Suverenitet kod Hobsa i Rusoa

Autor: Tomislav Novaković

 

Suverenitet kod  Hobsa[1]

 

„U monarhiji je moć suverena isto što i moć svih podanika, i moć svih podanika isto što i moć suverena.“[2]

Već na početku svoje knjige Livijatan, Hobs zaključuje  prirodnom stanju, bez organizovane zajednice, države sve dozvoljeno; da je„da je čovek čoveku vuk“  to jest, da se između čoveka i čoveka vodi borba bez ikakvih pravila i  da postoji samo pravo jačeg. „Očigledno je da se ljudi, dok žive bez jedne zajedničke vlasti koja ih sve drži u strahu,  žive u onom stanju koje se naziva rat, i to takav rat u kome je svaki čovek protiv svakog čoveka.“[3] U tom  stanju rata svakog protiv svakog, nijedan čovek ne može biti bezbedan;  nikome nije ništa sigurno,  a svi su u mogućem gubitku. „Dok traje to prirodno pravo svakog čoveka na sve, sve dotle ne može biti nikakve sigurnosti ni za jednoga čoveka, ma koliko jak i mudar bio.“[4]

Sve je u tom ratu dozvoljeno, pojedinci su okrenuti sebi, svome interesu i borbi za održanjem. U tom bezvlašću društvo i ne postoji niti pravda i nepravda imaju bilo kakvog smisla. „Svojstveno je tome ratu svakog čoveka protiv svakoga čoveka još i to da u njemu ništa ne može biti nepravo. Gde nema zajedničke vlasti, tu nema prava. Gde nema prava tu nema ni nepravde. Sila i nepravda u ratu su dve osnovne vrline. Pravda i nepravda ne spadaju u osobine ni tela ni duha. To su svojstva koja se vezuju za čoveka u društvu, ne u samoći“.[5]

Ipak, iako je taj rat svih protiv svih prirodno stanje u održanju života, Hobs ipak, zaključuje da je to stanje neodrživo za dalji opstanak čoveka, i da, svakako, treba težiti miru kao nužnom među ljudima, a ratu pribeći samo ako je mir ugrožen pa ga treba povratiti. „Svaki čovek treba da teži za mirom sve dotle dok se nada da će ga postići, a kad ne može da ga dobije, da može tražiti i upotrebiti sva sredstva i sve koristi rata.“[6]

Zato je po njemu nužno da ljudi, radi sopstvene sigurnosti i bezbednosti izađu iz tog prirodnog stanja rata svih protiv svih, i prirodnog prava održanjem i uspostave dogovor o zajedničkom životu u državi. Po tom ugovoru (dogovoru) se svako od njih lišava svog prirodnog prava –  u kome je zbog održanja života svako u ratu protiv svakog sve moguće i  niko ne može biti siguran – u korist organizovane zajednice države. Prirodno pravo za održanjem, kao pravo svakog pojedinca se sada prenosi na državu koja treba da štiti ličnost i sredstva za održanje svakog pojedinca, kako jednog od drugog, tako i sve skupa od mogućeg zavojevača spolja. Tako su ljudi su nužno primorani da radi svoje zajedničke odbrane i sopstvene bezbednosti ograniče svoju prirodnu slobodu i svoje prirodno pravo samo sopstvene koristi, u korist građanskog prava i organizovanog života u državi na korist svih.[7]

„Čovek je spreman, ako su i drugi isto tako spremni, ukoliko to smatra potrebnim za mir i za svoju odbranu, da napusti ono svoje pravo na sve stvari i da se zadovolji sa onoliko slobode prema drugim ljudima koliko je i on voljan da drugim ljudima protiv sebe prizna. Jer dok svaki čovek zadržava pravo da čini sve što mu se sviđa svi ljudi su u stanju rata.“[8] To odricanje, napuštanje prirodnog prava je ujedno i prenošenje prava na drugog; na jednog čoveka vladara, ili povlašćen skup ljudi, koji će putem većine glasova sve njihove volje da svede na jednu volju.  To „Uzajamno prenošenje prava jeste ono što ljudi obično nazivaju ugovorom.“[9]   

Svi pojedinci dobrovoljno pristaju, da radi sopstvenog održanja izađu iz prirodnog stanja rata svih protiv svih, odreknu se svoje suverene slobode i prirodnog prava i time ga prećutnim, nepisanim ugovorom prenesu u ime svih jednom vladaru iznad svih. Pojedinci ograničavaju svoju neograničenu slobodu u prirodnom stanju gde ratuju svi protiv svih i važi samo pravo jačeg i nastavljaju da žive u okvirima organizovane zajednice u državi, po osnovama građanskog prava i moralnih zakona. I u takvoj zajednici samo vladar  ostaje u okviru prirodnog prava i zakona jačeg, da svojom neograničenom slobodom, i punom prirodnom snagom drži i održava suverenu vlast na korist i dobrobit cele zajednice i najveću snagu svih. „Da svaki pojedinac potčini svoju volju volji nosioca zajedničke ličnosti, a svoje rasuđivanje njegovom rasuđivanju. To je nešto više nego pristanak ili saglasnost. To je stvarno jedinstvo svih pojedinaca u jednoj istoj ličnosti stvoreno sporazumom svakog sa svakim...Kad se tako učini, onda se mnoštvo ljudi na taj način sjedinjeno u jednu ličnost, naziva država.“[10]

Očigledno je da je glavni Hobsov dokaz o suverenoj volji jednog u ime svih i jednog iznad svih (apsolutnom pravu vladara), jeste da baš zato što su se svi lišili svog prirodnog prava,  moći prirodne slobode i odbrane i preneli ga jednom čoveku,  da sada taj vladar mora i dalje ostati u prirodnom pravu, prirodnoj moći i prirodnoj slobodi. To je sada borba za održanjem celine, pune snage moći i slobode celine. „Jedini način da se uspostavi takva zajednička vlast koja može biti sposobna da ljude brani od zavojevača spolja i od povreda koje jedni drugima nanose i da ih obezbedi,.. jeste da sve svoje moći i svu svoju snagu povere jedinom čoveku ili jednom skupu ljudi koji će moći sve njihove volje putem većine glasova da svede na jednu volju. Svi su se pojedinci društvenim ugovorom odrekli prirodnog prava i prirodne da bi kroz jednog pojedinca koji ostaje u njima, umesto borbe svakog sa svakim, svi skupa u ostali po jednoj suverenoj vlasti u punom prirodnom pravu i zakonu jačeg,  kao svi udovi, organi u jednom srcu, glavi  telu u jednoj državi bili zajedno jači u svom održanju i širenju i istovremeno u građanskoj zakonu i slobodi ravnopravni. Ova jedinstvena volja – apsolutna vlast  sabranoj u jednoj ličnosti, vladaru koji ostaje u prirodnom pravu i zakonu jačeg se ne može deliti, niti biti  podređena nikakvim zakonima, nikakvoj skupštini. Suština prirodnog prava je održanje života sopstvenog tela, ili održanje porodice. .[11] Iako su se svi odrekli prirodnog stanja neograničene slobode i prava jačeg i napustili stanje „rata svakog protiv svakog“ radi života u državi,  jedan mora i dalje ostati u prirodnom pravu i zakonu jačeg, da bi svi skupa i danje ostali u prirodnom pravu, ali ne okrenuti jedni protiv drugih, nego kroz jednog u ime svih i jednog iznad svih na zajedničku korist i najveće dobro svih. Kao što se glava slobodno vlada nad telom,  brine po prirodi stvari nad svim delovima tela, tako  jedan suveren kralj, slobodno vladajući nad sobom, brinući se po prirodnom pravu za sebe, slobodno vlada nad celom državom, brine po prirodi stvari za celu državu (sve njene delove).

 Slično ekonomskim pravilima slobodnog tržišta Adama Smita kasnije, iako se pojedinci povode za svojim privatnim interesima, ta privatna inicijativa vodi,  čak  i da oni to ne žele,  do opšte koristi,  tako i ovde, jedan pojedinac, suveren kralj, povedeći se ličnim interesima, prvostepenog  zakona za održanjem i prirodnom slobodom prava jačeg, doprinosti na taj način opštoj koristi, razvoju, jačanju cele države, građanskoj slobodi, i sigurnosti, blagostanju, dobrobiti  svih pojedinaca.

Vlast ostaje jedinstvena samo unutar jedne suverene volje kao jedna glave nad jednim telom za  jedinstvo cele države i njen opstanak  u prirodnom zakonu jačeg i punom prirodnom pravu. Prirodno pravo, zakon deluje iznad građanskih zakona, u okviru održanja i širenja života u jedinstvenoj volji duše, tela, nepodeljenoj živoj celini glave, srca, svih udova, „Vrhovna vlast ne može da se izmeni niti da se otuđi; ograničiti je uništiti. Besmisleno je i protivurečno je da suveren daje sebi pretpostavljenog.“[12]

Ovaj Hobsov dokaz vrlo je teško kritikovati.

 „Suveren jedne države, bilo da je skupština ili jedan čovek nije potčinjen građanskom zakonu. Jer pošto ima vlast da donosi i ukida zakone, on može kad mu je volja, da se oslobodi onih zakona koji mu smetaju i da donese nove... Jer onaj je slobodan ko može da bude slobodan kad hoće. I nije moguće ni za jedno lice da bude obavezno samom sebi, jer onaj ko može da veže može i da razrešava, i zato onaj ko je obavezan samo prema samom sebi nije uopšte obavezan.“[13] Suveren je mora biti iznad građanskih zakona i sudstva; jer, kao što su građansko pravo i građanski zakoni zakoni utemeljeni na prirodnom pravu i prirodnim zakonima i slobodi, tako je i volja svakog građanina i građanski zakon utemeljena u prirodnom pravu i slobodi jedne suverene volje.  I upravo radi sigurnosti i bezbednosti svih, to poštovanje prirodnog zakona, održanja života i omogućavanja uslova za njegovo održavanje nužno traži  da sama država,  vladar kao pojedinac koji je predstavlja, ostane u okviru punog prirodnog prava i suverene volje, pune moći i pune slobode.

 „Suveren je potčinjen prirodnim zakonima, jer su ti zakoni božanski, i ne može ih ukinuti nijedan čovek, nijedna država. Ali on nije potčinjen onim zakonima koje stvara sam suveren, to jest zakonima koje država stvara. Jer biti potčinjen zakonima znači biti potčinjen državi, to jest suverenom predstavniku, to jest samome sebi. To nije potčinjenost zakonima, već sloboda od zakona. Ta zabluda, zato što stavlja zakone iznad suverena, stavlja iznad njega i jednog sudiju i jednu vlast koja će ga kažnjavati. A to znači stvoriti jednog novog suverena, pa zatim iz istog razloga jednog trećeg, da bi kažnjavao onog drugog, i tako neprekidno bez kraja, sve dok ne dođe do zbrke u državi i njenog raspada.“ [14]

Ipak i ta suverena volja ima granice; kao što ne može pojedinac uništavati sopstveni život ili sredstva njegovog održanja, tako nikakva suverena vlast ne može čoveku oduzeti njegovo pravo na život i narušiti uslove njegovog održanja jer je radi zaštite života svakog pojedinca i  omogućavanja uslova njegovog održavanja ta suverena volja  i uspostavljena.

„Po prirodnom zakonu je zabranjeno čoveku da čini ono čime se uništava život, ili se oduzimaju sredstva za održavanje života i da propušta ono čime bi, po njegovom mišljenju život mogao najbolje da se održi.“[15] Svaki čovek po prirodnom pravu ima pravo da štiti svoj život ako mu je on ugrožen ili i osnovne slobode koje su uslov njegovog održanja i širenja.  „Nijedan čovek ne može preneti ili napustiti svoje pravo da se spasava od smrti ili od rana ili od lišenja slobode, jer je izbegavanje toga upravo jedini razlog za napuštanje bilo koga prava.“[16] I pošto su „sporazumi bez sile mača samo prazne reči“, nužno je da suveren, da bi mogao da odbrani celu zajednicu, sebe i svakog građanina od spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja, da ima u svojoj potpunoj vlasti sve potrebne službe za održanje suvere vlasti: vojske, policije, sudstva. 

Svaka druga vlast, zasnovana na predstavnicima umesto na monarhu, koja nema punu suverenost za Hobsa  i nije vlast; takva vlast se deli i umanjuje, i često ne predstavlja sve podanike, i nema ni suverenitet ni pyni legitimitet. „U političkim telima je vlast predstavnika uvek ograničena a granice joj propisuje suverena vlast. Jer neograničena vlast je apsolutna suverenost. A suveren u jednoj državi je apsolutni predstavnik svih podanika i zato niko drugi ne može biti predstavnik ni jednog dela njihovog do samo onoliko koliko to suveren dopusti.“[17] 

Ako bi ljudi udružili, ali ne bi svu suverenu vlast predali jednom, nego se opredelili da sami vladaju, bilo svi u skupštini, bilo preko izabranih predstavnika, to bi po Hobsu imalo mnoge slabosti. Pošto ljudi o mnogim pitanjima imaju različito mišljenje, teško se dogovaraju jer svako  vuče na svoju stranu, i nisu zajedno jači, nego  slabiji. U slučaju napada moraju da se brane i jedan od drugog i od zajedničkog neprijatelja, pa takva vlast donosi više štete nego koristi.  „Od udruživanja ne mogu da očekuju ni odbranu, ni zaštitu ni od zajedničkog neprijatelja, ni od neprava koje bi jedan drugom činili. Jer budući različitog mišljenja o najboljoj upotrebi i primeni svoje snage, oni jedan drugom ne pomažu, već se međusobno ometaju i uzajamnim suprostavljanjem slabe svoju snagu tako da ona potpuno nestaje.“[18]

            Zato se, naspram aristokratije i demokratije, Hobs bezrezervno opredeljuje za monarhiju. Monarh ima jednu i jedinstvenu volju, unutar sebe mnogo više saglasnu nego jedan skup izabranih, ili skup svih. Kako vladar ostaje u okviru božanskog, prirodnog prava i slobode, dakle poseduje sva prava i sve slobode, ima sve što mu je potrebno i mnogo više od toga, njegovu slobodnu volju ne može niko ugroziti, niti se ona mora nekome prilagoditi; ona ostaje jedna i jedinstvena, može potpuno, svom snagom da deluje i odlučuje. „Monarh ne može da bude nesaglasan sa samim sobom, iz zavisti ili iz interesa.“[19]

Kralj slobodno može uzeti najbolje i najpametnije za savetnike; njegove odluke ne zavise od sastanaka skupštine ili od saglašavanja drugim predstavnicima vlasti. Kako vladar ima sve što mu je potrebno i mnogo više od toga, na jedan način sve u državi pripada njemu, on je kao vladar vlasnik cele države i kada se brine za sebe, brine se za državu kao za nešto svoje. A kada umesto kralja vladaju izabrani predstavnici, oni vrlo često u ime ličnog interesa, ili interesa grupe  koju predsavljaju zapostavljaju interes celovite države. To jest, kada kralj kralj vodi računa o svom ličnom interesu, on  nužno vodi računa i o interesu svih, ili  kada kao kralj u ime celog naroda vodi brigu o svima, celoj državi, on po prirodi stvari brine i o svom privatnom, ličnom interesu. 

„I kad monarhiju poredimo sa druge dve vrste, možemo da primetimo: prvo, ma ko da je nosilac ličnosti naroda, ili da je jedan od članova skupa koji je nosilac te ličnosti je u isti mah nosilac svoje sopstvene prirodne ličnosti. I mada se on u svojoj političkoj ličnosti stvara za ostvarenje opšteg interesa, ipak je on više ili bar ne manje brižljiv da ostvari svoje posebno lično dobro, dobro svoje porodice, svojih srodnika i prijatelja. i najčešće, ako se desi da javni interes smeta privatnom, onda on daje prednost privatnom interesu, jer strasti su ljudske obično jače od razuma. Otuda sleduje: gde su javni i privatni interes najčešće sjedinjeni, tamo je za javni interes najviše učinjeno. U monarhiji je privatni interes istovetan sa javnim.“[20]

Prirodno pravo i prirodni zakon je oličen u održanju tela u životu kao nerazdeljivom jedinstvu svih organa, udova. Upravo je u toj biološkoj osnovi jedne volje duše, tela suština života i prirodnog prava i zakona održanja. Zato, shodno tome i  vlast jedne jedinstvene volje u  jakoj državi svih mora biti oličena u jednom srcu, duši (volji), glavi (razumu, svesti) u punom prirodnom pravu i slobodi za održanje cele zajednice u organskom jedinstvu na puni prosperitet i korist svih. Kao što su  jednim srcem, glavom povezani udovi u organskom jedinstvu da bi celo telo bilo jako i živo tako je u suverenoj vlasti jakog pojedinca koji ostaje u prirodnom pravu i slobodi prirodno objedinjena cela država. Samo tako u  prirodnoj pravu i slobodi i zakonu jačeg  (jakom slobodnom, sigurnom, bezbednom vladaru) utemeljuje održanje cele slobodne države, tek garantuje građanski zakon i pravo – slobodan, siguran, bezbedan, prosperitetan život svakom pojedincu.  

 

 Suverenitet kod Rusoa

 

„Čovek se rađa slobodan a svuda je u okovima. Onaj koji veruje da je gospodar drugih uistinu je više rob od svih.“[21]

Za Rusoa je nesumljiva činjenica da se čovek rađa slobodan, i da je vlast jednog čoveka nad drugim neprirodna. Da je slobodna volja suštinsko pravo i obaveza čoveka. Ta se sloboda, kao suvereno pravo i suština svakog pojedninca ne sme narušiti; čovek se nje ne sme odreći, niti je drugome predati. Kao što se čovek ne može svojevoljno odreći svoga života, ugroziti samo telo, život, isto se tako ne može odreći svoje slobode, predati je drugom,  a da ostane i dalje čovek. „Odreći se svoje slobode, znači odreći se svog svojstva čoveka,  čovečanskih prava, čak i svojih dužnosti; nije moguća nikakva odšteta za onoga koji se svega odriče. Tako odricanje nije u skladu sa ljudskom prirodom; oduzeti svaku slobodu svojoj volji znači oduzeti svaku moralnost svojim delima. Najzad, uzaludan je i protivurečan svaki sporazum  koji podrazumeva sa jedne strane apsolutnu vlast, a sa druge bezgraničnu pokornost.“[22]

Rat svih protiv svih, o kome govori Hobs, nije, po Rusou, prirodno stanje čoveka. „Rat, dakle, nije odnos čoveka prema čoveku, već države prema državi...Svaka država može za neprijatelje da ima samo druge države a ne ljude.“[23] Čak i u ratu države sa državom, gde važi pravo jačeg, ne ratuje čovek sa čovekom, nego vojnik sa vojnikom. On  polazi potpuno od drugačijeg opisa prirodnog stanja od Hobsa i razloga koji tera ljude da se društvenim ugovorom saglase na zajedničko življenje u državi. „Pretpostavimo da su ljudi dospeli u položaj u kome prepreke koje ometaju njihovo samoodržanje u prirodnom stanju prevazilaze snage koje svako pojedinac može da upotrebi da se u tome stanju održi.“[24] Prvostepeni razlog zajedničkog života u državi je težak položaj u prirodnom stanju, zbog koga su ljudi, radi sopstvenog održanja, nužno upućeni jedni na druge.

 Ali za razliku od Hobsa, za koga je zajednički život u državi, po građanskom pravu moguć samo ako se svi pojedinci odreknu svoje lične slobode zadate po prirodnom pravu i predaju jednom u ime svih i jednom iznad svih, Ruso smatra da se upravo na neotuđivoj slobode svakog pojedinca treablo  organizovati građanski život, utemeljiti slobodna država na zajedničku korist  svih.

„Naći jedan oblik udruživanja koji bi branio i štitio svom zajedničkom snagom ličnost i dobra svakog člana društva, i kroz koji bi svako, udružen sa svima, ipak slušao samo sebe, i tako ostao isto toliko slobodan kao pre. Takav je osnovni problem čije rešenje pruža društveni ugovor.“[25] Tim saglašavanjem ljudi pristaju na zajednički život u državi. prelaze iz prirodnog stanja u ugovorno, građansko stanje, iz prirodnih zakona u građanske, moralne zakone.

To prihvatanje društvenog ugovora, s kojim se svaki pojedinac saglašava sa drugim pojedinacima u zajednički život u državi nikako ne znači da čovek ima pravo da se liši vlastite  volje i suverene slobode kao neotuđive suštine i preda drugom da vlada umesto njega. Ukoliko bi pojedinci, kao što to savetuje Hobs, iako na to nemaju pravo, sav svoj suverenitet preneli drugom,  da vlada umesto njih, taj postupak je protivuprirodan, i ta vlast nikako nije sigurna, jer u njoj ne učestvuje zakon. Prirodni zakon i građanski zakon u zadnjem slučaju moraju biti objedinjeni; građansko pravo je utemeljeno u prirodnom pravu;  garant suverene i slobodne države samo može biti neotuđivi suverenitet i  sloboda svakog pojedinca, a saglašavanje svih u oštoj volji je uslov jedne zajedničke suverene vlasti i slobode.

Traži se jedan oblik društva koji će prirodno pravo i neotuđivu sslobodu svakog pojedinca na sopstvenu ličnost i održanje i širenje života, iskoristiti na zajedničku korist i suverenu slobodu svih. Pojedinci u tom udruživanju nikako ne trebaju izgubiti ono suštinsko što imaju, nego, naprotiv, idući ka boljem trebaju  još nešto dobiti. Slobodna volja i lična dobra svakog pojedinca ne bi udruživanjem trebala nikako biti narušena, nego samo još više zaštićena i afirmisana.  Društveni ugovor, kao suština udruživanja, čak treba da omogući da se sačuvaju sva dobra koja se imaju i pre udruživanja i da se još neka dodaju – inače udruživanje nema smisla. Tačnije, to udruživanje treba da se zasniva na istom dobru koje pojedinci već poseduju, to jest  da se na osnovu neotuđive lične slobode, imanja i sposobnosti (kao  dobra koje već imaju) organizuje zajedniči život ka najvišem dobru u državi.

Svakako, Ruso se slaže sa Hobzom, da se nekih prava u prirodnom životu čovek mora lišiti, da bi bio moguć zajednički život u državi. Suština je da prirodno pravo bude zamenjeno građanskim pravom, da čovek prihvati moralne zakone kao svoju drugu prirodu. Umesto prirodnih nagona i prava jačeg koji vladaju u prirodnom stanju, uspostavlja se zakon pravde i  građansko pravo kao garant slobodne volje i jednakosti svih pred zakonom. Međutim, ma koliko bio jak pojedinac na vlasti,  on tu svoju vlast mora utemeljiti na zakonima, svoju snagu na pravu,  poslušnost  pojedinca na njegovoj slobodnoj volji. „Najjači nikad nije dovoljno jak da uvek bude gospodar, ako ne pretvori svoju snagu u pravo, a poslušnost u dužnost.“[26]

U prirodnoj zajednici pravda i jednakost postoji samo slučajno ili uopšte ne postoji; društveni ugovor omogućuje da se ta jednakost i pravda na temelju lične slobode svakog pojedinca, kao osnove građanskog prva i zakona  kao stalna uspostavi. Društvenim ugovorom čovek gubi neograničenu slobodu da čini sve što mu je volja, ali za uzvrat dobija ograničenu, ali zakonitu, građansku slobodu, zaštićeno pravo vlasništva i ličnu sigurnost. „Umesto da uništi prirodnu jednakost, osnovni ugovor, naprotiv, zamenjuje zajedničkom jednakošću nejednakost koju je priroda mogla stvoriti ljudima, tako da oni, budući da mogu da budu nejednaki po snazi ili obdarenosti, postaju svi jednaki na osnovu ugovora i prava.“[27]

Naspram prirodnog stanja gde se pojedinac potpuno prepušta sebi i pokorava samo svojim nagonima, ljudi su u državi nužno upućeni jedni na druge. Zato zajednicu tako i treba organizovati, da ljudi što više zavise jedni  od drugih, da se svaki čovek sve više pokorava opštoj volji po građanskim zakonima, suverenoj volji oličenoj u državi. Čovek suzbija svoje prirodne snage u korist drugih moći koje mu omogućavaju život u zajednici, na taj način stiče drugu prirodu, moralne zakone na mesto nagona. „Da fizičku i samostalnu egzistenciju koju smo dobili od prirode zameni moralnom egzistencijom čoveka kao dela celine.“[28] Taj razvojni proces se dešava u zajednici kroz sve veću zavisnost pojedinaca, kako jednih od drugih, tako i od opšte volje oličene u državi;  svoja korist sve više zavisi od  opšteg dobra, opšte koristi svih; prirodno pravo zamenjuje građanskim pravom, prirodna sloboda zakonitom slobodom, sve dok  se u saglašavanju opšte i posebne volje po načelu pravde i jednakosti te dve volje u idealnom slučaju ne izjednače. Da pojedinačna, posebna volja potpuno saglase u jednoj zajedničkoj, opštoj skupštinskoj volji izrađenoj na kraju obavezujućim zakonom. I na kraju u jednoj takvoj maksimalno usaglašenoj opštoj, zajedničkoj volji svih pojedinačnih, posebnih volja, od svih različitih pojedinaca – raznovrsnih shvatanja, sposobnosti, delatnosti u najvećoj meri ojača sama država u građanskom, moralnom, vojnom, ekonomskom, političkom, pravnom, liberalnom smislu; a sa njom, svakako, i svaki pojedinac.

„Ukoliko se prirodne snage više umrtve i unište, ukoliko su stečene snage veće i trajnije, i utoliko je društveni poredak čvršći i savršeniji; tako da tek kad svaki građanin nije ništa i može nešto da učini samo pomoću  svih, i kad je snaga koju je stekla  celina jednaka zbiru ili veća od zbira pririrodnih snaga svih pojedinaca, može se reći da je zakonodavstvo stiglo do najviše tačke savršenstva koju može dostići.“[29]

Ta građanska sloboda, za razliku od prirodne slobode, gde čovek može da radi  sve što želi, u zajednici uključuje druge, je utemeljena na razvijenim moralnim zakonima, koje su ljudi radi sopstvenog dobra i održanja u zajednici sami sebi propisali. Čovek postaje svestan, da ako se, kao i svi ostali, odrekne svog pojedinačnog prava jačeg na osnovu prirodnog zakona i slobode u korist opšteg, građanskog prava i građanske slobode, po načelu pravde i jednakosti,  niko neće biti oštećen, ili biti u odnosu na drugog u boljem položaju, već se tim načelima omogućava da svi zajedno budu na dobitku, u daleko povoljnijem položaju.

Kakva je to prirodno pravo kad ga bilo koje drugo pravo jačeg može ugroziti, ili neograničena sloboda, da može da se čini sve što se želi kad je bilo koja druga sloboda može bez kazne umanjiti, ugroziti? Ali, ako se ljudi u opštoj volji saglase na život u državi, po građanskom pravu i moralnom zakonu na temelju pravde i jednakosti, umesto po čistom zakonu za održanjem i pravu jačeg, ta zajednička suverena volja svih, kao najjača snaga, postaje odbrana od bilo koje posebne volje, koja bi uzurpirala građansko pravo i pokušala da ugrozi bilo kojeg pojedinca ili sam život u državi. „Sve te odredbe, pravilno shvaćene svode se na jednu jedinu: na potpuno odricanje svakog člana društva svih svojih prava u korist cele zajednice:jer, najpre, pošto se svaki daje ceo, položaj je isti za sve; a budući da je položaj jednak za sve niko nema računa da ga oteža drugima.“[30]

To pokoravanje državi, kao oličenju opšte volji nije pokoravanje nijednom pojedincu, nego je pokoravanje zakonima. Suverena volja svakog dela je istovetna sa suverenom voljom celine, tako da „svako dajući sebe svakom, ne daje se nikom; a kako nema nekog člana društva nad kojim se ne stiče ono isto pravo koje mu se daje nad svojom sopstvenom osobom, to se dobija protuvrednost svega što se gubi, kao što se stiče više snage da se sačuva ono što se ima..Svaki od od nas unosi u zajednicu svoju ličnost i celu svoju snagu pod vrhovnom upravom opšte volje; i još svakoga člana smatramo kao nerazdvojan deo celine.“[31]

Toj opštoj volji, oličenoj u državi, na zajedničku korist svih, svi se moraju povinovati. Prirodno pravo i sloboda je zamenjeno građanskim pravom, i slobodom; nagoni moralom, a prirodni zakoni građanskim zakonima. „Ono što čovek gubi društvenim ugovorom, to su njegova prirodna sloboda i neograničeno pravo na sve što ga mami i što može da postigne, a ono što dobija, to su građanska sloboda i svojina nad svim što je u njegovoj državi.“[32]

Ruso dalje čak tvrdi da ta prirodna sloboda u kojoj čovek često,  bez obzira na druge, samo sluša svoje prohteve i nije sloboda, nego ropstvo; a da je prava sloboda kad je čovek sam svoj gospodar, da je tek moralna sloboda, kojom čovek uspostavlja vlast nad samim sobom,  odriče ropstvo svojim prekomernim nagonima, prava ljudska, zakonita sloboda. Tim saglašavanjem svoje volje i moralnih zakona ljudi prelaze iz prirodno stanja u ugovorno, građansko stanje, pristaju na zajednički život u državi. „Dobit od građanskog stanja je moralna sloboda, koja jedino čini da je čovek sam svoj, pravi gospodar; jer podsticaj samog prohteva, to je rostvo, a pokoravanje zakonu koji smo sami sebi propisali, to je sloboda.“[33]

Glavno upravno telo u kome se ispoljava suverena volja svih je zajednička skupština, na kojoj svi moraju biti prisutni i neposredno učestvovati u vlasti. Pojedinci se dogovaraju i saglašavaju po svim opštim pitanjima bitnim za zajednicu i prevagom većine donose odluke obavezujuće za sve. Posebna volja svakog pojedinca koja učesvuje u raspravi i dogovoru mora da se usaglasi sa opštom voljom, zajedničkom odlukom obaveznom za sve. Tako je u neposrednoj vlasti u skupštini svaki pojedinac primoran da svoju posebnu volju, često oličenu u sebičnom interesu, niskim pobudama, ropstvu nagonima, prilagodi zajedničkom interesu; da prihvati opštu volju po moralnim principima najvišeg dobra oličenog  u državi:  „Celo političko telo će prinuditi na poslušnost svakoga onoga ko odbije da se povinuje opštoj volji; što ne znači ništa drugo do da će ga prinuditi da bude slobodan.“[34]

 

   SUVERENITET JE NEOTUđIV I NEDELjIV

 

Suštinska novina u Rusoovom učenju jeste učenje o suverenoj volji čoveka: suverenitet se ne može otuđiti, ni razdeliti.

Kao što se pojedinac se ne može lišiti svoje slobodne volje, i predati je drugom, tako se ne može odreći suverene volje, svoje moći i želje i potrebe  da vlada koja je jedno sa tom voljom. Slobodnu volju, kao i vlast nad sobom, koju čovek ima u prirodnom stanju, čovek prenosi kao svoju suštinu i u zajednički život sa ostalim ljudima u državi. Shodno tome svi ljudi u državi treba da učestvuju u vlasti i to direktno i neposredno. „Suverenitet...ne može da se otuđi, da suverena, koji je samo jedno kolektivno biće, ne može da predstavlja niko do on sam: vlast može da se prenese ali ne i volja.“[35]

Kako se ta suverena volja svakog čoveka  prenosi na državu, ona je i dalje nedeljiva. Suverenitet mora biti jedan jedini, potpuno nedeljiv i neotuđiv, kao oličenje volje, vlasti svih pojedinaca u jednoj opštoj volji, kao zajedničkoj volji, vlasti svih. Tačnije u tome je njena suština, da je kao jedna jedina neotuđiva i nerazdeljiva; da je samo kao neotuđiva i nerazdeljiva jedna jedina, što je za Rusoa i suština društvenog ugovora i vlasti. „Iz istog razloga iz kojeg je suverenitet neotuđiv, on je i nedeljiv.“[36]

Nijedan pojedinac ne može i ne sme odreći vlasti, mora u njoj sam učestvovati neposredno i direktno; nije moguće čak ni bilo kakvo predstavništvo, a kamo li politike partije i stranke. „Suverenitet ne može imati predstavnike, i istog onog razloga iz kojeg ne može ni da se otuđi; on se u svojoj bitnosti nalazi u opštoj volji, a opštu volju ne može niko zamisliti: ona je ili ona sama, ili druga; sredine nema.“[37]

U daljem tekstu Ruso daje jedan vrlo jak dokaz protiv političkih stranaka.

Svaki pojedinac u zajedničkoj skupštini, koji učestvuje u vlasti, pre nego što nešto  predlaži, mora uvek imati u vidu sledeću stvar: da bi njegov predlog istog trena bio prihvaćen od drugih, ili kasnije u daljem toku ili na kraju rasprave, on pre toga mora svoj poseban interes uskladiti sa interesom drugih, interesom većine ili, čak, ako je to moguće, interesom svih. Međutim, kada su to umesto njega, na vlasti političke partije, stranke koje ga predstavljaju, svako radi sopstvenog uskopolitičkog interesa, a ne interesa svih, tvrdo ostaje pri svome, vuče na svoju stranu i sporazumno rešenje nije moguće. Kada je suverenitet neotuđiv i nedeljiv, kada svi građani učestvuju u suverenoj vlasti, posebna i opšta volja, poseban i opšti interes se nužno usaglašavaju, a kada se suverenitet otuđuje i deli to nije moguće.

 „Važno je,  dakle, da bi se dobio izražaj opšte volje, da nema drugih društvenih grupacija u državi i da svaki građanin izražava samo svoje mišljenje.“[38] Kao što je suverenitet  slobodne volje pojedinca neotuđiv i nedeljiv nad svim njegovom delovima tela, tako i društveni ugovor daje suvereno pravo državi nad svim njenim članovima. „Kao što priroda daje svakome čoveku neograničenu vlast nad svim njegovim udovima, tako i društveni ugovor daje svakom čoveku neograničenu vlast nad svim njegovim članovima.“[39]  

Suština društvenog ugovora, kao sporazumna veza svih članova počiva na tome što su ljudi nužno upućeni jedni na druge, potrebni jedni drugima. Bilo u zajedničkom radu, poslu, razmeni, zaštiti od prirodnog, spoljnjeg, unutrašnjeg neprijatelja; ta međusobna zavisnost, koja tera ljude da rade jedni za druge, doprinosi samoj suštini države, da svaki pojedinac donoseći korist zajednici, svima, donosi je samom sebi. „Obaveze koje nas vezuju za društveno telo moramo da poštujemo jedino iz razloga što su uzajamne; a njihova je priroda takva da ispunjavajući ih, ne može da se radi za drugoga, a da se se ne radi i za sebe.“[40]

Za Rusoa, dakle, društveni ugovor nije neki protivprirodan akt kojim pojedinci svojevoljno, ili na silu postaju podređeni, potčinjeni nekoj vlasti u ime njih, iznad njih, nego jedan prirodan sporazum na osnovu pravde i jednakosti koji utemeljuju građansko pravo i zakone, oličenu u državi kao opštoj volji, koja  afirmiše ličnu slobodu svakog pojedinca na opštu korist i punu slobodu svih.

„Što je, dakle, akt suverenosti? To nije sporazum između pretpostavljenog i potčinjenog, već sporazum između jednog tela i svakog od njegovih članova: sporazum legitiman, jer mu je je osnova društveni ugovor; pravičan, jer je zajednički svima, koristan, jer ne može da ima za predmet drugo do opšte dobro; čvrst, jer mu je jemac javna sila i vrhovna vlast. Dokle god su podanici potčinjeni samo takvim pogodbama, oni se ne pokravaju nikom sem svojoj ličnoj volji; a pitati se dokle se prostiru odgovarajuća prava suverena i građana, to je u stvari pitati se do koje mere ovi mogu da se obavezuju prema sebi samima, svaki prema svima i svi prema svakom.“[41]

Takvim društvenim ugovorom pojedinci nisu ništa izgubili, nego dobili, čak poboljšali svoj nekadašnji položaj; umesto nesigurnosti svakog pojedinca  prepuštenog sebi, svako ima mnogo jače organizovan i bezbedan život, mnogo veći zajedničku snagu svih. „Jasno je da bi krajnje pogrešno bilo smatrati da u društvenom ugovoru  postoji ma kakvo istinsko samoodricanje od strane pojedinca, već da je njihov položaj, dejstvom tog ugovora, postao stvarno zavidniji od onog kakav je ranije bio i da su umesto otuđivanja oni izvršili samo jednu povoljniju razmenu, dobijajući, umesto nesigurnog i neizvesnog života, bolji i sigurniji život, umesto prirodne nezavisnosti – slobodu, umesto moći da drugom naškode – svoju sopstvenu bezbednost i umesto svoje snage, koju bi drugi mogli da savladaju, pravo koje društveno jedinstvo čini nepobedivim.“[42]

Pravedna država treba da počiva na slobodi i jednakosti svakog pojedinca za zajedničku dobrobit svih. I svo zakonodavastvo treba da počivaju na tim principima.  „Ako se tačno istražuje u čemu se tačno sastoji najviše dobro svih, koje treba da bude svrha svakog sistema zakonodavstva, videće se da se ono tačno svodi na dve glavne stvari, na slobodu i jednakost.“[43]          

Dalje Ruso razlikuje zakonodavnu vlast, koja je za njega sva vlast i vladu koja je samo njen predstavnik, njeno izvršenje. Zakonodavna vlast odobrava zakone na skupštini na kojoj moraju biti svi prisutni. 

Zakonodavna vlast imenuje vladu, kao izvršno telo. A vlada kao izvršna vlast  samo predstavlja suverenu vlast skupštine, koji je jedina suverena vlast celog naroda. „Jasno je da u zakonodavnoj vlasti narod ne može niko da predstavlja; ali on mora i može da bude predstavljen u izvršnoj vlasti, koja je samo primena sile shodno zakonu.“[44]

To nije neka posebna, dodatna vlast skupštinskoj vlasti, iza ustanovenja vlade, kao izvršne vlasti ne stoji nikakav ugovor iz koga stoji sav narod, ona je samo u službi zakonodavne vlasti, zato je narod može postaviti i opozvati po volji. „Akt ustanovljenja vlade nije ugovor, već zakon; da nosioci izvršne vlasti nisu nikakvi gospodari naroda, već njegovi službenici; da ih narod može postaviti i opozvati kad mu se svidi; da ne dolazi u obzir za njih da ugovaraju, već da se pokoravaju.“[45] Suveren je samo narod, a nikako njegov izvršni organ, vlada. Narod ostaje stalno isti, a vlade se menjaju, dakle njegova je suverena volja neotuđiva i nedeljiva, a vlada koja se po uspešnosti i neuspešnosti rezultata može po potrebi  menjati samo izvršava skupštinsku volju, jedinu suverenu volju celog naroda. „Vlada se pogrešno meša sa suverenom, čija je ona samo izvršilac.“[46] To je izvršni, operativni organ skupštine koji izvršava suverenu  volju oličenu u zakonima koje je ceo narod doneo.

Skupština ne odlučuje o pojedinačnim slučajevima, nego samo o opštim, zato su tu zakoni i sudije da iz opštih principima oličenim u zakonima primene na svaki poseban, pojedinačan slučaj. „Na taj način, isto onako kao što posebna volja ne može da predstavlja posebnu volju, i opšta volja sa svoje strane menja svoju prirodu kad rešava o pojedinačnom predmetu i ne može, kao opšta, da se izjasni ni o kakvom čoveku, ni o kakvoj pojedinačnoj činjenici.“[47] Suverena volja naroda živi u zakonima koje je sam narod doneo, sva je društvena moć sadržana u njima.  „Vladajuća volja vladaočeva nije, ili ne može da bude drugo do opšta volja, odnosno zakon; njegova moć samo je opšta društvena moć skoncentricana u njemu.“[48] „Skupštine se sastaju što češće, izvršna vlast vlast deluje po potrebi, ali zakoni, koji predstavljaju suverenu volju naroda neprekidno.“ Zato je vrlo bitno da se donesu što bolji zakoni i da se usavršavaju dok ne postanu najbolji mogući.

Svaki je građanin, kao kod Aristotela, istovremeno i podanik i suveren, treba podjednako da poštuje i zakon i slobodu, mora da zna da sluša i zapoveda; te se dve stvari u zadnjem stepenu izjednačuju. „Jer je suština političkog u skladu između poslušnosti i slobode; a reči podanik i suveren istovetne su korelacije, koje se sjedinjuju u izrazu građanin.“ Svaki pojedinac mora kao suveren da nauči da donosi zakona, i da kao podanik živi u skladu sa njima da pazi da se oni sprovode.

Kakav će biti oblik vlade, to u suštini nije bitno, tu se Ruso povodi za Monteskjeom, pa kaže da to zavisi od veličine države. Najmanjim državama pogoduje demokratska vladavina, srednjim aristokratska a najvišim kraljevina. „Nema jednog jedinog i apsolutnog oblika vlade, već da može da bude isto toliko različitih vlada po svojoj prirodi, koliko i različitih država po veličini.“[49] Bitno je da je suveren uvek ceo narod, skuština koja donosi zakone. Te zakone svakako pišu najmudriji u državi, ali Ruso misli da oni koji ih pišu zakone ne treba da budu u izvršnoj vlasti. „Onaj ko zapoveda ljudima ne treba da stvara zakone, onaj ko stvara zakone ne treba da zapoveda ljudima.“[50]

Ipak, Ruso zaključuje, da iako je demokratija najsavršeniji oblik vladavine, njena načela traže velike vrline koja daleko prevazilaze  običnog čoveka, pa u krajnjem slučaju nije za ljude „Da postoji kakav narod bogova, on bi sobom upravljao demokratski. Tako savršena vlada nije za ljude.“[51]

Aristokratski oblik vlade bi bio dobar kada ne bi bio nasledan, i kada bi to stvarno bili aristokrate po duhu i moralu. „Najbolje i naprirodije uređenje je ono gde mudri upravljaju gomilom, ako postoji mogućnost da će upravljati u njenu a ne u sopstvenu korist.“[52]

Kada je vlada kraljevska, i jedan čovek treba da upravlja velikom državom, on mora da postavlja svoje zastupnike, što umanjuje kontrolu i uspešnost vlasti.  „Ali, ako je teško da se dobro upravlja velikom državom još je mnogo teže da se njom dobro upravlja jedan jedini čovek; svako zna šta se dešava kada kralj postavlja svoje zastupnike.“[53]

Ruso izričito tvrdi da je samo društveni ugovor osnova zajednice i da je svaki kasnije pisani ustav ili zakon podređen ovom najstarijem, nepisanom. „Postoji samo jedan ugovor u državi, to je ugovor o udruživanju u nju u nju: on sam isključuje sve druge. Niko ne bi mogao zamisliti nikakav drugi društveni ugovor koji ne bi bio povreda toga prvoga.“[54] Ovaj je nepisani društveni ugovor utemeljen na čovekovoj slobodi i dostojanstvu i ne može biti podređen nikakvim pisanim zakonima koji bi čoveku oduzeli njegovo suvereno pravo vlasti koje  mu je prirodi dato a da se ne naruši pravedna zajednica u državi. „Postoji jedan jedini zakon koji, po samoj svojoj prirodi  traži opšti pristanak; to je društveni ugovor, jer je udruživanje u građansko društvo najdobrovoljniji akt na svetu; pošto je svaki čovek rođen slobodan i gospodar samoga sebe, niko ne može bez njegovog slobodnog pristanka da ga potčini, ma pod kakvim izgovorom to bilo..Kad je država ustanovljena, pristanak se daje samim aktom nastanjivanja; stanovati na teritoriji jedne države, znači potčiniti se suverenitetu.“[55]      

            Ruso na kraju, čak, polazeći od svoje osnovne postavke: da je svaki čovek rođen slobodan i da treba da bude gospodar samog sebe, to stavlja ispred samog društvenog ugovora. Da bi odbranio neotuđivu slobodu i dostojanstvo pojedinca  od bilo kakve mogućnosti da ih neko uzurpira, zloupotrebi, time što će ga potčiniti samovoljnom vlašću, ili pisanim, nepisanim zakonima, na kraju zaključuje: „Da u državi nema nikakvog osnovnog zakona koji se ne bi mogao opozvati pa bio to i sam društveni ugovor.“[56]

 

 

 

---

[1]Za više iz političke filozofije uopšte pogledati sajt: www. filozof.rs  

[2] Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, str. 162

[3] Isto,  str.108

[4] Isto, str. 112.

[5] Isto, str. 110.

[6] Isto, str. 112.

[7] Svakako da se ta  „rat svakog protiv svakog“ nastavlja u skrivenom stanju  i kasnije  u državi, samo što ga sila vlasti sa svojim organima kontroliše i obuzdava. 

[8] Tomas Hobs, Levijatan, Kultura, Beograd, 1961, str. 113.

[9] Isto, str. 115.

[10] Isto, str. 151.

[11] Isto, str. 151.

[12] Isto, str. 112.

[13] Isto, str. 234.

[14] Isto, str. 288

[15] Isto, str. 111.

[16] Isto, str. 122.

[17] Isto, str. 198

[18] Isto, str. 149.

[19] Isto, str. 166.

[20] Isto, str. 166.

[21] Žan Žak Ruso, Društveni ugovor, Filip Višnjić, Beograd, 1993, str. 27.

[22] Isto, str. 31

[23] Isto, str. 32

[24] Isto, str. 35.

[25] Isto, str. 35.

[26] Isto, str. 30.

[27] Iѕto, str. 42.

[28] Isto, str. 54.

[29] Isto, str. 54.

[30] Isto, str. 35.

[31] Isto, str. 36.

[32] Isto, str. 36.

[33] Isto, str. 38.

[34] Isto, str. 38.

[35] Isto, str. 43.

[36] Isto, str. 44.

[37] Isto, str. 95.

[38] Isto, str. 46.

[39] Isto, str. 47.

[40] Isto, str. 47.

[41] Isto, str. 48.

[42] Isto, str. 49.

[43] Isto, str. 62.

[44] Isto, str. 95.

[45] Isto, str. 98.

[46] Isto, str  68.

[47] Isto. str. 48.

[48] Isto, str. 70.

[49] Isto, str. 97.

[50] Isto, str. 55.

[51] Isto, str 75.

[52] Isto, str. 76.

[53] Isto, str 79.

[54] Isto, str.  97.

[55] Isto, str. 104.

[56] Isto, str.  99.