Sokrat

Autor: Tomislav Novaković

 

„Sokrat, je Γνωύι  σεηυτόν, učinio geslom svih Grka; on je onaj heroj koji je namesto delfijskog boga postavio ovaj princip: č o v e k   m o r a   d a   g l e d a  u  s e b e   d a  b i  z n a o    š t  a   j  e    i s t i n a."^[1] 

„Beskonačna subjektivnost, sloboda samosvesti pojavila se u Sokratu.“^[2] Ovde pojedinac postaje svestan sebe, svog značaja, svog duhovnog bića. Sa Sokratom apsolutna sloboda filozofskog mišljenja ono neuslovljeno mnogo više traži u sebi, nego u kosmosu, prirodi.

Sa njim započinje ona supstancijalnost subjektivnog bića koja se zasniva na slobodi svesti i samosvesti.

Sa Sokratom započinje ona supstancijalna samosvest pojedinca koji slobodno ispituje, istražuje najvišu svrhu čoveka i sveta dok ne sazna šta treba da radi, čini i u skladu sa tom istinom i živi.... „Sokratov princip jeste to da čovek mora da dođe do istine sam od sebe, da on u samome sebi treba da nađe šta je njegova namena, šta je njegova svrha, šta je krajnja svrha sveta, šta je istinito, ono što postoji po sebi i za sebe.“^[3]

Sokrat uzima ljubav ka mudrosti za  suštinu svog bića, i prihvata da svoju suštinu traži, nalazi kroz spoljašnji, unutrašnji razgovor, razlike, suprotnosti u mišljenju.

Ovde se po prvi put misao okreće od spoljašnjih predmeta prirode sebi, uzima sebe za predmet, da logičkom nužnošću, dijalektičkom samokretanjem pojma otkrije ono zajedničko, opšte u svem različitom, suprotnom znanju, samu po sebi, apsolutnu ideju.

„Filozofija počinje onde gde se opšte shvata kao sveobuhvatno biće ili gde se biće shvata na neki opšti način, gde se pojavljuje mišljenje o mišljenju.“^[4]

Dijalektika prvo pojavljuje kod Sokrata – mada se tek kod Platona uzdiže kao najviši metod saznanja. Svojom „babičkom“ veštinom Sokrat u svom analitičkom razmatranju prvo razvija sva različita, suprotna shvatanja neke reči, pojma, pa u daljem razgovoru traži od sagovornika da iznađe sintetički  prvo, najjače, najopštije značenje pojma, koje sastavlja sva njegova različita, suprotna podznačenja.

Jednom dijalektičkim metodom samokretanja čistog pojma navodi sagovornika da sam sazna istinu, da je porodi u sebi, iznedri iz duha po sebi i za sebe najvišu ideje. Sokrat pri razgovoru o nekoj temi prvo razmatra sva različita, suprotna shvatanja o nekoj stvari, problemu, pa iz svih razlika, suprotnosti u mišljenju, pronalazi ono zajedničko, opšte, večnu suštinu same stvari.

Posmatrajući problem iz svih  uglova,  samokretanjem saznanja od užeg do šireg, nižeg do višeg pojma, on između svih mogućih sudova, zaključaka pronalazi dijalektikom ono najšire, najviše, najdublje sveobuhvatno značenje same stvari, najopštiju ideju koja sažima sve razlike suprotnosti.

Za Hegela kasnije dijalektika, kao metod u kome duša dolazi do istine, nije samo način samosaznanja u kome čovek dolazi do sebe,  svog bića, svoje suštine, nego i objektivan način na koji sama stvar po sebi, večno biće duha samosaznanjem u čistom pojmu dolazi do sebe, svoje suštine, istine apsolutne ideje. „

Zbog toga je metoda duša i supstancija...jer njena delatnost jeste pojam...Ona je ne samo način saznavanja, način pojma koji subjektivno zna sebe, već i objektivan način ili upravo supstancijalnost stvari.“^[5]

Svako jedno ima svoje drugo, svoju suprotnost u sebi, negativnost, koja ga opet ne ukida skroz, uništava, pretvara u ništa, nego ga ta bitna razlika pokreće da sastavi, prevlada u sebi sve suprotnosti, kao unutrašnje razlike u sebi uskladi u mnogo višem jedinstvu. Tako u toj borbi, raste, razvija se, zri ka ostvarenju u zrelom plodu, u kome se tek potvrđuje, zadobija svoje pravo sebe.

Ta negacija prethodnog, kojom  stvar, biće raste, razvija se,  nije apsolutna stvar, jer ta dinamika suprotnosti ne potire skroz sve prethodno,  nego  kao u zrelom plodu, punoj svrsi svakog posebnog roda, vrste,  sadrži u krajnjem rezultatu  sav razvojni put. Sa svakom novom suprotnošću konkretizuje se neka posebna sadržina i sa mnoštvom novih plodnih razlika u sebi prilagođava nekom višem jedinstvu suprotnosti, s kojom sveobuhvatno svnje-jedno, jedno-sve biva produbljenije,  jače.[6]

Samo dijalektika, kao najviša saznajna moć, metod uma, vodi do apsolutne po sebi i za sebe ideje, sastavlja subjektivno i objektivno. To je spoznaja sebe kao samospoznaja duha i spoznaja duha kao samospoznaja sebe. „Zbog toga je metoda ne samo najviša sila ili, štaviše, jedina i apsolutna sila uma, već takođe njegov najviši i jedini nagon, da sam sobom i u svemu nađe i sazna sama sebe.“^[7]

Ipak, to izjednačenje subjektivnog i objektivnog ne može, po Sokratu biti samo u znanju. Upravo ovde, gde se svest jakim unutrašnjim porivom okreće podjednako svome samosaznanju kao i saznanju bića,  ispostavlja se najjači zahtev da čovek živi svoju filozofiju, da postoji jedna ravnoteža između bića i svesti, da baš svojom slobodom svesti čovek shvati i nađe svoju pravu svrhu, delo u svetu[8]. 

Dobro mora biti saznato kao istinito i istinito kao dobro, ispitano i posvedočeno duhom. Iako se vrlina saznaje, uči, ona ne dolazi spolja, nego se nalazi u čovekovom duhu, pa se samo čini da on sve uči.

„Princip subjektivne slobode jeste u tome što čovek uvodi svest u sebe sama,“^[9] što hoće da sazna sebe, svoje pravo biće, i da uskladi svoju delatnost, život sa tom svojom samosvešću.

Sokratu je, najzad, delfijsko proročište, na kome je stajao natpis: Spoznaj sebe,  pripisalo da je najmudriji od svih Grka: „U delfijskom proročištu Apolon kao bog koji ima znanja bio je presedavajući, – Febus koji zna; njegova najviša zapovest bila je: Poznaj sebe sama. Ta zapovest ne zahteva upoznavanje vlastite osobenosti čoveka, već zapovest: Poznaj sebe, jeste zakon duha. Tu zapovest izvršio je Sokrat, on je Γνωύι σεηυτόν, učinio geslom svih Grka; on je onaj heroj koji je namesto delfijskog boga postavio ovaj princip: čovek mora da gleda u sebe da bi znao šta je istina.“^[10] 

 

---

[1] Isto 2. Knj. str. 90.

[2] Isto,   str. 41.

[3] Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, Beograd,  1975, 2. knj. str. 41.

[4] Isto, 1 knj. str. 80.

[5]Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Nauka Logike, BIGZ,  1976, 3. knj.  str. 235

[6] Saznanje logičkoga stava da ono ono negativno jeste isto tako pozitivno, ili da se ono što protivreči sebi ne pretvara u nulu, u apstraktno ništa, već da u suštini prelazi samo u negaciju svoje posebne  sadržine, da jedna takva negacija nije sva negacija, već je negacija određene stvari koja se ukida, dakle određena negacija, da se prema tome, u rezultatu sadrži u suštini ono iz čega on rezultira. (Isto, 1. knj.  str. 56–57)

[7] Ist, 3.knj. str. 236.

[8] Iz ove ravnoteže između svesti i bića svest istupa za sebe sama kao samostalna;... ona želi da u njemu shvati samu sebe.“( Georg Vilhelm Fridrih Hegel, Istorija filozofije, BIGZ, 1975,  2. Knj). str. 63

[9] Isto, str. 62.

[10] Isto str. 90.