Aristotelova metafizika

 

„Božije delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život... Bog je savršena i večita stvarnost, tako da život i stalno i večito trajanje pripada Bogu, sam Bog je upravo to.“ ^[1] „

 

ČETVOROSTRUKA UZROČNOST

 

Aristotel svako biće i samo bivstvovanje razmatra iz četiri uzroka:  po obliku (šta je), po materiji (od čega je), po kretanju (šta je pokreće) i  po svrsi (koju svrhu ima).

Već na početku svoje metafizike svu filozofiju pre njega razlikuje po tome koji je od tih  uzroka kod njih prevladava...

Kako većini zamera da ne objašnjavaju  poreklo kretanja, ili  svrhovitost u svetu, on posebno ističe Anaksagorin princip Nusa (duha, uma), kao svrhoviti uzrok svega svrhovitog pokretanja, dešavanja u svetu, nasuprot pasivnih semena, homeomerija... 

Zato se i njegova tetrada  na kraju svodi na diadu.

Na aktivnu uzročnost jedne najnužnije najviše svrhe svih svrha, večne duhovne stvarnosti Božije kao savršenog oblika svih oblika,  i pasivnu uzročnost bezoblične materije za sve delimično stvarne–moguće svrhe, obličja  spoljašnjeg, unutrašnjeg kretanja mikro-makro sveta.

Jedino po duhovnom obliku svih oblika, najnužnijoj duhovnoj stvarnosti Božijeg večnog života, bića, postoji bilo koje drugo obličje, bilo  kakav mogući konačni život koji se rađa i umire.

Kao savršeni oblik svih oblika, naspram samo mogućnosti bezoblične, pasivne materije, Bog je kao savršena svrha svih svrha duhovnog života po sebi, večno bića, suštinski (unutrašnji) uzrok svakog oblika, svrhovitog kretanja prirodnog bića u njegovom prelazu od svoje mogućnosti ka svojoj stvarnosti, dok mehanička, spoljašnja uzročnost od konkretne stvari, pojave ka konkretnoj stvari, pojavi nema nikakve veze sa suštinskom uzročnošću. ...

Samo večna stvarnost, savršena istina, duhovno kretanje  Božijeg mišljenja o samom mišljenju može izazvati bilo koje, kakvo drugo kretanje, samo savršena svrha svih svrha večnog duhovnog života, savršenog Božijeg bića, svaku drugu delimičnu svrhu konačnog života, prirodnog  bića.

Konkretno obličje, svrha, kretanje bilo kojeg roda ili vrste smrtnog života, prirodnog bića je delimično stvarnost a delimično mogućnost i zato je uzrokovano savršenim obličjem, kretanjem, svrhom po sebi, jednim sa savršenom delatnošću, večnim  delom Božijeg života po sebi, savršenog  duhovnog bića.

Zapravo, potpuna bezoblična, pasivna materija je samo logička mogućnost logička mogućnost, jer u stvarnosti uvek prima aktivnu kauzalnost,  neko konkretnog obličja, svrhovito kretanja.

„Pod materijom ja smatram ono što je takvo kao mogućnost a ne kao aktivnost; u drugom smislu to je pojam i oblik, što je kad je u pitanju određena stvarnost, odvojiv samo logičkim razlikovanjem; u trećem smislu to je telo sastavljeno od materije i oblika, koje je jedino podložno stvaranju i uništenju, i koje postoji u potpuno odvojenom stanju.“^[2]

Kroz logičko-ontološko apsolutno jedinstvo, jednog Boga – savršenu svrhu nepokretnog pokretača, identičnu sa delatnošću, delom vrši se prelaz od mogućnosti ka stvarnosti, svako se drugo biće uobličava,  pokreće, ima svrhovitu jednoću, jedinstvo.

„Nema nikakvog drugog uzroka jedinstva osim dejstva pokretača koji vrši prelaženje sa mogućnosti na stvarnost.“^[3]

Ovaj logički uzrok, neograničen početkom i krajem u vremenu, ni veličinom u prostoru, prvim, najvišim duhovnim „kretanjem“  nepokretnog pokretača, čistog mišljenja o samom mišljenju, večito proizvodi kružni pomeraj prvog neba, prvo mehaničko kretanje.

To pokretanje prvog neba, kao i svako drugo fizičko, prirodno, organsko, mehaničko... kretanje, proizvodi nemehaničko, duhovno kretanje Božijemišljenja o samom mišljenju, čija je savršena istina jedna  sa večnim  životom po sebi, savršenom  duhovnom delatnošću, delom.

 

 BIĆE I JEDAN

 

„Kao najteže od svih pitanja od bitne važnosti za upoznavanje istine je to da li su pojmovi bića i jedan bivstva samih stvari, da li svako od njih nije ništa drugo nego biće i jedan, ili da li treba istraživati šta je biće i jedan, smatrajući da imaju neku drugu prirodu koja im služi kao svrha… Platon i Pitagorejci zaista misle da biće i jedan nisu ništa drugo nego da je baš to njihova priroda, i pošto je njihovo bivstvo (štastvo, priroda – T. N.) upravo samo jedan i samo biće.”^[4]

Najstarija priroda pojma jedan se ne sadrži, iscrpljuje ni jednom kategorijom; kao što se u njima ne sadrži, ne iscrpljuje ni pojam bića. Nasuprot tome, uvek se neko starije jedan traži za štastvo i biće svake kategorije. Mnogo pre sve druge kategorije pripadaju jednom i biću, nego jedan bilo kojoj od njih.

Kada traži suštinski oblik, prvostepeno ime,  pojam....  najvišu  mogućnost,  uzrok svrhovitog kretanja od najsitnije stvari, bića, pojava do celine svega mikro-makro sveta, Ariostotel traži prvostepenu saznajno-logičku ili ontološku jednoću svake pojedinačne, posebne, opšte stvari, bića ili pojma...

Ipak, iako prihvata da su „biće i jedan...najopštije od svih kategorija.“^[5] I da se „pod pojmom jedan podrazumeva i pojam bića.“^[6]  i da je pitanje: šta je (samo) jedan slično pitanju: šta je (samo) biće....i da svako je, jeste po biću i pojmu podrazumeva neko (naj)starije jedno, jedan, jedan se, opet  se jedno, jedan ne može biti po sebi, a pogotovu se ne može izjednačiti sa bićem.

„Nije dovoljno odgovoriti da je priroda pojma jedan ta, da je to jedan,“^[7] nego je, naprotiv, mnogo pre “očigledno... da je u svakoj vrsti jedan izvesna određena priroda i da priroda pojma jedan nije nikada jedan koji postoji sam po sebi.”^[8] 

Ako bi jedan bilo biće,  onda se po Aristotelu ne vidi kako bi se, zbog nedeljivosti (koja je za njega ipak, prasuština jednog), postojale drugosti, razlike, mnoštvo pojedinačnih rodova, vrsta bića ili razlike unutar njih?

Ako bi postojao jedan sam po sebi kao i biće samo po sebi, ne vidi se kako bi moglo da postoji nešto drugo osim bića i jedan, pa bi sve bi bilo onako kako tvrdi Parmenid. „Ako postoji jedno samo po sebi i biće samo po sebi ne vidi se kako će postojati neka druga bića van onoga što je jedno?“^[9]

Zato zaključuje da se suština pojma jedan se ne može odvojiti od svega različitogg mnoštva konkretnih stvari ili bića, da je jedno, jedan uvek  samo jednoća po nekom pojmu, sudu, zaključku saznanja, ili nekom konkretnom svojstvu te stvari ili bića.

A ako se jedan ne može, kao najopštiji predikat, pojam odvojiti od sadržaja konkretnih rodova, vrsta bića,  mnoštva njihovih pojedinačnih, posebnih svojstava, to ne mogu, svakako, ni logički mlađi brojevi.

Kvalitativni, suštinski smisao pojma jednog, po  starijoj logičko–ontološkoj prirodi koja uključuje mnoštvo je daleko ispred drugostepenog, kvantitativnog po (njegovoj) nedeljivosti iz broja, gde se suštinska priroda jednog (i) ne vidi.

Taj kvalitativni, po suštinskom jedinstvu, sjedinjujući, ujedinjujući, jedinjeći smisao (najopštijeg) pojma jednog, koji u bilo kom pojmu, stvari, biću sastavlja, sjedinjuje u logičko–ontološkom smislu sve razlike, mnoštvo, je svakako stariji od kvantitativne nedeljivosti po aritmetičko-geometrijskom smislu.

Čak ni kvantitativna nedeljivost broja jedan, jedinice nije moguća bez starije logičko-ontološke kvalitativne nedeljivosti po pojmu i biću.

Kantitativno određenje po broju je, zapravo, samo jedna posebna vrsta kvalitativnog određenja po pojmu jednog suženog suda koje izražava količinu, veličinu, kvantitet.

To kvalitativno logičko i ontološko jedinstvo mnoštva u svakom pojedinačnom (jednom) biću može biti deljivo (imati u sebi mnoga različita svojstva, elemente kroz svoje uže pojmove), dok kvantitativno jedan (kao pranačelo jedinice, broja), ostaje i dalje nedeljivo.

To kvalitativno najstarije logičko-ontološko jedno utemeljuje svako je, jeste, jednako, isto jedinstvo mnoštva.

Na primer, iako je drvo (kao i bilo koje drugo biće, stvar) ima i koren, stablo, grane, listove ono je po pojmu i biću, kao i bilo koja druga jedna stvar, jedno po nekoj celini različitih sadržaja; postoji, živi kao bilo koja pojedinačna, jedna stvar, jedinka po nekom jedinstvu mnoštva .

To jest, pre nego što je uopšte, kvantitativno jedno po broju, odeljenošću od isto takvog drugog drveta; ono je kvalitativnom jednoćom po pojmu i biću svoga pojedinačnog, posebnog, opšteg suštinsko jedinstva mnoštva ontološki i logički.

 

BOG I JEDAN
 

Mada je savršena duhovna stvarnost nepokretnog pokretača, kao večna svrha svih svrha slična jednom po sebi, ili biću po sebi, ona je starija od  jednog po sebi i bića po sebi.

Iako je suštinska stvar da je Bog jedan, jedan se  ne može izjednačiti sa Bogom, niti Bog svoditi na jedno po sebi, jedan.

Upravo je obrnuto nužno.

Jedno po sebi nije dovoljno ni za sopstveno shvatanje, postojanje,  već nužnost Boga stoji ispred svakog mogućeg shvatanja, postojanja jednog ili bića.

Ne samo da je Bog stariji od jednog po sebi i bića po sebi, nego se i biće po sebi i jedno po sebi, kao, uostalom, i  bilo koje jedno i bilo koje biće,  mogu shvatati, postojati tek po Bogu.   

Ipak, kada govori o Bogu, Aristotel govori o jednom Bogu.

I upravo je Božija jednost, pre  svake  konkretne jedne  stvari, pojma, ili bića prvobivstvena jednoća, prvostepeni, najviši smisao jednog, suština jednog.

Jedinstvo mnoštva svih različitih klasa, rodova, vrsta bića se može objasniti samo iz jednog savršeno delatnog duhovnog obličja potpuno stvarnog Božijeg bića, naspram samo mogućnosti pasivne, alogične, bezoblične materije.

Samo kroz najsuštinskije, najstarije logičko-ontološko jedinstvo, jednost – najvišu svrhu nepokretnog pokretača, identičnu sa večnom delatnošću, savršenim delom, bilo koja stvar ili biće se kroz  unutrašnji, suštinski uzrok uobličava, pokreće od svoje mogućnosti ka svojoj stvarnosti, ima svrhovitu  jednoću, jedinstvo.

Kada najvišu svrhu određuje kao večno istinitu misao o samoj misli (misao Boga o sebi samom kao savršenom biću), Aristotel upravo u jednom Bogu utemeljuje nepodeljenu kvalitativu logiku-ontologiju-teologiju; izjednačava večno istinito mišljenje o samom mišljenju sa savršenim duhovnim bićem ili savršeno duhovno biće sa večno istinitim mišljenjem o samom mišljenju.

Ipak, o kakvoj se tu (kvalitativnoj) nedeljivosti, suštinskoj jednoći, najvišem jedinstvu  radi?

O nedeljivosti večne umne forme mišljenja o samom mišljenju, koja je izjednačen sa najstvarnijim večnim sadržajem – Božijim duhovnim životom po sebi, najsavršenijim bićem?

U najvišem jedino nužno stvarnom Bogu jedno više nije nikakva opštost, najstariji saznajno-logički predikat, nego je tim najvišim logičko-ontološko-teološkim kvalitativnim jedinstvom upravo izjednačeno sa najstvarnijom večnim sadržajem, savršenim duhovnim  bićem.

Samo ta jednakost večno istinitog mišljenja o samom mišljenju sa Božijim savršenim duhovnim bićem  suštinski utemeljuje  logičko-ontološko jedinstvo mnoštva.

Tek u najvišem kvalitetu večnog bića Boga sve stvari, bića, pojmovi i sami po sebi i u zajednici sa drugim stvarima, bićima, pojmovima imaju suštinsku jednoću, jedinstvo; svoje pojedinačno, posebno ili opšte jedinstveno obličje, svrhovito kretanje koje ga vodi od njegove od  mogućnosti ka njegovj stvarnosti.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoju jednoću, jednost, suštinsko obličje, svrhu, kretanje koja ga pokreće od mogućnosti ka stvarnosti traži, pre jednog  po sebi, ili bića po sebi, Božije apsolutno obličje svih obličja, svrhu svih svrha, večno mišljenje o samom mišljenju, jedno sa večnom delatnošću, savršenim delom.

 

LOGIKA I METAFIZIKA

 

Iako na prvi pogled izgleda da zakoni ispravnog pojma, suda, zaključka važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja mišljenja, Aristotelova logika (Organon), zapravo, u potpunosti pretpostavlja njegovu Metafiziku, i sve logičke kategorije starije metafizičke kategorije, a ne obrnuto.

Logika se oslanja na metafiziku i logos mikro ili makrokosmosa naspram haosa u osnovi bilo kakvog oblika u pokretanju od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti, nema bez svrhovitog uzroka.

Čisto mehanička, čulna uzročnost (od stvari ka stvari, pojave ka pojavi) po Aristotelu ne samo da nije moguća po sebi, nego je čak protivurečna.

Suštinski logos, po Aristotelu, ne treba da objasni samo konkretno dešavanja, događanja od pojave ka pojavi, drugostepenu uzročnost od stvari ka stvari, nego i stvarnost stvari isvetskost sveta, smislenost misli i bivstvovanje bivstvovanja...

Prostorno-vremensko materijalni konačni život po mogućnosti, traži duhovni život po sebi, po najnužnijoj, večnoj stvarnosti.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoje obličje, svrhu, kretanje od mogućnosti ka stvarnosti, pre jednog po sebi, ili bića po sebi, traži najstarije jedinstvo po sebi – savršeno Božije mišljenja o samom mišljenju, kao večni oblik svih oblika, večnu svrhu svih svrha, najnužniju duhovnu stvarnost ispred svake moguće mogućnosti, kao osnovu svih kretanja istovremenu sa večnom delatnošću, savršenim delom.

U suštini, da bi po mogućnosti materije mogla da postoji bilo koja, kakva pojedinačna, posebna stvarnost, delimična svrha, obličje (koja može da ne postoji), mora postojati večna duhovna stvarnost, Božije savršeno obličje, kao svrha svih svrha (koja ne može da ne postoji).

Bez Božijeg duhovnog života po sebi, kao savršenog oblika svih oblika, svrhe svih svrha, pokretača svih kretanja, ne može postojati niti se shvatiti nikakav: oblik, kretanje, svrha, dešavanja; ni stvarnost stvari, ni svetskost sveta, ni saznatljivost saznanja, ni bivstvenost bivstvovanja!

Prirodni svet, život, biće je po svojoj materiji mogućnost, a po svom obliku, svrsi, kretanju, s kojima podražava večnu svrhu svih svrha, oblik svih oblika, pokretanje svih kretanja, Božiju najstvarniju duhovnu stvarnost, stvarnost.

Za mogućnost bilo kakvog oblika, svrhovitog kretanja prirodnog života, bića, mora postojati najviši umski oblik svih oblika, svrha svih svrha, večnog mišljenja o samom mišljenju, istovetna sa savršenom delatnošću, delom, najnužnija stvarnost duhovnog života po sebi, Božijeg večnog  bića.

Da bi moglo da postoji bilo koje, kakvo relativno (ljudsko) mišljenje, saznanje, mora postojati (Božije) apsolutno samomišljenje, samosaznanja.

Večno mišljenja o samom mišljenju, u kome su izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i ono što se misli, kao nužna stvarnost (koja ne može da ne postoji) naspram samo mogućnosti materije, kao savršeni oblik svih oblika, svrha svih svrha Božijeg duhovnog života po sebi, je nepokretni pokretač sve prirodne stvarnosti, svakog obličja, svrhe, kretanja, postojanja konačnog života, bića  (koje može da ne postoji).

Kao savršena svrha svih svrha, obličje svakog obličja, taj najnužniji duhovni život po sebi Božijeg večnog bića je unutrašnji pokretač svake svrhe, obličja prirodnog života, bića u prelazu od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti.

 

 FIZIKA I METAFIZIKA

 

Jedan od osnovnih razloga Aristotelovog napuštanja Platonovog učenja o idejama je što one, po njemu, ne objašnjavaju uzrok kretanja.

On tvrdi da se  ništa ne kreće slučajno nego  uvek postoji neki određen uzrok.

“Nemoguće je da kretanje postane ili da prestane jer je ono večito.“^[10]

Kretanje je isto tako neprekidno kao i vreme, koje je ili istovetno sa kretanjem, ili izvesno određenje kretanja.

Ali kako je jedino neprekidno večito kretanje – bez početka i kraja – kružno kretanje, mora postojati i večni uzročnik, koji pošto je uzročnik kretanja, sam mora biti nepokretan, inače ne bi bio večni uzrok, nego bi i sam morao imati nešto što ga pokreće.

Prema tome,“mora se pretpostaviti neki poslednji izraz koji je pokretač,  a da se ne pokreće; večno biće, supstancija i sama stvarnost.“^[11] „

"Postoji jedna stvarnost koja neprekidno pokreće stvari koje se kreću, dok je sam prvi pokretač nepokretan.“^[12]

Na koji način uzročnik kretanja može biti neopokretan?

Jedino kao duhovni pokretač, Božiji logos  večne istine kaosavršene svrhe svih svrha.

Po Aristotelu večna istina mišljenja o samom mišljenju, kao svršeni duhovni životo po sebi je taj unutrašnji uzrok oblika svih oblika, svrhe svih svrha koja sve drugo pokreće.

Misao usmerena ka svom predmetu se kroz tu vezu mišljenja sa svojim predmetom  pokreće onim što zamišlja, istinom koju shvata.

To duhovno kretanje mišljenja ka predmetu misli, oblika ka svojoj svrsi, je, zapravo (večna) duhovna stvarnost ispred svake moguće  mogućnosti (delimično stvarne-delimično moguće) prostorno-vremensko-materijalne prirode.

Čista delatnost, nužna stvarnost Božijeg života po sebi, savršenog duhovnog bića, naspram samo mogućnosti pasivne materije, kao apsolutni umni oblik svih oblika, svrha svih svrha vodi svaki oblik, svrhi u prirodi od njihove mogućnosti ka njihovo stvarnosti. 

Jedna krajnost mišljenja je umsko mišljenje o samom mišljenju nužne stvarnosti Božije istovetno sa savršenom svrhom-delom sopstvenog duhovnog života, večnog bića.

Druga je razumsko mišljenje koje zavisi od slepog osećaja, želje, potrebe za održanjem  života konačnog bića u prirodi koja se rađaju i umiru, samo po mogućnosti čulne materije.

Platonu, po Hegelu, nedostaje ta Aristotelova odredba Boga, kao apsolutnog oblika svih oblika, stvarnost svih mogućnosti, svrha svih svrha identična sa najvišom delatnošću, delom, kao ono  nepokretno što pokreće koja svakoj pojedinačnoj, posebnoj, opštoj  stvari, biću donosi princip živosti, subjektivnosti.

Ipak, ako je Bog pokretač najvišom svrhom–delom svog savršenog života, večnog bića, zašto to nije večnom svrhom-delom sama po sebi Platonova najviša ideja dobra?

I najviša ideja dobra je večnom svrhom delom apsolutni logičko-ontološko-teleološki uzrok svih ideja i pokretač za sve njihove kopije.

Sve ideje imaju logičku kružnost, svoje savršenstvo, idealnost tek po ideji dobra, koja je po svojoj najnužnijoj večnoj svrsi–delu (naspram samo senke čulnog ili odsjaja razumskog bića) ono najnužnije nepokretno što pokreće.

Ako materija postoji samo kao mogućnost (nije moguća bez konkretnog oblika, svrhovitog kretanja), šta može biti stalni oblik jedinstva mnoštva za svrhovito kretanje svakog roda ili vrste od njihove mogućnosti ka njihovoj stvarnosti ... ako ne neka večna "ideja"?

I Aristotel savršenu duhovnu delatnost večne svrhe–dela nepokretnog pokretača Božijeg mišljenja o samom mišljenju shvata po najviše dobru i kaže:

" A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“^[13]

Doduše, Aristotelov Bog, kao večna stvarnost  pokreće svu prirodu  (koja je delimično stvarnost, delimično mogućnost).

Međutim, kako je za Platona materijalna prirode samo senka ili odsjaj večnih ideja, njemu, svakako, ne treba nikakav pokretač za sve (samo prividno) nastajanje, nestajanje, kretanje u prirodi...

Ipak, Platon u Timaju govori čak o demijurgu, tvorcu, koji stvara svet kao delo uma, naspram samo pasivne materije, elemenata...

On tu iznosi učenje da sav kosmos, potiče iz dva uzroka: Boga i materije; gde se kretanje i prostor podvode pod materiju.

To je pokušaj, da se čitavo nebo, sva priroda, živi, neživi svet, čovek, objasni iz jednog umnog uzroka i kosmos prikaže kao sređen, uređen, živi Bog, srećan, dovoljan samom sebi.

I tu se takođe, pojavljuje večni logos, kao duhovno kretanje nepokretnog pokretača, kružno kretanje nebeskog uma, na koje se ugleda umski deo duše najvišim filozofskim znanjem od čiste ideje ka čistoj ideji.

Sa dijalektikom ideja čovek podražava večni logos, duhovno kretanje nebeskog uma da kroz ljubav ka mudrosti tu najvišu uređenost, harmoniju svemira traži u sebi.

Po Aristotelu, samo se iz najvišeg jednog najstvarnijeg, najnužnijeg večno živog duhovnog bića, savršene forme–sadržine Božijeg mišljenja o samom mišljenju ima istovremeno najviše jedinstvo i sve razlike, mnoštvo. 

Ta večna istina Božijeg mišljenja o samom mišljenju, savršenom svrhom–delom duhovnog života–bića pokreće svrhu–delo svakog drugog oblika, života, bića od njegove mogućnosti ka njegovoj stvarnosti.

 

TEOLOGIJA KAO NAJVIŠA NAUKA. BOŽIJE MIŠLjENjE O SAMOM MIŠLjENjU.

 

„A misao i to ona koje je to sama po sebi, odnosi se na ono što je najbolje po sebi, dok je najviša misao, misao o najvišem dobru.“

Večno, nematerijalno biće nepokretno je u prostoru i vremenu ali ne i duhom, večnom istinom sve-jednog, jednog-svega mišljenja o samom mišljenju.

Kretanje živih bića u prostoru, vremenu, prirodi nije nikada kružno jer se četak i kraj, rođenje i smrt razlikuju.

Zato su prostor, i vreme prirodni oblici i oblici prirode, a večno duhovno večno biće Boga je pre prostora, vremena, materije, sve nastajuće, nestajuće prirode; tj. njegova mogućnost je samo delo, potpuna stvarnost,  njegov život potpuno stvarni večni život sam po sebi bez početka i kraja, a ne samo mogućnost života u prostoru, vremenu, prirodi, koji nastaje rođenjem i nestaje smrću.

Po Aristotelu, svakako, to apsolutno jedinstvo sa sobom, neprekidnu istovetnost misli i predmeta misli, mogućeg i stvarnog, forme i sadržine može imati samo savršena duhovna stvarnost, večno biće Boga koje iz tog jedinstva nikad i ne izlazi, a čovek je samo delimično (umskim delom duše) nematerijalna, večna stvarnost, a delimično materija – samo  mogućnost.

U čoveku je prisutno dvojstvo večno stvarnog, umskog dela duše i samo mogućnosti smrtnog tela.

Duša čoveka besmrtna samo kroz večni oblik, natčulni um, a pojedinačni, materijalni čovek koji rađa drugog čoveka, po Aristotelu, je  smrtan.

U istini misli o samoj misli u večnom delu umske duše postoji mogućnost sastavljanja početka s krajem, dok u prirodnom obliku konačnog života ostaje  razlika početka, rođenja i kraja, smrti.

Ta prostorno, vremenska razlika kroz prirodni oblik čoveka je posledica starije azlike duhovnom sadržaju, koji nije večni oblik, nego dvojstvo (nužnog) duha i samo  mogućnosti materije.

Početak i kraj prirodnog oblika i prostor, vreme, materija kao njegova mera, dolaze od logičke razlike misli i predmeta misli, koja je uvek usmerena ka čulnom, spoljašnjem i od nje zavisna, a ne čiste misli o samoj misli. 

Čovekova misao u smrtnom životu je odvojena od same sebe i svezana sa materijom,  telom i zato je  samo mogućnost istine,  a večnu istinu nazire samo kada se u natčulnom  pojmu u teologiji okrene od spoljašnjih predmeta prirode, smrtnog života u vremenu, samoj sebi, pokušavajući u filozofiji da dostigne logičku kružnost misli o samoj misli, sastavi početak s krajem.

Tada   u kratkim trenucima najuzvišenijeg umskog posmatranja sagledava besmrtni život, dostiže istinom jedinstveni logos sve-jednog– jednog-svega, poistovećuje sa Božijim, večnim životom, duhovnim bićem.

Drugi delovi duše, po Aristotelu ovo jedinstvo ne mogu nikada imati, jer su zasnovani na odvojenoj misli, čija je materija želja, koja stalno teži nečem drugom, spoljašnjem i izaziva samo veći rascep, ne postiže unutrašnje bezmerje  misli o samoj misli, koje u kratkim trenutcima najviše umnog posmatranja sve-jednog, jednog svega sagledava savršen, večni život, istinom dodiruje sa duhovnim životom, večnim Bogom.

Samo takva misao, koja u natčulnom pojmu ima sebe za predmet izlazi iz prirodnog oblika smrtnog života, prostorno, vremenske razlike početka-kraja, postiže samosaznanjem logičku kružnost,  jedinstvo umom svega sa svim, dodir istinom, večnim delom duše, umom sa duhovnim životom po sebi, Božijim večnim bićem.

„Um postaje svestan samog sebe [misao koja u natčulnom pojmu ima kružnost, sastavlja početak s krajem, dostiže logički početak, pokretanje –T. N.]  shvatajući natčulno, pošto stupajući (istinom u duhovni) dodir sa svojim predmetom [natčulnim bićem- Bogom i istovremeno sa samim sobom – T. N.) i promišljajući o njemu on sam postaje shvatljiv (jer shvatajući Boga shvata i samog sebe – T. N.), tako da postoji istovetnost između uma i shvatljivog; um je stecište shvatljivog i same supstancije [samog bića – T. N.] .“^[14]

Kada um u svom razmišljanju u natčulnom pojmu ima u čistoj misli o misli Boga za predmet, on logičkoj kružnosti sve jednog – jednog-svega sastavlja početak s krajem; u tim kratkim trenutcima izlazi iz prostora, vremena, prirode, konačnog života, poznaje duhom večni život sam po sebi, istinom dodiruje Boga.

A „um je u akciji kad dosegne ono što je shvatljivo,“^[15] i tako shvatanjem Božijeg večnog života, nužne stvarnosti potpuno logičkog bića čistom svrhom–delom dobra izaziva istinom logičko pokretanje najviše večnog dela  duše.

 

BOŽIJI VEČNI ŽIVOT.

 

„Na taj način kreće se ono što se želi i što je shvatljivo (to deluje kao pokretač a da se ne kreće). Ova dva pojma, uzeta u najvišem smislu su istovetna. U stvari predmet želje je prividno dobro, dok je prvi predmet razumne volje stvarno dobro. Mi želimo izvesnu stvar zato što nam izgleda dobra, više nego što nam izgleda dobra zato što je želimo: pranačelo je misao. A misao se pokreće pomoću shvatljivog.“^[16]

Zašto je najviša, čista želja izjednačena sa čistom mišlju, zašto nije najviša, čista misao izjednačena sa najvećom željom?

Zato „što mi želimo izvesnu stvar zato što nam izgleda dobra više nego što nam izgleda dobra zato što je želimo.“

„Konačni uzrok je u stvari biće kome je on svrha, a to je sama svrha...Prvi pokretač je dakle nužno stvarnost [logički nužno biće –T. N.]  i po tome što je to nužno, njegovo biće je dobro; na taj način ono je pranačelo.“^[17]

Želja nikada ne može biti po sebi, njena je srž u rascepu, nedostatku, težnji za drugim; naprotiv, misao, iako oseća tu podeljenost i da još uvek nije po sebi, želi da ukine taj rascep, želju, drugost, nedostatak i vrati se istinom u stanje jedinstva sa svojim predmetom, što je srž pravog znanja, mudrosti.

Zato i  jeste  pranačelo, i to upravo kada u retkim trenutcima spekulativnog znanja u umskom delu duše ima Boga za predmet i postiže najviše jedinstvo misli i predmeta misli.

„Predmet želje je prividno dobro, dok je prvi predmet razumne volje stvarno dobro.“ Jer materija smrtne (prividne]  misli jeste želja, a materija večne [stvarne] želje jeste misao. A „ova dva pojma uzeta u najvišem stepenu su istovetna.“^[18]

Čista misao i čista želja nalaze potpuno jedinstvo u ljubavi ka mudrosti (istini); tačnije ta potpuna istovetnost mudrosti i istine moguća je samo u Bogu. 

Bog je jedino mudar (potpuno i uvek), a čovek može težiti (biti u) tom jedinstvu samo u kratkim trenutcima najvišeg umskog posmatranja.

Jedino je u Bogu dobro po sebi i poželjno po sebi isto, dok je u čoveku to samo delimično.

Jer „život takođe pripada Bogu, jer je život delo uma, a Bog je samo to delo;“ [Božija misao, um je svojom apsolutnom svrhom jedno sa najvišom aktivnošću- delom – T. N.]  "Božije delo koje postoji samo po sebi i savršen i večni život. Bog je večita i savršena stvarnost, tako da život i večito trajanje pripadaju Bogu, sam Bog je upravo to.“^[19]

Božiji (večni) život je apsolutna svrha jedno sa večnom delatnošću, savršenim delom. 

Dobro po sebi je u jednoj večnom životu po sebi potpuno svrhovito logičko kretanje; logička kružnost čiste misli (o sebi, samoj misli), potpuna mudrost (istina) i savršeno delatna ljubav.

Kod svakog drugog bića je „materija“ misli želja i u njima se biće i misao razlikuju, a u Bogu je materija misli – ljubav; mudrost istina, najviša svrha jedno sa najvišom delatnošću, savršenim delom; te je takav duhovni život večni život sam po sebi–savršena budnost, stalna radost, Bog sam.

U apsolutnoj misli, čija materija nije želja nego ljubav, istinita misao je večno duhovno biće,  i savršeno duhovno biće apsolutnaa misao o misli jedno sa životom, bićem kao večni život,  savršeno biće, potpuna stvarnost.  

Snaga misli koja stremi natčulnom, dobru po sebi, snaga je ljubavi ka mudrosti, moć samosaznanja, spoznaje sebe, najviši, najdublji dodir u umskom delu duše, apsolutnoj formi–sadržini  sve–jednog, jednog–svega istinom sa večnim životom, Bogom.

Zato se takva misao više i ne može zvati mišlju nego ljubavlju; jer ona misao uvek ima neki sadržaj različit od sebe, i kao takva je samo želja, a misao koja se odvaja od čulnog sadržaja i u umskom delu duše okreće natčulnom, večnom, postiže u sebi jedinstvo sa Bogom, ne pokreće se po smrtnoj materiji, želji „nego se kreće kao predmet ljubavi.“ Jer „pranačelo je [takva –T. N]  misao...koja se pokreće shvatanjem istine „pomoću shvatljivog.“

Samo je savršeni oblik Božije apsolutne svrhe identičan sa delatnošću, delom najviše istine – dobra,  pokretač  a da se ne kreće.

Tako su dobro po sebi i poželjno po sebi u najvišem stepenu kroz filozofska misao koja se okreće samoj sebi i traži logički početak, pokušava da postigne kružnost, sastavi početak s krajem isto.

„Dobro po sebi i poželjno po sebi  pripadaju i jedno i drugo istom nizu, a prvo u tom nizu uvek je najbolje ili slično najboljem“^[20]

Duhovno kretanje čiste misli o samoj  misli, misli o najvišem dobru večnog umskog dela duše, jeste istinom sve–jednog, jednog–svega duhovni (natčulni) dodir svega sa svim, jedno sa savršenim, večnim životom, Bogom.     

Kao najviša svrha neba i prirode, čije je večno biće identično sa delom,  Bog što pokreće sve.

„Konačni uzrok se kreće kao predmet ljubavi [logičko kretanje, najviše mišljenje o samom mišljenju je jedno sa samim, večnim životom, bićem; najviša svest jedno je sa najvišim osećajem – T. N.] i sve ostale stvari kreću se zbog toga što [delimično svojom mišlju, delimično svojom željom, jer nisu potpuno identična sa stvarnim bićem – T. N.]  pokreću same sebe.“

Početak i kraj se kod njih razlikuju, misao i želja, svrha i delo i zato se stalno menjaju – mogu biti drugačije nego što su.

A prvi pokretač ni na koji način ne može biti drugačiji nego što jeste, jer apsolutno jeste.

Ko najnužnija, večna duhovna stvarnost,  najviše (savršeno) dobro suštinsko pranačelo u svim stvarima.

Pored toga, kako i sam um, mišljenje može biti predmet saznanja, mišljenja, a zato ne treba nikakvu materiju, takvo je mišljenje, samosaznanje, najviša delatnost,  stvarnost.  „A i sam um je predmet mišljenja kao i ono što se može zamisliti. No kod stvari bez materije isto je ono što misli i ono što je predmet mišljenja...teoretsko znanje i predmet tako spoznat su isto (Kurziv – T. N.)...Ovaj je um odvojen, netrpan, nepomiješan, po svojoj je biti delatnost...[jer – T. N.]  ono koje tvori uvijek je vrednije od onoga koje trpi, i prauzrok je materije...Nije moguće da [taj um] sad misli a sad ne misli. Odvojeno je pak samo to što jeste, i samo to je besmrtno i večno.“^[21]

Jer „ta stvarnost ni na koji način ne može biti drugačija nego što jeste“^[22]. „Prva stvarnost... nema nikakvu suprotnost,“^[23]  jer njoj ništa ne može biti suprotno.  „A ako ...] nije ništa  suprotno, onda [on] – T. N.) spoznaje sam sebe.“^[24]

Božanski „čin mišljenja biće samo ono što je najbolje. U stvari božanski um misli o samome sebi, pošto je on najizvrsnije biće, njegova misao je misao o misli.“^[25]

U bilo kojem materijalnom, prirodnom obliku, biće i mišljenje, misao i predmet misli se razlikuju. A nematerijalno, večno biće je nužna stvarnost, pa tu važi potpuna istovetnost mišljenja i njegovog predmeta, bića. „Pošto nema razlike između onoga što se misli i misli koje se tiču nematerijalnih stvari, Božanska misao i njen predmet biće istovetni i misao će biti jedna sa predmetom misli.“^[26]

U stvari, po Aristotelu, se ne može shvatiti osnova uzročnosti jednog oblika prema drugom obliku, ili čiste mogućnosti materije,  jednog kretanja prema nekom drugom kretanju, jedne svrhe prema nekoj drugoj svrsi, bez apsolutnog obličja pre  bilo kojeg delimičnog obličja; nužne, apsolutne stvarnosti ispred svake mogućnosti; logičkog kretanja (mišljenja o samom mišljenju) pre, ispred svakog drugog kretanja; i na kraju apsolutne svrhe–dela,  neuslovljenog, nezavisnog bića, pre svake delimične svrhe–dela uslovljenog, zavisnog bića.

Apsolutna svrha, obličje nepokretnog što pokreće, nužna stvarnost najvišeg bića Božijeg, mora, svakako, biti pre delimične svrhe, delimičnog obličja svake druge stvari, bića u prirodnom životu, kretanju; samo delom stvarnosti, a mnogo više mogućnosti; a pogotovu ispred bezoblične samo mogućnosti materije. 

 

BOG I LOGIKA 

 

Već je rečeno da jedan treba shvatiti suštinski, kvalitativno po neprotivurečnom pojmu, sudu, zaključku, koji  u suštinskom jedinstvu mnoštva sastavlja logički i ontološki sve različite odredbe ili svojstva neke stvari ili bića.

Jedna logika traži neko najstarije jedno biće, stvar, pojam kojima se saznajno-logički pripisuju predikati, svojstva kroz svaki jedan pojam,  sud, zaključak, istinom jedno konačno određenje, rešenje.

Jednu stvar koja treba da primi, nosi neprotivurečna svojstva, predikate, ili jedan neprotivurečan pojam (sud ili zaključak).

U tom suštinskom jedinstvu mnoštva je pre svakog drugog određenja, izjednačena apsolutna  forma (kao oblik svih oblika) i apsolutan sadržaj savršenog duhovnog bića.

Kvalitativna logika kroz prvostepeni pojam daje suštinsko određenje najvišeg jedinstva svakog različitog roda, vrste bića.

Iz najvišeg kvalitativnog jedinstva večnog života po sebi jednog savršenog duhovnog bića izjednačava moguće i stvarno, logičko i ontološko, misli i predmet misli...

Iako na prvi pogled izgleda da Aristotelovi osnovni logički zakoni ispravnog  pojma, suda, zaključka važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja saznanja, mišljenja, kao što je već rečeno dublje istraživanje, zapravo, otkriva da njegova logika mnogo pre pretpostavlja njegovu  metafiziku nego obrnuto.

Zakon neprotivurečnosti tvrdi da ako jedna stvar, biće ili pojam... jeste što jeste, nije suprotno od toga.

Logički zakon identiteta da je svaka stvar, biće, pojava, događaj svojom prvostepenim pojmom ili bićem sa tim saznajno-logički ili ontološkim jedinstvom, koje sastavlja sve njene različite, suprotne suštinske odredbe, jednaka, ista sa sobom. 

Ili, logički zakon isključenja trećeg, po kome se od suprotnih predikata, dva krajnje isključiva svojstva jedne stvari, pojma istovremeno mora uzeti, prihvatiti u istinitom pojmu, sudu zaključku, definiciji  jedno značenje, rešenje.

Zapravo, sva tri osnovna logička zakona (neprotivurečnosti, identiteta i isključenja trećeg)  traže logički-ontološki starije utemeljenje jednog Boga.

Sva logičnost logike  (zakon neprotivurečnost i zakon identiteta), tek u Božijem samoidentitetu, gde su u najvišem mišljenja o samom mišljenju izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i predmet mišljenja, imaju utemeljenje. 

 

BOŽIJA JEDNOVOLjNOST I BOŽIJA JEDNOLOGIČNOST?

 

Bilo koje jedno, jedan, i bilo koje (jedno) biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, mogući su samo  po  j e d n o m  B o g u.

Da li je to  ontološko jedinstvo jednog Boga dato  saznajno logički iz jednog najvišeg logosa, istine, ili je ta jedna najviša istina jednologičnost (neprotivurečnog mišljenja o samom mišljenju), utemeljena u jednoj nadsaznajnoj, nadlogičkoj (nepodeljenoj) apsolutnoj volji, Božijem duhovnom biću pre svakog aritmetičkog-geometrijskog, materijalnog prostorno-vremenskog jednog–mnoštva iz naše podeljene volje–mišljenja?  

Ako je već Aristotel zaključio da jedan Bog kao apsolutni oblik sih oblika savršenom svrhom u samom sebi istovetan sa najvišim dobrom, kao (najbolje, najsavršenije) natprirodno, nerađajuće, neumiruće, nenastajuće, nenestajuće večno biće prauzrok svakog oblika, svake svrhe prirodnih bića koja se rađaju i umiru, nastaju i nestaju a pogotovu, kao apsolutna duhovna stvarnost pre svega sveta i u osnovi svega sveta ono nepokretno što pokreće sav spoljašnji, unutrašnji svet od njihove mogućnosti ka njihovoj stvarnosti, onda osnovu svog apsolutnog logičkog jedinstva, jednosti ima  mnogo pre  u (jednoj) neprotivurečnoj, nedeljivoj apsolutnoj volji,  jednoj sasvojim duhovnim životom, večnim bićem, a ne u apsolutnom saznanju, jednom savršenom mišljenju o samom mišljenju.

Svakako, da je Aristotel ispred logičke nužnosti postavio nužnost jedne apsolutne volje, ta Božija jednovoljnost bi očigledno bila temelj svake ontološke logičke jednosti, jednologičnosti, a pogotovu  suštinske nedeljivost po znanju jedne apsolutne istine, najvišeg mišljenja o samom mišljenju.

Mnogo pre  neprotivurečna logika istinitog Božijeg mišljenja o samom mišljenju, jedna sa večnim duhovnim životom po sebi, savršenim Božijim bićem podrazumeva jednu neprotivurečnu, sa potpuno određenim da–ne, jeste–nije nedeljivu Božiju volju, saglasnu sa sobom, identičnu sa sobom, sa vlastitim savršenim životom, večnim duhovnim bićem, nego obrnuto, jedna nepodeljena, apsolutna volja, neprotivurečnu, jedinstvenu l0giku, jedno nepodeljeno mišljenje o samom mišljenju.

Pre se može reći da Božije (apsolutno) mišljenje o samom mišljenju, kao potpuno znanje o sebi, pripada (samom) Bogu, da to znanje ima apsolutnost, apsolutno jedinstvo tek u njemu, po njemu,  po njegovom savršeniom  životu p osebi, večnom  duhovnom biću,  jer on je, ipak, taj koji misli (i to) o sebi.

Iako Aristotel kaže da „Božanski um misli o samome sebi, pošto je on najizvrsnije biće, njegova misao je misao o misli,“  to apsolutno jedinstvo svega saznanja u jednom najvišem mišljenju o samom mišljenju, kao  apsolutna logičnost, jednologičnost postoji mnogo pre po jednom Bogu, nego što jedan Bog, apsolutnost jednog Boga, njegovog apsolutno stvarnog duhovnog života po sebi, postoji po jednom (po sebi i za sebe),  apsolutnom mišljenju o samom mišljenju (kao kasnije kod Hegela)!

Doduše i Aristotel tvrdi da logičnost mislima, mišljenju daje neko  neprotivurečno jedinstvo sve jednog-jednog- svega svih različitih, suprotnih misli starijeg znanja najviše  istine; u ovom slučaju (kada je u pitanju apsolutna misao o smisli) upravo izjednačenje onoga koji misli i onog što  misli tim potvrđuje apsolutnim jedinstvo  istinu tih misli.

Međutim, pre svih misli, čak i  neprotivurečnog jedinstva svih različitih misli u istinitom mišljenju, njihove logičnosti, jednologičnosti, naprotivurečnog jedinstva sve logike, ili saznanja (problem sinteze svega saznanja,  mišljenja) mora postojati onaj koji misli (starije jedinstvo onoga koji misli, samog mišljenja i predmeta misli).

Zato Hegel nasuprot Kantovog "malog cogita" (Ja mislim) ... iz koga se ne može potvrditi ni postojanje nas samih, ni postojanje sveta, a pogotovu večno (Božije) večno postojanje, pokušava da iz velikog cogita "Božijeg mislim, apsolutno postojim, jesam" samoodređujućeg pojma dijalektičke logike, koji sve (moguće, stvarne, nužne) razlike, suprotnosti atributa, modusa sastavlja u apsolutno istinitoj ideji, dokaže ne samo večno duhovno postojanje Boga ili samoizvesno postojanje nas samih, nego svaku (moguću, stvarnu, nužnu) postojanost postojanja.

Međutim, kao što Kant pre sve analitičke logike, i u osnovi  sve analitičke logike, i pre svih misli, i pre svih pojmova, sudova, uopšte sveg saznanja, iskustva ili odlučivanja, delovanja mora pretpostaviti starija sintetičku osnovu koja sudi, misli.., odlučuje, dela... tako i apsolutno mišljenju o samom mišljenju pre  apsolutnog  jedinstva sveg saznanja, mišljenja, logike,  mora poći od jedne beskonačno starije apsolutne svrhe–dela živog Boga koji misli, starijeg od misli svakog saznanja, logike...

I kao što Kant za svu logika, svako saznanje, suđenje, mišljenje, njihovo sintetičko jedinstvo, pretpostavlja starije Ja mislim, sudim (koje se ne može nikako svesti na mišljenje, saznanje, logiku, nego obratno, sve mišljenje, saznanje, logika mora pretpostaviti starije Ja mislim), tako Aristotel još manje može svesti Boga na neko "apsolutno mišljenje, saznanje" (samomišljenje samosaznanje) logiku, nego mnogo pre za svako, pai  apsolutno mišljenje, saznanje, logiku mora pretpostaviti  nadsaznajnog, nadlogičkog, nasmislećeg Boga pre svakog saznanja, mišljšenja, logike. 

To jest, isto kao što je za Kanta analitička logika i sve naše iskustveno saznanje bila logična tek sa predlogičkim, predsaznajnim Ja, tako je i Aristotelova apsolutna logika, logos je kao i apsolutno mišljenje, apsolutno samosaznanje tek logična, moguća sa apsolutnim, nadlogičkim, nadsaznajnim Bogom, a ne obratno.

Da je Aristotel ispred svakog logičkog zakona postavio stariju voljno-logičko-ontološku nužnost jednog Boga, a ne samo logičko-ontološku, očigledno da bi ta jedna (Božija)  volja, starija jednost po volji jednog Boga, njegova apsolutna  jednovoljnost – morala očigledno biti temelj i te same njegove najstarije ontološke jednosti (jedne) najviše neprotuvurečne logike, apsolutne jednologičnosti.

Ako apsolutna jednoća, jednost apsolutne misli o samoj misli, kao apsolutnog znanja, mišljenja  (opet o samom sebi), ima, po Aristotelu, opet oslonac u jednom apsolutnom Bogu – koji  potpuno zna sebe,  uživa savršenu, večnu radost u toj apsolutnoj svesti o sebi, mišljenju o sebi, znanju sebe (svog savršenog, večnog životg, bića), onda ta jednost Boga stoji pre (samog) svakog mišljenja i u osnovu samog (svakog)  mišljenja, pa čak i jednog takvog, najvišeg mišljenje o sebi samom,  i da je ta apsolutno neprotuvurečna volja jednog Boga, njegovog savršenog duhovnog života po sebi, kao večni oblik svih oblika, večna svrha svih svrha utemeljuje i tu jednu neprotivurečnu logiku  aps0lutno mišljenje o samom mišljenju.

Ako sam kaže da znanje, mišljenje,  kao ni jedan nisu mogući po sebi, onda se za suštinsku nedeljivost po znanju, istini jedne apsolutne logike, jednologičnost najvišeg mišljenja o samom mišljenju, mora pretpostaviti jedna nedeljiva, neprotivurečna, identična sebi, sa potpuno određenim da–ne, jeste–nije – apsolutna Božija volja.

Ta jedna neprotivurečna logika, potpunog jedinstva misli i predmeta misli, čiste svrhe i savršenog delovanja, dela, mogućeg i stvarnog, mora, dakle, biti utemeljena u jednoj apsolutno neprotivurečnoj Božijoj volji, njegovom  savršenom  životu po sebi, večnom duhovnom biću.

„Božije delo koje postoji samo po sebi je savršeni i večni život...Bog je savršena i večita stvarnost, tako da život i stalno i večito trajanje pripada Bogu, sam Bog je upravo to.“

Ta se jednologičnost, neprotivurečnost najvišeg (istinitog) mišljenja o samom mišljenju, mišljenja jednog sa bićem, sa Bogom koji apsolutno zna sebe, o sebi misli, utemeljuje, opet, podrazumeva u (nužno) jednom Bogu, u jednoj ontološki starijoj apsolutno neprotivurečnoj Božijoj volji.

Platon takođe Boga ograničava delom nužnosti;  aritmetičko-geometrijskom logikom pri stvaranju sveta, elemenata. U Timaju on kaže da Bog stvara svet iz Istog, Različitog i Bića.

Iz praosnovne prihvatiteljke, haotične materije po aritmetičko-geometrijskim načelima elementarnih trouglova i osnovnih parnih, neparnih brojnih nizova stvara sve neživo što se pokreće od drugog (elemente) i sve sa dušom što pokreće samo sebe – živo.

To stvaranje sveta je, po Platonu, ograničeno delom uma sa aritmetičko-geometrijsko-logičkom nužnošću. Bog ne stvara i samu materiju – elemente eh nihilo (kao u Svetom pismu), po svojoj reči.

Hegel  preuzima  Aristotelovu (Božiju) logičku uzročnost, određenu prvenstveno najvišim jedinstvom apsolutnog mišljenja o samom mišenju.

Međutim, već je rečeno da nužnost jednog Boga stoji ispred svakog mogućeg shvatanja, postojanja jednog, ili shvatanja bilo kojeg, kakvog (jednog)  bića. 

Iako je suštinska stvar da je Bog jedan, ipak se jedno, jedan  ne može izjednačiti sa Bogom, Bog svoditi na najviše jedno po sebi, jedan, nego je upravo  obrnuto nužno. Jedan, jedno samo po sebi, nije dovoljno ni za samo sebe – svoje (sopstveno) shvatanje, postojanje, a kamo li za jednog Boga.

Bilo koje jedno, jedan, i bilo koje (jedno) biće – pa i jedan sam po sebi i biće samo po sebi, samo su mogući po najstarijem voljno-logičkom jedinstvu mnoštva – jednom Bogu.

Svako konkretno jedno i svako konkretno biće, za svoju jednoću, jednost, suštinsko obličje, svrhu, kretanje u prelazu od mogućnosti ka stvarnosti,  pre jednog  po sebi, ili bića po sebi,  traži starije jedinstvo  po sebi,  apsolutno obličje, svrhu po sebi čistog mišljenja o samom mišljenju, jednu sa savršenom delatnošću, delom Božijeg  večnog  života, bića.

Iako je ta duhovna stvarnost, svrha po sebi, logičko kretanje Božijeg nepokretnog pokretača istovremena sa najvišom delatnošću, savršenim delom slična jednom, ili biću po sebi, ona je opet starija od  jednog po sebi, i bića po sebi.

Ne samo da se Bog stariji od jednog po sebi i bića po sebi i ne može svesti na njih, izvoditi iz njih, shvatati iz njih, nego se i biće po sebi i jedno po sebi, kao, uostalom, i  bilo koje jedno i bilo koje biće, tek mogu shvatati po Bogu,  saznavati po njemu, postojati po njemu.    

APSOLUTNA VOLjA I APSOLUTNO SAMOSAZNANjE, SAMOMIŠLjENjE

 

Aristotel  apsolutnu misao pripisuje samo Bogu, a čoveku samo delimično, kada umski deo duše u natčulnom pojmu u retkim trenucima kontemplativne radosti istinom dodiruje večno i sam doživljava večnost.

Opet, zašto bi Bog bio "apsolutno samosaznanje, znanje"; pa čak i apsolutno znanje o znanju, mišljenje o samom mišljenju, pojam o pojmu?

Kako Bog može biti znanje? Bog je mnogo više od toga. Šta to znači da Bog poznaje sebe, čak da apsolutno zna sebe?

Da li je zato Bog? Šta ima Bog da zna sebe!? To mora čovek, Bog ne mora. Pa čak ni onaj koji misli samu misao, mišljenjem samog mišljenja, pojmom samog pojma misli o samom sebi. Bog je pre ljudskog mišljenja, znanja, za njega se samo može reći da jeste.

Čak i da se znanje i mišljenje, kao ljudski atributi, pripišu kao apsolutno znanje, mišljenje Bogu, oni su ko zna na kojem mestu, a ne njegova suština,  sam Bog.

Znanje kao izvesnost  je potrebno onome ko nema  izvesnost, ne zna, pa ima potrebu za saznanjem, da sazna, zna.  To što čovek nešto ne zna, pa mora da zna je ljudska stvar, stvar za nas, a nikako stvar po sebi, za samu sebe (apsolutna) Božija stvar.

Čovek mora da misli, da saznaje, zato što ne zna. Zašto bi to morao Bog pre sveta, prirode?

Ono što čovek misli pa smisli, ne zna pa saznaje, zna je bitno za čoveka, a ne za apsolutno mišljenje koje je istina sa svake strane, kraja u samoj stvari, jedno sa stvari.

Znanje je u sprezi sa neznanjem, kao i mišljenje sa predmetom o kojem misli, i oni ne mogu biti po sebi, nego su kao naša, ljudska stvar, pod velikim znakom pitanja.

Čak i za Aristotela Božije mišljenje nije samo saznanje, nego je večna svrha–delo  njegovog života po sebi, savršenogm duhovnog bića.

Mišljenje ne može biti apsolutno ("po sebi i za sebe") ni kao mišljenje koje saznaje nešto drugo naspram sebe, ni kao mišljenje koje saznaje  samo sebe, nego samo kao stvarajuće misao apsolutne volje i  stvarajuće slobode jedna sa saom stvari, delom (Božije creatio ex nihilo).

Aristotel kao najviše po sebi i za sebe određuje misao o misli, potpuno logično jedinstvomišljenje o samom mišljenju, a da nije prethodno odredio samu misao, mišljenje!?

A  ono se ne može definisati bez istine znanja, mišljenja, za koje su bitni i predmet mišljenja i onaj koji misli.

Za Parmenida "nema misli, bez onoga u čemu je ona pokazana", bez onoga o čemu ta misao misli.

Kant dodaje i bez onoga koji misli, praosnove čiste subjektivnosti: Ja mislim.

Međutim, pre  potvrde znanja kroz istinito jedinstvo misli sa predmetom ili čoveka sa svojom suštinskom prirodom, vlastitim bićem praosnova čiste volje, kao najstarija sintetička subjektivnost pre  sve objektivnosti, podjednako utemeljuje istinito saznanje, mišljenje kao i slobodnom osećanje, odlučivanje, delovanje...

Bez sintetičke osnove (nadmisline, nadlogičke) subjektivnosti koja utemeljuje svu analitičku logiku, sve saznanje, suđenje, mišljenje kao i odlučivanje, delovanje nema ni praosnovnog Ja mislim!

Svako (šta, kako, zašto...), pitanje–odgovor saznajno-teorijskog pojavnog uma, već pretpostavlja nadsaznajnu (čistu) volju i nadsuštastvenu (slobodnu) vlastitost praktično-moralnog suštinskog uma!

Bez čiste volje i najstarije vlastitosti (u najvišem jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela) ne samo da se ne može utemeljiti odlučnost odluke ni delatnost dela praktično-moralnog uma, nego ni opažajnost opažaja, logičnost logike (pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka), saznatljivost saznanja i istinitost istine saznajno-teorijskog uma!

Božija volja je stariji atribut od Božijeg mišljenja i nije apsolutnim saznanjem, logikom, mišljenjem utemeljena Božija volja i apsolutna sloboda, nego je tek apsolutnom voljom i stvarajućom slobodom utemeljeno Božije (apsolutno) delovanje, mišljenje.

Samo jedna apsolutno neprotivurečna Božija volja može omogućiti apsolutnu logički-ontološki neproivurečnu Božiju logiku, najviše jedinstvo istinom u njegovom potpunom samopoznanju, te stalnu  radost zbog potpune budnosti, samosvesti, tog čistog mišljenja o samom  mišljenju.

I Hegelova apsolutna sloboda duha i logička nužnost istine se ne može  utemeljiti samo u Božijem samosaznanju, samomišljenju nego se Božije apsolutno samosaznanje, samomišljenje može utemeljiti samo u nadsaznajnoj, nadmislenoj Božijoj apsolutnoj  volji i stvarajućoj slobodi.

Da li je to sloboda, što mišljenje može bilo šta uzeti za predmet; što kao samostalno, neuslovljeno može po svom nahođenju  ravnodušno u sve ući, iz svega izaći?

Naša čista volja nije vezana za bilo koji, kakav izbor i  kao odvojena od svega pre je sa čistim ne utemeljena u ništa, nebiću i Božijem stvarajućem bioću, nego u bilo kojem, kakvom stvorenom biću, dok je mišljenje, uvek zavisno od konkretnog nekog i nečeg, odnosi se na nešto, a ne na ništa, nebiće ili stvarajuće biće.

Da li mišljenje slobodu svih logičkih varijanti ima po sebi, u samom sebi, ili sve te logičke različite, suprotne varijante, pa i samu osnovu svoje slobode, opet utemeljuje u nekoj starijoj sintetičkom osnovi pre svega saznanja, suđenja, mišljenja–  u predlogičkoj, predsaznajnoj (nadlogičkoj, nadsaznajnoj) apsolutnoj  subjektivnosti?

 

AFIRMACIJA I NEGACIJA

 

Za Platona apsolutne suprotnosti i negativnosti ne postoje po sebi. Ne samo da negativni kvaliteti za njega nemaju pravo biće, nego su i pozitivni kvaliteti pojedinačnih opažaja ili posebnih, opštih pojmova, sudova razuma samo manji ili veći nedostaci večnog bića: senke ili kopije ideja uma.

Platonova pozitivna dijalektika ne svodi ontologiju na logiku, niti biće na saznanje, mišljenje, nego od početne pozitivnosti opažaja čula (samo senke ideja), i dalje imena u pojmovima, sudovima razuma (samo odraza,  kopije ideja) ide celovitim zaključcima uma do večne suštine same ideje, i tek na kraju dijalektikom svih ideja do nadsaznajne ideje svih ideja, nadsuštastvene ideje dobra.

Pojedinačne ideje nisu samo (neki) "stepeni samosaznanja istine" večne logičke suštine apsolutno ideje", nego nesvodivi večni kvaliteti, sama supstancijalna strana stvari.

A nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena ideja dobra ne samo da utemeljuje svaku moguću opažajnost opažaja (samo senku ideje, razumnost razuma (samo njihovu kopiju, odraz), umnost uma (suštinu ideje), bilo koju, kakvu pojmovnost pojma, sudstvenost suda, zaključivost zaključka, saznatljivost saznanja, istinitost istine, nego i bivstvenost bivstvovanja, suštastvenost suštastva, večnu idealnost svake savršene ideje.

U teologiji, takođe, afirmacija i negacija nisu utemeljeni saznajno-logički, najvišim pojmovima, sudovima, zaključcima uma, već u nadsaznajnoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi.

Prva Božija zapovest: "Ja sam Gospod Bog tvoj" je apsolutno da, creato ex nihilo davanje iz Božijeg bezmerja a a sve ostale, od: „Ne pravi sebi idola niti kakva lika, nemoj im se klanjati niti im služiti“ ... do: "Ne poželi ništa što je tuđe", apsolutno ne (odricanje).

Negacija negativnog svake laži i zla u sebi), utemeljuje  najvišu pozitivnost pozitivnog.

Samo ako si Božiji ti si svoj i ako si svoj ti si Božiji.

Negativno je svesna laž, zlo; prvo najvišeg anđela svetlosti, koji se (sa svom svojom vojskom) svojevoljno protivi Bogu, huli na njega, što ga vodi u gubitak svetlosti, pakleni oganj ili bezdan, tamu, mrak...

Čista čulnost, čist razum, čist teorijski um su kroz prvostepenu čistu volju, utemeljeni u transcendentnom Bogu kroz praktično-moralni, verući um.

Ta negacija laži, zla u sebi ne ne smanjuje svet, nego ga kvalitativno usavršava, širi unutra, povećava ka duhovnom bezmerju.

Negacija laži, zla u utemeljenju čiste volje nije nužna samo za odlučnost slobodne odluke ili delatnost slobodnog dela praktično-moralnog uma, već i za svaku da–ne, jeste–nije istinitu sintezu opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova u zaključku saznajno-teorijskog uma.

 

HEGELOVO APSOLUTNO SAMOSAZNANjE, SAMOSVEST KAO VEČNI DUHOVNI ŽIVOT BOGA

 

Iako na prvi pogled izgleda da Hegelova dijalektička logika počiva na protivurečnosti i suprotstavlja samom temelju logike, on zapravo pokušava da u večno živom Bopžijem mišljenju o samom mišljenju sve različite, suprotne logične forme–sadržine pojma, suda, zaključka unutar duha “ po sebi i za sebe“,  sastavi u apsolutno logičnoj ideji.

Za njega, kao i za Heraklita, Spinozu pre njega, Bog nije Bog kada ima naspram sebe prirodu, niti je večni život život, kada ima naspram sebe smrt, neživo.

Čim neka istina ima naspram sebe isključivu suprotnost, protivurečnost, nije totalitet, apsolutna istina.

Neko pojedinačno, posebno, opšte može biti protivurečno nekom drugom pojedinačnom, posebnom, opštem, ali kako će bilo koje, kakvo pojedinačno, posebno, opšte biti protivurečno celini, u kojoj nijedna suprotnost, ili negativnost nije apsolutne, nego se negacijom negacije i jedinstvom suprotnosti postepeno prevazilazi i na kraju nestaje.

Po jedino mogućoj dijalektičkoj logici apsolutni (duhovni) život ne može imati naspram sebe smrt, neživo, niti Božiji duh, apsolutna istina, naspram sebe prirodu, neistinu.

Ako živo prelazi u neživo i neživo u živo, večni duhovni život Boga kroz apsolutno samosaznanje, samomišljenje, samosvest, sva logička pododređenja apsolutne ideje, obuhvata sve moguće–stvarne–nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, duha–prirode...

Nasuprot večno živog ne može stajati nikakva (prirodna) smrt ili neživo, niti naspram duha, priroda, nego apsolutni duh, kao večno živi logos Heraklitove vatre sve-jednog, jednog svega, sastavlja sve razlike, suprotnosti živog–neživog, žive i nežive prirode, sve moguće forme, sadržaje mišljenja–bića.

Zato je, po Hegelu, nauka o celini, dijalektika apsolutnog duha različitog i istog, koji sastavlja sve moguće-stvarne-nužne razlike, suprotnosti živog–neživog, mišljenja–bića jedini dosledni monizam, panlogizam , dok formalna logika i dalje zadržava isključive suprotnosti (protivurečnosti) živog–neživog, duha–prirode...

Dijalektika, kao "organon" apsolutno logične ideje, a um je, kao večni deo duše, kroz sve-jedno, jedno-sve dodirom istine, najvišim pojmom pojma, mišljenjem samog mišljenja, znanjem samog znanja, svešću same svesti, najviši saznajni organ Boga, ono prvostepeno duhom večno živo.

Um je saznajni organ večno živog Božijeg duha a dijalektička logika, koja u jedinstvu večne ideje sastavlja forme–sadržine mišljenja–bića, organon apsolutno istinitog Božijeg samosaznanja, samomišljenja.

 

HEGELOVO TUMAČENjE ARISTOTELA

 

„Najlakši je navedeni rezultat: da čovjek ništa ne zna o Bogu. Što je Bog kao duh, to da se ispravno i određeno shvati u mislima, za to se zahteva temeljna spekulacija. U tome su prije svega sadržana načela: Bog je samo Bog utoliko on zna samoga sebe. Njegovo znanje sebe nadalje je njegova samosvijest u čovjeku i znanje čovjekovo o Bogu, koje ide do znanja sebe čovječijega u Bogu“^[27].

Hegel, tumačeći Aristotela, uzima prvobivstvenu misao po sebi i za sebe naspram drugobivstvene prirode kao samoodređujući princip prvostepene logičke razlike, mnoštva, kao aktivnu negativnost saznanja, pojma koja formira, oblikuje sve pojedinačne, posebne opšte konačne ili beskonačne stvari ili bića.

„Dok kod Platona ono što preovlađuje jeste afirmativni princip, ideja, jednaka sa sobom samo kao apstraktna: dotle kod Aristotela ono što je pridošlo i što je on istakao jeste momenat negativnosti, ali ne kao promena, takođe ne kao ništa, već kao razlikovanje, kao određivanje.“^[28] To je kroz određenost mišljenja, istinitim saznanjem, pojmom njegovo jedinstvo sa predmetom, bićem

Hegel često barata sa rečima momenat, negativnost, koje su više prikladne za fiziku, mehaniku,  nego filozofiju....Iako je pojam negativnosti je jedna krajnje nejasna odredba, Hegel je koristi svaki čas, kao da je ona sama po sebi potpuno razumljiva, jasna.

Negativno kod Aristotela može biti samo materija, a saznanje, mišljelje pojmom, razlikovanje svakog pojedinačnog, posebnog roda, vrste, a pogotovu savršena svrha–delo Božijeg mišljenja o samom mišljenju, večna duhovna stvarnost nad svim razlikama suprotnostima koja omogućava svaku mogućnost, ne može nikako biti negativnost, nego najviša aktivnost, pozitivnost.

Šta znači  reč negativnost i kako je uopšte nešto negativno?

I da li  nešto može biti negativno po sebi?

Negativno prema nekom, nečem drugom, ili ka svome drugom, potpunoj, najvišoj spoljašnjoj, unutrašnjoj razlici u svakoj klasi, rodu, vrsti bića, kao svojoj suprotnosti.

Ako je negativno samo prema drugom, to je samo razlikovanje po suprotnosti, polaritetu,  kao najvešoj razlici u okviru istog roda, vrste, kao, npr.  kod Pitagorejaca.

Čak i da se ta negativnost posmatra kao materija, ona je kod Aristotela samo mogućnost (jer je u stvarnosti od najmanjeg do najvećeg uvek forma neke određene stvari, bića), samo čista pasivnost naspram nepokretnog pokretača najpozitivnije večne stvarnosti, Božijeg  mišljenja o samom mišljenju, kao savršenog oblika svih oblika, svrhe svih svrha.

Za Hegela dijalektički razvoj pojma po sebi i za sebe kroz logičke razlike,  suprotnosti  ka istini apsolutne  kao aktivna negativnost mišljenja ideje sve oblikuje, pokreće: 

„Pojam kao apsolutno sa sobom identična negativnost jeste ono što određuje samo sebe.“^[29]

Hegelu je, očigledno, stalo do te aktivne negativnosti mišljenja, kao najstarije logičke protivurečnosti pojmu  po sebi i za sebe koja pokreće, oblikuje sve moguće razlike, suprotnosti pasivne negativnosti (mogućnosti) materije.

Hegel po svaku cenu hoće da kao prauzrok logičkog kretanja, pokretanja u dijalektici u osnovi Pojma, Prirode ili Duha (Enciklopedija filozofskih nauka), ili Bića, Suštine ili Pojma (Nauka logike) pokaže beskonačnu negativnost mišljenja, bogatstvo svih mogućih razlika, suprotnosti u biću po razlikama, suprotnostima u mišljenju; zato negaciju negacije, jedinstvo protivurečnosti, prelaz kvantiteta u kvalitet i obratno vidi kao pranačela logičkog kretanje  misli, saznanja ka istini od nišeg ka višem, ili užeg ka širem pojmu.

Ta negativnost saznanja, pojma kroz sve pojedinačne razlike, suprotnosti mišljenja, koja u drugobivstvu nije jedno sa bićem, nego je po sebi drugo samoga sebe, je, za Hegela, unutrašnja svrha–delo, koja u samokretanju duha traži najvišu opštost pojma, logičku kružnost istine, apsolutno jedinstvo sa sobom, istovetnost sa svojim predmetom, večnim duhovnim životom, bićem.

„Zato je pojam pre svega apsolutni identitet sa sobom, na taj način da je taj identitet kao takav samo kao negacija negacije ili kao beskonačno jedinstvo negativnosti sa samim sobom. Taj čisti odnos pojma prema samom sebi, koji je takav na osnovu toga što se postavlja kroz negativnost, jeste opštost pojma.“^[30]

Po njemu samo mišljenje u filozofskom pojmu beskonačnom negacijom saznanja spram drugobivstvene ospoljene prostorno-vremenske prirode vraća duh po sebi i za sebe iz pojavnih predmeta u logičku kružnost Božijeg večnog mišljenja samog mišljenja, znanja samog znanja,  dostiže u apsolutnom pojmu, ideji prvobivstvenu, najstvarniju stvarnost, najpozitivniji pozitivnost asoplutno logične istine koja sastavlja sve razlike, suprotnosti.

Međutim, to mišljenje kroz aktivnu negativnost saznanja usvom  samorazvoju ka apsolutnoj istini kroz prvobivstvene logičke, razlike, suprotnosti može to biti apsolutno za Hegela, ali nikako za Aristotel, za koga Bog, „prva stvarnost... nema nikakvu suprotnost.“

Božija misao o misli, kao savršen duhovni obik svakog oblika nema naspram sebe čak ni stvarnost neke čiste materije, jer materija postoji samo logički, kao mogućnost.

Ono što mi vidimo u stvarnosti, nije čista materija (jer ona postoji logički kao čista mogućnost) jer ona u stvarnosti uvek ima neki oblik, neko kretanju, neku svrhu; to je delimično (uobličena, svrhovita pokretana) stvarnost, i delimično (neodređena,  bezoblična) samo čista mogućnost materije.

Saznaje ko ne zna;  koji nije (potpuno) po sebi ni (potpuno) za sebe ni pre nego što sazna, ni dok saznaje, ni kad sazna. Po sebi i za sebe sve zna od početka u sredini i u svakoj strani, kraju.

Isto kao što se može reći kako je moguće biće izvan moje, naše, ljudske svesti,  mišljenja, može se i pitati, kao što se to pita npr. Kant: Da li je ono što je dato samo iz  svesti, našeg mišljenja, pojma stvarno biće?

Otkud znamo da je takva svest, mišljenje jedno sa bićem; da stvarno shvata, dotiče, poima suštinu stvari i da je to što shvata naša svest, mišljenje uopšte samo biće, stvar za nas,  a ne biće, stvar po sebi?

I kako, uopšte, može istinita svest (nekog bića) biti logički starija od (tog) istinitog bića?

Za Hegela je to huljenje. „Ko govori samo o konačnome, samo o ljudskom umu, samo o granicama uma, – taj huli protiv duha; jer duh kao beskonačan, opšti, koji saznaje sama sebe, ne poznaje sebe samo u nekome samo, u granicama, u konačnome kao takvome, ne stoji ni u kakvom odnosu prema njemu, već saznaje sebe samo u sebi, u svojoj beskonačnosti.“^[31] „Biće je samo ta suština ukoliko je svest saznaje; i suština je samo ovo: znanje o njoj“^[32]

Zato na svaki način pokušava da kod Platona i Aristotela apsolutno apsolutno ontološko svede na apsolutno logično, izvede iz apsolutno logičkog; da apsolutno saznajno-logičko proglasi za večnu suštinu Boga, aposlutne ideje kao što to čini u svojoj filozofiji.

Međutim ni Platonova ideja kao apsolutni princip, ni Aristotelov Bog nisu izjednačen sa apsolutnim saznanjem, nego je upravo obrnuto tačno: najviša (nadsaznajna, nadlogička) ideja dobra, ili večna svrha svih svrha, kao oblik svih oblika su kao najnužnija duhovna stvarnost pokretači svakog mogućeg saznanja ili postojanja.

To jest samo najviša nadlogička, nadsaznajna ideja dobra ili starija jednost Božijeg savršenog duhovnog života, večnog bića može logički i ontološki utemeljiti (svako) mišljenje (saznanje) i svaku stvar  biće).

Za Aristotela nije moguće ni znanje samo po sebi ni jedan sam po sebi, i zato je apsolutno mišljenje logički i vremenski utemeljeno u najstvarnijem sadržaju, savršenoj svrsi-delu Božijeg večnog života, duhovnog bića.

Istinska svest se odnosi na istinito biće, predmet, te ne može ni vremenski ni logički biti od njega starija.

Isto kao što se može reći kakva je svest takav je predmet, još se pre može reći kakav je predmet takva je i svest. Istinita svest, mišljenje treba da bude jedno sa svojim predmetom, istinitim bićem.

Za Parmenida se biće može misliti, shvatiti, znati da jeste samo kao jedno; to jest, samo kao jedno apsolutno misli shvata, zna sebe. I to je prva  najbitnija, apsolutna logička odredba jednog apsolutnog mišljenja–bića.

Za Aristotela je Božija misao koja misli sebe  savršenom svrhom–delom duhovnog života, večnog bića najviši delatno–svrhoviti pokretački i oblikujući uzrok svega.

To nije nikako samo princip saznavanja, znanja, nego  potpuna  stvarnost najvišeg dobra, savršena svrha–delo jednog samog po sebi večnog života, bića.

Bog je suštinski uzrok  kretanja svakog života, bića, savršena svrha–delo koja omogućava da svaka stvar bude, jeste to što jeste, unutrašnja snaga kojom živi, traje u svom biću.

„Bog je čista delatnost,...supstancija koja u svojoj mogućnosti ima takođe svoju stvarnost, čija suština (potencija) jeste sama delatnost, u kojoj su mogućnost i stvarnost nerazdvojni; na njoj nije mogućnost različna od forme, ona je ta koja sama proizvodi svoju sadržinu, svoje odredbe, samu sebe...apsolutno u svome mirovanju jeste u isto vreme i apsolutna delatnost... Mora da postoji neki princip čija se supstancija mora shvatiti kao delatnost (kretanje), delotvornost pripada samo njoj; samo je kod duha energija sama supstancija.“^[33]

Po Hegelu je Božija refleksija, kao ono nepokretno što pokreće  „u isto vreme supstancija i energija (Božije večno biće je istovremeno najviša delatnost, delo –T. N), … krug uma koji se vraća u sebe.“^[34]

Kružno kretanje uma jeste odredba koja se može pripisati Platonu, ili Aristotelovom Bogu, ali vraćanje u sebe – ne.

"Gde" da se vraća, kad je pre prostora, vremena, apsolutno u sebi, ne izlazi iz sebe. Za Boga se samo može reći da jeste.

 

ARISTOTELOVA METAFIZIKA I HEGELOVA NAUKA LOGIKE–SVEOBUHVATNA ISTORIJA FILOZOFIJE

 

Istorija filozofija, po Hegelu, od početne do završne teži jedinstvu subjektivnog i objektivnog, duha i prirode, idealnog i realnog, mišljenja i bića...

Ipak, tek na kraju u njegovoj filozofiji apsolutnog duha, ideje, završnim pojmom pojma, mišljenjem samog mišljenja znanjem samog znanja, svešću same svesti izjednačava logičko i ontološko, subjektivno i objektivno, slobodu i nužnost; dokazuje da se svako moguće–stvarno–nužno (različito, suprotno) drugobivstveno biće potvrđuje kroz prvobivstveno logičko jedinstvo svih razlika, suprotnosti– apsolutno Božije mišljenje.

Ne samo da su sve  istovetnosti–različitosti svih filozofskim sistema u istoriji filozofije samo ispoljenja logičkih razlika pojma po sebi i za sebe u dijalektičkom samorazvoju saznanja apsolutne ideje, nego sva drugobivstvena ospoljenja duha u prostorno-vremensko-materijalno-istorijskom biću.

Za to shvatanje Hegel je, svakako, podstaknut Aristotelovim učenjem o Bogu, kao apsolutnoj logičko-ontološkoj formi svih formi, naspram bezoblične, alogične materije.

Logičko pokretanje Božijeg uma, duha, je pranačelo, princip najvišeg dobra, apsolutne svrha identična sa najvišom delatnošću, delom savršenog  večnog života, bića pre svakog mehaničkog,  organskog kretanja u prirodi.

Samo apsolutno mišljenje mišljenje koje u završnoj filozofiji sve filozofije apsolutnim pojmom o pojmu sastavlja u apsolutnom duhu sve različite suprotne ideje, ima potpuno jedinstvo forme i sadržine.

„Glavni momenat u Aristotelovoj filozofiji sastoji... u tvrđenju da su mišljenje  i ono što se zamišlja identični, – da su ono što je objektivno, i mišljenje (energija) jedno isto.’ Jer ono što prima zamišljeno i suštinu jeste misao’  - Hegelov prevod Aristotela – (Božije, apsolutno –T. N.) mišljenje je mišljenje mišljenja.“^[35] (Kod Aristotela se po prvi put, po Hegelu, apsolutna istina određuje kao identitet subjektivnog i objektivnog.

Apsolutni subjekt koji misli sebe, uzima sebe za  predmet rešava, po Hegelu, sve protivurečnosti.

Apsolutna subjektivnost je najvišom delatnošću mišljenja o mišljenju, mišljenja  o samom sebi – apsolutna objektivnost.

Svaki oblik, svrha konačnog života, bića u prirodi  je utemeljen iz savršenog oblika svih oblika, večne svrhe svih svrha Božije misli o samoj misli, koja je dodirom istine sve-jednog-jednog svega 

Zato Hegel svoju Istoriju filozofije, koja apsolutnim mišljenjem samog mišljenja sve različite, suprotne filozofije objedinjuje u završnoj filozofiji sve filozofije, izjednačava sa svojom Naukom logike, koja završnim pojmom samog pojma, znanjem samog znanja, svešću same svesti sve (moguće–stvarne–nužne) različite ili suprotne odredbe dijalektičke logike u samorazvoju ka apsolutnoj istini, sastavlja u sveobuhvatoj ideji.

To jest, kada naučno mišljenje o samom mišljenju u završnoj filozofiji sve filozofije objedini celokupnu istoriju duha, i jedinstvom logičkog i ontološkog izjednači, kao kod Aristotelovog Boga, onog koji misli, samo mišljenje i predmet misli, onoga koji saznaje, samo saznanje i predmet saznanja, ili se dijalektikom čistog pojma o pojmu večnog dela duše, kao kod Platona, seti svog celokupnog duhovnog puta, metafizičkim iskustvom uma, prepozna apsolutno istinu, vrati u carstvo večnih ideja pre pada duše u privid prostorno-vremensko-materijalnog bića, subjektivno konačno postaje objektivno, i objektivno subjektivno, i zato apsolutno.

"[...] apsolutno istinito jeste samo ono čija subjektivnost i objektivnost jesu jedno isto, identično; to se isto tako nalazi kod Aristotela. Apsolutno mišljenje (on ga zove Božanski Νοϋς), duh u njegovoj apsolutnosti, to mišljenje je mišljenje o onome što je najbolje, o onome što predstavlja svrhu po sebi i za sebe; upravo to je Νοϋς,   koji zamišlja sebe.“^[36]

Kod Aristotela samo mišljenje o mišljenju pripada večnom duhovnom biću apsolutne starnosti naspram prolaznih (nastajućih, nestajućih stvari ili rađajuće prirode) ili samo mogućnosti materije. I to najviše Božije mišljenje mišljenja, je kao večna duhovna stvarnost naspram samo mogućnosti materije, je poistovećeno sa Božijim samim po sebi, večnim životom, bićem, jer za predmet ima sebe.

Ipak, kao što je već rečeno, ne može reći ni da takvo mišljenje stoji  naspram materije, jer materija ne postoji kao stvarnost, nego samo kao mogućnost, jer prva večna stvarnost Boga nema naspram sebe nikakvu suprotnost, i ne može biti drugačija nego što jeste (apsolutno jeste). Zapravo, materija ne postoji u stvarnosti, nego samo kao mogućnost. U stvarnosti je ona uvek  neki konkretan oblik, svrha, kretanje.  

Za Hegela je Aristotelova misao neprevaziđena spekulativnost i zato svoju Enciklopediju filozofskih nauka o apsolutnom duhu, ideji na kraju završava citatom o Bogu iz Aristotelove Metafizike, jer je za njega to  znanje o Bogu iz čistog pojma apsolutno istinita, najuzvišenija misao u celokupnoj istoriji filozofije.

Božiji večni logos nije ograničen prostorom, vremenom, podelom na spoljašnje i unutrašnje već je pre svega sveta, u samom svetu i posle sveta sveta sam Božiji duh.

„On je misao misli,.. mišljenje misli, u njemu je izraženo jedinstvo subjektivnoga i objektivnoga, i to je ono što je najizvrsnije. Apsolutna krajnja svrha, Νοϋς, koji misli o sebi.. to je najviši vrh Aristotelove Metafizike, nešto najspekulativnije što može biti.“^[37] „Ideja mišljenja koje misli o samom sebi shvaćena je kao najviša istina...(on, ipak, dodaje): "Ono što nedostaje jeste jedan princip koji se sprovodi kroz celu oblast posebnosti.“ ^[38]

"On ne tvrdi da je jedino mišljenje istina, da je sve misao; već on tvrdi da je mišljenje ono što je prvo, najsnažnije, najdostojnije poštovanja. Mi, međutim, kažemo da je da misao kao ono što se ponaša prema samom sebi j e s t e, da je istina...mi tvrdimo da je misao sva istina; Aristotel to ne čini." (Kao da Hegel ovde zamera Aristotelu u isto vreme dve suprotne stvari... jer ako je ikoji filozof uspeo da uđe u sve posebne probleme, najvišom spekulativnošću čiste misli obuhvati sav sadržaj ljudskog iskustva, onda je to, upravo, Aristotel) što i sam priznaje:„Aristotelova spekulativna filozofija sve posmatra misleći, sve pretvara u misli.“^[39]

Međutim, očigledno da Hegel ne misli na tu i takvu Aristotelovu spekulaciju čiste misli po posebnim oblastima iskustva;  npr.  spekulativnu misao o logici, ili fizičkim pojavama, vrlinama, politici, umetnosti, itd; nego, da čisti pojam po sebi i za sebe u sveobuhvatnom izvođenju obuhvati istovremeno u apsolutnom jedinstvu jedne najviše spekulativne misli svu moguću–stvarnu–nužnu formu, sadržinu.

Da tako pokaže, dokaže u jednom najvišem spekulativnom mišljenju o samom mišljenju da sve te moguće prirodne, istorijske forme sadržine, po apsolutnoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine, samo predstavljaju sve moguće različite, suprotna ispoljenja, samo raznovrsne pojedinačne, posebne, opšte logičke odredbe u samorazvoju, samosaznanju jedne apsolutne ideje.

Da je ceo svet, priroda, svako biće, život, posebnost, celokupna spoljašnja, spoljašnja istorija, bude upravo ta unutrašnja logička istorija, sveobuhvatni misao o misli,  jedan apsolutni Božiji duh koji misli o sebi, potpuno shvata, poznaje, sebe.

Da upravo to Božije mišljenje o mišljenju, tu sveobuhvatnu, čistu misao po sebi i za sebe, potvrdi dijalektičkim jedinstvom znanja  „na delu“ u jedinstvu sa bićem, pokaže kroz sva područja iskustva.  Dokaže da je  (to po sebi i za sebe najstvarnije večno) biće – upravo (apsolutno)  mišljenje, i to   (po sebi i za sebe apsolutno) mišljenje – (objektivno, istinito) večno biće.

Da sve te posebnosti posmatra kao unutrašnje razlike, suprotnosti opšteg, pojma u njegovom razviću; po apsolutoj slobodi duha i logičkoj nužnosti istine, u samoodređenju jedne sveobuhvatne misli, samospoznaji apsolutne ideje.  

Međutim, za Aristotela je Božanska misao o misli od početka, sa svake strane, kraja  jedno sa njegovim večnim duhovnim bićem,  i kao savršeni svrhoviti uzrok pokreće, održava samu suštinu svake stvari s kojom ona jeste to što jeste, živi i traje u svom biću,  ne samo misao koja ne zna, pa saznaje, zna. I zato  je ta apsolutna subjektivnost upravo najviša, apsolutna objektivnost.

Jer  „znanje i osećanje, i mnjenje i razmišljanje odnose se...uvek na nešto drugo (imaju neki drugi predmet, – ili predstavljaju neko priviđanje) a na same sebe samo uzgred“^[40]

Misao je istinita ako je jedno sa predmetom, pa čak i  kada samu sebe ima za predmet, kad kao apsolutna istina jedno sa savršenom delatnošću, delom, pokreće  svaku drugu svrhu–delo.

Hegel sa jedne strane traži da to čisto mišljenje o samom mišljenju svojom apsolutnom formom pojma o pojmu sadrži sve moguće pojedinačne, posebne, opšte forme, sadržine, svrhe, dela svih mogućih, stvarnih, nužnih raznovrsnih kretanja, ispoljenja u prirodi, istoriji, duhu, bude u identitetu sa  njima, potvrđeno njima, a sa druge strane, nasuprot,  da kao logičko samokretanje apsolutne svrhe–dela nepokretnog pokretača, bude po sebi i za sebe sama večnost Boga; potpuno nezavisno od svih oblika stvorene prostorno-vremenske prirode, svega čulnog pojavljivanja, dešavanja, spoljašnje istorije, čoveka.

Nije misao istiniti pojam stvari što je to (njegova) misao, nego je misao nešto istinito, opšte, objektivno, samo ako je pojam same stvari; stvarna supstancija stvari; ako je, kroz istinitu Božiju misao apsolutna svrha najvišeg dobra, misao o najvišem dobru, koja je jedno sa najvišom, najboljom, savršenom delatnošću, delom.

Ta suprotnost apsolutne logičke forme Božijeg duha, ideje i sve prirodne, čulne ospoljene sadržine; ili apsolutne logičke unutrašnje sadržine apsolutne ideje i svake čulne, prirodne ospoljene forme, slična je protivurečnosti u Hegelovom zaključivanju pri  razlikovanju spoljašnje i unutrašnje istorije filozofije.

Sa jedne strane tvrdi da nijedna filozofija ne može da preskoči svoje vreme, činjenice, događaje svog vremena, te je svaki filozof (samo) sin svog roda,  tla, vremena, i da spoljašnji uslovi, spoljašnja istorija, događaji, okolnosti toga vremena  određuju presudnu filozofiju toga doba.

Sa druge, da se suština jedne filozofije tek razotkriva kada se ona potpuno očisti od slučajnih činjenica i okolnosti spoljašnje istorije, dešavanja, svih čulnih uobličenja i po unutrašnjoj, suštinskoj istoriji u njoj  strogo posmatra samo logički put istine po  nužnosti čistog pojma, njegov opšti logički princip.  Da je sva spoljašnja istorija, svetsko dešavanje, događanje samohod  čistog mišljenja po sebi i za sebe ka samosaznanju apsolutne ideje.

Po Hegelu, to apsolutno jedinstvo logičke forme–sadržine  postoji samo u svetskom duhu koji dolazi do sebe; a konkretan pojedinac treba da čeka to jedinstvo mišljenja i bića u nekom hipotetičkom eshatonu, budućem milenijumu, kada će apsolutni duh (njegov, naš, bilo kojeg naroda i pojedinca?) izaći iz samstva  (filozofskog) pojma, i kao najviša samosvest svetskog duha na koncu sve istorije, pretočiti u sveopštu samosvest svakog pojedinca i tako sastaviti mišljenje sa bićem i biće sa mišljenjem, stvarnost sa duhom,  zakonodavna, umna sloboda (samosvest) i logička nužnost istine.

Tada će se izjednačiti i pojedinačno i opšte, subjektivno i objektivno, prirodno i natprirodno (duhovno). Objediniti praktično–političko, verujuće–duševno–religiozno i filozofsko–saznajno–misleće biće čoveka.

„Samo po principu duha koji zna svoje biće, koji je po sebi apsolutno slobodan, i koji u delatnosti svog oslobođenja ima svoju zbilju opstoji apsolutna mogućnost i nužnost da se državna moć, religija i principi filozofije poklapaju i da se uopšte izvrši izmirenje zbilje sa duhom, države sa religioznom svešću, kao i s filozofskim znanjem.“^[41]

 

VOLjNA I LOGIČKA STRANA DUŠE KOD ARISTOTELA I HEGELA.

 

Hegel, sa jedne strane, određenje osećajem vidi kao subjektivno, pasivno jer je uvek usmereno ka nekome, nečemu i zato ga se odriče u korist jedinog po sebi i za sebe aktivnog saznanja, mišljenja, sveobuhvatnog pojma sebi i za sebe oslobođenog od bilo kakve slučajnosti, pojedničanosti u samokretanju ka apsolutnoj istini.

Pasivna misao, koja ograničava kroz pojedinačne, posebne opažaje, predstave, odluke nije, za njega, misao, nego subjektivna želja, osećaj zavisan od spoljašnjeg, dok je prava, aktivna misao samo filozofska misao, koja dijalektikom  pojma  po sebi i za sebe saznaje sveobuhvatnu istinu apsolutne ideje.

Zato kaže: „Kada dobijem osećaj, ja sam pasivan, osećaj je subjektivan; osećajnost je biće, stanje, određenost u meni, nije sloboda.“^[42]

Međutim, i osećaj kao i razum, misao ima aktivnu i pasivnu stranu, može  ograničavati i proširivati čoveka. Kao što postoji ograničenje slepih  osećaja, nagona duše, tela, tako i površnih misli,  dok prava ravnoteže duše tela u savršeno jedinstvo žive misli–osećaja  bez razlike prosvećuje čula, osvešćuje  telo, dostiže duhovno bezmerje.

U misli koja sagledava svoj osećaj, sopstveno biće, život; ili u sopstvenom osećaju koji živim mislima, mišljenjem dobija budnost, svest, jaku ideju,  vodilju za život.

Takođe, nije  svaka aktivnost  dobra, pa ni aktivnost misli.

Zapravo, mnogo je pre tačno da ukidanje oštre razlike misli i osećaja  kroz prožimanje jednog u drugom dostiže ono plodno jedinstvo koje aktivnoću mišljenja i živošću osećaja, pomera granicu jednog i drugog, širi i jedno i drugo.

Prava aktivnost, delatnost duha je da poveže jedno i drugo; da se osećaj dobija svest,“ a misao sazna vlastitu prirodu, sopstveni osećaj, dobije  aktivno biće, život.

Kad živa misao samosaznanjem (svog) osećaja sve više dobija sadržaj, biće, postaje tom aktivnošću sama sebi pokretač, kao praktična, konkretna ideja približava istovetnosti misli i predmeta misli, poistovećuje sa savršenom svrhom–delo nepokretnog pokretača, a osećaj „progledava“ istinom, postaje jači, budniji, svesniji.

To jedinstvo čiste misli (reči) i čistog osećaja (odluke, dela) u čistoj volji–svesti najviša čovekova sloboda; kada je duh u jedinstvu sa telom, istina jedno sa životom.

Sloboda jeste misao, ali je sloboda i volja, subjektivni osećaj, praktično delovanje, potvrda vlastite ličnosti, konkretne pojedinačnosti.

Zapravo, slobodna volja više potvrđuje sebe po čistom osećaju–svesti, nego po  spontanitetu misli (nužno vezanoj za nešto).

Kod  Hegela je apsolutna sloboda duha podjednako  bitna kao i logička nužnost istine i  u istinitoj misli sa čistim osećajem prisutna slobodna volja kao i u slobodnoj volji, čistom osećaju  istinita misao.

Ipak, da li kod Hegela tek apsolutna volja, sloboda Boga utemeljuje apsolutnu, dijalektičku logiku –  ničim ne uslovljeno, apsolutno nezavisno, slobodno mišljenje koje ništa ne pretpostavlja u njegovom  samohodu ka apsolutnoj istini – ili apsolutna, dijalektiktika logika, apsolutno samostalno, ničim ne uslovljeno, potpuno slobodno mišljenje u svom samohodu ka apsolutnoj istini –  utemeljuje, čak stvara, ili barem na kraju izjednačava sa  apsolutnom slobodnom Božijom voljom?

Da li se pre apsolutno slobodnom subjektivnošću (Božijom voljom) utemeljuje potpuno slobodna misao, ili logičkom nužnošću apsolutne misli, mišljenja, ka jednoj najvišoj, sveobuhvatnoj istini –  apsolutno slobodna subjektivnost, Božija) volja!?

Iako je, svakako, mnogo logičnije prvo, kod Hegela je očigledno prisutno drugo.

Isto pitanje se može postaviti i Kantu povodom prioriteta (njegovog) praktičnog nad teorijskim umom. Najstarija sintetička osnova subjektivnosti ne može nikako biti (samo) logička, nego da je, naprotiv sintetičko jedinstvo čiste volje nužno i za (svako) logičko jedinstvo, sintezu, spoj u saznanju, suđenju, mišljenju.

Mnogo je pre teorijski um utemeljen praktičnim, nego obratno.

Pojavni okret saznajno-logičkog razuma, uma pretpostavlja iz čiste misli, reči, odluke i dela suštinski okret slobodne vlastitosti praktično-moralnog uma.

Svakako da i Hegel, isto tako, mora pretpostaviti apsolutnu Božiju volju, apsolutna subjektivnost, jednovoljnost za apsolutno jedinstvo dijalektičke logike; za svejedinstvo u apsolutnom saznanju, mišljenju, logici, samu večnu suštinu Boga u Božijem, apsolutnom mišljenju o samom mišljenju.

Čista volja i sloboda volje je veliki atribut i kod čoveka, a kamoli kod apsolutnog Božijeg bića; i  svakako da je apsolutna volja mora pretpostaviti za apsolutno Božije mišljenje!

Takođe, ta vezanost, jasno opredeljenje, usmerenje čistog osećaja, ne mora biti samo neka nedovoljna svesnost, trpnja,  pasivnost, nego potpuno svesno potvrđivanje slobodnog čina volje, koja svojom odlukom, praktičnom delatnošću proširuje i granice vlastitog bića i tako daje jaku podlogu za čistu svest, samosvest, istinito mišljenje, saznanje (samosaznanje), ili delovanje, praktičnu mudrost.

U svakom slučaju, Božija volja je stariji atribut od Božijeg samosaznanja, samomišljenja. Kao Božija apsolutnost kroz  stvarajuću,  misao reč, odluku, delo

Za Šeling je „Bog najviša ličnost; ili je.., takođe i duh... u eminentnom i apsolutnom smislu.“ ^[43]

Zašto bi i kod čoveka bilo drugačije?

Zapravo, iz apsolutne volje i slobode  Božije ide i čovekova slobodna volja i istinita misao,  reč, sećaj, delo, život.

Hegel za određenje slobode (apsolutnosti) subjektivnosti, volje, traži  apsolutnu po sebi i za sebe istinitu misao, mišljenje u dijalektičkom samokretanju pojma.

On ne teži da sastavi misaonu, voljnu i osećajnu stranu, nego mnogo pre da svaku pojedinačnu, posebnu voljnu i osećajnu stranu svede na opštost saznanja, mišljenja, pojma.

Na kraju ne samo svako pojedinačno, posebno subjektivno osećanje, nego i svako pojedinačno, posebno subjektivno odlučivanje, delovanje svede na jedno apsolutno saznanje, mišljenje.

Hegel se (kao ni Kant pre njega) uopšte ne pita li su saznanje, mišljenje, pojam mogući po sebi?

Ono nije ograničeno što ne zna suštinu stvari, nego što ne može biti po sebi,  jer je saznanje uvek vezano za onoga što saznaje i ono što saznaje.

Suštinsko saznanje nije ono što posmatra samu stvar, ne zna, pa saznaje samu stvar, nego je od početka, sa svake strane, kraja jedno sa samom stvari, pripada samoj stvari,  po kome ona jeste to što jeste.

Da li um može ima sintetičku osnovu svog saznanja, mišljenja?

Da li je um, intelekt moguć po sebi,  odvojen i od onoga koji saznaje i onoga što saznaje?

Da li to sintetički jedno može biti neki um  po sebi, ili je taj um samo saznajni organ nekoga i nečega, pripada nekom nadsaznajnom  nekom i nečem i služi samo za opšte mišljenje, pojam.

Pre će biti da um može biti samo najviši saznajni organ, a sinteička osnova čula, razuma, uma svega našeg saznanja i odlučivanja, delovanja, čista volja? 

„Stvarna umnost srca i volje može da postoji samo u opštosti inteligencije, ne u pojedinačnom osjećaju kao takvom. Ako su osjećaji istinske vrste, onda su to po svojoj određenosti, tj. po svom sadržaju; a sadržaj je istiniti samo utoliko je on u sebi opštost, tj. ukoliko ima za svoj sadržaj misaoni duh.

"Teškoća se za razum sastoji u tome da se oslobodi rastavljanja što ga je u sebi jednom hotimično napravio između duševne moći, osećaja, misaonog duha, pa da dođe do predodžbe, da je u čovjeku samo jedan um, u osjećaju, htenju i u mišljenju.“^[44]

Fihte u  Učenju o nauci kaže: [...]  um je ono jedino po sebi, a individualnost je samo akcidentalna, um je svrha, a ličnost sredstvo, ličnost je samo poseban način da se um izrazi [...] Za učenje o nauci samo je um večan, individualnost, međutim,mora neprestano da odumire. Ko tom poretku stvari ne bude pre svega prilagodio svoju volju, taj nikada neće doći do istinskog razumevanja učenja o nauci.“^[45] 

Fihte postavlja umnost ispred čiste volje, međutim,  samo čista volja u savršenom jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela praktičnim umećem utemeljuje umnost!

Svakako da to Fihteovo davanje prednosti opštelogičkom Ja nad pojedinačnom Ja i supstancijalnom umnom Ja, nad individualnim, vlastitim, voljnom Ja, vodi direktno u Hegelovu filozofiju apsolutnog Ja. I zato se kao reakcija na Hegela pojavljuju Šopenhauerova slepa volja, ili Ničeva volja za moć. Taj polaritet opštelogičkog i vlastitog Ja nastavlja se i kasnije, između egzistencijalne filozofije na jednoj i  pozitivizma ili analitičke filozofije, na drugoj strani

Iako osećaj prvenstveno pripada pojedinačnom, međutim, njegov sadržaj ne  može biti nikako opšta misao, nego je obrnuto, sadržaj prazne forme mišljenja, ili opšte, istinitie misli, pojma može biti samo čist (pojedinačan, poseban) osećaj iza kojeg stoji čista volja.

Međutim, kao što kod Kanta prasintetičko Ja  daje oslonac svim našim saznajnim moćima, i svoj logici, iskustvu, tako  je i Hegelovoj večnoj umnosti Bog. 

Ne daje  "umnost po sebi" ili saznanje, mišljenje, pojam po sebi oslonac, utemeljenje Bogu, nego Bog večnoj umnosti (istinitom saznanju, mišljenju, pojmu). ^[46]

Ili, kao što Kantova čista subjektivnost pre sve objektivnosti pretpostavlja ne samo predopažajno, predsaznajno, predpojmovno "Ja mislim" saznajno-teorijskog pojavnog um, nego na kraju i nadsaznajnu, nadpojmovnu, nadsuštastvenu vlastitost suštinskog praktično-moralnog uma, tako i Hegelova apsolutna dijalektička logike kao "večna suština Boga" od početka, sa svake, strane, kraja pretpostavlja apsolutnu vlastitost Božije volje i stvarajuće slobode, apsolutno nasaznajnog, nadpojmovnog, nadsuštastvenog Boga.

Istinito saznanje, svakako,  pretpostavlja ispravno mišljenje, ali i ispravno opažanje, mišljenje čiste osećaje.

Sloboda ne može ići samo iz spontaniteta čistog mišljenja lišenog čiste volje, osećaja za odlučivanje, delovanje.

Jedna slobodna vlastitost ima istovremeno čist osećaj, htenje, kao i ispravno  mišljenje, odlučivanje, delovanje.

Mnogo je pre nadsaznajna, nadmislena čista volja i jedna slobodna vlastitost potrebna za svako pojavno saznanje, slobodno mišljenje, nego za čistu volju,  nadsuštinsku vlastitost, pojavno saznanje, slobodno mišljenje!

Misao može biti lažna, nedostojna,  ropska, sitna, jalova i prazna, formalna, kada je odvojena od vlastitog bića, čistog osećaja, slobodnog voljenja, htenja, nadsaznajne, nadlogičke čiste volje,  jedne neprotivurečne vlastitosti, najličnijeg unutrašnjeg sadržaja. 

Šeling kaže: „Sistem koji protivreči najsvetlijim osećanjima, duši i moralnoj svesti...ne može da bude sistem uma, nego samo sistem neuma. Naprotiv, sistem u kome um stvarno spoznaje samog sebe, morao bi da ujedini sve zahteve kako duha tako i srca, moralnog osećanja kao i najstrožeg razuma.“

Slobodna ličnost  ima nepodeljeno čist osećaj i čistu misao, i po njima slobodno odlučivanje, delovanje. 

Kao  što misao može biti dobra i zla, istinita i lažna, jaka, slobodna, značajna, krupna ili sitna, nedostojna, štetna, ropska, idolopoklonička, takav može biti i osećaj.

U srpskom jeziku reči setiti se i osetiti imaju sličan koren;  jak osećaj, osećanje se pamti, trajno nosi, prenosi,  urezuje u našu volju–svest izaziva trajno sećanje.

Na jednoj strani čista volja, voljenje, opredeljenje, htenje na drugoj jako osećanje, sećanje za saznanje, samosaznanje ka čistoj misli, ideji.

To jedinstvo čulnog i razumskog, osećajnog i saznajnog traži jako osećanje za jako sećanje slobodne duše da sveobuhvatni duh kroz sve sličnosti i razlike misli, osećaja prepozna najviše ideje.

I po Aristotelu takav 'osećaj je nužan; misli se, ali takođe mora da se oseća'^[47]  'Onaj ko ne oseća (mada se može prevesti i opaža – T. N.) taj ništa ne poznaje, ništa ne razume; ako on uopšte nešto saznaje, onda je nužno da on to sazna kao neku predstavu; jer predstave su kao i osećaji, samo su bez materije' ^[48] (Hegelov prevod Aristotela)

Za Aristotela su osećaj i mišljenje isprepleteni u vremenu, ali se po suštini razlikuju. Iako  je osećanje više vezano za telo a mišljenje, razum, svest, pojam odvaja od početnih oseta tela i pojedinačnih opažaja čula,  opet je, svakako,  i jedno i drugo sa voljom duše u vezi.

Tako se  „u onome što je telesno nalazi... materija i spoljašnja forma, materija je mogućnost nasuprot formi;.. duša je tome nasuprot (opet –T. N.) sama mogućnost, bez materije. Njena suština je delotvornost.“^[49]

Ako se pita kako je duša, čija je suština delotvornost, opet sama mogućnost, Aristotel odgovara:  'Razum (Νοϋς) pak duše, koji postoji kao svestan, ne predstavlja ništa actu pre no što misli'^[50] (Hegelov prevod Aristotela), „on postoji tek blagodareći delatnosti mišljenja; po sebi Νοϋς je sve, ali ne a da ne misli,– on je apsolutna delatnost, egzistira samo tako, i postoji kada je delatan“^[51]… 'jer osećaj ne postoji bez tela, Νοϋς  (razum), međutim, može se odvojiti'^[52] (Hegelov prevod)

Duša je za Aristotela najpre svemogućnost najvišeg umskog oblika bez materije, koja, bilo pasivnošću opažanja, osećanja, ili aktivnošću, delatnošću razuma prima i odražava raznovrsnim pojmovima, sudovima, zaključcima mišljenja u sebi svu čulnu materiju.  Svemogućnost umnog mišljenja natčulnih istina je najviša u duši forma svih formi. 

„Duša, mišljenje...  'predstavlja u neku ruku celokupno biće'^[53] (Hegelov prevod). 'Biće je ono što se oseća ili ono što se odražava u znanju. Samo znanje je u neku ruku ono ono što se zna,… osećaj ono što se oseća. Ove stvari koje se znaju i osećaju jesu ili one same ili forme. Znanje i osećaji nisu same stvari (kamen se ne nalazi u duši) već njihove forme; tako da je duša slična ruci. Ruka je oruđe oruđa, kao što je Νοϋς  forma formi, i osećaj forma stvari koje se osećaju (Hegelov prevod) '^[53] 'S pravom se tvrdilo da je duša sedište ideja…ali ne cela duša, već samo ona koja misli '^[55] (Hegelov prevod).

Opet ta umna duša, kao najviša u duši forma svih formi, ne sadrži u sebi stvarne ideje (kao što je kod Platona  sve moguće znanje prisutno u duši iz večnog života, a ona ga se samo treba setiti), nego te ideje poseduje samo kao pasivne, mirujuće forme, koje daju mogućnost saznavanja.

Slično kod Kanta, kasnije, čisti pojmovi, kategorije nisu stvari po sebi, nego samo prazne logičke praforme.

Po Aristotelu, ta najviša forma svih formi umnog dela duše nije pomešana s telom, pa da bude podložna njegovom uticaju, njegovim slabostima, nego zbog te odvojenosti, nepomešanosti sa telom (slično kao Anaksagorin Νοϋς,) i zato ima mogućnost pravog saznavanja.

„A i sam um je predmet mišljenja kao i ono što se može zamisliti. No kod stvari bez materije isto je isto je ono što misli i ono što je predmet mišljenja. Naime teoretsko znanje i predmet tako spoznat isto su.“

Kada se taj umski deo duše okrene od spoljašnjih predmeta sebi i u kratkim trenucima mišljenja o ssamom mišljenju u natčulnom pojmu istinom dodiruje Boga, sastavi početak s krajem, on je nepokretno što pokreće.

Platonovo  prepoznavanje je podjednako čist osećaj, osećanja, umno sećanje, kao i slobodni hod  misli u  pojmu, logički put istine ka onome po sebi, večnoj ideji. Jako osećanje, sećanje u čistoj misli, osećaju je istovremeno najviša sloboda duha i logička nužnost istine u dijalektičkog kretanja pojma u natčulnim delom duše, ka prepoznavanju umom same po sebi, večne ideje.

O kao krug, točak, okret, pokret srcem, očima, mislima, osećajima, rečima, pojmovima, duhom. 

Početni oset i i pun osećaj, osećanje, umno sećanje koje kao točak, krug misli, opažaja ide na sve strane i tako tvori saznanje; od početne slike, predstave, oseta, do jakog osećanja, sećanja jasne na kraju misli, pojma, sveobuhvatne ideje. Tako se jako osećanje i sećanje i najjači zanos duše u ljubavi ka mudrosti, istini, prepoznavanja večnih ideja dobrog, lepog, pravednog po sebi, kod Platona  izjednačuju.

Najjače osećanje u ljubavi ka mudrosti i umno sećanje dijalektikom mišljenja, pojma i  shvatanje, poimanje istine, prepoznavanje najviše ideje, za  Platona su isto.

Duša se čistom mišlju oslobađa od zavisnosti, vezanosti slepog osećaja, ropske  želje; ali se, isto tako najjačim  osećanjem, ljubavlju ka mudrosti, čistim mislima, umskim sećanjem, prepoznavanjem ideje, vezuje istinom za stvari po sebi, večne ideje još trajnije, čvršće.