Тешкоће Спинозиног утемељења

Аутор: Томислав Новаковић

 

Ако је  наш разум,  само коначни модус бесконачног атрибута Божијег мишљења, он не може никако опажати вечне суштине  супстанцијe, знати за бесконачно (осталих) бесконачних атрибута.

Постојање Бога се не може изједначити са његовом суштином. Ако су атрибути несводиве суштине једне са свих страна бесконачне супстанције она мора бити надсуштаствена (надатрибутивна).

Одређење супстанције са бесконачним атрибутима, или коначним модуса, није довољно за разлику бесконачног и коначног.[1]

 

Спиноза  каже:  „Под атрибутом разумем оно, што разум опажа на супстанцији као да представља њену суштину.^[2]“ Спиноза не каже да ту атрибутивну (вечну) суштину бесконачне супстанције опажа (уочава) Божији  (супстанцијални) разум, него се чак подразумева да те атрибутивне (вечне) суштине бесконачне супстанције,  уочава  наш  коначни, људски разум, који је само коначни модус бесконачног Божијег мишљења!

Самим тим што Спиноза каже да су атрибути оно што разум опажа „као да“ сачињава суштину супстанције“, уместо једноставно „да сачињава,“  наглашава да наш коначни разум, само модус бесконачног атрибута Божијег мишљења, а не Божији бесконачни разум, мишљење, не сазнаје у првостепеном смислу те атрибутивне разлике као вечне суштине супстанције. У ствари, ако би те разлике долазиле од Божијег разума, и те атрибутивне разлике опажало, одређивало бесконачно Божије мишљење, атрибути више не би били посебне, вечне суштине бесконачне супстанције,  суштинске различитости несводиве једна на другу. 

Као што се атрибут мишљења не може свести на неке друге атрибуте, не могу се ни други  атрибути свести на мишљење, извести из мишљења него су суштински другачије од мишљења, несводиви на мишљење.

А ако те вечне суштине,  онтолошке предикате, бесконачне атрибуте са свих страна бесконачне супстанције опажа разум као модус једног бeсконачног атрибута – мишљења, онда атрибути немају своје утемељење! 

То јест, поред нерешиве тешкоће, како може коначни разум, који је само модус једног бесконачног атрибута да опажа (сазнаје) не само вечну суштину Бога, бесконачног атрибута мишљења, остаје много већа тешкоћа: како може мишљење које је само један од атрибута супстанције да опажа друге атрибуте, да зна за бесконачно бесконачних (осталих) вечних суштина на самој супстанцији!?

На први поглед изгледа да се то „као да сачињава суштину“ може схватити да се то само чини нашем (коначном) разуму као модусу  да су то суштине, а да оне то не морају бити. Међутим, очигледно је да Спиноза мисли да је то стварно тако: да наш разум, без обзира на наведену тешкоћу: како може разум само као модус бесконачног атрибута мишљења, наше само модусно,  коначно мишљење да опажа ни мање ни више него бесконачно бесконачних атрибута,  вечних суштина  Бога, једне са свих стране бесконачне супстанције! 

Чак и да није у питању коначни него бесконачни разум (мишљење), основни проблем остаје: како један атрибут, само једна од вечних суштина са свих страна бесконачне супстанције зна, опажа остале суштине супстанције,  зна за друге суштински различите вечне суштине, атрибуте супстанције!?

То јест и да те вечне суштине опажа бесконачни Божији разум, мора се разјаснити веза између бесконачног Божијег разума и бесконачног атрибута мишљења. Да ли се у Божијем разуму могу изједначити разум и мишљење?

Очигледно да Спинозино  разликовање атрибута и супстанције не објашњава  пресудан однос разума и атрибута. Ако су атрибути,  по Спинози „оно што он (разум) опажа на супстанцији као да представља њену суштину, како разум (као коначни модус) опажа не  бесконачни атрибут мишљења, вечну суштину супстанције.

А поготову, како наш коначни разум, који је, по дефиницији, само коначни модус једног од безброј Божијих атрибута – бесконачног (Божијег) мишљења – може да опажа, да зна ни мање ни више него остале безбројне вечне суштине саме са свих страна бесконачне супстанције, ако су атрибути несводиви један на другог, суштински  разликују један од другог, па чак и да је у питању бесконачни Божији разум и бесконачни атрибут мишљења, а не наш разум који је само коначни модус бесконачног атрибута Божијег мишљења?

Кант касније прихвата да су категорије мишљења  по логичкој могућности бесконачне, али су због подељености празне форме–слепе садржине у стварној примени на предмете искуства, коначне: и  због тога јасно одриче да разум може сазнати суштину саме ствари, или суштину нас самих.

Да се не може никако коначним разумом–опажајем, коначним модусима мишљења–простирања доказивати бесконачност (Божије) супстанције, а поготову коначним разумом–опажајем, појавним судовима нашег сазнања (разумом као модусом), сагледавати, опажати вечне суштине (бесконачни атрибути Бога) са свих страна бесконачне супстанције.

Међутим Спиноза не разликује празну форму (могућност) и садржину (стварност) ни у Богу, ни у његовим атрибутима. Ако је наше мишљење само модус бесконачног атрибута Божијег мишљења, или тело само модус бесконачног атрибута Божијег простирање, само наше постојање само модусно испољење два атрибута Божијег мишљења, простирања, наш разум, наше модусно мишљење не може никако знати шта су, који су старији бесконачни атрибути  (чак и старију суштину себе самог – мишљења или суштинску другачију од себе –постојања), а поготову да (ни мање ни више него) уочава суштине саме бесконачне супстанције, заправо, тим уочавањем одређује саме(бесконачне) суштине  по себи и за себе старије  супстанције.

У ствари, прво би требало питати: да ли атрибути, као оно што разум уочава на супстанцији, постоје у супстанцији по себи, независно од самог разума, или ти атрибути постоје као суштине супстанције једино тиме што их разум разликује, опажа, уочава?

У оба случаја постоје нерешиве тешкоће. Ако постоје управо тиме што им разум уочава, они нису по супстанцији, него по модусу, и коначно (модус) условљава бесконачно (не само атрибуте супстанције), него и све вечне суштине супстанције – што је, свакако, противуречност.

Ако постоје независно од разума, њихова бесконачност и међусобна несводивост не може никако бити доступна коначном разуму, и његовом схватању коначне суштине, па чак ни самом (једном) бесконачном атрибуту мишљења, него само надсушстаственом Богу,  супстанацији.

Вечне суштине (бесконачне атрибуте) супстанције не може никако опажати разум само као коначни модус једног бесконачног атрибута – Божијег мишљења.

Због свега тога Кант касније тврди да категорије разума, мишљења не могу бити никакви онтолошки предикати (атрибути бесконачне супстанције. Разум не може сазнати ни супстанцију по себи, ни њене вечне суштине,  онтолошке  предикате, атрибуте. Међутим без обзира што су категорије разума у својој практичној примени на предмете искуства увек ограничене,  оне су по својој логичкој могућности, по Канту, бесконачне, те стоје испред све природе, слепе објективности, унапред одређују сву природу, објективност.

У сваком случају, ако по Спинози, те суштинске, несводиве разлике, онтолошке предикате,  вечне суштине на  на супстанцији проналази бесконачни Божији разум, јер припадају њему, такав  суштински чин мишљења, никако не може бити само нека бесконачна форма, која уочава, опажа, сазнаје вечне суштине супстанције (све атрибуте) или све коначне модусе, јер између бесконачне могућности Божијег разума и активитета његовог бесконачног мишљења (natura naturans) у самој ствари, делу не постоји  разлика.

Спиноза, такође, каже да је Божије постојање једно са његовом суштином. Ипак, у Богу има бесконачно суштина, и ниједна од њих није сама супстанција, не постоји као супстанције, него само као једно вечно својство, једна суштина супстанције.

Супстанција не може бити ни збир свих суштинских својстава, јер ни бесконачан збир тих вечних суштина није сама супстанција, него све те бесконачне суштине остају само својства супстанције, која прима, носи та бесконачна својства.

У сваком случају, чим атрибут постоји на један начин, не постоје на други начин. То јест, иако се мишљење не може ограничити простирањем ни простирање мишљењем, мишљење није простирање ни простирање мишљење. Једна вечна суштина није друга вечна суштина, и никако се не може  постојање те вечна суштина, па чак ни бесконачни збир свих вечних суштина, изједначити са самим постојањем супстанције.

Постојање Бога не може бити једно са његовом суштином, јер је онда атрибут једно са супстанцијом.

Када Спиноза у једној са свих страна бесконачној супстанцији изједначава њену егзистенцију и њену есенцију, на први поглед изгледа да те посебности које  разум као модус бесконачног атрибута Божијег мишљења опажа као суштине, нису суштине саме супстанцији, него само  посебне појаве једне  са свих страна бесконачне супстанције, међутим, није тако.

Самим тим што се атрибути суштински разликују, мада не толико колико Декартове две супстанције, те посебне разноврсности, бесконачности су ипак несводиве вечне суштине једне са свих страна бесконачне  супстанције (Бога).

Из наведених тешкоћа се види да је много пре требало рећи да Божије са свих страна безмерје постоји надсуштаствено, пре сваке атрибутивне или модусне форме–садржине, сваке посебне суштине или појединачне појаве, мишљења, простирања, или било којег другог атрибута, или његовог модуса.

 

Ако је супстанција самопостојећа и самосхватајућа, мишљење не може бити само атрибутивно, него супстанцијално

 „Божија моћ мишљења је једнака његовој стварној моћи делања.“^[3]

 Ако је „ред и веза идеја исти као и ред и веза ствари“ и једној  са свих страна бесконачној супстанцији не може ништа одрећи, очигледно да се бесконачни атрибути као и коначни модуси могу појмити, схватати само из бесконачног Божијег разума, мишљења.

Међутим, ако атрибуте, као суштине на супстанцији, уочава Божији разум, атрибут мишљења тада има суштинску предност у односу на све друге атрибуте. То јест, ако је „Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања,“ онда Божији разум не може, као наш људски, модусни разум само да увиђати суштине са свих страна бесконачне супстанције, него бити једно са самом супстанцијом, одређивати саме те суштине.  

То јест, не само да сада такво мишљење не може бити више само атрибутивно,  и  њиме Бог само себе схватати, него производити саму ствар, бити causa sui,  једно са самим Богом. Тако мишљењем  мора бити natura naturans (стварајућа природа) разум у самој ствари, делу, једно са самим деловањем, делом, да непрекидно даје, „производи“ све  бесконачне атрибуте, или коначне модусе. У сваком случају, пре ће се супстанцијални разум, Божије по себи и за себе делатно мишљење давати, утемељивати све атрибуте, модусе, бити causa sui за свако могуће, стварно, нужно постојање, него што ће неко по себи (још увек нејасно, неодређено) супстанцијално постојање бити causa sui за супстанцијални разум, Божије делатно мишљење!

То јест, једино је са таквим бесконачним разумом–сведелатним мишљењем, Божијa супстанцијална егзистенција изједначена са свим својим вечним суштинама, бесконачним атрибутима.

Опет, ако уместо нашег људског разума, Божији бесконачни разум не само опажа, сазнаје вечне суштине супстанције, него бесконачно мишљењем даје, производи вечне суштине, остали атрибуте губе према мишљењу (као у Хегеловој логичкој „монади свих монада“, апсолутном појму о самом појму), своју несводивост и постају само модуси супстанцијалног по себи и за себе Божијег разума, мишљења. Тим супстанцијалним активитетом стварајућег Божијег разума атрибути су сада нешто другостепено,  створено коначно, а не првостепене,  несводиве разлике, вечне суштине са свих страна бесконачне супстанције.

Заправо, чим Спиноза тврди да супстанција по себи јесте, и саму себе схвата, очигледно да је то изједначење бесконачне супстанције са бесконачним разумом задато већ из њене дефиниције! Ако супстанција није само самопостојећа, самоделатна, него и самосазнајућа, самосхватајућа, то захтева  да мишљење буде супстанцијално, а сви атрибути само модуси бесконачне супстанције Божијег разума–супстанцијалног мишљења. Да се, на крају, као код Аристотела, Хегела, и само Божије самопостојање, самоделавање сведе на супстанцијални разум, Божије самосазнање, самомишљење.

То јест, ако супстанцијалност поред самопостојања да по себи јесте, подразумева у свом одређењу, садржају појма да саму себе схвата,  тада Божије мишљење није више само атрибутивно, задато као бесконачно само са једне вечне стране, суштине супстанције, него је (слично као код Хегела) бесконачно са свих страна, самостварајуће, самоделатно и очигледно супстанцијално!

Зато Хегел касније и самопостојање Бога, оно супстанцијално по себи јесте, изводи из апсолутног самосазнања, Божијег ума, супстанцијалног по себи и за себе  самосхватања, самомишљења.

У сваком случају, ако је „Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања“ не само да мишљење не може бити само један од бесконачних атрибута бесконачне супстанције, него  сама супстанцијалност, него такво супстанцијално мишљење не може никако бити само неко самосазнање, самосхватање, него мора natura naturans –  производеће, стварајуће!

У сваком случају, Спиноза не  може из Божијег разума постављати атрибуте само као неке празне бесконачне форме (као Кант категорије),  одвајати  вечне форме бесконачне супстанције од њене вечне садржине, или њених појавних стања,  модуса. Божији разум не може никако бити једна бесконачна свеформа у којој се огледа сав суштински садржај,  сви бесконачни атрибути и сва коначна стања сваког атрибута: да то  бесконачно мишљење само опажа све вечне суштине  супстанције  и сва њихова  стања. Такав Божији  бесконачни разум–мишљење не би био једно са самим бесконачним деловањем, него би био само неко бесконачно самоогледало свих бесконачних атрибута, модуса. 

Међутим, Спиноза управо тврди „да је Божија моћ мишљења једнака његовој стварној моћи делања,“ оно мора бити бесконачно са свих страна, изједначено са свим вечним суштинама, свим могућим постојањем, бићем, као сведелатни бесконачни разум вечно производити, давати саме ствари, бића.

Додуше, то још увек није неки надмислени Божији апсолутно creacio ex nihilo бесконачни разум–мишљење, али мора бити разум, мишљење у самој ствари, делу, једно са самомствари,  сведимензионалном деловањем, делом.

 

---

[1] Ово је избор из рада Спиноза на сајту www. filozof.rs  

[2] Барух Д. Еспиноза, Етика,  Геца Кон, Београд, 1934,  I књига IV.деф. стр. 81.

[3] Барух Д. Еспиноза, Етика,  Геца Кон, Београд, 1934,  стр. 120. Изведени став  из VII поставке  II књиге.