Шта је то чисто у Критици чистог ума

Аутор: Томислав Новаковић

Већ сам наслов Критика чистог ума даје до знања да критичко становиште пориче било какву могућност да чист ум сазнаје трансцендентне идеје изван оквира могућег искуства. Ако је чиста у првостепеном смислу непроменљива, вечно иста трансцендентна истина у основи свих других истина, таква  истина се не може никако сазнати  нашим умом.

Шта  је, онда, у трансцендентално-критичком становишту  чисто у  другостепеном смислу?

 По Канту,  само опште и нужне, непроменљиве,  исте празне  форме чисте: чулности, чистог разума чистог  ума, пре свих конкретних опажаја, судова, закључака нашег сазнања, мишљења. Ништа опште и нужно непроменљиво, исто не може се наћи у самим предметима,  него само у празним формама нашег општег и нужног начина априорног: опажања, суђења и закључивања, идентичног са општим и нужним трансценденталним: опажајима, појмовима, идејама.

 То јест, иако је и начин нашег  емпиричког опажања одређен унапред, и стално исти, опажаји тих  емпиричких чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира) нису могући без афекције предмета на та чула. Поред тога, како се садржаји емпиричких опажаја сваки час мењају, па у емпиричкој чулности ништа не може бити опште и нужно, непроменљиво, исто, па самим тим ни само по себи „чисто.“

Међутим Кант, поред емпиријске чулности, претпоставља општу и нужну трансценденталну чулност и опште и нужне непроменљиве, исте трансценденталне опажаје спољашњег и  унутрашњег: простор и време. За разлику од емпиричких чула (вида, слуха, мириса, укуса, додира),  која нужно тражe афекцију предмета за своје опажаје, трансцендентална спољашња и унутрашња чула не траже никакав садржај, афекцију предмета за своје опажаје, него је у тим чулима сам општи и нужан начин спољашњег опажања (сама форма спољашњег чула)  – простор, истовремено и чист опажај спољашњег, сам опажај спољашњег; као што је и сам општи и нужан начин унутрашњег опажања, самоопажања (сама форма унутрашњег чула) – време,  истовремено и чист опажај унутрашњег, сам опажај унутрашњег! 

То јест, у трансценденталној чулности општа и нужна непроменљива, иста форма спољашњег опажања (простор) је и истовремено и сам општи и нужни, непроменљиви, исти спољашњи опажај, опажај спољашњег (простор):  као што је општа и нужна непроменљива, иста форма унутрашњег опажања, самоопажања (време) и сам општи и нужни, непроменљиви, исти унутрашњи опажај, самоопажај, опажај унутрашњег (време). И  како су општа и нужна трансцендентална чула истовремено и непроменљиви, исти,  опажаји спољашњег и унутрашњег, та чула–опажаји су априорни – чисти.

Слично разликовању трансценденталне од емпиричке чулности, Кант разликује трансцендентално и емпиричко ја.

Не само да постоје разлике између сваког конкретног ја  него у сваком емпипиријском ја.  До садржаја емпиријског ја  може се доћи само из  опажаја емпиријских чула,  а како су ти садржаји сваки час мењају, у таквом ја нема ништа опште и нужно, непроменљиво, исто, па према томе, појединачно, конкретно, емпиричко ја не може  никако бити синтетичка основа за опште и нужне сазнајне моћи и опште и нужне судове сазнања. Међутим, Кантово трансцендентално-критичко становиште, пре садржаја сваког  емпиричког ја који се сваки час мењају, па чак и пре све логике, филозофије, свег знања, искуства претпоставља опште и нужно трансцендентално Ја, као празну форму разума, идентичну са чистим мишљење, суђењем, која не тражи никакве садржаје емпиричких чула.

Како је опште и нужно, непроменљиво, исто трансцендентално Ја, као чиста форма разума, идентично са општим и нужним чистим: мислим, судим, дајем правила, одређујем, синтетишем, спајам оно, као најстарија синтетичка основа, стоји  не само у основи општих и нужних сазнајних форми или општих и нужних сазнајних садржаја,  него и у основи конкретног, појединачног ја!

Додуше, из трансценденталног „Ја мислим,  судим...човек  не зна ништа ни о свету ни о себи самом, сем да постоји. 

То јест,  „чисто“ је само опште и нужно Ја мислим, праосновни синтетички идентитет самосвести као чиста форма разума и прасинтетичка чулност априорног опажаја спољашњег (простор) и априорног опажаја унутрашње (време).

На сличан начин, као што утемељује чисту чулност, и чисти разум (праосновно Ја мислим, судим) Кант изводи и чисте појмове мишљења, опште и нужне начине мишљења, суђења– категорије. Мисли у нашем разуму се сваки час мењају и не постоје никакви емпирички појмови, судови по садржају емпиричких чула, који би по форми и садржају били општи и нужни, непроменљиви, исти. У нашем разуму, мишљењу само су непроменљиви, исти општи и нужни начини суђења (празне категорије), и зато чисти.

На крају ни у нашем уму не постоје никакве чисте саме по себи трансцендентне идеје, него је у уму чист само априорни начин закључивања, идентичан празним формама општих и нужних закључака,  трансценденталним идејама.

 

Коментар

 

У предговору Критике чистог ума Кант као мото целе своје трансцендентално-критичке филозофије износи своју основну поставку: “До сада се претпостављало да се све наше сазнање мора управљати према предметима... нека се једном проба...да се предмети морају управљати према нашем сазнању (поцрнео: Т.Н.).“^[4] Заправо, Кант се у својој мото реченици сасвим погрешно изражава и његова основна поставка овако изречена уопште не  одражава тачно његово трансцендентално-критичко становиште!

Предмети се никако не управљају према нашем сазнању,  јер сазнање, као јединство рецептивитета наших чула, афекције предмета на њих и спонтанитета наших разумских моћи (тачније празних форми субјективности и слепих опажаја, објективности) није оно од чега се полази него тек оно субјективно-објективно јединство до кога се долази! И у складу са основним постулатима своје трансцендентално-критичко филозофије (празних сазнајних форми наспрам слепих чулних садржаја) Кант никако не може рећи “да се предмети морају управљати према нашем сазнању..,“  него према нашим празним сазнајним моћима! Према томе, његова мото реченица је требала да гласи: „До сада се претпостављало да се све... [наше сазнајне моћи] морају управљати према предметима... нека се једном проба... да се предмети морају управљати према... [нашим сазнајним моћима].“

Само тако изречена та мото реченица изражава на прави начин његов трансцендентално-критички став између рационализма: првостепених трансцендентних идеја,  које се могу сазнати само умом (на које се своде сви другостепени, појмови, судови  разума или трећестепени опажаји чула),  и емпиризма: првостепених опажаја чула (примарних представа из којих се изводе сви посредни појмови, судови, секундарне идеје).

Његов трансцендентализам  подједнако је критичан према рационализму и емпиризму: нити за њега постоје неке готове „трансцендентне“ идеје које се могу сазнати умом без икаквих садржаја чула,  нити готове представе без празних форми трансценденталне субјективности. Уместо непроменљивих и вечних идеје стоје  празне форме чула, разума, ума, као општи и нужни начини чистог: опажања, суђења и закључивања, а уместо готових представа, непосредних садржаја чула, само почетни слепи опажаји.Сазнање је тек субјективно-објективно јединство празних форми– слепих садржаја.