Спинозина геометријска метода и Кантов трансцендентализам

Аутор: Томислав Новаковић

 

Кантово решење, да две различите форме сазнања, мишљења и спољашњег опажаја простора,  постави у најстарију синтетичку основу једне чисте субјективности (којој припадају обе, све форме) уместо некада две неспојиве, потпуно различите Декартове супстанције мишљења и просторности)  налик је са Спинозином решењу, где се мишљење и простирање (само несводиви атрибути једне супстанције) састављају у синтетичкој основи једне апсолутне субјективности, Богу. 

Кант општу и нужну логику, науку, свако опште и нужно сазнање, мишљење утемељује трансценденталном субјективношћу, праосновом самосвести и општем и нужном начину спољашњег, унутрашњег опажања, а Спиноза општост и нужност логике, науке, све сазнања, мишљења  и све могуће стварно, нужно постојање, законе природе, утемељује апсолутном субјективношћу, Богом, и његовим општим и нужним атрибутима мишљења и простирања. Код Канта један трансцендентални субјект праосновном синтезом самосвести у чину појавног сазнања, искуства саставља две несводиве, суштински различите сазнајне моћи мишљења и опажања, код Спинозе једна апсолутна субјективност (Бог), или са свих страна бесконачна супстанција, саставља два несводива, суштинска различите атрибута мишљења и простирања, стоји у основи сваког могућег, стварног, нужног сазнања, мишљења, сваке могуће, стварне  нужне екстензивности, свег могућег, стварног, нужног постојања, суштинске објективности (атрибутивности).

То јест, Кантово схватање мишљења само као сазнајне моћи једне трансценденталне субјективности а простора и времена само као спољашње и унутрашњих чулних моћи исте те субјективности, налик је Спинозином схватању мишљења и просторности као атрибута једне са свих страна бесконачне супстанције, Божије апсолутне субјективности.

Заправо,  исправније би било рећи обрнуто: као што код Спинозин Бог, апсолутна субјективност, једна са свих страна бесконачна супстанција саставља несводиво мишљења и простирање (уопште све могуће различите атрибуте, модусе),  сву општу и нужну сазнајно-логичку-онтолошку објективност, тако код Канта једна трансцендентална субјективност, синтетичка праоснова свести о себи у самосвести саставља у чину сазнања, искуства све сазнајне форме и све сазнајне садржаје, сву могућу појавну објективност. По Спинози сви бесконачни атрибути, сва (могућа, стварна, нужна објективност, природе)  припадају једној са свих страна бесконачној супстанције, једном једином са свих страна бесконачном Богу, субјективности. Код Канта све сазнајне форме, сва сазнајно-логичка (свакако појавна) објективност, припада најстаријој синтетичкој основи трансценденталне субјективности.

Како је по Спинози „ред и веза идеја исти као ред и веза ствари,“^[1] код њега је присутан панлогизам. И тај панлогизам свих могућих различитих вечних суштина, атрибута у једној, под једном супстанцијом се  наставља и код Канта; категорије унапред одређују природу. Не само да све могуће логичке категорије стоје под једном субјективношћу, него под тим чистим формама мишљења, опажаја, чистом субјективношћу,  стоји сва (могућа, стварна, нужна) појавна објективност.

Ипак, за разлику од Спинозине бесконачне Божије субјективности у којој је бесконачна форма једно са бесконачном садржином, изједначава могућност–стварност–нужност, Кант у нашој чистој субјективности пре сваке објективности, разликује бесконачну форму мишљења, јер празне категорије нису ограничене по својој логичкој могућности, него тек у конкретној примени на слепе садржаје опажања, где су  условљено априорним формама–опажајима спољашње унутрашње чулности. А свакако да је и спој те две суштински различите сазнајне форме – празне бесконачне форме мишљења и слепог садржаја коначног опажања у нашем конкретном искуству, за Канта, такође ограничен. Сазнање постоји само у коначним модусима – појави.

Кантова “геометријска“ метода је синтетичко јединство чистог разума и чистог опажаја у границама искуства, а Спинозина геометријска метода, је у једном са свих страна бесконачном Богу–природи јединство бесконачног мишљења и бесконачне просторности.

Спинозина интелектуална интуиција по геометријској методи значи да се све сазнање разума, сви његови принципи, пре свега најопштија начела метафизичког сазнања, дефиниције, аксиоме, ставови, заснивају на бесконачном мишљењу–простирању најнужнијем постојању Бога, једне са свих страна бесконачне  супстанције. Да је све појединачно, посебно, опште што се опажа, сазнаје утемељено у апсолутном све-једном–једном свему, сведелатној, свепостојећој супстанцији – Богу. Спиноза суштинско, метафизичко синтетичко сазнање, који све модусе обједињује у једном атрибуту а све атрибуте у једној супстанцији, утемељује у  Божијем самоделовању, самосхватању, самопостојању. И на томе заснива највиша метафизичко-практична начела разума–природе и Божије – природне етике.

По Еуклидовој геометријској методи: на дефиницијама, аксиомама, доказује у својој Етици да је „ред и веза идеја исти као и ред и веза ствари“, да интуитивна љубав ка Богу достиже у бесконачном атрибуту јединство свих коначних модуса а у бесконачној супстанцији јединство свих бесконачних атрибута. 

Када са аксиомама, постулатима покушава да докаже да општи нужни судови почивају на трансценденталном јединству чистог појма–опажаја, Кантова Критика чистог ума следи Еуклидову геометријску методу, а када раздваја трансценденталну аналитику и  дијалектику, онда прати Аристотел Органон. 

---

[1] Барух Д. Еспиноза, Етика,  Геца Кон, Београд, 1934,  стр. 119. књига II поставка VII