Sveto ime, sveta reč
Autor: Tomislav Novaković
Čovek ima prvo duhovno ime i njega sve duhovno imanje... Tajna reči je tajna imena, a tajna imena sveto ime, ime samo po sebi... Zvanje duhom svetog imena je suštinsko zvanje (i znanje) čoveka...
IME I REČ
Sve su reči u najširem smislu neka imenovanja, imenice. Imenuju se slike, pojave, sve odluke, želje, događaji, doživljaji ...
Ime opisuje, određuje značenje, svrhu lica, radnje, svake stvari, pojave kroz vezu spoljašnjeg i unutrašnjeg.
Da bi se shvatili, znalim, bilo šta, zvali ga, imenovali kako treba, prvo moramo shvatiti samo imenovanje, ime.
Pre Ja mislim i svih zakona, kategorija logike i ideja filozofije stoji jedna ista vlastitost i Ja govorim: živa reč i starije kategorije jezika; pre svakog pojma vlastito ime i ime po sebi.
Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.
Samo po starijem imenu reči u rečenici imaju svoje značenje.
Ime zove sve reči jezika i poznaje sve znakove znanja.
Čovek ima duhovno ime i iz njega duhovno imanje.
To ime nije atribut (predikat) nego supstancija (subjekt
Vlastito ime je i sada (još uvek) najnematerijalnije u materijalnom svetu.
„Svest po sebi“ ili „pojam po sebi“, ne uključuju ni vlastito ime, a kamoli ime po sebi.
IME PO SEBI[1]
Bilo koji pojam je prvo reč, a reč neko imenovanje, ime, a najstarije ime, ime samo po sebi.
Smisao reči ide od imena po sebi ka svakom drugom imenu, reči, pojmu.
Sve druge reči, imena nisu moguća po sebi, objašnjavaju se drugim rečima, imenima, gde je sve jedno s drugim povezano manjom ili većom vezom.
Jedna reč uvek se objašnjava drugim rečima, gde celoviti jezik utemeljuje svaku pojedinu reč, a ime po sebi ne može se objasniti rečima, nego svaka druga reč i sam jezik imenom po sebi.
Ime po sebi ne može nikako doći spolja, svesti na nešto drugo, objasniti drugim rečima, nego svoj najizvorniji smisao ima iznutra.
To nije ime koje daje neko drugi, nego ime koje sve drugo imenuje.
Ime po sebi ne može doći iz pojma i njeghov duhovnog “raspon” je staeriji od bilo koje opisne reči ili pojma.
Pre sve celine i svakog dela, ili reči “same po sebi”, pojma “samog po sebi”, iz imena po sebi ishodi duh koji sve imenuje, daje svako ime i svako značenje...
Opet, ako se ne pitamo za ime po sebi pre koje druge reči, pojma, kako ćemo objasniti suštinu reči i suštinu imenovanja? Nikako!
U svesti samoj po sebi, ili govoru samom po sebi, pojmu samom po sebi, ne uključuje se nužno čak ni vlastito ime, a kamoli ime samo po sebi.
U imenu po sebi ne samo da su sadržana sva moguća imena, imenovanja, nego i sva moguća značenja reči u govoru, ili različite misli, osećaji, odluke, dela...
Kao vlasnik svih imenovanja, to duhovno ime ima svaku reč, sabira, bere, bira sve-jedno-jedno-sve u celovitom jeziku.
Ime po sebi ne prisvaja samo značenje, znanje svake druge reči, nego sve naše misli, osećaje, reči, odluke, dela...
Iz živog duha imena po sebi idu ne samo sva moguća (ostala) imenovanje, nego i sama osnova govora, imaju se sve druge reči, rečenice, ceo jezik.
Za zvanje, znanje imenovanje, imanje bilo čega spolja, uopšte svest o bilo kojem, kakvom, imanju, zvanju, znanju, shvatanje bilo kojeg o imenovanje, imena, svake i najmanje reči, mora se prvo utemeljiti, shvatiti ime po sebi, inače (samog) smisla nema.
U svakom slučaju, nisu stvari, pojave… imenovale njega, nego je ime samo po sebi, duh svetog imena imenovalo njih…
Ime po sebi zna celoviti jezik i svako ime pojedinačno
Ako je stariji onaj ko sve te pojave, radnje, događaje imenuje, od samih imena tih pojava, radnji, događaja koje daje, kakva je tek sveobuhvatna punoća, „raspon” njegovog imena, imanja duha pre svega sveta i pre svakog drugog imena, reči, pojma iz koga idu sva zvanja, znanja, imenovanja?
Samo iz njega sve reči jezika imaju sva svoja značenja.
Tajna reči je tajna imena, a tajna imena ime po sebi koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakve znanja.
SVETO IME
Iako može biti dosta ljudi sa istim imenom, niko neće prihvatiti da je njegovo ime nešto spoljašnje nego najizvornije unutrašnje, sa čim poistovećuje svoju ličnost.
I kao što se niko ne zna samo po reči čovek, nego po vlastitom imenu, tako se ni Bog ne poznaje samo po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, znanje svetog imena Božijeg.
Svakako da i onaj ko sve imenuje ima svoje ime.
Ko (može) njega da imenuje?
Kako opisati, izraziti našim imenom onoga koji ima duhom sve naše misli, osećaje dela, sve moguće stvari, pojave, događaje, doživljaje?
Kakvo je to Sveto ime za imanje duha, pre svih drugih imena.
Kakvo je duhovna punoća Svetog imena od koga dolaze sve reči, sva imenovanja?
Iz Svetog imena ishodi Duh istine, sve znanje, poznanje.
Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, odluke, dela.
Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.
U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi
[1] Ovo je samo deo šireg rada Metafizika Jezika-izbor na ovom sajtu: www. filozof.rs
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković