Томислав Новаковић филозоф

Петак | 19. Април 2024.

Tomislav Novakovic

Свето име, света реч

Аутор: Томислав Новаковић

Човек има прво духовно име и њега све духовно имање... Тајна речи је тајна имена, а тајна имена свето име, име само по себи... Звање духом светог имена је суштинско звање (и знање) човека...

Свето име, света реч

 

ИМЕ И РЕЧ

 

Све су речи у најширем смислу нека именовања, именице. Именују се слике, појаве, све одлуке, жеље, догађаји, доживљаји ...

Име описује, одређује  значење, сврху лица, радње, сваке ствари, појаве кроз везу спољашњег и унутрашњег.

Да би се схватили, зналим, било шта,  звали га, именовали како треба, прво  морамо схватити само именовање, име.

Пре Ја мислим и свих закона, категорија логике и идеја филозофије стоји једна иста властитост и Ја говорим: жива реч и старије категорије језика; пре сваког појма властито име и име по себи.

Познање по имену је старије од знања по појму.

Само по старијем имену речи у реченици имају своје значење.

Име зове све речи језика и познаје све знакове знања.

Човек има духовно име и из њега духовно имање.

То име није атрибут (предикат) него супстанција (субјект

Властито име је и сада (још увек) најнематеријалније у материјалном свету.

„Свест по себи“ или „појам  по себи“, не укључују ни властито име, а камоли име по себи.

 

ИМЕ ПО СЕБИ[1]

 

Било који појам је прво реч, а реч неко именовање, име, а најстарије име, име само по себи

Смисао речи иде од имена по себи ка сваком другом имену, речи, појму.

Све друге речи, имена нису могућа по себи, објашњавају се другим речима, именима, где је све једно с другим повезано мањом или већом везом.

Једна реч увек се објашњава другим речима, где целовити језик утемељује сваку поједину реч, а име по себи не може се објаснити речима, него свака друга реч и сам језик именом по себи.

Име по себи не може никако доћи споља, свести на нешто друго, објаснити другим речима, него свој најизворнији смисао има изнутра.

То није име које даје неко други, него име које све друго именује.

Име по себи не може доћи из  појма и његхов духовног “распон” је стаерији од било које описне  речи или појма.

Пре све целине и сваког дела, или речи “саме по себи”, појма “самог по себи”, из имена по себи исходи дух који све именује, даје  свако име и свако значење...

Опет, ако се не питамо за име по себи пре које друге речи, појма, како ћемо објаснити суштину речи и суштину именовања? Никако!

У свести самој по себи, или говору самом по себи, појму самом по себи,  не укључује се нужно чак ни властито име, а камоли име само по себи.

У имену по себи не само да су садржана сва могућа имена, именовања, него и сва могућа значења речи у говору, или различите мисли, осећаји, одлуке, дела...

Као власник свих именовања, то духовно име има сваку реч, сабира, бере, бира све-једно-једно-све у целовитом језику.

Име по себи не присваја само значење, знање сваке друге речи, него све наше мисли, осећаје, речи, одлуке, дела...

Из живог духа  имена  по себи иду не само сва могућа (остала) именовање, него и сама основа говора, имају се све друге речи, реченице, цео језик.

За звање, знање именовање, имање било чега споља, уопште свест о било којем, каквом, имању, звању, знању, схватaње било којег о именовање, имена, сваке и најмање речи, мора се прво утемељити, схватити име по себи, иначе (самог) смисла нема.

У сваком случају, нису ствари, појаве… именовале њега, него је име само по себи, дух светог имена именовало њих

Име по  себи зна целовити језик и свако име појединачно

Ако је старији онај ко све те појаве, радње, догађаје именује, од самих имена тих појава, радњи, догађаја које даје, каква је тек свеобухватна пуноћа, „распон”  његовог имена, имања духа пре свега света и пре сваког другог имена, речи, појма из кога иду сва звања, знања, именовања?

Само из њега све речи језика имају сва своја значења.

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика и зна све знакве знања.

 

 

СВЕТО ИМЕ

 

Иако може бити доста људи са истим именом, нико неће прихватити да је његово име нешто спољашње него најизворније унутрашње, са чим поистовећује своју личност.

И као што се нико не зна само по речи човек, него по властитом имену, тако се ни Бог не познаје само по речи Бог, него кроз највише звање, знање светог имена Божијег.

Свакако да и онај  ко све именује има своје име.

Ко (може) њега да именује?

Како описати, изразити нашим именом онога који има духом све наше мисли, осећаје дела, све могуће ствари, појаве, догађаје, доживљаје?

Какво је то Свето име за имање духа, пре свих других имена.

Какво је  духовна пуноћа Светог имена од кога долазе све речи, сва именовања?

Из Светог имена исходи Дух истине, све знање, познање.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, одлуке, дела.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би

 



[1] Ово је само део ширег рада Метафизика Језика-избор на овом  сајту: www. filozof.rs  

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Природна наука користи логику када општим и нужним законима објашњава ред, поредак света, а било какав космички ум, логос, за целовито јединство материје–енергије, по дефиницији „објективне“ науке, искључује већ на почетку!

Без обзира што не прихвата никакав праузрок изван саме природе, да би наука уопште била наука, она неки неки јединствени логос микро-макро света мора предочити.

Не ради се само о томе да се нашем објашњавању света има право приговорити да је "антропоцентрично", него да ли се без неке (било какве) јединствене логике за сву материју–енергију–простор–време–брзину, све облике макро, микро света, уопште нешто суштински  објашњава!

Ако човек (било који живи створ) има (неку) „главу“, зашто је не би имала и сва микро-макрокосмичка природа у сваком свом делу, као стварајуће знање по коме свака ствар или биће јесте то што јесте.

 

 Томислав Новаковић

Видео дана