Зашто је нешто а не ништа?

Аутор: Томислав Новаковић

 

Зашто је уопште нешто а не ништа, биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање?^[1]

 

Природна наука опште и нужно неживо посматра као нешто првостепено,  а „стварајућу слободу“ живог као нешто другостепено, изведено. Заправо „слободно живо“ само је још увек непознато, неоткривено опште и нужно неживо.

Међутим, општост и нужност сама по себи ништа не значи, нити је могућа; она не може утемељити ни саму себе, ни било које, какво нешто наспрам ништа, бивствовање наспрам небивствовања!  

Без стварајуће слободе у самој ствари стално различитог, другачијег, наспрам општег и нужног, истог, не може се утемељити  ни само нешто наспрам ништа, бивствовање наспрам небивствовања, а камо ли било која, каква општост и нужност. Без човекове слободне личности, свесног живота немају смисла ни појединачни опажаји, појмови или јединство природе!

Каквог би имало значаја да ли је нешто милионска температура звезде, или хладне планете, или скоро апсолутне нуле празног простора, уопште да било које, какво неко, нешто јесте а не није, да је то што је, а не нешто  друго, треће, сто, хиљаду треће... када је све дато релативно само као једно у односу на друго (немогуће по себи)? Као, уосталом,  било који, какав “природан“ квалитет, наспрам другог „природног“  квалитета или, пак, квантитет, релација или модалитет? Кроз одређење једне ствари преко друге,  нечега са нечим дугим,  разликовање било које једне ствари од друге ствари, било чега, нечега или свега од ничег!  

Без човека[2] никакав критеријум не би се могао дати по коме би нешто било нужно то, ово, оно а не нешто сасвим различито, или супротно друго, треће, сто, хиљаду треће... чак уопште нешто а не ништа, биће, бивствовање, а не небиће, небивствовање!

Ако нешто може бити и једно и друго, или сасвим  различито,  супротно, треће, сто, хиљаду треће... и квалитети било које појединачне, посебне, опште или целовите природе спољашњег, унутрашњег света, сваке појавне објективности одређивати само кроз неку субјективност, у којој свака ствар, појава, биће  подједнако јесте и није, постоји само у релативном односу, релацији спрам исто таке друге релативне ствари, онда сви квалитативни судови, природна одређења губе првостепени смисао, суштинско утемељење...

 

Коментар

 

По Хајдегеру, свако макрокосмичко коначно („објективно“) шта бивствовања осмишљава се из  старијег зашто ту-бивствовања. Насупрот надвременског, напросторног практично-моралног ума, он најстарије “треба“, “мора“ коначне егзистенције, сагледава из  просторно-временске супстанцијалног тубивствовања.

Конкретна егзистенција из старијег зашто ту-бивствовања не интенционира само свако “треба“, “мора,“ него просторно-временском коначношћу уобличава чула, разум, ум. Старије зашто просторно-временитог (ту-овде, раније, сада, касније) било је, јесте или биће коначног ту-бивствовања, стоји испред било којег, каквог шта је (или колико, је, какво је, и у ком односу је)  бивствовања.  Довољно је замислити да нема човека, и јасно се показује да чак и питање зашто је нешто а не ништа, бивствовање а не небивствовање, а не само зашто  било које, какво бивствујуће уопште јесте то што јесте, а не нешто друго,  има  одговор тек из најстаријег зашто, егзистенцијалног смисла коначног ту-бивствовања. Да егзистенцијално “треба“, мора“ не уобличава само старије зашто ту-бивствовање, него и  свако шта бивствовање!

Супстанцијална коначност просторно-временитог раније-сада-касније ту-бивствовања, уобличава сваку бивственост бивствовања. Било које, какво шта је ово, оно, па и шта је само  бивствовање, разумева се тек  из најстаријег зашто најконачнијег коначног (просторно-временитог) раније-сада-касније ту-бивствовања. Свака макрокосмичка коначна просторно-временска природа разумева се само из супстанцијалне коначности, човековог најконачнијег слободног ништа, осмишљава из наше времените егзистенције.

Ово Хајдегерово извођење  има много противуречности. Он просторну-временску коначност човека узима као самоочигледну чињеницу, егзистенцијални cogito, мада Кант доказује да се сав просторно-временско-материјални свет појавне природе конституише тек из чисте субјективности. Такође, Хајдегер не сагледава да код Канта првостепена граница, коначност сазнајно појавног ума није просторно-временска квантитативна, него она супстанцијална (граница добра) коначност чисте воље (моралног закона),  квалитативна.

Заправо, његово утемељење од почетка садржи немогућност, почива на противуречним поставкама, које су прави разлог зашто није могао написати други део Бивствовања и времена. Иако каже: „Истина уопште може постојати, и као истина уопште имати смисла, једино ако егзистира тубивство. Ако не егзистира тубивство, онда нема никакве истине, онда нема ничега. Тек егзистенцијом тако нечег као што је тубивство, присутна је истина“^[3], његов “егзистенцијални“ окрет наспрам Кантовог трансцендентално-критичког окрета, са затеченошћу и баченошћу супстанцијалног ту-бивствовања, од почетка, са сваке стране, краја  унапред претпоставља све што се имало претпоставити!

Уместо Кантовог простора и времена у човеку, где је  сав свет, уопште, сва објективност, само трансцендентална конституција чисте субјективности, Хајдегер поново некритички претпоставља објективан простор-време-свет из кога уобличава супстанцијалну егзистенцију, као да Критика чистог ума није ни писана!

Хајдегерово “супстанцијално зашто ту-бивствовање“ са том објективном затеченошћу, баченошћу ту–овде, раније–сада–касније човека у просторно-временски свет, коначност, већ у потпуности подразумева некритичко да  бивствовање!

Уместо да тврди да супстанцијална егзистенција, појединачно, слободно живо по егзистенцијалном смислу, најстаријег зашто уобличава, осмишљава општи нужни објективни простор, време, свет, Хајдегер, сасвим обрнуто, тврди да старије просторно-временске „опште и нужне објективне“ коначности да бивствовања уобличавају супстанцијалну егзистенцију! Међутим  никакве просторно-временске објективне ту, овде, раније, сада, касније затечености, коначности не уобличавају супстанцијалну егзистенцију, него су и оне саме могу утемељити по трансценденталној основи чисте субјективности.

Парменид каже за једно–биће: „Кад не би имао границу, недостајало би му све.“ Али је та граница није квантитативна, простора времена, него квалитативна граница истине, правде.  Тако је и граница  чисте воље  у чину добра, праведности мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства (а за Платона је то квалитативно  безмерје идеје добра).

Када Буда полази од супстанцијалне коначности он из ње не осмишљава, уобличава никакав ни спољашњи, ни унутрашњи свет, него утрнућем, нирваном укида сваки могући спољашњи, унутрашњи свет, логос као опсену, ништавност. “Ако је ово, онда је и оно,   ако настаје ово, настаје и оно. Ако нема овога, нема ни онога. Ако престаје ово, престаје и оно... Нестанком овог (привидних израза воље, свести који се лепе за појавно, феноменално – Т. Н.) нестаје и оно (привидно трансцендентно, ноуменално – Т. Н.)... и тако нестаје цело то гомилиште патње.“^[4]“У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета.“^[5]

Опет, иако су Будино речи више усмерене на то да покажу условљеност онога по себи, оностраног (било да је у питању Атман или Браман), овим, овостраним – привидом нашег Ја, и привидом спољашњег света, јер кажу  “ако је ово онда је оно...“ оне се, пре свега, темеље на најстаријој међузависности привидног спољашњег–унутрашњег  (зато и каже да “нестанком овог нестаје и оно“).

Већ Кант целокупно сазнајно-теоријско подручје опште и нужне науке посматра по другостепеној основи, а чисту вољу и  моралну страну човека по суштинској, првостепеној основи. Опет, иако Кант тврди теоријски ум стоји испод практично-моралног, он не тврди да се априорна основа чисте чулности, разума, ума може утемељити тек из чисте воље и једне исте властитости! Међутим, праоснова Ја мислим чистог разума, теоријског ума за “објективно“ да, јесте општих и нужних судова науке једино се може утемељити у најстаријој синтетичкој праоснови практично-моралног ума, чистој вољи и једној слободној властитости, разумевати по супстанцијалном “треба,“ “мора“ и њиховом Ја одлучујем, делам.

Већ је речено да за Платона само надбивствено, надсазнајно, надсуштаствено добро може омогућити опажајност опажаја, разумност разума, умност ума или логичност логике (смисленост мисли, сазнатљивост сазнања, истинитост истине) и утемељити разлоге  супстанцијалног бивствовања наспрам небивствовања.

Заправо, начела практичног ума се утемељују кроз пет основних подручја: метафизику чисте воље, метафизику језика, метафизику рода (полности, додира), метафизику мириса и укуса, и макромикрокосмологију. Кроз свако од тих практичних подручја се тражи и налази све-једно, једно-све. ^[6]

 

---

[1] Ово је само одељак из књиге Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013, од 105-111. стране. За више погледати сајт: www. filozof.rs    

Ово чувено Лајбницово питање поставља и на њега одговара већ Парменид –да је нешто нешто, а не ништа, бивствовање а не небивствовање, зато што се не може говорити, мислити, исказивати о ничем, небивствовању, него само о нечем, бивствовању.За Платона, ни утемељење бивствености бивствовања или смислености мишљења (сазнатљивости сазнања, истинитости истине)  није могуће без највише идеје добра, а за Лајбница по  најстаријем принципу довољног разлога, без супстанцијалне воље, жудње монаде. То јест, ако је наше сазнање, мишљење, говор, само појавно, онда ће и само бивствовање (на основу појавног сазнања, мишљења, говора),  насупрот Пармениду, бити само појавно, много пре небивствовање него бивствовање! Зато се бивственост бивствовања мора утемељити у пре (изнад појавног) сазнања, мишљења, говора, у  самоочигледној (надсазнајној, надмисленој,  надизрецивој) супстанцијалној вољи, жудњи  монаде.

[2] Кантово трансцендентално-критичко становиште чисте субјективности пре било које, какве објективности у основи свега појавног сазнања ствари за нас, а не ствари по себи свакако подразумева тај увид.

[3] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, 1979, 167.

[4]А. X, 10, 92  Превод Чедомила Вељачића.

[5] Angutara-nikayo, IV, 45 Превод Чедомила Вељачића.

[6] Заправо све истине (кореспонденције, кохеренције) претпостављају метафизику чисте воље и метафизику језика. Такође, за гласање на изборима, доношење закона, суђење, кажњавање сваки уговор, договор... За основу брака, породице и из ње породичног и наследног права, сваку институцију и саму државу, претпоставља се слободна воља. „Ви сте тако одлучили... хтели, сами сте изабрали, прихватили...“ Метафизика чисте воље, језика претпоставља се за дату реч, договор, уговор – да ће се  обећано испоштовати, испунити.