Мета (етика, естетика, политика...) и аналитичка метафизика
Под утицајем аналитичке основе природне науке (физике, хемије, биологије...) и све друштвене науке: филозофија, психологија, право, социологија из економских, политичких спољашњих узрока индуктивно објашњавају суштину човека и народа... а заправо а сваке стране, краја сва та објашњења већ претпостављају надопажајну и надсазнајну вољу и надсуштаствену личност и синтетички, дедуктивни целовити дух који се никако не могу објаснити из тих спољашњег узрока...
Савремени позитивизам не сако да не прихвата све појмове, судове, идеје теоријског ума, које који се не могу потврдити опажајима чула, већ тражи да се Кантова критика метафизике, теологије прошири и на друштвену науку и практично-морални ум!
Природна наука одбацује сваку унапред задату сврху природе, политика унапред задати идеал државе, уметност сваки унапред задати идеал лепоте...
Еволуционизам, емпиризам тзв. "филозофије духа", насупрот оностраног: Бога, духа, душе, највише идеје добра... тражи да позитивизам природне науке у основи друштвене науке утемељи као "метарелигија" овостраног живота.
За Шелинга је интелектуални опажај генија у субјективно-објективном идеалитету уметничког дела (по Кантовој Критици моћи суђења), апсолутно јединство форме и садржине, појаве и суштине...
За Ничеа је уметност најсавршенија Воље за моћ...
За Хајдегера поезија највећих песника најизворнији говор бића...
Међутим, "мета-естетика" савремене "уметности по себи" се ослобађа било каквих теолошких или метафизилких оностраних идеала: лепоте, истине, добра... и чак подједнако истиче снагу ружноће, зла, деструкције, умеће лажи, лукавства, претворности, провокације ...
Са негативним херојима лажи, зла, деструкције само завршава оно спољашње: економско, финансијско, политичко... поробљавање, тако што покорава дух људи.
Зато Платон у Законима каже да када спољашњи непријатељ покори државу, људи стрпљиво чекају да ојачају и траже начин да се ослободе, а када много гори и јачи унутрашњи непријатељ са лошом музиком (уопште уметношћу негативних јунака и идеала) покори душе људи, ту више помоћи нема...
Савремена психологија: бихевиоризам, струтурализам, психоанализа, когнитивна психологија... из пресудних догађа, доживљаја ближег и даљег животног окружења појединца или групе изводи све индивидуалне и групне образце понашања...
Савремена социологија из економских, политичких, религиозних, културних... микро или макро историјских околности не изводи само све облике друштвеног организовање од породице до државе, него и дух човека и народа...
Међутим, без обзира, колико економске, политичке, културне, религиозне... друштвено-историјске околности утичу на развој човека или народа и све начине човековог понашања или друштвеног организовања, свака аналитичка, индуктивна основа психологије или социологије... мора претпоставити синтетичку, дедуктивну личност човека и надсазнајни, надопажајни дух народа који се не могу извести из тих спољашњег узрока...
Чак и рани Хајдегер, који насупрот оностраних религиозних идеала из иманентних идеја практично-моралног ума, или трансценденталног „ја мислим“ и празних сазнајно-логичких категорија, полази од „конкретног ја коначно егзистирам“ и од конкретне егзистенцијалне свести, конкретних егзистенцијалних категорија. И поред егзистенцијалне херменеутике, феноменологије, опет најконкретнију овострану егзистенцију осмишљава кроз егзистенцијалну аналитику.
Савремена: етика, право, политика, насупрот ауторитета откривене религије, или деонтолошке етике у основи права, политике изведене дедуктивно из неког оностраног добра (Бога, слободе, бесмртности душе) као у Платоновој, Кантовој, Хегеловој, Русоовој филозофији... по индуктивној, аналитичкој методи Беконове, Хобсове, Локове, Хјумове, Милове...Монтескјеове... емпиристичке филозофије (појма који се потврђује опажајима, теорије које се проверава експериментом), етику као науку и све судове вредности, право као науку, сав судски систем и све правне законе, политику као науку и целокупни политички систем владања и одлучивања, изводе из обичајног права и позитивног искуства традиционалног правно-политичког поретка (по коме се судило и суди и владало и влада).
Ако је тако, онда то не могу никако бити синтетичка (дедуктивна) метаетика метаправо, метаполитика... него, у зависности од конкретног правно-политичког поретка, посебности моралног, правног, политичког искуства сваког народа или државе, само аналитичка, индуктивна: микроетика, микроправо, микрополитика...
А права метаетика (етика са метафизичком основом) може бити само она етика која је утемељена у мета-основи морала традиционалних религија у трансцендентном Богу, или у неком највишем синтетичком јединству све практичне и теоријске филозофије: као у Платоновом највишој идеји добра, Кантовом практично-моралном надсазнајном суштинском уму изнад сазнајно-теоријског појавног ума...
Иако се главна Спинозина књига зове Етика, па на први поглед изгледа као да је његова метафизика утемељена из некакве "метаетике" (метафизичке основе вредности из највишег добра, правде), ту је сасвим супротно тачно: практично-морална основа његове етике и сви вредносни судови подређену су старијој сазнајно-логичкој основи његове метафизике, и стоји насупрот трансцендентне основе добра (наспрам зла), правде (наспрам неправде) у јудео-хришћанској религији.
Иако су за Хегела и морал и обичајно право могући само по основи апсолутног духа религије, и код њега је свака религиозна основа морала и обичајног права у породици, држави... подређена завршном самосазнању појма п осеби и за себе, првобивственој логичкој истини у филозофији апсолутне идеје.
ЧИСТА ТЕОРИЈА ПРАВА
Ханс Кензел из обичајног права или конкретних закона по којима се судило и суди аналитичком методом позитивне науке покушава да утемељи „чисту теорију права“ која не зависи од различитости: морала, политике, религије, филозофије, психологије, културе...сваког народа, државе...
Међутим становиште "чисте теорије права" је унапред противуречно, јер је управо позитивно право постојећих закона по којима се судило или суди утемељено из традиционалног правног поретка обичајног права; не може одвојити од искуства тог народа, државе и његове позитивне: политике, економије, религије, филозофије, психологије, културе, историје...
То јест, ако се такви позитивни закони, правни обичаји разликују од државе до државе, од народа до народа, па чак и оквиру једног истог народа и државе у различитим периодима у зависности од политичких облика владања и управљања, или економских интереса, културних обрзаца, религиозних уверења, нивоа образовања, једно такво позитивно-правно становиште не може се никако звати „чиста теорија права“.