Tomislav Novaković filozof

Ponedeljak | 25. Januar 2021.

Tomislav Novakovic

Teškoće Spinozinog utemeljenja

Autor: Tomislav Novaković

Kako može naš razum (koji je samo konačni modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja)  opažati večnu suštinu njegovog beskonačnog mišljenja, a pogotovu, beskonačno drugih večnih suština,  koje su suštinski različitih i jedne od drugih i od njega kao konačnog moduha jedne beskonačne suštine... Ni jedna večna suštine, pa čak ni njihov beskonačni zbir, ne može se izjednačiti sa večnom supstancijom, već njeno postojanje mora biti nadsuštastveno.

Teškoće Spinozinog utemeljenja

 

Ako je  naš razum,  samo konačni modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja, on ne može nikako opažati večne suštine  supstancije, znati za beskonačno (ostalih) beskonačnih atributa.

Postojanje Boga se ne može izjednačiti sa njegovom suštinom. Ako su atributi nesvodive suštine jedne sa svih strana beskonačne supstancije ona mora biti nadsuštastvena (nadatributivna).

Određenje supstancije sa beskonačnim atributima, ili konačnim modusa, nije dovoljno za razliku beskonačnog i konačnog.[1]

 

Spinoza  kaže:  „Pod atributom razumem ono, što razum opaža na supstanciji kao da predstavlja njenu suštinu.[2] Spinoza ne kaže da tu atributivnu (večnu) suštinu beskonačne supstancije opaža (uočava) Božiji  (supstancijalni) razum, nego se čak podrazumeva da te atributivne (večne) suštine beskonačne supstancije,  uočava  naš  konačni, ljudski razum, koji je samo konačni modus beskonačnog Božijeg mišljenja!

Samim tim što Spinoza kaže da su atributi ono što razum opaža „kao da“ sačinjava suštinu supstancije“, umesto jednostavno da sačinjava,“  naglašava da naš konačni razum, samo modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja, a ne Božiji beskonačni razum, mišljenje, ne saznaje u prvostepenom smislu te atributivne razlike kao večne suštine supstancije. U stvari, ako bi te razlike dolazile od Božijeg razuma, i te atributivne razlike opažalo, određivalo beskonačno Božije mišljenje, atributi više ne bi bili posebne, večne suštine beskonačne supstancije,  suštinske različitosti nesvodive jedna na drugu. 

Kao što se atribut mišljenja ne može svesti na neke druge atribute, ne mogu se ni drugi  atributi svesti na mišljenje, izvesti iz mišljenja nego su suštinski drugačije od mišljenja, nesvodivi na mišljenje.

A ako te večne suštine,  ontološke predikate, beskonačne atribute sa svih strana beskonačne supstancije opaža razum kao modus jednog beskonačnog atributa – mišljenja, onda atributi nemaju svoje utemeljenje! 

To jest, pored nerešive teškoće, kako može konačni razum, koji je samo modus jednog beskonačnog atributa da opaža (saznaje) ne samo večnu suštinu Boga, beskonačnog atributa mišljenja, ostaje mnogo veća teškoća: kako može mišljenje koje je samo jedan od atributa supstancije da opaža druge atribute, da zna za beskonačno beskonačnih (ostalih) večnih suština na samoj supstanciji!?

Na prvi pogled izgleda da se to „kao da sačinjava suštinu“ može shvatiti da se to samo čini našem (konačnom) razumu kao modusu  da su to suštine, a da one to ne moraju biti. Međutim, očigledno je da Spinoza misli da je to stvarno tako: da naš razum, bez obzira na navedenu teškoću: kako može razum samo kao modus beskonačnog atributa mišljenja, naše samo modusno,  konačno mišljenje da opaža ni manje ni više nego beskonačno beskonačnih atributa,  večnih suština  Boga, jedne sa svih strane beskonačne supstancije! 

Čak i da nije u pitanju konačni nego beskonačni razum (mišljenje), osnovni problem ostaje: kako jedan atribut, samo jedna od večnih suština sa svih strana beskonačne supstancije zna, opaža ostale suštine supstancije,  zna za druge suštinski različite večne suštine, atribute supstancije!?

To jest i da te večne suštine opaža beskonačni Božiji razum, mora se razjasniti veza između beskonačnog Božijeg razuma i beskonačnog atributa mišljenja. Da li se u Božijem razumu mogu izjednačiti razum i mišljenje?

Očigledno da Spinozino  razlikovanje atributa i supstancije ne objašnjava  presudan odnos razuma i atributa. Ako su atributi,  po Spinozi „ono što on (razum) opaža na supstanciji kao da predstavlja njenu suštinu, kako razum (kao konačni modus) opaža ne  beskonačni atribut mišljenja, večnu suštinu supstancije.

A pogotovu, kako naš konačni razum, koji je, po definiciji, samo konačni modus jednog od bezbroj Božijih atributa – beskonačnog (Božijeg) mišljenja – može da opaža, da zna ni manje ni više nego ostale bezbrojne večne suštine same sa svih strana beskonačne supstancije, ako su atributi nesvodivi jedan na drugog, suštinski  razlikuju jedan od drugog, pa čak i da je u pitanju beskonačni Božiji razum i beskonačni atribut mišljenja, a ne naš razum koji je samo konačni modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja?

Kant kasnije prihvata da su kategorije mišljenja  po logičkoj mogućnosti beskonačne, ali su zbog podeljenosti prazne forme–slepe sadržine u stvarnoj primeni na predmete iskustva, konačne: i  zbog toga jasno odriče da razum može saznati suštinu same stvari, ili suštinu nas samih.

Da se ne može nikako konačnim razumom–opažajem, konačnim modusima mišljenja–prostiranja dokazivati beskonačnost (Božije) supstancije, a pogotovu konačnim razumom–opažajem, pojavnim sudovima našeg saznanja (razumom kao modusom), sagledavati, opažati večne suštine (beskonačni atributi Boga) sa svih strana beskonačne supstancije.

Međutim Spinoza ne razlikuje praznu formu (mogućnost) i sadržinu (stvarnost) ni u Bogu, ni u njegovim atributima. Ako je naše mišljenje samo modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja, ili telo samo modus beskonačnog atributa Božijeg prostiranje, samo naše postojanje samo modusno ispoljenje dva atributa Božijeg mišljenja, prostiranja, naš razum, naše modusno mišljenje ne može nikako znati šta su, koji su stariji beskonačni atributi  (čak i stariju suštinu sebe samog – mišljenja ili suštinsku drugačiju od sebe –postojanja), a pogotovu da (ni manje ni više nego) uočava suštine same beskonačne supstancije, zapravo, tim uočavanjem određuje same(beskonačne) suštine  po sebi i za sebe starije  supstancije.

U stvari, prvo bi trebalo pitati: da li atributi, kao ono što razum uočava na supstanciji, postoje u supstanciji po sebi, nezavisno od samog razuma, ili ti atributi postoje kao suštine supstancije jedino time što ih razum razlikuje, opaža, uočava?

U oba slučaja postoje nerešive teškoće. Ako postoje upravo time što im razum uočava, oni nisu po supstanciji, nego po modusu, i konačno (modus) uslovljava beskonačno (ne samo atribute supstancije), nego i sve večne suštine supstancije – što je, svakako, protivurečnost.

Ako postoje nezavisno od razuma, njihova beskonačnost i međusobna nesvodivost ne može nikako biti dostupna konačnom razumu, i njegovom shvatanju konačne suštine, pa čak ni samom (jednom) beskonačnom atributu mišljenja, nego samo nadsušstastvenom Bogu,  supstanaciji.

Večne suštine (beskonačne atribute) supstancije ne može nikako opažati razum samo kao konačni modus jednog beskonačnog atributa – Božijeg mišljenja.

Zbog svega toga Kant kasnije tvrdi da kategorije razuma, mišljenja ne mogu biti nikakvi ontološki predikati (atributi beskonačne supstancije. Razum ne može saznati ni supstanciju po sebi, ni njene večne suštine,  ontološke  predikate, atribute. Međutim bez obzira što su kategorije razuma u svojoj praktičnoj primeni na predmete iskustva uvek ograničene,  one su po svojoj logičkoj mogućnosti, po Kantu, beskonačne, te stoje ispred sve prirode, slepe objektivnosti, unapred određuju svu prirodu, objektivnost.

U svakom slučaju, ako po Spinozi, te suštinske, nesvodive razlike, ontološke predikate,  večne suštine na  na supstanciji pronalazi beskonačni Božiji razum, jer pripadaju njemu, takav  suštinski čin mišljenja, nikako ne može biti samo neka beskonačna forma, koja uočava, opaža, saznaje večne suštine supstancije (sve atribute) ili sve konačne moduse, jer između beskonačne mogućnosti Božijeg razuma i aktiviteta njegovog beskonačnog mišljenja (natura naturans) u samoj stvari, delu ne postoji  razlika.

Spinoza, takođe, kaže da je Božije postojanje jedno sa njegovom suštinom. Ipak, u Bogu ima beskonačno suština, i nijedna od njih nije sama supstancija, ne postoji kao supstancije, nego samo kao jedno večno svojstvo, jedna suština supstancije.

Supstancija ne može biti ni zbir svih suštinskih svojstava, jer ni beskonačan zbir tih večnih suština nije sama supstancija, nego sve te beskonačne suštine ostaju samo svojstva supstancije, koja prima, nosi ta beskonačna svojstva.

U svakom slučaju, čim atribut postoji na jedan način, ne postoje na drugi način. To jest, iako se mišljenje ne može ograničiti prostiranjem ni prostiranje mišljenjem, mišljenje nije prostiranje ni prostiranje mišljenje. Jedna večna suština nije druga večna suština, i nikako se ne može  postojanje te večna suština, pa čak ni beskonačni zbir svih večnih suština, izjednačiti sa samim postojanjem supstancije.

Postojanje Boga ne može biti jedno sa njegovom suštinom, jer je onda atribut jedno sa supstancijom.

Kada Spinoza u jednoj sa svih strana beskonačnoj supstanciji izjednačava njenu egzistenciju i njenu esenciju, na prvi pogled izgleda da te posebnosti koje  razum kao modus beskonačnog atributa Božijeg mišljenja opaža kao suštine, nisu suštine same supstanciji, nego samo  posebne pojave jedne  sa svih strana beskonačne supstancije, međutim, nije tako.

Samim tim što se atributi suštinski razlikuju, mada ne toliko koliko Dekartove dve supstancije, te posebne raznovrsnosti, beskonačnosti su ipak nesvodive večne suštine jedne sa svih strana beskonačne  supstancije (Boga).

Iz navedenih teškoća se vidi da je mnogo pre trebalo reći da Božije sa svih strana bezmerje postoji nadsuštastveno, pre svake atributivne ili modusne forme–sadržine, svake posebne suštine ili pojedinačne pojave, mišljenja, prostiranja, ili bilo kojeg drugog atributa, ili njegovog modusa.

 

Ako je supstancija samopostojeća i samoshvatajuća, mišljenje ne može biti samo atributivno, nego supstancijalno

 „Božija moć mišljenja je jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja.“[3]

 Ako je „red i veza ideja isti kao i red i veza stvari“ i jednoj  sa svih strana beskonačnoj supstanciji ne može ništa odreći, očigledno da se beskonačni atributi kao i konačni modusi mogu pojmiti, shvatati samo iz beskonačnog Božijeg razuma, mišljenja.

Međutim, ako atribute, kao suštine na supstanciji, uočava Božiji razum, atribut mišljenja tada ima suštinsku prednost u odnosu na sve druge atribute. To jest, ako je „Božija moć mišljenja jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja,“ onda Božiji razum ne može, kao naš ljudski, modusni razum samo da uviđati suštine sa svih strana beskonačne supstancije, nego biti jedno sa samom supstancijom, određivati same te suštine.  

To jest, ne samo da sada takvo mišljenje ne može biti više samo atributivno,  i  njime Bog samo sebe shvatati, nego proizvoditi samu stvar, biti causa sui,  jedno sa samim Bogom. Tako mišljenjem  mora biti natura naturans (stvarajuća priroda) razum u samoj stvari, delu, jedno sa samim delovanjem, delom, da neprekidno daje, „proizvodi“ sve  beskonačne atribute, ili konačne moduse. U svakom slučaju, pre će se supstancijalni razum, Božije po sebi i za sebe delatno mišljenje davati, utemeljivati sve atribute, moduse, biti causa sui za svako moguće, stvarno, nužno postojanje, nego što će neko po sebi (još uvek nejasno, neodređeno) supstancijalno postojanje biti causa sui za supstancijalni razum, Božije delatno mišljenje!

To jest, jedino je sa takvim beskonačnim razumom–svedelatnim mišljenjem, Božija supstancijalna egzistencija izjednačena sa svim svojim večnim suštinama, beskonačnim atributima.

Opet, ako umesto našeg ljudskog razuma, Božiji beskonačni razum ne samo opaža, saznaje večne suštine supstancije, nego beskonačno mišljenjem daje, proizvodi večne suštine, ostali atribute gube prema mišljenju (kao u Hegelovoj logičkoj „monadi svih monada“, apsolutnom pojmu o samom pojmu), svoju nesvodivost i postaju samo modusi supstancijalnog po sebi i za sebe Božijeg razuma, mišljenja. Tim supstancijalnim aktivitetom stvarajućeg Božijeg razuma atributi su sada nešto drugostepeno,  stvoreno konačno, a ne prvostepene,  nesvodive razlike, večne suštine sa svih strana beskonačne supstancije.

Zapravo, čim Spinoza tvrdi da supstancija po sebi jeste, i samu sebe shvata, očigledno da je to izjednačenje beskonačne supstancije sa beskonačnim razumom zadato već iz njene definicije! Ako supstancija nije samo samopostojeća, samodelatna, nego i samosaznajuća, samoshvatajuća, to zahteva  da mišljenje bude supstancijalno, a svi atributi samo modusi beskonačne supstancije Božijeg razuma–supstancijalnog mišljenja. Da se, na kraju, kao kod Aristotela, Hegela, i samo Božije samopostojanje, samodelavanje svede na supstancijalni razum, Božije samosaznanje, samomišljenje.

To jest, ako supstancijalnost pored samopostojanja da po sebi jeste, podrazumeva u svom određenju, sadržaju pojma da samu sebe shvata,  tada Božije mišljenje nije više samo atributivno, zadato kao beskonačno samo sa jedne večne strane, suštine supstancije, nego je (slično kao kod Hegela) beskonačno sa svih strana, samostvarajuće, samodelatno i očigledno supstancijalno!

Zato Hegel kasnije i samopostojanje Boga, ono supstancijalno po sebi jeste, izvodi iz apsolutnog samosaznanja, Božijeg uma, supstancijalnog po sebi i za sebe  samoshvatanja, samomišljenja.

U svakom slučaju, ako je „Božija moć mišljenja jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja“ ne samo da mišljenje ne može biti samo jedan od beskonačnih atributa beskonačne supstancije, nego  sama supstancijalnost, nego takvo supstancijalno mišljenje ne može nikako biti samo neko samosaznanje, samoshvatanje, nego mora natura naturans –  proizvodeće, stvarajuće!

U svakom slučaju, Spinoza ne  može iz Božijeg razuma postavljati atribute samo kao neke prazne beskonačne forme (kao Kant kategorije),  odvajati  večne forme beskonačne supstancije od njene večne sadržine, ili njenih pojavnih stanja,  modusa. Božiji razum ne može nikako biti jedna beskonačna sveforma u kojoj se ogleda sav suštinski sadržaj,  svi beskonačni atributi i sva konačna stanja svakog atributa: da to  beskonačno mišljenje samo opaža sve večne suštine  supstancije  i sva njihova  stanja. Takav Božiji  beskonačni razum–mišljenje ne bi bio jedno sa samim beskonačnim delovanjem, nego bi bio samo neko beskonačno samoogledalo svih beskonačnih atributa, modusa. 

Međutim, Spinoza upravo tvrdi „da je Božija moć mišljenja jednaka njegovoj stvarnoj moći delanja,“ ono mora biti beskonačno sa svih strana, izjednačeno sa svim večnim suštinama, svim mogućim postojanjem, bićem, kao svedelatni beskonačni razum večno proizvoditi, davati same stvari, bića.

Doduše, to još uvek nije neki nadmisleni Božiji apsolutno creacio ex nihilo beskonačni razum–mišljenje, ali mora biti razum, mišljenje u samoj stvari, delu, jedno sa samomstvari,  svedimenzionalnom delovanjem, delom.

 



[1] Ovo je izbor iz rada Spinoza na sajtu www. filozof.rs  

[2] Baruh D. Espinoza, Etika,  Geca Kon, Beograd, 1934,  I knjiga IV.def. str. 81.

[3] Baruh D. Espinoza, Etika,  Geca Kon, Beograd, 1934,  str. 120. Izvedeni stav  iz VII postavke  II knjige.

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Kad se čovek fizički rodi ne ostavlja ga vazduh, kad se duhovno rodi, ne ostavlja ga duh.

Ne može srce čas kucati, čas ne kucati, ili čovek čas disati, čas ne disati.

Kao što telu nije potrebna pamet da pozna vazduh, tako ni duši, koja duhom oživljuje, da pozna duh. 

Samo je dovoljno da u srcu nema laž i zlo.

Laž ka Bogu je i laž ka čoveku, svim ljudima, sopstvenom srcu, duši, telu.

Bez vazduha telo se guši i umire, a bez duha, duša se u laži guši i zamire...

Zato se čovek treba roditi Duhom istine da u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem bude večno živ...

 

Tomislav Novaković

Видео дана