Суверенитет код Хобса и Русоа

Аутор: Томислав Новаковић

 

Суверенитет код  Хобса[1]

 

„У монархији је моћ суверена исто што и моћ свих поданика, и моћ свих поданика исто што и моћ суверена.“[2]

Већ на почетку своје књиге Ливијатан, Хобс закључује  природном стању, без организоване заједнице, државе све дозвољено; да је„да је човек човеку вук“  то јест, да се између човека и човека води борба без икаквих правила и  да постоји само право јачег. „Очигледно је да се људи, док живе без једне заједничке власти која их све држи у страху,  живе у оном стању које се назива рат, и то такав рат у коме је сваки човек против сваког човека.“[3] У том  стању рата сваког против сваког, ниједан човек не може бити безбедан;  никоме није ништа сигурно,  а сви су у могућем губитку. „Док траје то природно право сваког човека на све, све дотле не може бити никакве сигурности ни за једнога човека, ма колико јак и мудар био.“[4]

Све је у том рату дозвољено, појединци су окренути себи, своме интересу и борби за одржањем. У том безвлашћу друштво и не постоји нити правда и неправда имају било каквог смисла. „Својствено је томе рату сваког човека против свакога човека још и то да у њему ништа не може бити неправо. Где нема заједничке власти, ту нема права. Где нема права ту нема ни неправде. Сила и неправда у рату су две основне врлине. Правда и неправда не спадају у особине ни тела ни духа. То су својства која се везују за човека у друштву, не у самоћи“.[5]

Ипак, иако је тај рат свих против свих природно стање у одржању живота, Хобс ипак, закључује да је то стање неодрживо за даљи опстанак човека, и да, свакако, треба тежити миру као нужном међу људима, а рату прибећи само ако је мир угрожен па га треба повратити. „Сваки човек треба да тежи за миром све дотле док се нада да ће га постићи, а кад не може да га добије, да може тражити и употребити сва средства и све користи рата.“[6]

Зато је по њему нужно да људи, ради сопствене сигурности и безбедности изађу из тог природног стања рата свих против свих, и природног права одржањем и успоставе договор о заједничком животу у држави. По том уговору (договору) се свако од њих лишава свог природног права –  у коме је због одржања живота свако у рату против сваког све могуће и  нико не може бити сигуран – у корист организоване заједнице државе. Природно право за одржањем, као право сваког појединца се сада преноси на државу која треба да штити личност и средства за одржање сваког појединца, како једног од другог, тако и све скупа од могућег завојевача споља. Тако су људи су нужно приморани да ради своје заједничке одбране и сопствене безбедности ограниче своју природну слободу и своје природно право само сопствене користи, у корист грађанског права и организованог живота у држави на корист свих.[7]

„Човек је спреман, ако су и други исто тако спремни, уколико то сматра потребним за мир и за своју одбрану, да напусти оно своје право на све ствари и да се задовољи са онолико слободе према другим људима колико је и он вољан да другим људима против себе призна. Јер док сваки човек задржава право да чини све што му се свиђа сви људи су у стању рата.“[8] То одрицање, напуштање природног права је уједно и преношење права на другог; на једног човека владара, или повлашћен скуп људи, који ће путем већине гласова све њихове воље да сведе на једну вољу.  То „Узајамно преношење права јесте оно што људи обично називају уговором.“[9]   

Сви појединци добровољно пристају, да ради сопственог одржања изађу из природног стања рата свих против свих, одрекну се своје суверене слободе и природног права и тиме га прећутним, неписаним уговором пренесу у име свих једном владару изнад свих. Појединци ограничавају своју неограничену слободу у природном стању где ратују сви против свих и важи само право јачег и настављају да живе у оквирима организоване заједнице у држави, по основама грађанског права и моралних закона. И у таквој заједници само владар  остаје у оквиру природног права и закона јачег, да својом неограниченом слободом, и пуном природном снагом држи и одржава суверену власт на корист и добробит целе заједнице и највећу снагу свих. „Да сваки појединац потчини своју вољу вољи носиоца заједничке личности, а своје расуђивање његовом расуђивању. То је нешто више него пристанак или сагласност. То је стварно јединство свих појединаца у једној истој личности створено споразумом сваког са сваким...Кад се тако учини, онда се мноштво људи на тај начин сједињено у једну личност, назива држава.“[10]

Очигледно је да је главни Хобсов доказ о сувереној вољи једног у име свих и једног изнад свих (апсолутном праву владара), јесте да баш зато што су се сви лишили свог природног права,  моћи природне слободе и одбране и пренели га једном човеку,  да сада тај владар мора и даље остати у природном праву, природној моћи и природној слободи. То је сада борба за одржањем целине, пуне снаге моћи и слободе целине. „Једини начин да се успостави таква заједничка власт која може бити способна да људе брани од завојевача споља и од повреда које једни другима наносе и да их обезбеди,.. јесте да све своје моћи и сву своју снагу повере једином човеку или једном скупу људи који ће моћи све њихове воље путем већине гласова да сведе на једну вољу. Сви су се појединци друштвеним уговором одрекли природног права и природне да би кроз једног појединца који остаје у њима, уместо борбе сваког са сваким, сви скупа у остали по једној сувереној власти у пуном природном праву и закону јачег,  као сви удови, органи у једном срцу, глави  телу у једној држави били заједно јачи у свом одржању и ширењу и истовремено у грађанској закону и слободи равноправни. Ова јединствена воља – апсолутна власт  сабраној у једној личности, владару који остаје у природном праву и закону јачег се не може делити, нити бити  подређена никаквим законима, никаквој скупштини. Суштина природног права је одржање живота сопственог тела, или одржање породице. .[11] Иако су се сви одрекли природног стања неограничене слободе и права јачег и напустили стање „рата сваког против сваког“ ради живота у држави,  један мора и даље остати у природном праву и закону јачег, да би сви скупа и дање остали у природном праву, али не окренути једни против других, него кроз једног у име свих и једног изнад свих на заједничку корист и највеће добро свих. Као што се глава слободно влада над телом,  брине по природи ствари над свим деловима тела, тако  један суверен краљ, слободно владајући над собом, бринући се по природном праву за себе, слободно влада над целом државом, брине по природи ствари за целу државу (све њене делове).

 Слично економским правилима слободног тржишта Адама Смита касније, иако се појединци поводе за својим приватним интересима, та приватна иницијатива води,  чак  и да они то не желе,  до опште користи,  тако и овде, један појединац, суверен краљ, поведећи се личним интересима, првостепеног  закона за одржањем и природном слободом права јачег, доприности на тај начин општој користи, развоју, јачању целе државе, грађанској слободи, и сигурности, благостању, добробити  свих појединаца.

Власт остаје јединствена само унутар једне суверене воље као једна главе над једним телом за  јединство целе државе и њен опстанак  у природном закону јачег и пуном природном праву. Природно право, закон делује изнад грађанских закона, у оквиру одржања и ширења живота у јединственој вољи душе, тела, неподељеној живој целини главе, срца, свих удова, „Врховна власт не може да се измени нити да се отуђи; ограничити је уништити. Бесмислено је и противуречно је да суверен даје себи претпостављеног.“[12]

Овај Хобсов доказ врло је тешко критиковати.

 „Суверен једне државе, било да је скупштина или један човек није потчињен грађанском закону. Јер пошто има власт да доноси и укида законе, он може кад му је воља, да се ослободи оних закона који му сметају и да донесе нове... Јер онај је слободан ко може да буде слободан кад хоће. И није могуће ни за једно лице да буде обавезно самом себи, јер онај ко може да веже може и да разрешава, и зато онај ко је обавезан само према самом себи није уопште обавезан.“[13] Суверен је мора бити изнад грађанских закона и судства; јер, као што су грађанско право и грађански закони закони утемељени на природном праву и природним законима и слободи, тако је и воља сваког грађанина и грађански закон утемељена у природном праву и слободи једне суверене воље.  И управо ради сигурности и безбедности свих, то поштовање природног закона, одржања живота и омогућавања услова за његово одржавање нужно тражи  да сама држава,  владар као појединац који је представља, остане у оквиру пуног природног права и суверене воље, пуне моћи и пуне слободе.

 „Суверен је потчињен природним законима, јер су ти закони божански, и не може их укинути ниједан човек, ниједна држава. Али он није потчињен оним законима које ствара сам суверен, то јест законима које држава ствара. Јер бити потчињен законима значи бити потчињен држави, то јест сувереном представнику, то јест самоме себи. То није потчињеност законима, већ слобода од закона. Та заблуда, зато што ставља законе изнад суверена, ставља изнад њега и једног судију и једну власт која ће га кажњавати. А то значи створити једног новог суверена, па затим из истог разлога једног трећег, да би кажњавао оног другог, и тако непрекидно без краја, све док не дође до збрке у држави и њеног распада.“ [14]

Ипак и та суверена воља има границе; као што не може појединац уништавати сопствени живот или средства његовог одржања, тако никаква суверена власт не може човеку одузети његово право на живот и нарушити услове његовог одржања јер је ради заштите живота сваког појединца и  омогућавања услова његовог одржавања та суверена воља  и успостављена.

„По природном закону је забрањено човеку да чини оно чиме се уништава живот, или се одузимају средства за одржавање живота и да пропушта оно чиме би, по његовом мишљењу живот могао најбоље да се одржи.“[15] Сваки човек по природном праву има право да штити свој живот ако му је он угрожен или и основне слободе које су услов његовог одржања и ширења.  „Ниједан човек не може пренети или напустити своје право да се спасава од смрти или од рана или од лишења слободе, јер је избегавање тога управо једини разлог за напуштање било кога права.“[16] И пошто су „споразуми без силе мача само празне речи“, нужно је да суверен, да би могао да одбрани целу заједницу, себе и сваког грађанина од спољњег и унутрашњег непријатеља, да има у својој потпуној власти све потребне службе за одржање сувере власти: војске, полиције, судства. 

Свака друга власт, заснована на представницима уместо на монарху, која нема пуну сувереност за Хобса  и није власт; таква власт се дели и умањује, и често не представља све поданике, и нема ни суверенитет ни пyни легитимитет. „У политичким телима је власт представника увек ограничена а границе јој прописује суверена власт. Јер неограничена власт је апсолутна сувереност. А суверен у једној држави је апсолутни представник свих поданика и зато нико други не може бити представник ни једног дела њиховог до само онолико колико то суверен допусти.“[17] 

Ако би људи удружили, али не би сву суверену власт предали једном, него се определили да сами владају, било сви у скупштини, било преко изабраних представника, то би по Хобсу имало многе слабости. Пошто људи о многим питањима имају различито мишљење, тешко се договарају јер свако  вуче на своју страну, и нису заједно јачи, него  слабији. У случају напада морају да се бране и један од другог и од заједничког непријатеља, па таква власт доноси више штете него користи.  „Од удруживања не могу да очекују ни одбрану, ни заштиту ни од заједничког непријатеља, ни од неправа које би један другом чинили. Јер будући различитог мишљења о најбољој употреби и примени своје снаге, они један другом не помажу, већ се међусобно ометају и узајамним супростављањем слабе своју снагу тако да она потпуно нестаје.“[18]

            Зато се, наспрам аристократије и демократије, Хобс безрезервно опредељује за монархију. Монарх има једну и јединствену вољу, унутар себе много више сагласну него један скуп изабраних, или скуп свих. Како владар остаје у оквиру божанског, природног права и слободе, дакле поседује сва права и све слободе, има све што му је потребно и много више од тога, његову слободну вољу не може нико угрозити, нити се она мора некоме прилагодити; она остаје једна и јединствена, може потпуно, свом снагом да делује и одлучује. „Монарх не може да буде несагласан са самим собом, из зависти или из интереса.“[19]

Краљ слободно може узети најбоље и најпаметније за саветнике; његове одлуке не зависе од састанака скупштине или од саглашавања другим представницима власти. Како владар има све што му је потребно и много више од тога, на један начин све у држави припада њему, он је као владар власник целе државе и када се брине за себе, брине се за државу као за нешто своје. А када уместо краља владају изабрани представници, они врло често у име личног интереса, или интереса групе  коју предсављају запостављају интерес целовите државе. То јест, када краљ краљ води рачуна о свом личном интересу, он  нужно води рачуна и о интересу свих, или  када као краљ у име целог народа води бригу о свима, целој држави, он по природи ствари брине и о свом приватном, личном интересу. 

„И кад монархију поредимо са друге две врсте, можемо да приметимо: прво, ма ко да је носилац личности народа, или да је један од чланова скупа који је носилац те личности је у исти мах носилац своје сопствене природне личности. И мада се он у својој политичкој личности ствара за остварење општег интереса, ипак је он више или бар не мање брижљив да оствари своје посебно лично добро, добро своје породице, својих сродника и пријатеља. и најчешће, ако се деси да јавни интерес смета приватном, онда он даје предност приватном интересу, јер страсти су људске обично јаче од разума. Отуда следује: где су јавни и приватни интерес најчешће сједињени, тамо је за јавни интерес највише учињено. У монархији је приватни интерес истоветан са јавним.“[20]

Природно право и природни закон је оличен у одржању тела у животу као нераздељивом јединству свих органа, удова. Управо је у тој биолошкој основи једне воље душе, тела суштина живота и природног права и закона одржања. Зато, сходно томе и  власт једне јединствене воље у  јакој држави свих мора бити оличена у једном срцу, души (вољи), глави (разуму, свести) у пуном природном праву и слободи за одржање целе заједнице у органском јединству на пуни просперитет и корист свих. Као што су  једним срцем, главом повезани удови у органском јединству да би цело тело било јако и живо тако је у сувереној власти јаког појединца који остаје у природном праву и слободи природно обједињена цела држава. Само тако у  природној праву и слободи и закону јачег  (јаком слободном, сигурном, безбедном владару) утемељује одржање целе слободне државе, тек гарантује грађански закон и право – слободан, сигуран, безбедан, просперитетан живот сваком појединцу.  

 

 Суверенитет код Русоа

 

„Човек се рађа слободан а свуда је у оковима. Онај који верује да је господар других уистину је више роб од свих.“[21]

За Русоа је несумљива чињеница да се човек рађа слободан, и да је власт једног човека над другим неприродна. Да је слободна воља суштинско право и обавеза човека. Та се слобода, као суверено право и суштина сваког поједнинца не сме нарушити; човек се ње не сме одрећи, нити је другоме предати. Као што се човек не може својевољно одрећи свога живота, угрозити само тело, живот, исто се тако не може одрећи своје слободе, предати је другом,  а да остане и даље човек. „Одрећи се своје слободе, значи одрећи се свог својства човека,  човечанских права, чак и својих дужности; није могућа никаква одштета за онога који се свега одриче. Тако одрицање није у складу са људском природом; одузети сваку слободу својој вољи значи одузети сваку моралност својим делима. Најзад, узалудан је и противуречан сваки споразум  који подразумева са једне стране апсолутну власт, а са друге безграничну покорност.“[22]

Рат свих против свих, о коме говори Хобс, није, по Русоу, природно стање човека. „Рат, дакле, није однос човека према човеку, већ државе према држави...Свака држава може за непријатеље да има само друге државе а не људе.“[23] Чак и у рату државе са државом, где важи право јачег, не ратује човек са човеком, него војник са војником. Он  полази потпуно од другачијег описа природног стања од Хобса и разлога који тера људе да се друштвеним уговором сагласе на заједничко живљење у држави. „Претпоставимо да су људи доспели у положај у коме препреке које ометају њихово самоодржање у природном стању превазилазе снаге које свако појединац може да употреби да се у томе стању одржи.“[24] Првостепени разлог заједничког живота у држави је тежак положај у природном стању, због кога су људи, ради сопственог одржања, нужно упућени једни на друге.

 Али за разлику од Хобса, за кога је заједнички живот у држави, по грађанском праву могућ само ако се сви појединци одрекну своје личне слободе задате по природном праву и предају једном у име свих и једном изнад свих, Русо сматра да се управо на неотуђивој слободе сваког појединца треабло  организовати грађански живот, утемељити слободна држава на заједничку корист  свих.

„Наћи један облик удруживања који би бранио и штитио свом заједничком снагом личност и добра сваког члана друштва, и кроз који би свако, удружен са свима, ипак слушао само себе, и тако остао исто толико слободан као пре. Такав је основни проблем чије решење пружа друштвени уговор.“[25] Тим саглашавањем људи пристају на заједнички живот у држави. прелазе из природног стања у уговорно, грађанско стање, из природних закона у грађанске, моралне законе.

То прихватање друштвеног уговора, с којим се сваки појединац саглашава са другим појединацима у заједнички живот у држави никако не значи да човек има право да се лиши властите  воље и суверене слободе као неотуђиве суштине и преда другом да влада уместо њега. Уколико би појединци, као што то саветује Хобс, иако на то немају право, сав свој суверенитет пренели другом,  да влада уместо њих, тај поступак је противуприродан, и та власт никако није сигурна, јер у њој не учествује закон. Природни закон и грађански закон у задњем случају морају бити обједињени; грађанско право је утемељено у природном праву;  гарант суверене и слободне државе само може бити неотуђиви суверенитет и  слобода сваког појединца, а саглашавање свих у оштој вољи је услов једне заједничке суверене власти и слободе.

Тражи се један облик друштва који ће природно право и неотуђиву сслободу сваког појединца на сопствену личност и одржање и ширење живота, искористити на заједничку корист и суверену слободу свих. Појединци у том удруживању никако не требају изгубити оно суштинско што имају, него, напротив, идући ка бољем требају  још нешто добити. Слободна воља и лична добра сваког појединца не би удруживањем требала никако бити нарушена, него само још више заштићена и афирмисана.  Друштвени уговор, као суштина удруживања, чак треба да омогући да се сачувају сва добра која се имају и пре удруживања и да се још нека додају – иначе удруживање нема смисла. Тачније, то удруживање треба да се заснива на истом добру које појединци већ поседују, то јест  да се на основу неотуђиве личне слободе, имања и способности (као  добра које већ имају) организује заједничи живот ка највишем добру у држави.

Свакако, Русо се слаже са Хобзом, да се неких права у природном животу човек мора лишити, да би био могућ заједнички живот у држави. Суштина је да природно право буде замењено грађанским правом, да човек прихвати моралне законе као своју другу природу. Уместо природних нагона и права јачег који владају у природном стању, успоставља се закон правде и  грађанско право као гарант слободне воље и једнакости свих пред законом. Међутим, ма колико био јак појединац на власти,  он ту своју власт мора утемељити на законима, своју снагу на праву,  послушност  појединца на његовој слободној вољи. „Најјачи никад није довољно јак да увек буде господар, ако не претвори своју снагу у право, а послушност у дужност.“[26]

У природној заједници правда и једнакост постоји само случајно или уопште не постоји; друштвени уговор омогућује да се та једнакост и правда на темељу личне слободе сваког појединца, као основе грађанског прва и закона  као стална успостави. Друштвеним уговором човек губи неограничену слободу да чини све што му је воља, али за узврат добија ограничену, али закониту, грађанску слободу, заштићено право власништва и личну сигурност. „Уместо да уништи природну једнакост, основни уговор, напротив, замењује заједничком једнакошћу неједнакост коју је природа могла створити људима, тако да они, будући да могу да буду неједнаки по снази или обдарености, постају сви једнаки на основу уговора и права.“[27]

Наспрам природног стања где се појединац потпуно препушта себи и покорава само својим нагонима, људи су у држави нужно упућени једни на друге. Зато заједницу тако и треба организовати, да људи што више зависе једни  од других, да се сваки човек све више покорава општој вољи по грађанским законима, сувереној вољи оличеној у држави. Човек сузбија своје природне снаге у корист других моћи које му омогућавају живот у заједници, на тај начин стиче другу природу, моралне законе на место нагона. „Да физичку и самосталну егзистенцију коју смо добили од природе замени моралном егзистенцијом човека као дела целине.“[28] Тај развојни процес се дешава у заједници кроз све већу зависност појединаца, како једних од других, тако и од опште воље оличене у држави;  своја корист све више зависи од  општег добра, опште користи свих; природно право замењује грађанским правом, природна слобода законитом слободом, све док  се у саглашавању опште и посебне воље по начелу правде и једнакости те две воље у идеалном случају не изједначе. Да појединачна, посебна воља потпуно сагласе у једној заједничкој, општој скупштинској вољи израђеној на крају обавезујућим законом. И на крају у једној таквој максимално усаглашеној општој, заједничкој вољи свих појединачних, посебних воља, од свих различитих појединаца – разноврсних схватања, способности, делатности у највећој мери ојача сама држава у грађанском, моралном, војном, економском, политичком, правном, либералном смислу; а са њом, свакако, и сваки појединац.

„Уколико се природне снаге више умртве и униште, уколико су стечене снаге веће и трајније, и утолико је друштвени поредак чвршћи и савршенији; тако да тек кад сваки грађанин није ништа и може нешто да учини само помоћу  свих, и кад је снага коју је стекла  целина једнака збиру или већа од збира пририродних снага свих појединаца, може се рећи да је законодавство стигло до највише тачке савршенства коју може достићи.“[29]

Та грађанска слобода, за разлику од природне слободе, где човек може да ради  све што жели, у заједници укључује друге, је утемељена на развијеним моралним законима, које су људи ради сопственог добра и одржања у заједници сами себи прописали. Човек постаје свестан, да ако се, као и сви остали, одрекне свог појединачног права јачег на основу природног закона и слободе у корист општег, грађанског права и грађанске слободе, по начелу правде и једнакости,  нико неће бити оштећен, или бити у односу на другог у бољем положају, већ се тим начелима омогућава да сви заједно буду на добитку, у далеко повољнијем положају.

Каква је то природно право кад га било које друго право јачег може угрозити, или неограничена слобода, да може да се чини све што се жели кад је било која друга слобода може без казне умањити, угрозити? Али, ако се људи у општој вољи сагласе на живот у држави, по грађанском праву и моралном закону на темељу правде и једнакости, уместо по чистом закону за одржањем и праву јачег, та заједничка суверена воља свих, као најјача снага, постаје одбрана од било које посебне воље, која би узурпирала грађанско право и покушала да угрози било којег појединца или сам живот у држави. „Све те одредбе, правилно схваћене своде се на једну једину: на потпуно одрицање сваког члана друштва свих својих права у корист целе заједнице:јер, најпре, пошто се сваки даје цео, положај је исти за све; а будући да је положај једнак за све нико нема рачуна да га отежа другима.“[30]

То покоравање држави, као оличењу опште вољи није покоравање ниједном појединцу, него је покоравање законима. Суверена воља сваког дела је истоветна са сувереном вољом целине, тако да „свако дајући себе сваком, не даје се ником; а како нема неког члана друштва над којим се не стиче оно исто право које му се даје над својом сопственом особом, то се добија протувредност свега што се губи, као што се стиче више снаге да се сачува оно што се има..Сваки од од нас уноси у заједницу своју личност и целу своју снагу под врховном управом опште воље; и још свакога члана сматрамо као нераздвојан део целине.“[31]

Тој општој вољи, оличеној у држави, на заједничку корист свих, сви се морају повиновати. Природно право и слобода је замењено грађанским правом, и слободом; нагони моралом, а природни закони грађанским законима. „Оно што човек губи друштвеним уговором, то су његова природна слобода и неограничено право на све што га мами и што може да постигне, а оно што добија, то су грађанска слобода и својина над свим што је у његовој држави.“[32]

Русо даље чак тврди да та природна слобода у којој човек често,  без обзира на друге, само слуша своје прохтеве и није слобода, него ропство; а да је права слобода кад је човек сам свој господар, да је тек морална слобода, којом човек успоставља власт над самим собом,  одриче ропство својим прекомерним нагонима, права људска, законита слобода. Тим саглашавањем своје воље и моралних закона људи прелазе из природно стања у уговорно, грађанско стање, пристају на заједнички живот у држави. „Добит од грађанског стања је морална слобода, која једино чини да је човек сам свој, прави господар; јер подстицај самог прохтева, то је роство, а покоравање закону који смо сами себи прописали, то је слобода.“[33]

Главно управно тело у коме се испољава суверена воља свих је заједничка скупштина, на којој сви морају бити присутни и непосредно учествовати у власти. Појединци се договарају и саглашавају по свим општим питањима битним за заједницу и превагом већине доносе одлуке обавезујуће за све. Посебна воља сваког појединца која учесвује у расправи и договору мора да се усагласи са општом вољом, заједничком одлуком обавезном за све. Тако је у непосредној власти у скупштини сваки појединац приморан да своју посебну вољу, често оличену у себичном интересу, ниским побудама, ропству нагонима, прилагоди заједничком интересу; да прихвати општу вољу по моралним принципима највишег добра оличеног  у држави:  „Цело политичко тело ће принудити на послушност свакога онога ко одбије да се повинује општој вољи; што не значи ништа друго до да ће га принудити да буде слободан.“[34]

 

   СУВЕРЕНИТЕТ ЈЕ НЕОТУђИВ И НЕДЕЉИВ

 

Суштинска новина у Русоовом учењу јесте учење о сувереној вољи човека: суверенитет се не може отуђити, ни разделити.

Као што се појединац се не може лишити своје слободне воље, и предати је другом, тако се не може одрећи суверене воље, своје моћи и жеље и потребе  да влада која је једно са том вољом. Слободну вољу, као и власт над собом, коју човек има у природном стању, човек преноси као своју суштину и у заједнички живот са осталим људима у држави. Сходно томе сви људи у држави треба да учествују у власти и то директно и непосредно. „Суверенитет...не може да се отуђи, да суверена, који је само једно колективно биће, не може да представља нико до он сам: власт може да се пренесе али не и воља.“[35]

Како се та суверена воља сваког човека  преноси на државу, она је и даље недељива. Суверенитет мора бити један једини, потпуно недељив и неотуђив, као оличење воље, власти свих појединаца у једној општој вољи, као заједничкој вољи, власти свих. Тачније у томе је њена суштина, да је као једна једина неотуђива и нераздељива; да је само као неотуђива и нераздељива једна једина, што је за Русоа и суштина друштвеног уговора и власти. „Из истог разлога из којег је суверенитет неотуђив, он је и недељив.“[36]

Ниједан појединац не може и не сме одрећи власти, мора у њој сам учествовати непосредно и директно; није могуће чак ни било какво представништво, а камо ли политике партије и странке. „Суверенитет не може имати представнике, и истог оног разлога из којег не може ни да се отуђи; он се у својој битности налази у општој вољи, а општу вољу не може нико замислити: она је или она сама, или друга; средине нема.“[37]

У даљем тексту Русо даје један врло јак доказ против политичких странака.

Сваки појединац у заједничкој скупштини, који учествује у власти, пре него што нешто  предлажи, мора увек имати у виду следећу ствар: да би његов предлог истог трена био прихваћен од других, или касније у даљем току или на крају расправе, он пре тога мора свој посебан интерес ускладити са интересом других, интересом већине или, чак, ако је то могуће, интересом свих. Међутим, када су то уместо њега, на власти политичке партије, странке које га представљају, свако ради сопственог ускополитичког интереса, а не интереса свих, тврдо остаје при своме, вуче на своју страну и споразумно решење није могуће. Када је суверенитет неотуђив и недељив, када сви грађани учествују у сувереној власти, посебна и општа воља, посебан и општи интерес се нужно усаглашавају, а када се суверенитет отуђује и дели то није могуће.

 „Важно је,  дакле, да би се добио изражај опште воље, да нема других друштвених групација у држави и да сваки грађанин изражава само своје мишљење.“[38] Као што је суверенитет  слободне воље појединца неотуђив и недељив над свим његовом деловима тела, тако и друштвени уговор даје суверено право држави над свим њеним члановима. „Као што природа даје свакоме човеку неограничену власт над свим његовим удовима, тако и друштвени уговор даје сваком човеку неограничену власт над свим његовим члановима.“[39]  

Суштина друштвеног уговора, као споразумна веза свих чланова почива на томе што су људи нужно упућени једни на друге, потребни једни другима. Било у заједничком раду, послу, размени, заштити од природног, спољњег, унутрашњег непријатеља; та међусобна зависност, која тера људе да раде једни за друге, доприноси самој суштини државе, да сваки појединац доносећи корист заједници, свима, доноси је самом себи. „Обавезе које нас везују за друштвено тело морамо да поштујемо једино из разлога што су узајамне; а њихова је природа таква да испуњавајући их, не може да се ради за другога, а да се се не ради и за себе.“[40]

За Русоа, дакле, друштвени уговор није неки противприродан акт којим појединци својевољно, или на силу постају подређени, потчињени некој власти у име њих, изнад њих, него један природан споразум на основу правде и једнакости који утемељују грађанско право и законе, оличену у држави као општој вољи, која  афирмише личну слободу сваког појединца на општу корист и пуну слободу свих.

„Што је, дакле, акт суверености? То није споразум између претпостављеног и потчињеног, већ споразум између једног тела и сваког од његових чланова: споразум легитиман, јер му је је основа друштвени уговор; правичан, јер је заједнички свима, користан, јер не може да има за предмет друго до опште добро; чврст, јер му је јемац јавна сила и врховна власт. Докле год су поданици потчињени само таквим погодбама, они се не покравају ником сем својој личној вољи; а питати се докле се простиру одговарајућа права суверена и грађана, то је у ствари питати се до које мере ови могу да се обавезују према себи самима, сваки према свима и сви према сваком.“[41]

Таквим друштвеним уговором појединци нису ништа изгубили, него добили, чак побољшали свој некадашњи положај; уместо несигурности сваког појединца  препуштеног себи, свако има много јаче организован и безбедан живот, много већи заједничку снагу свих. „Јасно је да би крајње погрешно било сматрати да у друштвеном уговору  постоји ма какво истинско самоодрицање од стране појединца, већ да је њихов положај, дејством тог уговора, постао стварно завиднији од оног какав је раније био и да су уместо отуђивања они извршили само једну повољнију размену, добијајући, уместо несигурног и неизвесног живота, бољи и сигурнији живот, уместо природне независности – слободу, уместо моћи да другом нашкоде – своју сопствену безбедност и уместо своје снаге, коју би други могли да савладају, право које друштвено јединство чини непобедивим.“[42]

Праведна држава треба да почива на слободи и једнакости сваког појединца за заједничку добробит свих. И сво законодаваство треба да почивају на тим принципима.  „Ако се тачно истражује у чему се тачно састоји највише добро свих, које треба да буде сврха сваког система законодавства, видеће се да се оно тачно своди на две главне ствари, на слободу и једнакост.“[43]          

Даље Русо разликује законодавну власт, која је за њега сва власт и владу која је само њен представник, њено извршење. Законодавна власт одобрава законе на скупштини на којој морају бити сви присутни. 

Законодавна власт именује владу, као извршно тело. А влада као извршна власт  само представља суверену власт скупштине, који је једина суверена власт целог народа. „Јасно је да у законодавној власти народ не може нико да представља; али он мора и може да буде представљен у извршној власти, која је само примена силе сходно закону.“[44]

То није нека посебна, додатна власт скупштинској власти, иза установења владе, као извршне власти не стоји никакав уговор из кога стоји сав народ, она је само у служби законодавне власти, зато је народ може поставити и опозвати по вољи. „Акт установљења владе није уговор, већ закон; да носиоци извршне власти нису никакви господари народа, већ његови службеници; да их народ може поставити и опозвати кад му се свиди; да не долази у обзир за њих да уговарају, већ да се покоравају.“[45] Суверен је само народ, а никако његов извршни орган, влада. Народ остаје стално исти, а владе се мењају, дакле његова је суверена воља неотуђива и недељива, а влада која се по успешности и неуспешности резултата може по потреби  мењати само извршава скупштинску вољу, једину суверену вољу целог народа. „Влада се погрешно меша са сувереном, чија је она само извршилац.“[46] То је извршни, оперативни орган скупштине који извршава суверену  вољу оличену у законима које је цео народ донео.

Скупштина не одлучује о појединачним случајевима, него само о општим, зато су ту закони и судије да из општих принципима оличеним у законима примене на сваки посебан, појединачан случај. „На тај начин, исто онако као што посебна воља не може да представља посебну вољу, и општа воља са своје стране мења своју природу кад решава о појединачном предмету и не може, као општа, да се изјасни ни о каквом човеку, ни о каквој појединачној чињеници.“[47] Суверена воља народа живи у законима које је сам народ донео, сва је друштвена моћ садржана у њима.  „Владајућа воља владаочева није, или не може да буде друго до општа воља, односно закон; његова моћ само је општа друштвена моћ сконцентрицана у њему.“[48] „Скупштине се састају што чешће, извршна власт власт делује по потреби, али закони, који представљају суверену вољу народа непрекидно.“ Зато је врло битно да се донесу што бољи закони и да се усавршавају док не постану најбољи могући.

Сваки је грађанин, као код Аристотела, истовремено и поданик и суверен, треба подједнако да поштује и закон и слободу, мора да зна да слуша и заповеда; те се две ствари у задњем степену изједначују. „Јер је суштина политичког у складу између послушности и слободе; а речи поданик и суверен истоветне су корелације, које се сједињују у изразу грађанин.“ Сваки појединац мора као суверен да научи да доноси закона, и да као поданик живи у складу са њима да пази да се они спроводе.

Какав ће бити облик владе, то у суштини није битно, ту се Русо поводи за Монтескјеом, па каже да то зависи од величине државе. Најмањим државама погодује демократска владавина, средњим аристократска а највишим краљевина. „Нема једног јединог и апсолутног облика владе, већ да може да буде исто толико различитих влада по својој природи, колико и различитих држава по величини.“[49] Битно је да је суверен увек цео народ, скуштина која доноси законе. Те законе свакако пишу најмудрији у држави, али Русо мисли да они који их пишу законе не треба да буду у извршној власти. „Онај ко заповеда људима не треба да ствара законе, онај ко ствара законе не треба да заповеда људима.“[50]

Ипак, Русо закључује, да иако је демократија најсавршенији облик владавине, њена начела траже велике врлине која далеко превазилазе  обичног човека, па у крајњем случају није за људе „Да постоји какав народ богова, он би собом управљао демократски. Тако савршена влада није за људе.“[51]

Аристократски облик владе би био добар када не би био наследан, и када би то стварно били аристократе по духу и моралу. „Најбоље и наприродије уређење је оно где мудри управљају гомилом, ако постоји могућност да ће управљати у њену а не у сопствену корист.“[52]

Када је влада краљевска, и један човек треба да управља великом државом, он мора да поставља своје заступнике, што умањује контролу и успешност власти.  „Али, ако је тешко да се добро управља великом државом још је много теже да се њом добро управља један једини човек; свако зна шта се дешава када краљ поставља своје заступнике.“[53]

Русо изричито тврди да је само друштвени уговор основа заједнице и да је сваки касније писани устав или закон подређен овом најстаријем, неписаном. „Постоји само један уговор у држави, то је уговор о удруживању у њу у њу: он сам искључује све друге. Нико не би могао замислити никакав други друштвени уговор који не би био повреда тога првога.“[54] Овај је неписани друштвени уговор утемељен на човековој слободи и достојанству и не може бити подређен никаквим писаним законима који би човеку одузели његово суверено право власти које  му је природи дато а да се не наруши праведна заједница у држави. „Постоји један једини закон који, по самој својој природи  тражи општи пристанак; то је друштвени уговор, јер је удруживање у грађанско друштво најдобровољнији акт на свету; пошто је сваки човек рођен слободан и господар самога себе, нико не може без његовог слободног пристанка да га потчини, ма под каквим изговором то било..Кад је држава установљена, пристанак се даје самим актом настањивања; становати на територији једне државе, значи потчинити се суверенитету.“[55]      

            Русо на крају, чак, полазећи од своје основне поставке: да је сваки човек рођен слободан и да треба да буде господар самог себе, то ставља испред самог друштвеног уговора. Да би одбранио неотуђиву слободу и достојанство појединца  од било какве могућности да их неко узурпира, злоупотреби, тиме што ће га потчинити самовољном влашћу, или писаним, неписаним законима, на крају закључује: „Да у држави нема никаквог основног закона који се не би могао опозвати па био то и сам друштвени уговор.“[56]

 

 

 

---

[1]За више из политичке филозофије уопште погледати сајт: www. filozof.rs  

[2] Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, стр. 162

[3] Исто,  стр.108

[4] Исто, стр. 112.

[5] Исто, стр. 110.

[6] Исто, стр. 112.

[7] Свакако да се та  „рат сваког против сваког“ наставља у скривеном стању  и касније  у држави, само што га сила власти са својим органима контролише и обуздава. 

[8] Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, стр. 113.

[9] Исто, стр. 115.

[10] Исто, стр. 151.

[11] Исто, стр. 151.

[12] Исто, стр. 112.

[13] Исто, стр. 234.

[14] Исто, стр. 288

[15] Исто, стр. 111.

[16] Исто, стр. 122.

[17] Исто, стр. 198

[18] Исто, стр. 149.

[19] Исто, стр. 166.

[20] Исто, стр. 166.

[21] Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, стр. 27.

[22] Исто, стр. 31

[23] Исто, стр. 32

[24] Исто, стр. 35.

[25] Исто, стр. 35.

[26] Исто, стр. 30.

[27] Иѕто, стр. 42.

[28] Исто, стр. 54.

[29] Исто, стр. 54.

[30] Исто, стр. 35.

[31] Исто, стр. 36.

[32] Исто, стр. 36.

[33] Исто, стр. 38.

[34] Исто, стр. 38.

[35] Исто, стр. 43.

[36] Исто, стр. 44.

[37] Исто, стр. 95.

[38] Исто, стр. 46.

[39] Исто, стр. 47.

[40] Исто, стр. 47.

[41] Исто, стр. 48.

[42] Исто, стр. 49.

[43] Исто, стр. 62.

[44] Исто, стр. 95.

[45] Исто, стр. 98.

[46] Исто, стр  68.

[47] Исто. стр. 48.

[48] Исто, стр. 70.

[49] Исто, стр. 97.

[50] Исто, стр. 55.

[51] Исто, стр 75.

[52] Исто, стр. 76.

[53] Исто, стр 79.

[54] Исто, стр.  97.

[55] Исто, стр. 104.

[56] Исто, str.  99.