Теоријски и практични ум

Аутор: Томислав Новаковић

 

Парадоксално да сазнајно-теоријски, појавни ум буде критички, а да  суштински, практично-морални, самокритички, почива на постулатима: Бога, слободе и бесмртности душе!

Шта ће утемељити најстарију критичку основу сазнајно-теоријског, појавног ума, ако не надсазнајна чиста воља и надсуштаствена слободна властитост самокритичког, практично-моралног ума!?

Није суштина "чисте субјективности пре све објективности" појавни окрет сазнајно-теоријског критичког ума у обезличеном, обезвољеном јединству празних форми–слепих садржаја, који утемељује све наше сазнање у оквиру могућег искуства, него суштински окрет практично-моралног ума,  који у самокритичног чистој вољи не утемељује само све наше одлучивање, деловање, него и саму логику и само сазнање,  појавни окрет теоријског, критичког ума!

Само зато што је суштинска чиста воља практично-моралног ума надсазнајна и дедуктивна, наши опажаји, појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума су појавни и индуктивни!

Чиста воља и синтетички најстарија властитост  из чисте: мисли, речи, одлуке и дела суштинским окретом практично-моралног ума тек утемељује непротивуречну логику празних појмова, слепих опажаја, појавни окрет сазнајно-теоријског ума.

Духовно безмерје властитости није суштинска страна ствари што је наше сазнање ограничено и појавно, него је наше сазнање ограничено и појавно што је духовно безмерје властитости у унутрашњем јединству чисте мисли, речи и дела суштинска страна ствари!

А са тзв.. "главним" питањем све филозофије: "Шта је човек" Кант практично-морални суштински ум поново подводи под сазнајно-теоријски појавни и тако релатививизује надсазнајну практично-моралну суштину човека–људског рода.

Заправо, тачно је сасвим обрнуто: свако (шта, како, зашто...), питање–одговор сазнајно-теоријског појавног ума, па и питање: "Шта је човек" већ претпоставља надсазнајну (чисту) вољу и надсуштаствену (слободну) властитост практично-моралног суштинског ума!

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Кант каже да ум не може бити филозоф само из појма (без садржаја опажаја).

Међутим, он још пре не може бити “логичар“ или "научник" ако није филозоф: без синтетички старије чисте воље и најстарије властитости.

Сва опажајност опажаја, разумност разума, сазнатљивости сазнања, истинитости истине теоријског ума,  па чак и праосновно "Ја мислим",  претпоставља једну исту властитост практично-моралног ума.

Не само да се никаквом индукцијом из појединачних опажаја или дедукцијом из општих појмова не може извести слободна властитост, већ сви појединачни опажаји чула, општи и нужни појмови, судови разума, целовити закључци ума, па чак и "праосновно Ја мислим" претпостављају надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену властитост!

Без чисте воље и најстарије властитости (у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела) не само да се не може утемељити одлучност одлуке ни делатност дела практично-моралног ума, него ни опажајност опажаја, логичност логике (појмовност појма, судственост суда, закључивост закључка), сазнатљивост сазнања и истинитост истине сазнајно-теоријског ума!

Вољно Ја нема никакав проблем да укључи другост, суштинско Ти, било коју, какву различитост, супротност као и сличност, истост, или са ми, ви, они... било које, какво заједништво.

 

ЛИЧНОСТ И НАУКА

 

Иако не постоји апсолутна истина за научно „вјерују“, никакав „научни“ у-став за научно усмерење човека, човечанства, природна наука своје универзалне, такорећи "универзумске" опште и нужне истине шири и у све друштвене науке.

Њен идеал је да замени Бога у природи, а технологије, душу у телу и као вештачка интелигенција коначно постане "личност" која општим и нужним природним законима влада светом и људима.

И мада је чист образ заклон најдубљег срца и одбрана властитог лица, тај идеал слободне личности у највишем јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела у данашњој институцији образовања све је мање присутан у име опште и нужне науке, технологије.

Међутим, сва „технологија“ тела (чула, разума, ума) тражи јединство у вољи, а воља у властитости.

Чуло је старије од опажаја, свест од појма, воља од жеље, душа од тела, дух од идеје...

Опажај тражи старије чуло, појам старију свест, жеља старију вољу, личност најстарију властитост.

Основа најобјективније природна науке, па чак и математика и сазнајно-логичко "Ја мислим" сваког одговорног научника или стручног научног већа за јединство представа у појму, појмова у суду, судова у закључку, или свих експерименталних резултата у најширој теорији сазнајно-теоријског ума, претпоставља са сваке стране, краја надсазнајну чисту вољу и надсуштаствену властитост практично-моралног ума!

Међутим, иако синтеза опажаја у појму, појмова у суду, судова у закључку већ подразумева (надопажајну) чисту вољу и (надсазнајну) слободну властитост, природна наука свако појединачно, слободно живо унапред своди на опште и нужно неживо!

И мада је начело "сви за једног један за све" присутно чак и у неживом, а камоли слободно живом, емпиризам, еволуционизам са принципима ширења и одржања најјаче јединке, врсте прекида сваки дијалог са филозофијом, теологијом... спроводећи тако највећи тоталитаризам у историји...

Aко емпиризам (или еволуционизам) са општим и нужним законима природне науке унапред искључују духовну основу највластитије личности и слободе, како сада ту конкретну личност (са именом и презименом) укључују за целокупну сферу практичног живота: за приватну својину, породично и наследно право, завет брака, доношење закона; сваки правни уговор, договор, слободно одлучивање, деловање... и уопште има право да са становишта „либерализма“ "индивидуализма" говори: "ви" бирате, одлучујете!?

Заправо сви општи и нужни закони науке морају на крају укључити стварање, а устав и остали закони  државе  за све потребне установе, надсазнајну слободу (највластитију личност) за своје установљење...

Аналитичка наука, заправо, почива на "фисији", разбијању духовног језгра и само "ланчана реакција", "духовна фузија" слободних личности и идеја то духовно раздвајање између људи и народа може преокренути на састављање, спајање.