Метафизика личности

 ВОЉА И ВЛАСТИТОСТ

 

Међутим, туђе мисли и туђе одлуке су на крају и туђи живот.

Као што не може други да једе и пије за њега, не може ни да мисли и одлучује за њега.

Како ћe слободно одлучивати, делати када само слуша туђе мисли, речи?

Када речи не изражавају његове мисли и осећања, неће бити способан за самосталне одлуке и дела.

Када једно мисли, друго говори, треће ради, како уопште да зна шта је од тога он сам и шта је његова воља!?

Само када су му слободне мисли, речи, одлуке и дела у чистој вољи у највишем јединству, то је његова властита воља, његов властити живот.

Иако се до слободног духа тешко долази, свако треба да има властити став о најбитнијим питањима личног и заједничког живота.

Ако имa (своје) име, презиме, породицу, државу, имовину, занимање… зашто да нема своје мисли, властити дух?

Ако Ја није властито Ја, како је уопште Ја, зашто се зове Ја?

Као што чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира) подразумевају старију вољу тако и разум, ум и све мишљење, сазнање, најстарију властитост.

Без највишег јединства чисте мисли, речи, одлуке и дела... нема слободе човека ни државе.

Прва Божија заповест је апсолутно да, афирмације а све остале апсолутно не, негација.

Негација негативног (сваке лажи и сваког зла у себи), тек утемељује највишу позитивност позитивног....

Само ако je Божији он je свој и ако je свој он jе Божији...

  

ПОСТОЈАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Кант тврди (као и Декарт пре њега)  да je човек само из праосновног, прасинтетичког "Ја мислим" свестан да постоји (јесте).

Међутим, ако се из "праосновног Ја мислим" изузме једна (Ја=Ја) најстарија (вољно-синтетичка) појединачна и непоновљива иста властитост, не само да (логичко-аналитичко) А=А за једнако, истинито, исто (у основи сваког опажаја, појма, суда, закључка нашег сазнања или мишљења) губи утемељење, него и само „Ја мислим“!

Нисмо ми свесни свог јестаства, нити потврђујемо своје несумњиво постојање из праосновног "Ја мислим", већ смо из једне (синтетички најстарије) исте властитости, која пре сваког опажаја или мишљења остаје, стаје, стоји, надопажајно, надмислено постоји свесни свог и сваког другог јестаства, постојања .

Једна појединачна иста вољна властитост није само најстарија праоснова за појединачну и вечну душу, или сваку конкретну личност у њеном практичном животу него и за све "празне" сазнајне форме и "слепе" сазнајне садржаје!

 

ЛОГИКА И ВЛАСТИТОСТ

 

Иако на први поглед изгледа да логика и општи и нужни логички закони не зависе ни од онога који мисли нити од оног што се мисли, сва аналитичка логика за све своје законе и категорије и сазнајно "Ја мислим" за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку већ претпостављају синтетички старију (надсазнајну) чисту вољу и најстарију (надмислену) властитост.

Не утемељује чиста логика и сазнајно-логичко "Ја мислим" чисту вољу, једну исту властитост, него чиста воља, једна (надсазнајна, надлогичка, надмислена) иста властитост – једну логику, сазнајно-логичко  "Ја мислим"!

Нема човек исту властитост кроз (логичко-аналитичку) истост А=А, него управо обрнуто: кроз (надлогичку, надсазнајну) синтетички најстарију Ја=Ја исту властитост, логичко-аналитичку истост А=А!

Чисти разум, сва формална логика за аналитички идентитет субјекта и предиката у сваког суду, закључку сазнања, подразумева кроз чисту вољу практичну логику, старији синтетички идентитет – једну исту властитост.

Једна иста властитост утемељује логичност логике и сваку је–да везу у појмовима, судовима знања, а не чисто сазнајно-логичко "Ја мислим"– једну исту властитост!

Закон непротивуречности, да А није не А,  са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, подразумева да једна иста властитост  није противуречна са собом.

А закон идентитета, А=А, да је једна иста властитост једнака себи, да није друга властитост, друго Ја.

Закон непротивуречности  у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости сједињује све опажаје у појму, појмове у суду, судове у закључку.

Закон идентитета у једној слободној властитости саставља: чисту мисао, реч, одлуку и дело: изједначује мисли са осећајем, речи са делом, истину са животом.

Закон искључења трећег у чистој вољи и синтетички најстаријој властитости утемељује да–не, јесте–није, хоћу–нећу; све наше мишљење, суђење, као и одлучивање, деловање.

Само зато што постоји једна надлогичка, надсазнајна (Ја=Ја) иста властитост, сазнајно-логичка (А=А) истост у свим појмовима, судовима, закључцима сазнања има утемељење.

И то је суштина приче и крај дискусије дуге две хиљаде година!

 

САЗНАЊЕ И ВЛАСТИТОСТ

 

Пре питања:  "шта је",  "какво је", "колико је",  "у ком односу је"  било које  "ово", "оно" свако биће и само бивствовање, треба схватити саму "упитност".

Шта ми то, уопште, хоћемо када се питамо?

Шта је само "шта" (питање) и само "сазнање" (одговор)?

Са сваким питање –одговором се нека непозната ствар или појам своди на неку познату ствар, или појам...

Па када када, нпр. питамо: "Шта је човек", или: "Шта је суштина самог себе", ми претпостављамо да постоје неке "потпуно познате“ ствари или појмови с којима сазнајемо или објашњавамо унапред “мање познате" или потпуно "непознате" ствари и појмове "човека" и "самог себе"...

А који су то скроз познати појмови, потпуно несумњива сазнања, скроз поуздане ствари!?

Постоје ли таква сазнања, такве ствари!?

И ако не постоје, како ће онда сазнање да "мери" суштину ствари ?

И шта уопште значи суштински "знати" свет и самог себе?

И зашто би суштина света и нас самих била знање које их схвата појмовима, изражава речима!?

Било које шта је (или колико је, какво је, у ком односу је) биће и само бивствовање претпоставља са питањем–одговором Јe и Да.

А Је и Да (увек неко) целовито Један.

А jедан, старије Јесам...

А јесам, надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост.

Све наше сазнајне форме (чула, разума, ума) теоријског ума претпостављају надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост практично-моралног ума, а сви сазнајни садржаји предмете сазнања...

Свако питање–одговор најкритичнијег сазнајно-теоријског, појавног  ума (природно-научног појма који се проверава опажајем), већ подразумева надсазнајну вољу и надсуштаствену властитост, суштинско јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела, самокритичног практично-моралног ума!

 

ВОЉНО И ЛОГИЧКО ЈА

 

Када Ја не  било једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја. 

Ако се из општег и нужног Ја мислим “изузме” једна (Ја=Ја) иста властитост, старије вољно Ја, нестаје и само „мислим“ и празно аналитичко А=А!

Ја никако није свесно себе да постоји из општелогичког „мислим“ нити из празног А=А, већ свест о сaмопостојању или постојању било чега другог, као и  о једнакости, истости у свим појмовима, судовима знања има само из једне исте властитости,

Једна иста властитост је пре сваког опажаја или појма, сваке промене у нама самима или самим стварима најстарија синтетичка праоснова чисте субјективности пре све објективности! 

Било које, какво „мислим“ или „судим“, за објективну синтезу опажаја у појму,  појмова претпоставља једну исту властитост, као најстарију  чисту субјективност пре сваке објективности.

Та иста властитост је свеподлежућа основа сваког је, јесте објективног јединства истинитог појма, суда, закључка… Једна свеподлежуће иста властитост утемељује сваку предикативност; и лингвистичку основу говора и синтаксу реченице и семантику речи.

Та најстарија ос  једне исте властитост, што остаје иста у промени, стаје, стоји прима сву  постојаност постојања...

Ако се из општег и нужног Ја мислим  “изузме” једна Ја=Ја иста властитост,  старије вољно Ја, нестаје и само „мислим“  и празно аналитичко А=А! 

Фихте[1],  Хегел, Шелинг покушавају обрнуто...

Хегел,  из појединачног, посебног  појавног бића изводи прво суштину,  па суштином суштине, појмом појма на крају, дијалектичку логику, апсолутно идеју, као вечну суштину Бога.

Међутим,  не само да се из једне из једне слободне и појединачне исте властитости, пре сваког општег појма, и несводљивог на њега,  тек може апстраховати било која, каква посебност, општост, него тек на крају и синтетисати она најопштија објективност апсолутног духа идеје.

Шта је теже објаснити: како постоји једна појединачна иста властитост,  или, како постоји општост и нужност?

Свакако да је теже  објаснити како из једне чисте воље постоји свака непоновљива и слободна појединачност, иста властитост,  него апстрахована општост и нужност!

Не само да је много теже објаснити ту непоновљиву исту властитост, него је то општелогичко, трансцендентално Ја управо незамисливо и немогуће без једне појединачне исте властитости.

Самосвест, није чиста свест о општем логичком Ја, него из чисте воље и једне исте властитости управо свест о појединачном Ја!

Само  из једне конкретзне и непоновљиве (Ја=Ја) исте властитости,  логичка истост А=А има утемељење!

Чак и Платон  из општих и нужних судова разума, ума, математике, доказује вечност душе.

На први поглед изгледа да један вечно исти разум, ум, вечни судови  математике и општи и нужни појмови, идеје доказују вечност једне исте душе, а у ствари, само самоочигледна чиста воља, иста властитост једне вечне и непоновљиве  душе потврђује општост и нужност разума, ума, логике и све опште и нужне појмове, идеје науке, математике!

Без најстаријег синтетичког утемељења чисте субјективности пре сваке објективности  кроз чисту вољу и једну исту властитост, ништа нема утемељење. 

На крају и за самог Платона, свака душа је, без обзира на општу и нужно умност која сагледава вечни свет, као и свака идеја, опет супстанцијална појединачност!