Zašto je nešto a ne ništa?

Autor: Tomislav Novaković

 

Zašto je uopšte nešto a ne ništa, biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje?^[1]

 

Prirodna nauka opšte i nužno neživo posmatra kao nešto prvostepeno,  a „stvarajuću slobodu“ živog kao nešto drugostepeno, izvedeno. Zapravo „slobodno živo“ samo je još uvek nepoznato, neotkriveno opšte i nužno neživo.

Međutim, opštost i nužnost sama po sebi ništa ne znači, niti je moguća; ona ne može utemeljiti ni samu sebe, ni bilo koje, kakvo nešto naspram ništa, bivstvovanje naspram nebivstvovanja!  

Bez stvarajuće slobode u samoj stvari stalno različitog, drugačijeg, naspram opšteg i nužnog, istog, ne može se utemeljiti  ni samo nešto naspram ništa, bivstvovanje naspram nebivstvovanja, a kamo li bilo koja, kakva opštost i nužnost. Bez čovekove slobodne ličnosti, svesnog života nemaju smisla ni pojedinačni opažaji, pojmovi ili jedinstvo prirode!

Kakvog bi imalo značaja da li je nešto milionska temperatura zvezde, ili hladne planete, ili skoro apsolutne nule praznog prostora, uopšte da bilo koje, kakvo neko, nešto jeste a ne nije, da je to što je, a ne nešto  drugo, treće, sto, hiljadu treće... kada je sve dato relativno samo kao jedno u odnosu na drugo (nemoguće po sebi)? Kao, uostalom,  bilo koji, kakav “prirodan“ kvalitet, naspram drugog „prirodnog“  kvaliteta ili, pak, kvantitet, relacija ili modalitet? Kroz određenje jedne stvari preko druge,  nečega sa nečim dugim,  razlikovanje bilo koje jedne stvari od druge stvari, bilo čega, nečega ili svega od ničeg!  

Bez čoveka[2] nikakav kriterijum ne bi se mogao dati po kome bi nešto bilo nužno to, ovo, ono a ne nešto sasvim različito, ili suprotno drugo, treće, sto, hiljadu treće... čak uopšte nešto a ne ništa, biće, bivstvovanje, a ne nebiće, nebivstvovanje!

Ako nešto može biti i jedno i drugo, ili sasvim  različito,  suprotno, treće, sto, hiljadu treće... i kvaliteti bilo koje pojedinačne, posebne, opšte ili celovite prirode spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta, svake pojavne objektivnosti određivati samo kroz neku subjektivnost, u kojoj svaka stvar, pojava, biće  podjednako jeste i nije, postoji samo u relativnom odnosu, relaciji spram isto take druge relativne stvari, onda svi kvalitativni sudovi, prirodna određenja gube prvostepeni smisao, suštinsko utemeljenje...

 

Komentar

 

Po Hajdegeru, svako makrokosmičko konačno („objektivno“) šta bivstvovanja osmišljava se iz  starijeg zašto tu-bivstvovanja. Nasuprot nadvremenskog, naprostornog praktično-moralnog uma, on najstarije “treba“, “mora“ konačne egzistencije, sagledava iz  prostorno-vremenske supstancijalnog tubivstvovanja.

Konkretna egzistencija iz starijeg zašto tu-bivstvovanja ne intencionira samo svako “treba“, “mora,“ nego prostorno-vremenskom konačnošću uobličava čula, razum, um. Starije zašto prostorno-vremenitog (tu-ovde, ranije, sada, kasnije) bilo je, jeste ili biće konačnog tu-bivstvovanja, stoji ispred bilo kojeg, kakvog šta je (ili koliko, je, kakvo je, i u kom odnosu je)  bivstvovanja.  Dovoljno je zamisliti da nema čoveka, i jasno se pokazuje da čak i pitanje zašto je nešto a ne ništa, bivstvovanje a ne nebivstvovanje, a ne samo zašto  bilo koje, kakvo bivstvujuće uopšte jeste to što jeste, a ne nešto drugo,  ima  odgovor tek iz najstarijeg zašto, egzistencijalnog smisla konačnog tu-bivstvovanja. Da egzistencijalno “treba“, mora“ ne uobličava samo starije zašto tu-bivstvovanje, nego i  svako šta bivstvovanje!

Supstancijalna konačnost prostorno-vremenitog ranije-sada-kasnije tu-bivstvovanja, uobličava svaku bivstvenost bivstvovanja. Bilo koje, kakvo šta je ovo, ono, pa i šta je samo  bivstvovanje, razumeva se tek  iz najstarijeg zašto najkonačnijeg konačnog (prostorno-vremenitog) ranije-sada-kasnije tu-bivstvovanja. Svaka makrokosmička konačna prostorno-vremenska priroda razumeva se samo iz supstancijalne konačnosti, čovekovog najkonačnijeg slobodnog ništa, osmišljava iz naše vremenite egzistencije.

Ovo Hajdegerovo izvođenje  ima mnogo protivurečnosti. On prostornu-vremensku konačnost čoveka uzima kao samoočiglednu činjenicu, egzistencijalni cogito, mada Kant dokazuje da se sav prostorno-vremensko-materijalni svet pojavne prirode konstituiše tek iz čiste subjektivnosti. Takođe, Hajdeger ne sagledava da kod Kanta prvostepena granica, konačnost saznajno pojavnog uma nije prostorno-vremenska kvantitativna, nego ona supstancijalna (granica dobra) konačnost čiste volje (moralnog zakona),  kvalitativna.

Zapravo, njegovo utemeljenje od početka sadrži nemogućnost, počiva na protivurečnim postavkama, koje su pravi razlog zašto nije mogao napisati drugi deo Bivstvovanja i vremena. Iako kaže: „Istina uopšte može postojati, i kao istina uopšte imati smisla, jedino ako egzistira tubivstvo. Ako ne egzistira tubivstvo, onda nema nikakve istine, onda nema ničega. Tek egzistencijom tako nečeg kao što je tubivstvo, prisutna je istina“^[3], njegov “egzistencijalni“ okret naspram Kantovog transcendentalno-kritičkog okreta, sa zatečenošću i bačenošću supstancijalnog tu-bivstvovanja, od početka, sa svake strane, kraja  unapred pretpostavlja sve što se imalo pretpostaviti!

Umesto Kantovog prostora i vremena u čoveku, gde je  sav svet, uopšte, sva objektivnost, samo transcendentalna konstitucija čiste subjektivnosti, Hajdeger ponovo nekritički pretpostavlja objektivan prostor-vreme-svet iz koga uobličava supstancijalnu egzistenciju, kao da Kritika čistog uma nije ni pisana!

Hajdegerovo “supstancijalno zašto tu-bivstvovanje“ sa tom objektivnom zatečenošću, bačenošću tu–ovde, ranije–sada–kasnije čoveka u prostorno-vremenski svet, konačnost, već u potpunosti podrazumeva nekritičko da  bivstvovanje!

Umesto da tvrdi da supstancijalna egzistencija, pojedinačno, slobodno živo po egzistencijalnom smislu, najstarijeg zašto uobličava, osmišljava opšti nužni objektivni prostor, vreme, svet, Hajdeger, sasvim obrnuto, tvrdi da starije prostorno-vremenske „opšte i nužne objektivne“ konačnosti da bivstvovanja uobličavaju supstancijalnu egzistenciju! Međutim  nikakve prostorno-vremenske objektivne tu, ovde, ranije, sada, kasnije zatečenosti, konačnosti ne uobličavaju supstancijalnu egzistenciju, nego su i one same mogu utemeljiti po transcendentalnoj osnovi čiste subjektivnosti.

Parmenid kaže za jedno–biće: „Kad ne bi imao granicu, nedostajalo bi mu sve.“ Ali je ta granica nije kvantitativna, prostora vremena, nego kvalitativna granica istine, pravde.  Tako je i granica  čiste volje  u činu dobra, pravednosti mera svakog spoljašnjeg, unutrašnjeg savršenstva (a za Platona je to kvalitativno  bezmerje ideje dobra).

Kada Buda polazi od supstancijalne konačnosti on iz nje ne osmišljava, uobličava nikakav ni spoljašnji, ni unutrašnji svet, nego utrnućem, nirvanom ukida svaki mogući spoljašnji, unutrašnji svet, logos kao opsenu, ništavnost. “Ako je ovo, onda je i ono,   ako nastaje ovo, nastaje i ono. Ako nema ovoga, nema ni onoga. Ako prestaje ovo, prestaje i ono... Nestankom ovog (prividnih izraza volje, svesti koji se lepe za pojavno, fenomenalno – T. N.) nestaje i ono (prividno transcendentno, noumenalno – T. N.)... i tako nestaje celo to gomilište patnje.“^[4]“U ovom telu čiji je uzrast ograničen i spoznaja oskudna sadržan je svijet, pojava svijeta, dokončavanje svijeta, i put koji vodi dokončavanju svijeta.“^[5]

Opet, iako su Budino reči više usmerene na to da pokažu uslovljenost onoga po sebi, onostranog (bilo da je u pitanju Atman ili Braman), ovim, ovostranim – prividom našeg Ja, i prividom spoljašnjeg sveta, jer kažu  “ako je ovo onda je ono...“ one se, pre svega, temelje na najstarijoj međuzavisnosti prividnog spoljašnjeg–unutrašnjeg  (zato i kaže da “nestankom ovog nestaje i ono“).

Već Kant celokupno saznajno-teorijsko područje opšte i nužne nauke posmatra po drugostepenoj osnovi, a čistu volju i  moralnu stranu čoveka po suštinskoj, prvostepenoj osnovi. Opet, iako Kant tvrdi teorijski um stoji ispod praktično-moralnog, on ne tvrdi da se apriorna osnova čiste čulnosti, razuma, uma može utemeljiti tek iz čiste volje i jedne iste vlastitosti! Međutim, praosnova Ja mislim čistog razuma, teorijskog uma za “objektivno“ da, jeste opštih i nužnih sudova nauke jedino se može utemeljiti u najstarijoj sintetičkoj praosnovi praktično-moralnog uma, čistoj volji i jednoj slobodnoj vlastitosti, razumevati po supstancijalnom “treba,“ “mora“ i njihovom Ja odlučujem, delam.

Već je rečeno da za Platona samo nadbivstveno, nadsaznajno, nadsuštastveno dobro može omogućiti opažajnost opažaja, razumnost razuma, umnost uma ili logičnost logike (smislenost misli, saznatljivost saznanja, istinitost istine) i utemeljiti razloge  supstancijalnog bivstvovanja naspram nebivstvovanja.

Zapravo, načela praktičnog uma se utemeljuju kroz pet osnovnih područja: metafiziku čiste volje, metafiziku jezika, metafiziku roda (polnosti, dodira), metafiziku mirisa i ukusa, i makromikrokosmologiju. Kroz svako od tih praktičnih područja se traži i nalazi sve-jedno, jedno-sve. ^[6]

 

---

[1] Ovo je samo odeljak iz knjige Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013, od 105-111. strane. Za više pogledati sajt: www. filozof.rs    

Ovo čuveno Lajbnicovo pitanje postavlja i na njega odgovara već Parmenid –da je nešto nešto, a ne ništa, bivstvovanje a ne nebivstvovanje, zato što se ne može govoriti, misliti, iskazivati o ničem, nebivstvovanju, nego samo o nečem, bivstvovanju.Za Platona, ni utemeljenje bivstvenosti bivstvovanja ili smislenosti mišljenja (saznatljivosti saznanja, istinitosti istine)  nije moguće bez najviše ideje dobra, a za Lajbnica po  najstarijem principu dovoljnog razloga, bez supstancijalne volje, žudnje monade. To jest, ako je naše saznanje, mišljenje, govor, samo pojavno, onda će i samo bivstvovanje (na osnovu pojavnog saznanja, mišljenja, govora),  nasuprot Parmenidu, biti samo pojavno, mnogo pre nebivstvovanje nego bivstvovanje! Zato se bivstvenost bivstvovanja mora utemeljiti u pre (iznad pojavnog) saznanja, mišljenja, govora, u  samoočiglednoj (nadsaznajnoj, nadmislenoj,  nadizrecivoj) supstancijalnoj volji, žudnji  monade.

[2] Kantovo transcendentalno-kritičko stanovište čiste subjektivnosti pre bilo koje, kakve objektivnosti u osnovi svega pojavnog saznanja stvari za nas, a ne stvari po sebi svakako podrazumeva taj uvid.

[3] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, 1979, 167.

[4]A. X, 10, 92  Prevod Čedomila Veljačića.

[5] Angutara-nikayo, IV, 45 Prevod Čedomila Veljačića.

[6] Zapravo sve istine (korespondencije, koherencije) pretpostavljaju metafiziku čiste volje i metafiziku jezika. Takođe, za glasanje na izborima, donošenje zakona, suđenje, kažnjavanje svaki ugovor, dogovor... Za osnovu braka, porodice i iz nje porodičnog i naslednog prava, svaku instituciju i samu državu, pretpostavlja se slobodna volja. „Vi ste tako odlučili... hteli, sami ste izabrali, prihvatili...“ Metafizika čiste volje, jezika pretpostavlja se za datu reč, dogovor, ugovor – da će se  obećano ispoštovati, ispuniti.