Сократ

Аутор: Томислав Новаковић

 

„Сократ, је Γνωύι  σεηυτόν, учинио геслом свих Грка; он је онај херој који је наместо делфијског бога поставио овај принцип: ч о в е к   м о р а   д а   г л е д а  у  с е б е   д а  б и  з н а о    ш т  а   ј  е    и с т и н а."^[1] 

„Бесконачна субјективност, слобода самосвести појавила се у Сократу.“^[2] Овде појединац постаје свестан себе, свог значаја, свог духовног бића. Са Сократом апсолутна слобода филозофског мишљења оно неусловљено много више тражи у себи, него у космосу, природи.

Са њим започиње она супстанцијалност субјективног бића која се заснива на слободи свести и самосвести.

Са Сократом започиње она супстанцијалнa самосвест појединца који слободно испитује, истражује највишу сврху човека и света док не сазна шта треба да ради, чини и у складу са том истином и живи.... „Сократов принцип јесте то да човек мора да дође до истине сам од себе, да он у самоме себи треба да нађе шта је његова намена, шта је његова сврха, шта је крајња сврха света, шта је истинито, оно што постоји по себи и за себе.“^[3]

Сократ узима љубав ка мудрости за  суштину свог бића, и прихвата да своју суштину тражи, налази кроз спољашњи, унутрашњи разговор, разлике, супротности у мишљењу.

Овде се по први пут мисао окреће од спољашњих предмета природе себи, узима себе за предмет, да логичком нужношћу, дијалектичком самокретањем појма открије оно заједничко, опште у свем различитом, супротном знању, саму по себи, апсолутну идеју.

„Филозофија почиње онде где се опште схвата као свеобухватно биће или где се биће схвата на неки општи начин, где се појављује мишљење о мишљењу.“^[4]

Дијалектика прво појављује код Сократа – мада се тек код Платона уздиже као највиши метод сазнања. Својом „бабичком“ вештином Сократ у свом аналитичком разматрању прво развија сва различита, супротна схватања неке речи, појма, па у даљем разговору тражи од саговорника да изнађе синтетички  прво, најјаче, најопштије значење појма, које саставља сва његова различита, супротна подзначења.

Једном дијалектичким методом самокретања чистог појма наводи саговорника да сам сазна истину, да је породи у себи, изнедри из духа по себи и за себе највишу идеје. Сократ при разговору о некој теми прво разматра сва различита, супротна схватања о некој ствари, проблему, па из свих разлика, супротности у мишљењу, проналази оно заједничко, опште, вечну суштину саме ствари.

Посматрајући проблем из свих  углова,  самокретањем сазнања од ужег до ширег, нижег до вишег појма, он између свих могућих судова, закључака проналази дијалектиком оно најшире, највише, најдубље свеобухватно значење саме ствари, најопштију идеју која сажима све разлике супротности.

За Хегела касније дијалектика, као метод у коме душа долази до истине, није само начин самосазнања у коме човек долази до себе,  свог бића, своје суштине, него и објективан начин на који сама ствар по себи, вечно биће духа самосазнањем у чистом појму долази до себе, своје суштине, истине апсолутне идеје. „

Због тога је метода душа и супстанција...јер њена делатност јесте појам...Она је не само начин сазнавања, начин појма који субјективно зна себе, већ и објективан начин или управо супстанцијалност ствари.“^[5]

Свако једно има своје друго, своју супротност у себи, негативност, која га опет не укида скроз, уништава, претвара у ништа, него га та битна разлика покреће да састави, превлада у себи све супротности, као унутрашње разлике у себи усклади у много вишем јединству. Тако у тој борби, расте, развија се, зри ка остварењу у зрелом плоду, у коме се тек потврђује, задобија своје право себе.

Та негација претходног, којом  ствар, биће расте, развија се,  није апсолутна ствар, јер та динамика супротности не потире скроз све претходно,  него  као у зрелом плоду, пуној сврси сваког посебног рода, врсте,  садржи у крајњем резултату  сав развојни пут. Са сваком новом супротношћу конкретизује се нека посебна садржина и са мноштвом нових плодних разлика у себи прилагођава неком вишем јединству супротности, с којом свеобухватно свње-једно, једно-све бива продубљеније,  јаче.[6]

Само дијалектика, као највиша сазнајна моћ, метод ума, води до апсолутне по себи и за себе идеје, саставља субјективно и објективно. То је спознаја себе као самоспознаја духа и спознаја духа као самоспознаја себе. „Због тога је метода не само највиша сила или, штавише, једина и апсолутна сила ума, већ такође његов највиши и једини нагон, да сам собом и у свему нађе и сазна сама себе.“^[7]

Ипак, то изједначење субјективног и објективног не може, по Сократу бити само у знању. Управо овде, где се свест јаким унутрашњим поривом окреће подједнако своме самосазнању као и сазнању бића,  испоставља се најјачи захтев да човек живи своју филозофију, да постоји једна равнотежа између бића и свести, да баш својом слободом свести човек схвати и нађе своју праву сврху, дело у свету[8]. 

Добро мора бити сазнато као истинито и истинито као добро, испитано и посведочено духом. Иако се врлина сазнаје, учи, она не долази споља, него се налази у човековом духу, па се само чини да он све учи.

„Принцип субјективне слободе јесте у томе што човек уводи свест у себе сама,“^[9] што хоће да сазна себе, своје право биће, и да усклади своју делатност, живот са том својом самосвешћу.

Сократу је, најзад, делфијско пророчиште, на коме је стајао натпис: Спознај себе,  приписало да је најмудрији од свих Грка: „У делфијском пророчишту Аполон као бог који има знања био је преседавајући, – Фебус који зна; његова највиша заповест била је: Познај себе сама. Та заповест не захтева упознавање властите особености човека, већ заповест: Познај себе, јесте закон духа. Ту заповест извршио је Сократ, он је Γνωύι σεηυτόν, учинио геслом свих Грка; он је онај херој који је наместо делфијског бога поставио овај принцип: човек мора да гледа у себе да би знао шта је истина.“^[10] 

 

---

[1] Исто 2. Књ. стр. 90.

[2] Исто,   стр. 41.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd,  1975, 2. књ. стр. 41.

[4] Исто, 1 књ. стр. 80.

[5]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. књ.  стр. 235

[6] Сазнање логичкога става да оно оно негативно јесте исто тако позитивно, или да се оно што противречи себи не претвара у нулу, у апстрактно ништа, већ да у суштини прелази само у негацију своје посебне  садржине, да једна таква негација није сва негација, већ је негација одређене ствари која се укида, дакле одређена негација, да се према томе, у резултату садржи у суштини оно из чега он резултира. (Исто, 1. књ.  стр. 56–57)

[7] Ист, 3.књ. стр. 236.

[8] Из ове равнотеже између свести и бића свест иступа за себе сама као самостална;... она жели да у њему схвати саму себе.“( Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975,  2. Књ). стр. 63

[9] Исто, стр. 62.

[10] Исто стр. 90.