Бог, највиша идеја добра и апсолутно сазнање, мишљење, појам

Хегел другостепенује, трећестепенује сваку појединачну, посебну ствар (или идеју) у име првостепених логичких односа унутар једне по себи и за себе различите–исте апсолутно умне ствари, идеје.

Међутим, по чему је по себи и за себе различита–иста идеја апсолутна, ако у њој нестане супстанцијалност сваке појединачне, посебне ствари, идеје?

Да би истина била истина, а камоли апсолутна истина, мора имати и лепо по себи и праведно по себи, храбро по себи, мудро по себи...сваку посебну идеју.

Вечни квалитети сваке појединачне идеја треба у целини апсолутне идеје да задобију своје место, појачају, конкретизују свој појединачни, посебни смисао, а не  сви преточе само у апсолутно сазнање, мишљење. 

Платонове идеје нису само степени сазнања истине која се сагледава умом, нити пододређења апсолутне логичке форме самосазнатог мишљења, појма, већ старија бића по себи, које сва наша уметност, наука, образовање, теоријски, практични живот, целокупан макро или микро свет, само подржава.

Тек  у највишој идеји добра, која је  суштински узрок да свака идеја буде то што јесте са свих страна иста истина изједначава све идеје.

Као што се ниједна копија у појмовима разума или сенка у опажајима чула не може схватати нити постојати без појединачне идеје, тако ни појединачна идеја без највише идеје добра.

Колико свака идеја стоји изнад свих својих копије, толико идеја добра, идеја свих идеја, Бог за све идеје, изнад свих идеја.

Пре сваке видљиве,  надумна у души светлост највишег добра обасјава ум изнутра и омогућава сваку  видљиву и невидљиву светлост разуму, чулима, осећању, вољи, телу; сваку моћ сазнања, одлучивања  или деловања.

Без ње ни опажајности опажаја, ни разумност разума, ни умност ума, ни одлучности слободне одлуке, ни делатности доброг дела, ни сазнатљивост сазнања, ни истинитост истине...нема утемељење.

Чак је лепо по себи изнад осећаја тела, опажаја чула, појмова разума, као и праведно по себи, свака појединачна идеја...

Није добро добро по савршеној истини, него су и савршена лепо, праведно, мудро то што јесу... по највишем добру.

Надсазнајно, надсуштаствено, надбивствено добро је, по Платону, претпоставка стварања, постојања и сазнања, а не некакво "апсолутно " сазнање, мишљење, који не могу никако бити по себи.

Више се пре тражи надсазнајни, надсуштаствени Бог (добро по себи) за постојање или схватање вечне суштине апсолутне истине, него "вечна суштина" апсолутна истине за схватање надсазнајног, надсуштаственог Бога. 

Кад кажемо Бог је дух по себи и за себе који се једино достиже спекулативним мишљењем у највишем појму појма, када апсолутно сазнаје, зна себе, то је много, много мање.

И како, уопште, знамо да је Бог Бог, без апсолутне воље и стварајуће слободе или да "апсолутно" знамо, познајемо себе, без највише идеје добра?

Добро је квалитативна мера савршеног јединства за све различите сврхе природе, човека; сваку коначну ствар, биће, појаву.

Mного мање кажемо када тврдимо да је апсолутна истина Бог, него када кажемо да је Бог апсолутна истина.

Једно лице Свете Тројице је Дух истине. Али не и једино лице.

Поред тога, апсолутна истина је свакако Божија, а не људска.

За разлику од Аристотела касније или или Хегела, који мисле да је филозофија наука о истини, за Платона је она највиши божански дар предат човеку да иза почетних чулних опажаја (само сенке бића) и даљих појмова, судова разума (само одраза, одсјаја бића) дијалектичким закључцима умног дела душе прво сагледа саме вечне идеја а  онда изнад свих вечних идеја, све истине, свег сазнања, надсазнајну, надбивствену највишу идеју добра.

Васцело, васељена, свет, човек, биљке, животиње, све ствари, бића нису дате по критеријуму нечије лепоте, где је са једне стране, угла, врсте лепо једно, из другог угла, врсте лепо нешто друго, него по критеријуму Божијег највишег добра за савршенство целине и сваког посебног рода, врсте.

Свакако, када се каже да је највиша идеја добра надлогичка, надсазнајна, то не значи да је нужно супротна логици и знању, него да их далеко превазилази; не само да се не може схватити сазнањем, логиком, него да све опажање, мишљење, сва логика, сазнање мора укључити надлогичку, надсазнајну идеју добра, надопажајног, надмисленог, надбивственог Бога, Божију апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Међутим, за Хегела је идеја добра још увек субјективна идеја: „Субјективна идеја као оно по себи и за себе одређено и себе самоме једнаки једноставни садржај јест добро.“

И зато кроз субјективно-објективно сазнање, мишљење из свих могућих углова, страна апсолутну истину сагледава  као првостепено добро, а не људско (или било чије) добро.

По њему “бесконачна доброта појма“, као сврха–дело по себи и за себе у путу ка апсолутном самоосазнању, самомишљењу, самосвести која слободно прима у себи, подноси, износи све разлике, супротности једино полази од себе и долази до себе, и и зато јој служи сва природа и сва историја, све државе и сви појединци.

Зато каже: „Бог је достижан једино у чистом спекулативном мишљењу; и налази се у само у њему, и јесте једино оно само, јер Бог је Дух; и то спекулативно знање јесте знање откривене религије. Оно познаје Бога  као мишљење или као чисту суштину, и то мишљење познаје као биће или као постојање...

Код Хегела је "апсолутни по себи и за себе" појам „појео“ идеју добра и душу и Бога.

Ту се поводи за Хераклитовим логосу вечне ватре (и Спинозом, који своју Етику утемељује из своје онтологије) који у апсолутном све-једном-једном-свему саставља све могуће–стварне–нужне разлике, супротности: „Богу је све и лепо и добро и праведно, само што су људи схватили једно као праведно једно као неправедно.“

Он каже: „Када је Бог био само доброта он је био само име", још не Бог који одређује сама себе и који је одређен.“

Бог се самоодређује тек у тоталитету појма као вечна истина апсолутне идеје.

За кога одређује? Какав је то Бог који треба да одређује себе самосазнањем, мишљењем!?

Зашто Бог да одређује, сазнаје себе? И коме? Себи, неком другом, нама људима!?

Сазнаје ко не зна;  ко није по себи ни за себе ни пре него што сазна, ни док сазнаје, ни кад сазна.

А по себи и за себе је само онај ко од почетка, са  сваке стране, краја све зна.

Ако је то "ближе схватање" Бога потребно неком нама (чак је и то под знаком питања), или неком Богу наше представе или релативне свести, сазнања, мишљења, кога не познајемо довољно, не знамо, па треба да га ближе "одредимо" појмом, "сазнамо" такво (другостепено, трећестепено…) сазнање, одређење појмом није потребно самом надбивственом Богу пре сваког мишљења везаног за бивствовање и бивствовања везаног за мишљење.

То није чак ни знање у самој ствари делу (као код Аристотела) као савршени облик свих облика, сврха свих сврха, који сваку ствар, биће покреће од њене могућности ка њеној стварности, а камоли надмислена, надбивствена Божија апсолутна воља и стварајућа слобода пре сваког сазнања или мишљења везаног за бивствовање!

Заправо, када се Бог објашњава, ближе одређује сазнањем, мишљењем (које не може бити по себи без онога који мисли, сазнаје и онога што се мисли, сазнаје), Бог одређује се нечим другим, што је тада  јасније, одређеније од Бога, што је апсурдно!

Све што тражи одређење преко нечег другог, није апсолутна истина по себи и за себе, апсолутни дух, идеја. 

Бог  ближе одређен сазнањем,  мишљењем само је Бог нашег сазнања, мишљења а не Бог!

Поред тога, свако такво одређење је негација, неко ограничење.

Omnis determinatio est negatio.

Зато се у апофатичкој теологији за Бога само може  рећи да: јесте.

„Не може се лампом обасјавати сунце“, светлошћу људског сазнања, мишљења духовна светлост надсазнајног, надбивственог Бога, највишег добра која омогућава свако сазнање, мишљење,  биће...

Хегел не може никако доказивати Бога – самосазнатим појмом, идејом, па ни апсолутном; него обратно: само апсолутношћу надсазнајног, надпојмовног  Бога – доказати истину сваког појма,  идеје. Апсолутношћу надсазнајног, надпојмовног Бога, утемељити јединство свих сазнатих појмова у свеобухватном идеји, јединство свих посебних мисли у свеобухватној истини, мишљењу.

Тек са надсазнајним, надсуштаственим, надлогичким, надбивственом Божијом апослутном вољом и стварајућом ex nihilo слободом сазнање,  суштина, логика, свако мишљење  и свако бивствовање, биће има утемељење.

Апсолутни појам, мисао не може бити Божија вечна суштима по себи и за себе, јер му за ту недостаје вечна сврха Божијег духовног живота, бића, истовремена са вечном делатношћу делом, него тек надсазнајни, надмислени Бог савршеном сврхом–делом даје јединство свих различитих, супротних појмова у апсолутној идеји, истину вечном мишљењу.

Иако најстарија синтетичка проснова "Ја мислим", стоји пре логике, све филозофије, свег сазнања, искуства, Кант не изводи логику из њега, а још мање дозвољава да се предсазнајно, предлогичко, предопажајно чисто "Ја мислим" изједначи са логиком, сведе на логику, изведе из логике, а поготову суштински другачија чулност, опажање, несводива на појмове мишљење, изводи из појмова мишљења, логике...

На први поглед изгледа да Хегел тим изједначењем дијалектичке логике са апсолутним сазнањем, мишљењем апсолутно, Божије Ја утемељује у дијалектичкој по себи и за себе логици, међутим, као што ми са својим коначним сазнањем, мишљењем, логиком не знамо чак, ни суштину нашег, људског Ја, нити се онa може извести из било којег, каквог опажања или мишљења, него је  синетичка основа Ја мислим (Ја=Ја) старија од све логике, филозофије, свег сазнања, искуства, исто тако се не може из "апсолутног сазнања, мишљења" дијалектичке логике изводити апсолутно Божије Ја, сазнавати вечна суштина Бога, него је управо обрнуто нужно: и та дијалектичка и "апсолутно сазнање, мишљење" мора претпоставити синтетичку основу надлогичког, надсазнајног, надмисленог Бога, старију од "апсолутног" сазнања, мнишљења!

Према томе, чак и када се апсолутно Ја изједначи са дијалектичком логиком, свим њеним законима, категоријама у самокретању појма по себи и за себе, опет се то апсолутно Ја не може изводити из дијалектичке логике, апсолутног сазнања, мишљења, него само дијалектичка логика,  "апсолутно по себи и за себе" сазнање, мишљење из старије синтетичкости апсолутног Ја, надсазнајног, надлогичког Б0га.