИТОСТ

 

На први поглед изгледа да логика и општи и нужни логички закони не зависе од онога који мисли и од оног што мисли, а, заправо, сва аналитичка логика (за све своје законе и све своје категорије) и сазнајно-логичко  "Ја мислим" (за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку) већ претпостављају синтетички старију (надопажајну, надсазнајну) чисту вољу и најстарију (надмислену) властитост.

Не утемељује чиста логика и сазнајно-логичко "Ја мислим" чисту вољу, једну исту властитост, него чиста воља, једна (надсазнајна, надлогичка, надмислена) иста властитост – чисту логику, сазнајно-логичко  "Ја мислим" и сваку је–да везу у појмовима, судовима знања!

Чисти разум, сва формална логика за аналитички идентитет субјекта и предиката у сваком суду, закључку сазнања, подразумева кроз чисту вољу практичну логику, старији синтетички идентитет – једну исту властитост.

Нема човек исту властитост кроз (логичко-аналитичку) истост А=А, него кроз (надлогичку, надсазнајну) синтетички најстарију Ја=Ја исту властитост, логичко-аналитичку истост А=А!

Закон идентитета, А=А, прво подразумева да је једна иста властитост једнака себи, да није друга властитост, друго Ја.

А закон непротивуречности, да А није не А,  са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, да једна иста властитост  није противуречна са собом.

Закон идентитета у једној слободној властитости саставља: чисту мисао, реч, одлуку и дело: изједначује мисли са осећајем, речи са делом, истину са животом.

Закон непротивуречности  у чистој вољи и једној синтетички најстаријој властитости сједињује све опажаје у појму, појмове у суду, судове у закључку.

Закон искључења трећег у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости утемељује да–не, јесте–није, хоћу–нећу; све наше мишљење, суђење, као и одлучивање, деловање.

Само зато што постоји једна надлогичка, надсазнајна (Ја=Ја) иста властитост, сазнајно-логичка (А=А) истост у  појмовима, судовима, закључцима сазнања има утемељење.

И то је суштина приче и крај филозофске дискусије дуге две хиљаде година!

 

САЗНАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Пре сваког "шта је" (или какво је, колико је, у ком односу је...) ово или оно, па и "шта је само бивствовање", треба схватити саму упитност: шта то значи када се питамо?

Шта је само "шта", питање и одговор – сазнање?

У сваком питању–одговору се нека непозната  ствар или појам објашњава са неком познатом ствари или појмом.

Са тзв. питањем: "Шта је човек", или: "Шта је суштина самог себе" се тражи да се са неким "потпуно познатим појмовима или стварима" сазна или објасни унапред “мање познат или непознат појам човека" или "самог себе"?!

А који су то скроз "познати" појмови, "несумњива" сазнања, "потпуно поуздане" ствари?

Постоје ли таква сазнања, такве ствари?

И шта значи суштински "знати" човека или самог себе?

Зашто би суштина човека или нас самих била "суштинско" знање које и свет и нас саме схвата појмовима, изражава речима!?

И како може уопште сазнање да мери све, ако не зна ни суштину ствари ни суштину нас самих, него само са стране ствари посматра појаву саме ствари и појаву нас самих!?

Суштинско знање, очигледно, много пре припада самој (надсазнајној, надопажајној) суштини саме ствари или нас самих, без обзира на то да ли је ми знали или не!

Наше појавно сазнање не може се одвојити од самог сазнаваоца и предмета сазнања, а сазнајне моћи од (надсазнајне) воље и (надсуштаствене) властитости.

Свако: шта је, какво је, колико је, у ком односу је у питању и одговору претпоставља старије је и да.

А је и да старије један; а  један старије јесам; а јесам надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост.

Надсазнајна воља, надсуштаствена властитост стоје у праоснови самосвести и сваког (свеједно да ли појавног или суштинског ) сазнања, искуства!

 

 

МЕТАФИЗИКА ЈЕЗИКА

 

Иако све категорије логике, науке, филозофије... подразумевају категорије граматике, чак ни највећи филозофи нису утемељили метафизику језика

Као што  чула, разум, ум претпостављају старију вољу и најстарију властитост, тако метафизика појма – старију метафизику језика

Човек стално води разговор са собом и другима, са прошлошћу, будућношћу...

Ја је говорно Ја, а свест говорна свест.

Истина не иде само из појма...

Морају постојати “отвори“ за неизрециво, непитано, у бити различито, мноштвено, вишемислено.

Без обзира да ли је Ја логичко или егзистенцијално, оно је много пре логичко, зато што је говорно, него  што је говорно, зато што је логичко.

Кроз спољашњи, унутрашњи говор човек поима чак и логичко Ја, све појмове науке, филозофије.... чува јединство искуства.

И мишљење је разговор између речи...

Само артикулисана слова, слогови, речи, реченице нису никако онај sine qua non самог језика, јер значење сваког слова, слова, речи, реченице претпоставља живу говорну свест.

Сасвим логично питање: како се од појединачног опажаја долази до општег појма, постаје сасвим нелогично када се пита како се значење једне речи укршта са значењем сваке друге речи у целовитој метафизици језика.

Оно између речи је битније од сваке друге речи.

Најмања једица језика читав језик.

Семантички смисао речи долази тек из живог говора и целовите метафизике језика.

 

СТРУЈА ЖИВЕ РЕЧИ

 

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и њега не може заменити никаква посредна комуникација.

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Тек када се стави брана површном говору "једносмерних" једнозначних речи и у дубокој реци живе речи укрсте сва различита, супротна значења, из њиховог првостепеног значења се схватају сва њихова другостепена, трећестепена значења.

Само у најјачој матици, сливу читавог језика тај чисти од почетка до краја исти ток, источник истине има снагу и дубину реке живе речи да у духовној „централи” покрене “турбину првобитног говора”, индукује целовиту метафизику језика.

Да се „ротором” живе метафизике језика једна реч из свог једносмерног значења у обичном говору укрсти са „статором” свих осталих речи за своје најдубље значење.

Или да из „ротора” сваке поједине речи и „статора” живе метафизике језика једна иста властитост слободно укршта све речи, појмове – индукује „духовну струју истине“ за свако решење, извршење.

 

МЕТАФИЗИКА СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

Иако су А и Е први, основни самогласници, у српском језику нема ни једне речи која почиње  са А или Е, иако многе речи почињу са И, О, У.

Зашто је то тако?

Зато што у основним, такорећи, најбитнијим речима српског језика, вољно-синтетичко Ј увек стоји испред логичко-аналитичких А и Е, као битније од А и Е!

Јака веза од Ј ка А утемељује праосновно Ја, а од Ј ка Е праосновно Је, Јесте, за логичко-граматичку везу субјекта и предиката.

Та најстарија кука вољно-синтетичког Ј испред логичко-аналитичког А и Е у српском језику веже све најбитније речи; потврђује да ту једна иста властитост не утемељује само све наше вољно одлучивање, деловање него и сву логику, филозофију и само Ја мислим и свако Је, Јесте, једнако, исто у појмовима, судовима знања.

 

ЈЕЗИК И ИГРА

 

У тврдњи да је "језик само једна од игара“, се превиђа да игра много пре тражи старији језик за своје одређење, него језик игру.

Језик именују све могуће–немогуће, озбиљне и неозбиљне ствари, појаве и одређује правила, исходе сваке игре.

Речи нису само "џепови“ за неког, за нешто, или говорно оруђе, него много пре као паметне, вредне пчеле које драгоценим сећањем, замишљањем држе скупоцено скупа све наше мисли, осећаје, доживљаје...

Иако се играју и појединци, мање и веће групе и народи и правила игре често мењају, структуре језика се далеко мање релативизују од осталих норми.

Свако има неку своју игру у мислима, осећајима, идејама, или спортску, хазардерску са ризиком у послу, борби, рату, љубави, животу, у којој може добити или изгубити све…

Чак се и морални принципи могу схватити као најозбиљнија правила у слободној игри живота, чијим се нарушавањем та слободна игра може изгубити.

 

СВЕТА РЕЧ–РЕЧ КАО СВЕТИЊА

 

Пре правила писања, говора или слободне игре речи, суштина језика је у садржају говора, у поштовању или непоштовању обећаног договора, уговора или дубоког питања–одговора.

И онај ко лаже или чини зло може књижевно говорити и поштовати правила граматике.

Није све што има правила – игра.

Сви писани ли неписани закони и обичаји који регулишу права и дужности у најразличитијим ситуацијама, нису, свакако, игра.

Релативизација говора, а поготову свесна лаж, која крши сваки писани, неписани договор, уговор, потире карактерну основу личности у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела...

Не игра се са заветном речи, не крши тврди договор, уговор.

Када неко крши прописани закон, или не поштује тврди договор, уговор, не каже се да се игра, него да је погазио задату реч, нарушио правила игре и да за то да одговор, или да се казни, одговара, плати одговарајућу цену.

 

ИМЕ И РЕЧ

 

Свака реч (глагол, придев, предлог, прилог...) је именовање некога или нечега.

Разумевање сваке речи претпоставља старије име.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Пре Ја мислим и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји једна иста властитост и Ја говорим: жива реч и старије категорије језика; пре сваког појма властито име и име по себи.

Само по најстаријем имену речи у реченици имају своје значење.

То име зове све речи језика и познаје све знакове знања.

Оно није атрибут него супстанција (субјект) из кога иде све духовно имање.

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном свету.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

Када једна реч објашњава другу речи ту целовити језик стоји испред сваке такве речи, међутим, име по себи се не може се објаснити таквим речима, него свака  реч и сам језик, именом по себи.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика.

То није име које неко други даје, него име које све друго именује.

Као власник свих именовања,  има сваку реч, сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

Име по себи не присваја само значење, знање сваке друге речи, него све наше мисли, осећаје, речи, одлуке, дела...

 

СВЕТО ИМЕ

 

Иако може бити доста људи са истим именом, нико неће прихватити да је његово име нешто спољашње него најизворније унутрашње, са чим поистовећује своју личност.

И као што се нико не зна само по речи човек, него по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, знање његовог Светог имена.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Какво је  духовна пуноћа Светог имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Из Божијег имена исходи Дух истине, свако знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би.

 

 

МЕТАФИЗИКА ПОЛНОСТИ, РОДА

 

Грчка политичка теорија полази од државе као највишег добра.

Свето Писмо од заједнице у Богу првог човека и жене...

Иако брак претпоставља духовно јединство, речи: „И биће двоје једно тело“ наглашавају физичку једноћу, плодност, као основу за све другу плодност.

Са једне стране, та физичка једноћа искључује крвно сродство,са друге, утемељује сваки род.

Када се муж и жена заветују пред Богом за заједницу новог рода та чиста воље не саставља само све разлике оба пола у једном телу,  него кроз старије духовно сродство од Бога и све разлике са другим људима у једном духу.

Чиста воља се не подразумева само у завету брака, него и за јединство слободне мисли, речи, одлуке, дела у свакој личности; за свако име и презиме, приватну својину, породично и наследно право...

Метафизика полности саставља истовремено инстинктивност, борбу и узвишену духовност, љубав: свест, подвест и надсвест.

Зачеће за спољашњу и унутрашњу плодност тражи у љубави целог човека...

Тај стварајући додир није дат да служи кичу, него да кроз физичко и душевно прожимање плодних мисли, речи, осећаја унутрашњом лепотом од целовите личности ка целовитој личности надвлада сваку површност,  кич.

По власти Духа истине машту треба узјахати као летећег коња за силу приземљења, грома.

То је продирање кроз ножно, мрсно, мрзно, замршено као кроз мржњу, нож мирисно-укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити за освајање од круне ка царском подножју.

Из  плодног споја мужа и жене зачиње се нови физички живот.

Из узвишене мисли, осећаја у души духовни плод истине јачи од свог пролазног живота, времена који узраста ка дану–животу вечном.

Као што жена оплођена у физичкој љубави са мужем рађа нови живот, тако душа оплођена речју Божијом, рађа у духовној љубави савршеног човека за вечни живот.

То је из вечно живог споја физичке, душевне, духовне једноће љубави тајна највишег, најдубљег састављања, узрастање од двоје једног тела, или кроз истину једну са животом у Божијој љубави тајна сабирања, бирања, брања духом савршених људи из сваког места, времена, узрастање у небеском телу, роду, у савршеној круни, ореолу сазревање за вечност.

 

 

МЕТАФИЗИКА МИРИСА, УКУСА, ДОДИРА

 

Одржање сваке јединке кроз једење пијење, дисање подразумева суштински додир, а одржање врсте, јединством полова, зачећем, стварајући додир.

Ако су мирис, укус, додир основна чула, онда њихову суштину треба утемељити од физике до метафизике.

Метафизика мириса, укуса, даха кроз суштински додир и метафизика полности, рода кроз стварајући додир, саставља физику и метафизику, теологију и филозофију, науку и уметност.

Иако су много више лепе слике које се виде, мелодије које се чују, речи које се говоре, него оно што се једе, пије... опет је укус за лепо повезан са устима.

Зашто? 

Зато што  мирис истине буди, узбуђује срце, душу, дух за укус у љубави Бога.

Свака спољашња лепота тела, лица, или уметничких дела,  по светлости највишег добра, претпоставља ту унутрашњу лепоту која усклађује тело и дух, хармонизује све разлике између људи и са живом и неживом природом.

Та целовита лепота (чистог средишта срца или највише сврхе врха) осмишљава сваку појединачну лепоту слике, звука, речи, покрета, додира.., једе неподељено физичко–душевно–духовно (ј) едемско вечно јесте.

Иако се лепе слике, мелодије, речи, покрети... лепе за очи, уши,  тело, осећаје ... тек мирис истине и укус љубави у духовном средишту човека–људског рода, који саставља најлепше чулно и натчулно најлепше што се види, чује, осећа, мисли, говори, чини, једе Божије јесте и даје одговор зашто је лепо лепо.

Као што чула припадају телу, осећаји души, а мисли духу, тако лепе слике, мелодије, стихови, ритмови, покрети... мирису истине и укусу љубави!

То најјачe осећање, сећање (Ј)едемског врта саставља све лепе: боје и облике у слици, тонове и ритмове у музици, покрете у игри... изједначује најоностранију љубав ка Богу и најовостранију љубав ка ближњем.

 

ФИЛОЗОФИЈА И ТЕОЛОГИЈА

 

О ДУХОВНОЈ БОРБИ (са злим мислима)

 

Прича о змији у едемском врту, која искушава првог човека и жену, може се схватити као да су скривене зле мисли, осећаји изазивачи сваког зла.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб!

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, зла, него отровни зуб мржње.

Отровни зуб трује тело, а зла мисао, реч дух сваког човека и народа.

Из добре мисли човек се супротставља злој мисли, из добре речи, злој речи, из добре одлуке, лошој одлуци, из доброг дела, лошем делу.

У Новом Завету се каже. "Нико не може покућство јакога, ушавши у кућу његову, отети, ако најпре јакога не свеже" И: " Дух је срчан, али је тијело слабо".

Ако је у човеку слабо што треба бити најјаче (Дух истине), како је слабо тек остало?

"Ако је видјело што је у теби тама, а камоли ли тама"?

Нечисти дух прво хули на Духа Светог, па на све остало зло.

Када лажни дух "свеже јаког", покори дух човека, лако ће савладати све остало (заводити његове мисли, осећаје, чула, одлуке, жеље...).

Зато се хула на Духа Светог ни реч не опрашта.

Ако човек не одбије ту хулу, губи најјачу силу што може имати.

А кад одбије лаж, која га највише раслабљује, надјачат ће свако зло.

Само јасно не (нећу, не дам) срце лажи, злу, мирисно, укусни окрет у бити битке срца од убити ка љубити, кроз јак ослонац из подножја, ножног, утемељује чисто да (хоћу, дам) – јасно испружену руку, длан.

Одбацивање лажи, зла не смањује свет, него га слободним чином добра повећава ка квалитативном безмерју.

Човек не може достићи једну власт у себи, слободну властитост, када једно мисли, друго говори, треће одлучује, четврто ради...

Злочиначку вољу, колико год имала "јединство" у лажи и злу чека, ако не већ данас или сутра, онда у ближем, даљем времену сукоб, нејединство у себи и са другим вољама.

 

СТАРИ И НОВИ ЗАВЕТ

 

Стари  Завет је рудник злата, а Нови Завет царска ризница.

Стари Завет је семе вере а Нови Завет род свете речи, царство Божије унутра у нама.

Стари Завет је обећање изабраном народу за плодну земљу, царство, а Нови Завет обећање души везаној за Христа, за царство небеско и живот вечни...

Стари Завет је семе у закону а Нови Завет  зрео плод  љубави ка Богу, ближњем; "царство Божије унутра у нама".

У Старом Завету се тражи да се човек одрекне сваке лажи, зла за благослов земаљског живота.

У Новом Завету, за благослов вечног живота човек није дужан само да не лаже и не чини зло, већ да из све снаге љубави: срца, душе, ума сведочи истину и чини добро.

 

КРСТ КАО КВАДРАТУРА КРУГА.

 

Окрет дужи даје кружницу, а чиста мисао–реч–одлука–дело, једну слободну властитост,  као највишу квадратуру круга.

Окрет дужи даје кружницу са свим тачкама подједнако удаљеним од центра, а љубав ка Богу и ближњем, царство Божије унутра у нама, подједнако удаљено од сваког срца људског.

Савршен од рода небеског и једини безгрешан у роду људском, поставља се као да је крив за све да у квадрату круга у крсту откупи све грешно, криво, све наше криве мисли, осећаје, речи, дела окрене на исправно, право.

Љубав ка Богу је вертикала, а љубав ка ближњем хоризонтала крста.

Обе заједно су духовна оријентација за свако време, место.

"Ако не волиш брата кога видиш (људска у крсту хоризонтала) – како ћеш волети Бога (Божија у крсту вертикала) кога не видиш.?“

Чисто срце види у крсту престо вечне љубави, у трновом венцу круну вечне истине.

Коме је крст логичан, њему је све логично.

Коме крст није логичан, њему  (на крају) ништа није логично.

Нема јачег доказа за зачеће одозго, од крста!

Безгрешно зачеће – сведочи распеће.

Пре сваке физичке постоји душевна и духовна страну крста. 

Свака је реч Христова крст: Љубите непријатеље своје...Чините добро онима који вас мрзе...Благосиљајте оне који вас куну...Не судите да вам се не суди... Ко тебе каменом, ти њега хлебом... Дајте и даће вам се ... Сваки који се подиже, понизи ће се; а ко се понижује, подигнут ће се... Ко хоће међу вама први да буде, да буде слуга свима"...

Мирис истине и укус љубави надјачавава сваку лаж, саблазан у срцу плода са Дрвета знања добра од зла.

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха, каквог га је Бог створио, удахнувши му дух.

 

МЕТАФИЗИКА ДАХА УЗ ДУХ

 

Кад се човек физички роди не оставља га ваздух, кад се духовно роди, не оставља га дух.

Не може срце час куцати, час не куцати, или човек час дисати, час не дисати.

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.

Лаж ка Богу је лаж и ка човеку, свим другим људима, сопственом срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба родити "по други пут Духом истине одозго" да u богатству љубави од Бога и богатству Бога буде вечно жив...

 

СЕМЕ И РЕЧ. О ДУХОВНОМ РОЂЕЊУ.

 

Ако се семе баци у земљу, настане тајанствена веза живог и неживог и из семена живог у неживом и земље, воде, ваздуха, светлости, израсте цело живо дрво; умножи читав род.

Када срце прими у тајни вере семе свете речи, настане тајанствена веза смртног и бесмртног, и из семене бесмртног у души смртног човека, расте други, бесмртни род, рађа се духом за вечност....

Човек се родио духом када је у савршеној љубави ка Богу и ближњем сазрео у круни (ореолу) за вечност; родио духовни род који се заувек може јести...

Бог је отац, душа мајка трудница у телу материци, која заветом крштења из семена свете речи узраста у труду вере за вечни живот...

 

О ЦАРСТВУ БОЖИЈЕМ УНУТРА У НАМА

 

Ти хоћеш у царство небеско...

Али, да ли волиш Бога свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом и ближњега својега као самога себе?

"Бог духа не даје на меру".

Царска трпеза се не спрема за двоје, троје, него да једе и пије њих колико хоћеш и остане колико хоћеш...

Имаш ли безмерје духа од Бога да као цар вечни примаш и дајеш богатство вере, милости, стрпљења, мудрости... у највишој љубави, истини, добру...

 

ИГРА ВЕЧНОГ ЖИВОТА

 

По речи Христовој, царству небеском је најближе дете које се игра.

Игра се суштински, више него сваки човек: поштује правила љубави, не узноси се, опрашта...

Само просто опраштање срца шири душу за духовно пространство небеске радости, игре, а оно што човек зове “игром“, често је далеко од те радости.

Зрелост нема никаквог смисла пред Богом, а у највишем смислу гледано, чак ни пред човеком.

Тај повратак детету, значи да човек не сматра да је пред Богом зрео, прав, него заувек дете. Да своје мисли, осећаје предаје са поверењем вечном родитељу – Богу.

Човек је тек сазрео када се у савршеној љубави (ка Богу и ближњем) роди у духовној круни, ореолу за царство небеско, да род за вечност, који се заувек може јести...

Све су Божије заповести дате за најузвишенију игру љубави из вечног живота и нарушавањем тих правила та радост се губи.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

То што се Адам ствара од праха земаљског и тек оживљава духом Божијим, а не директно по речи Божијој, значи, да се из сваког места, времена људи у духу Божијем састављају за вечни живот, као што су сви сада који нису духом рођени (који су раније умрли или ће касније умрети кроз сва места, времена) одвојени од духа Божијег и једни од других.

Крст је окршај, укрштање са свим грехом, злом, свето једење, пијење за из зла, лажи излазак, у небеском Адаму, искупљење, очишћење и васкрсење...

 

О ДУХУ УТЕШИТЕЉУ

 

Печат дар Духа Светог, који се добија на крштењу, мора се чувати и умножавати, јачати кроз добра дела вере, љубави,  мудрости.

За тај најблагословљенији дар тражи се чистота: срца, душе, тела.

Човек најпре треба да пази да то безмерје Духа истине не отуђи од себе, или растужи.

За хулу на Духа Светог нема опроштаја ни на овом ни на оном свету.

Сила духа са висине наоружава човека огњеним мачем истине да осваја царство небеско.

Са благодати Духа Светог, у човеку се испуњавају речи: „Царство је Божије унутра у вама.“

Каже се: ко има љубави “к њему ћемо доћи и у њему ћемо се станити“.

Престо љубави и круна истине освећују читав  свет...

 

О ДАНУ–ЖИВОТУ ВЕЧНОМ

 

Иако човек има седмице, месеце, године, он живи живот кроз дан

Много је пре живот стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године – стварни живот!

По  срцу је дете, по чулности младић, по разуму зрео човек, по мудрости старац кроз све време живота, сваки прошли, будући дан!

Све је прошло и будуће стварно само кроз (неко тада) вечно сада и времена као пролазног тока и нема.

Примање –давање из чисте воље душе: „Ако не сада, када“, узбуђење кроз љубав, буђење кроз истину из будућег дана-живота вечног.

Само по том узимању свега времена под своје, обухватању у дану-животу вечном  човек "једе" све прошло, будуће време, скраћује шта не ваља, продужује шта ваља, кроти га, узјахује као летећег коња, натерује на служење!

Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга у дану–животу вечном.

Једино тако је мисао властита мисао, или реч, око, ухо мирис, укус, додир, целокупан живот, властити живот...

 

ДРАГОЦЕНИ КАМЕН

 

Сва тежина виси о очним капцима.

Затвори срце за лаж и отвори за истину и нестаће сав терет.

Кад срце добије камен и камен ће добити срце.

Копати драгоцени камен или камен драг срцу, исто је што и тражити истину, будити срце у камену.

Срце у вери које размекшава камен, камено срце отвара за љубав.

Камен је најбезвредније и задње, а може бити највредније и прво; драги камен или камен драг срцу.

Мисли су већином површне, безвредне, камено срце што не дотиче, не "гребе" истину.

Ако хоћеш дијамант одбаци обично камење, површне мисли што не дотичу, не "гребу" истину.

Само истина, срце, окамењено злим, лажним мислима одбачено и обезвређено као камен, отвара ка мекоћи љубави и чврстини вере.

Реши најтежи проблем и решићеш све остало.

То је најспорији пут мудрости, где на почетку нема никаквог померања а на крају истина иде корацима од седам миља.

Тек када у ризницу мудрости додаш нешто своје, све то духовно благо ће бити твоје као што ће и твоје припадати свима.

 

О ПРОСВЕТЉУЈУЋЕМ ДОЖИВЉАЈУ

 

Човек много пре из просветљујућег доживљаја достиже физичко-метафизичко једно, него из појмовног сазнања.

Такав доживљаја некада је пресудан за сав даљи живот. 

Точак од ван ка унутра, од левог ка десном, од уназад ка напред, од левог ка десном од пролазне године–живота квадратура круга у дану–животу вечном.

Јака духовна визија може надјачати све претходно дешавање и надахнути све ново научно, политичко, уметничко догађање... 

Речи: кушати, искусити, искуство много пре наглашавају властити доживљај, него заједничко сазнање.

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из  свога разума, својих очију и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност.

Као што се светлост не види, а садржи све боје, тако се и светост не види, а а у љубави саставља све људе.

 

 

ФИЛОЗОФИЈА ПОЛИТИКЕ

 

ФИЛОЗОФИЈА И ПОЛИТИКА

 

Филозофски принципи у старој Грчкој само кроз две почетне филозофије (Парменида и Хераклита) се више разликују него сва политичка схватања у историји!

Веће су разлике биле тада између две суседне грчке државице (нпр Спарте и Атине) него сада између држава са два краја света.

Слобода духа, насупрот било каквог апсолутизма, тоталитаризма науке или политике укључује све могуће разлике, супротности.

Као што човек нема право да насрне на свој живот, него га брани по основи природног права, тако још више нема право да се одрекне духовне слободе, као суштине своје душе, преда је другом човеку, групи, партији – и остане (суштински) човек!

Многи се одричу политичке слободе, свога права гласа или политичког деловања, али се духовне слободе, као суштинске основе личности, не одричу ни у сну.

Тачније, оно прво право постоји за ово друго.

Иако разлика између истока и запада свакако постоји,  исток и запад и север и југ прво треба појмити у самом човеку.

Кад те нешто светло огреје у срцу, души, то је исток, кад ти "падне мрак на очи" то је запад…

А и једно и друго је могуће на свакој страни света… 

Можда не припадамо ниједној страни, јер у средишњем положају укључујемо све стране!

Ми нисмо такви што се ту налазимо, па да по начелима геополитике, из тог средишњег положаја објашњавамо своју неопредељену политику, него смо у средишту свих поларитета јер смо такви, што смо пре сваке подељене политике из старијег духовног рода утемељени из неподељене етике! 

И зато из такве практичне филозофије треба да утемељимо своју економију, културу,  политику...

Без обзира што је врло тешко искористити то укрштање свих страна, само ако будемо толико мудри да у том средишту највећих поларитета индукујемо нове идеје за околину и читав свет, задобићемо своју суштинску улогу међу другим народима.

Праведник саставља све стране, као оса земље дан и ноћ.

 

МОРАЛ И ДОБРО

 

Као што у теоријском уму није довољан само појам за истинито сазнање, него се траже и садржаји опажања, потврда искуства, тако у практичном уму није довољна само форма категоричког императива: да човек не лаже и не чини зло, већ да говори истину и чини добро: да дела добра, праведности сведочи самоискуствено и лично.

Не чини зло је изведенo из првостепеног: чини добро.

Када се добро повлачи од зла, истина од лажи, правда од неправде, какво је то добро, каква је то истина, каква је то правда?

Добро мора надвладати зло, истина лаж, а правда неправду.

Чин зла нарушава лице, а несупротстављање лажи, злу у себи, образ човека.

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

Становиште еволуционизма да опстају најјачи најчешће је погрешно (иако, свакако, има изузетака) јер се управо дешава обрнуто: преживљавају просечни каријеристи, увлакачи, кукавице, слабићи, најгори…

Јунаци, предводници у борбама први страдају.

Помоћу вештих демагога и лажних идеолога слабији и гори квантитет надјача јачи и бољи квалитет, а највише трпе, страдају они натпросечни, најбољи појединци.

Тврдња да доброта и праведност припадају "послушном стаду", слабој већини која их је измислила да се супротстави најјачим, појединцима – који се не руководе добротом и правдом, него вољом за моћ – никако не стоји, него много пре важи обрнуто.

Већина људи иде линијом мањег отпора и "добра" је и "праведна" само по страху од казне, или по принуди закона, а у многим околностима чак и отворено зла и неправедна, док су добри и праведни они ретки, најјачи, појединци, који остају такви и у најтежим околностима.

Каже се: добра земља, вода, дрво, плод, кућа, кола, алатка... с нагласком на квалитетно, јако, здраво, вредно; баш онако као што треба да буде по својој сврси, потреби...

Зашто би код човека било другачије!?

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Човек је добар из своје слободне воље, што воли, жели добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

Само слободни чин добра, наспрам општих и нужних закона природе из властитости потврђује слободу и из слободе властитост.

Ако важи homo homini lupus est, закон за одржањем најјаче јединке, врсте је првостепен.

Ако важи homo homini homo est, воља човека у слободном чину добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност се испољава када је то добро угрожено.

У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

 

ВОЉА И ЖЕЉА

 

За Џона Стјуарта Мила "воља је само наше уображење да једну ствар желимо зато што је хоћемо, уместо да је хоћемо зато што је желимо".

Међутим, тачно је сасвим супротно: без наше воље која селектује квалитет и квантитет сваке жељене ствари, све те "конкретне" жеље много су пре опсена да волимо оно што само желимо, уместо да желимо оно што волимо.

Чим човек може нешто да жели и не жели, или више жели једну а не другу ствар, очигледно да старија воља селектује све различите, супротне жеље.

Kао што различити или супротни појмови, опажаји не утемељују нашу властитост, него, сасвим обрнуто, старија властитост све различите или супротне појмове, опажаје саставља у целовито знање, искуство, тако ни различите или супротне жеље не уобличавају старију личност, већ слободна личност селектује све различите, супротне жеље.

Само чиста воља, кроз неподељену власт у себи, слободну властитост, мноштво најразличитијих мисли, осећаја, одлука, жеља... води ка целовитој срећи.

Једино се слободна властитост, која (колико селектује квалитет и квантитет сваке своје жеље), жели по себи.

Као што опажај подразумевај старије чуло, појам старију свест, идеја старији дух, тако жеља старију вољу, а воља најстарију властитост.

Иако је човек често роб своје или туђе (погрешне) одлуке или је следи без обзира на сопствену корист и што му срце жели, треба сагледати супротно становиште. 

Колико пута из чисте (добре) воље не учини нешто (неморално, нечисто) „што му срце жели“, не слуша уображење опсесивних нагона, неселектоване потребе или прекомерне жеље, иако оне на први поглед изгледају као да ће га узвисити и учинити “срећним“, а  заправо ће га понизити, трајно унесрећити, јер су не само морално погрешне, него неумерене и штетне?

И насупрот  томе, када не слуша те опсесивне нагоне, неумерене жеље, него их селектује, буде на крају срећан?

И зато се за оно што највише жели, јер му (пре, за време и после саме жеље) кроз пуно задовољство душе, тела доноси највишу срећу, каже да то по слободној вољи воли.

Срећан жели оно што воли, а несрећан воли оно што жели.

Само чиста воља (пре сваке жеље) и старије волети воде целовитој срећи.

На пример, иако човек може имати жељу ка многим женама, он тражи баш ону конкретну жену коју не само жели, него из своје слободне воље воли, док жељу ка другим женама схвата као уображење да воли оно што жели, уместо да жели оно што воли.

И управо се чиста воља – да жели оно што по својој слободној вољи воли – претпоставља у основи брака.

Према томе, не само да није тачна тврдња да је воља чедо жеље и само наше уображење "да човек жели оно што хоће уместо да хоће оно што жели", него да је управо срећан када добије оно што хоће ( по својој вољи воли), а несреће када уображава да хоће (воли), оно што само жели!

То је потпуно супротно од онога што тврди Мил – да је наша воља (оно што волимо) само уображење да желимо оно што хоћемо, уместо да волимо (хоћемо) оно што желимо и да "конкретна жеља" и првостепено желети (ја желим) стоји пре фиктивне воље и старијег волети (ја волим).

 

ЕТИКА И ПОЛИТИКА.

 

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

У архитектоници државе статика у темељу је етика, закони стубови свих институција, а динамика практична способност политике.

Сврха политике није само да практичном способношћу развије динамику науке, образовања, привреде... него да законима које доноси и спроводи усаврши социјалне односе, или ојача статику државе, етику.

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

Једино праведни људи у микросвету могу утемељити правну државу у макросвету.

Само ко у потпуности влада собом, може владати државом.

Платонову идеју филозофа–владара треба разумети да мудрост треба да води човека и државу. 

Ко се води себичним интересима и жељом за богатством, не може  владати ни собом, ни државом.

Када неумерене жеље владају нашим чулима, разумом, умом, онда оно најмање вредно поседује оно много вредније и ствари владају људима.

Чула допиру до појединачних опажаја, разум до општих појмова, а тек ум све  различито, супротно саставља у највише јединство.

Само ко изнад појединачних опажаја или општих појмова сагледава целовиту идеју, може супротне интересе различитих појединаца, друштвених група саставити у заједнички интерес целе државе.

Мудраци–владари теже умом вечним идејама, а не само личном интересу и земаљском богатству.

Када влада ум, највреднији део део душе поседује ствари и сам народ влада државом својим најмудријим делом.

Много је боље да онај ко све разлике, супротности сваког дела државе саставља у највишем јединству влада над сваким општим, посебним или појединачним делом, него да онај, ко са појединачним опажајима или општим појмовима остаје стално у судару са другим супротним опажајима, појмовима, одлукама, "влада" над највишом целином…

Ни у демократији не влада цео народ, него само један део његових изабраних представника.

Само када влада  бољи и способнији део народа, влада народ,  а када влада гори део народа, он прво поробљава бољи део народа а затим и цео народ.

Када у човеку или држави боље влада горим, то чини бољим човека и државу, јача слободу човека и слободу државе.

А када влада гори део, то не само да води у тиранију, олигархију, анархију, смањује слободу човека и слободу државе и прави горе људе и гору државу, него води у поробљавањa тог народа, државе од стране других народа, државa.

Чиста воља  све различите мисли, речи, осећаје, одлуке, дела... у човеку  саставља у једну слободну личност, а праведна држава кроз највише јединство оног што мисли, говори, одлучује, и чини, сву науку, привреду, културу, религију, право, војску, безбедност, политику... у један слободан народ.

Аналитичка снага природне и друштвене науке кроз технику, технологију... право, политику, економију...  јача практичну област живота, а између оностране религије и овостране науке синтетичка снага уметности и филозофије тражи оно микро-макрокосмичко све-једно, једно-све.

Ако не гласамо ко ће да нас оперише, вози авион, прави централу… него прво неко мoрa да провери стручност тих занимања, како можемо простим гласањем одређивати ко ће у држави преузети најстручнију и најодговорнију владавину  над свим  занимањима!?

На први поглед изгледа да је добро да се што више интересних група политички организује и бори за своја права.

Међутим, чињенице су управо супротне. Не само да се у мноштву недефинисаних политичких партија без јасних социјалних, економских, етичких координата не види чије интересе заступају те партије, већ се суштински смисао политике више остварује тамо где има мање партија.

Као што се све супротности у живом–неживом свету саглашавају у неком јединству, тако ће социјално, економски, етички јасно дефинисане партије, из чијих се политичких принципа несумњиво види кога оне представљају, без обзира на своје супротности, водити ка складу и равнотежи у држави, док ће партије недефинисаног свега и свачега  завадити и очи у глави.

 

ПОЛИС И МЕГАЛОПОЛИС

 

Данашњи велегради, као државе над државама, покоравају само мање градове него и сву традиционалну културу досадашње цивилизације.

То се представља као неминован цивилизацијски пут од некадашњег полиса града–државе из митолошке, религиозне, филозофске или научне свести, до савремених мегаполиса светске државе и владајуће комуникацијске, информацијске, виртуелне, медијске свести.

 

АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА

 

Aналитичка метафизика не решава само проблеме: онтологије, логике, етике, поетике.. него проналази преводницу између: филозофије, теологије, природне науке, уметности, права, политике ...

Платонови дијалози и Аристотелова Метафизике, где по критеријуму своје четвороструке узрочности: шта је нешто (по облику) од чега је  (по материји),  шта га покреће и коју сврху има,  класификује све филозофије, најбољи су пример аналитичке метафизике.

Они много пре Хегела доказују да је свака јака филозофија, филозофија све претходне филозофије, и да само филозоф, који решава суштински филозофски проблем,  филозофске идеје разумева на прави начин.

 

МЕТА(ЛОГИКА, НАУКА, ЕТИКА, ЕСТЕТИКА, ПРАВО, ПОЛИТИКА, ПСИХОЛОГИЈА, СОЦИОЛОГИЈА, РЕЛИГИЈА)...И АНАЛИТИЧКА МЕТАФИЗИКА 

 

Савремени позитивизам не одбацује само све појмове, судове, идеје теоријског ума, које који се не могу потврдити опажајима чула, већ  тражи да се Кантова критика метафизике, теологије прошири и на друштвену науку и практично-морални ум!

Природна наука одбацује сваку унапред задату сврху природе, политика унапред задати идеал државе, уметност сваки унапред задати идеал лепоте...

Еволуционизам, емпиризам тзв. "филозофије духа" насупрот оностраног: Бога, духа, душе, највише идеје добра... позитивизам природне науке у основи друштвене науке утемељује као "метарелигију" овостраног живота.

Шелинг,  по Кантовој Критици моћи суђења, интелектуални опажај генија у субјективно-објективном идеалитету уметничког дела види као апсолутно јединство форме и садржине, појаве и суштине...

За Ничеа је уметност најсавршенија Воље за моћ...

За Хајдегера поезија највећих песника најизворнији говор бића...

Међутим, "мета-естетика" савремене "уметности по себи" се  ослобађа било каквих оностраних идеала: лепоте, истине, добра... и подједнако истиче снагу ружноће, зла, умеће лажи, лукавства, претворности, провокације, деструкције ...

Заправо, са негативним херојима лажи, зла, деструкције  само завршава оно спољашње: економско, финансијско, политичко... поробљавање, тако што покорава дух људи.

Зато Платон у Законима каже да када спољашњи непријатељ покори државу, људи стрпљиво чекају да ојачају и траже начин да се ослободе, а када много гори и јачи унутрашњи непријатељ са лошом музиком (уопште уметношћу негативних јунака и идеала) покори душе људи, ту више помоћи нема...

Савремена психологија: бихевиоризам, струтурализам, психоанализа, когнитивна психологија...  из пресудних догађа, доживљаја нашег ближег и даљег животног окружења изводи све индивидуалне и групне образце понашања...

Савремена социологија из економских, политичких, религиозних, културних... микро или макро историјских околности изводи не само све облике друштвеног организовање од породице до државе, него и дух човека и народа...

Међутим, без обзира, колико су економске, политичке, културне, религиозне... друштвено-историјске околности утицале на развој човека или народа и све начине човековог понашања или друштвеног организовања, свака аналитичка, индуктивна основа психологије или социологије... опет мора претпоставити синтетичку, дедуктивну личност човека и надсазнајни, надопажајни дух народа, који се не могу извести из тих спољашњег узрока... 

Чак и рани Хајдегер, који насупрот оностраних религиозних идеала из иманентних идеја практично-моралног ума, или трансценденталног  „ја мислим“ и празних сазнајно-логичких категорија, полази од „конкретног ја коначно егзистирам“ и од егзистенцијалне свести, егзистенцијалних категорија, поред егзистенцијалне херменеутике, феноменологије, опет најконкретнију овострану егзистенцију осмишљава кроз егзистенцијалну аналитику.

Савремена: етика, право, политика, насупрот ауторитета откривене религије, или деонтолошке етике у основи права, политике изведене дедуктивно из неког оностраног добра (Бога, слободе, бесмртности душе) као у Платоновој, Кантовој, Хегеловој, Русоовој филозофији... по индуктивној, аналитичкој методи Беконове, Хобсове, Локове, Хјумове, Милове...Монтескјеове... емпиристичке  филозофије (појма који се потврђује опажајима, теорије које се проверава експериментом), етику као науку и све судове вредности, право као науку, сав судски систем и све правне законе, политику као науку и целокупни политички систем владања и одлучивања, изводе из обичајног права и позитивног искуства традиционалног  правно-политичког поретка (по коме се судило и суди и владало и влада).

Ако је тако, онда то не могу никако бити синтетичка (дедуктивна) метаетика  метаправо, метаполитика... него, у зависности од конкретног правно-политичког поретка, посебности моралног, правног, политичког искуства сваког народа или државе, само аналитичка, индуктивна: микроетика, микроправо, микрополитика...

А права метаетика (етика са метафизичком основом) може бити само она етика која је утемељена у мета-основи морала традиционалних религија у трансцендентном Богу, или у неком највишем синтетичком јединству све практичне и теоријске филозофије: као у Платоновом највишој идеји добра, Кантовом практично-моралном надсазнајном суштинском уму  изнад сазнајно-теоријског појавног ума...

Иако се главна Спинозина књига зове Етика, па на први поглед изгледа као да је његова метафизика утемељена из некакве "метаетике" (метафизичке основе вредности из некаквог највишег добра, правде), ту је сасвим супротно тачно:  практично-морална основа његове етике и сви вредносни судови подређену су старијој сазнајно-логичкој основи његове метафизике, и стоји насупрот трансцендентне основе добра (наспрам зла), правде (наспрам неправде) у јудео-хришћанској религији.

Иако су за Хегела и морал и обичајно право могући само по основи апсолутног духа из религије, и код њега је свака религиозна основа морала и обичајног права у породици, држави... подређена завршном самосазнању апсолутног појма, првобивственој логичкој истини у филозофији.  

 

ЧИСТА ТЕОРИЈА ПРАВА

 

Ханс Кензел  из обичајног права или конкретних закона по којима се судило и суди аналитичком методом позитивне науке покушава да утемељи „чисту теорију  права“ која не зависи од различитости: морала, политике, религије, филозофије, психологије, културе...сваког народа, државе...

Међутим становиште "чисте теорије права" је унапред противуречно, јер је управо позитивно право постојећих закона по којима се судило или суди утемељено из традиционалног правног поретка обичајног права; не може одвојити од  искуства тог народа, државе и његове позитивне: политике, економије, религије, филозофије, психологије, културе, историје...

То јест, ако се такви позитивни закони, правни обичаји разликују од државе до државе, од народа до народа, па чак и оквиру једног истог народа и државе у различитим периодима у зависности од политичких облика владања и управљања, или економских интереса, културних обрзаца, религиозних уверења, нивоа образовања, једно такво позитивно-правно становиште не може се никако звати „чиста теорија права“.

 

МИКРОМАКРОКОСМОЛОГИЈА

 

КВАНТИТАТИВНА И КВАНТИТАТИВНА ЛОГИКА

 

Основа наше логике може бити квалитативна и квантитативна.

Квалитативна основа (скоро сва филозофија и уметност) све могуће квалитете, квантитете, релације и модалитете своди на апсолутни квалитет и начин постојања: Бога, Духа, идеје, праелемента, супстанције, монаде....

Природна наука претпоставља апсолутан квантитет или релацију за највећу збирну количину топлоте-притиска првобитне хипер-хиперзгуснуте тачке у сингуларитету бесконачне праенергије пре простора, времена, масе, сваког облика енергије макрофизике, или најмање кванте дејства за неодређене честице микрофизике, а тек након првобитног Big-Bang-a, све квантитете или квалитете простора-времена материје-енергије, све могуће-стварне-нужне релације, начине постојања микро-макрофизике. 

 

ПРИРОДНА И ДУХОВНА НАУКА

 

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа; као стварајуће знање у сваком свом најмањeм, највећeм делу, по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

Природна наука, нпр. слободно, живо своди на случајност општег и нужног неживог.

Међутим, када се било шта објашњава „случајношћу“, то је исто као и да се не објашњава.

Заправо свемогућност живог много пре тражи слободу и неодређеност него општост и нужност!

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка!

Иако на први поглед изгледа да се само из првостепених једноставних разлика неживог може објаснити сложено живо, тачно је обрнуто: без сложених (чулних, разумских, умских, вољних) разлика живог, није могуће разликовање једноставног, неживог!

Не само да све те разлике топлог и хладног, тврдог и меког, пуног и празног, сувог и влажног, светлог и мрачног, тешког и лаког... свих честица у атому, атома у молекулу у микросвету, или енергија, супстанци, тела (ватре, воде, ваздуха, земље) у макросвету једино имају смисла из сложеног живог, него је једино из те старије основе то разврставање и могуће!

Без стварајуће моћи унутар живе ствари стално различите, другачије, наспрам непроменљивог и истог не само да се не може објаснити живо, него ни неживо; утемељити било које, какво нешто наспрам ништа, биће, бивствовање наспрам небића, небивствовања!

Кад не би имало човека (живог света) не само да не би имала смисла разлика милионске температуре унутар звезде од апсолутне нуле празног простора, или било које једне од друге ствари, него и било чега од ничег!

За спрегнуте честице теорије симетрије микрофизике више не важе (као за чврста тела) општи и нужни закони, јер је то стварајућа слобода пре простора–времена–материје–енергије макрофизике!

Када нестану сви квалитети, модалитети континуума простора–времена–материје–енергије физике, не важе ни општи и нужни квантитативни односи математике, него се сa сингуларитетом пре простора, времена, сваког облика материје, eнергије астрофизике, или случајношћу неодређеношћу квантне физике скаче, у надматематичку creatio ex nihilo стварајућу слободу старије метафизике!

 

АПОРИЈЕ ЕВОЛУЦИОНИЗМА

 

Ако је "хиперморално", "хиперсоцијално" начело "сви за једног, један за све" присутно већ у јединству честица у атому, или атома у сваком молекулу неживог, а камоли у органским молекулима или вези органела у ћелији, ћелија у органу, органа у организму сваке јединке, врсте живог, "себични ген "борбе за опстанак који селектује најјаче јединке, врсте не може се никако апсолутизовати као једна фундаментална теорија.

Суштинско питање је много пре: како и зашто се огроман број сличних и различитих органских молекула, органела састављају у ћелије, ћелије у подоргане, органи у чула и удове тела и са стотине и хиљаде различитих функција у  организам свакe јединке или врсте!?

 

СЕМЕ И ПЛОД

 

За Платона је духовни свет савршених и вечних идеје старији од сваке њихове сенке у опажајима чула и одсјаја у појмовима разума.

За Аристотела вечна сврха, обличје Божијег савршеног живота, најнужнијег духовног бића тек утемељује могућност сваког материјалног природног живота, коначног бића.

И као што је вечна духовна стварност  Бога (као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, покретач свих кретања),  нужност, а материја само могућност, тако је зрела јединка (готов плод) старија од свог семена.

Зато каже: „Пре семена постоји човек који не произилази од семена, него други, од кога проистиче семе“.

Међутим, Аристотел се не пита: Откуд тај први човек (као у књизи Постања Адам и Ева), пре свог семена?

Када се  пита: шта је старије, кокошка или јаје, заборавља се певац!

Не само да су певац и кокошка нужни за плод и старији од свог семена него уопште није логички нужно да се јајета излеже кокошка, него, теоријски, увек може бити певац!

Природна наука у објашњењу микро-макро света унапред искључује стварајући дух и све своди на "мајку природу."

Међутим, чим постоји "мајка природа" не само да мора постојати "отац природа", него и "отац природе", од кога иде сва творевина, жива бића, њихова семена, живот.