Смрт у Хајдегером Бивствовању и времену

Аутор: Томислав Новаковић

 

Супстанцијализовање смрти у Хајдегеровој метафизици коначног[1]

 “Много изворније него човек јесте коначност тубивства у њему”.^[2] 

 

По Хајдегеру није довољно рећи да човек постоји, јесте, него да  егзистира као коначан, смртан. Између човека и његове највластитије коначности не постоји никакав посредник. Никакав дијалог са неодносном смрћу није могућ, нити може нешто да посредује између ње и човека.

Није могуће бити испред ње, наспрам ње, имати са њом било какав однос. Смрт је унапред највластитија, неодносна јер изједначује егзистенцијално и есенцијално, онтичко и онтолошко, метафизичко и физичко, омогућује чак и саму (сваку) могућност. „Смрт мора бити схваћена као  највластитија, неодношајна, ненадмашива могућност која је извјесна.“^[3]

То јест, ако је смрт  оно  непобитно  на крају, онда би, по Хајдегеру,  човек унапред из будуће смрти требало да осмишљава своје највластитије моћи бити и из метафизике суштинске коначности  ослобађа есхатологије сваке привидне бесконачности. „Битак при смрти као истрчавање у могућност омогућује прије свега ту могућност и као такву чини је слободном.“^[70] Једино се из највластитије, неодносне смрти тубивствовање ослобађа површних Се односа и привидних односа ка трансцендентној бесконачности и са (једином могућом) егзистенцијалном свешћу утемељује у самом себи.

Не бежи осадашњивањем од смрти, него истрчавајућом одлучношћу хита ка њој, слободно јој иде у сусрет, тек из најизворније метафизике коначног осмишљава своју целовиту, екстатичку, временост. „Само слободност за смрт даје тубитку циљ апсолутно, и гура егзистенцију у њезину коначност. Прихваћена коначност егзистенције чупа тубитак из бескрајне разноврсности понуђених непосредних могућности лагоде, олакости, извлачења и доводи га натраг у једноставност његове судбине.“^[71]

Тек када се из највластитије ненадмашиве смрти прихвати суштинска коначност првостепена брига, стрепња откључава целовиту временитост за највластитије моћи бити, враћа дубину сенке уз светло за једини могућу физичко-метафизичку слику света и највластитије лице, личност човека. Смрт је скривена суштина у временитој појави и откривена појава у временитој суштини за супстанцијално осмишљавање (сваког могућег) бивствовања из  коначног тубивствовања. 

Очигледно да су за  Хајдегера су свест, и свест о смрти – исто. Коме је коначност логична, њему је све логично, човек, заправо, само по временитом, коначном може живети логично. По omnis determinatio est negacio одређивање, осмишљавање било које ствари (квалитета, квантитета, релације или модалитета) је негација неке друге ствари (неког другог квалитета, квантитета, релације или модалитета), и зато је ограничење.

Зато је метафизика коначности, поготово она егзистенцијална, човекове коначности унапред из највластитије смрти, управо она најлогичнија, једина могућа метафизика. Како се може осмишљавати бесконачно, одређивати, мислити бесконачно? Тачније, да би из једино могуће метафизике коначности отворила свака могућа могућност, афирмисала ту-овде, раније–сада–касније супстанцијална просторно-временска-материјална највластитија коначна егзистенција, мора се одбацити, негирати фиктивна трансцендентна ванвремена, ванпросторна бесконачна духовна егзистенција. Не само да се “Ја мислим” своди на “Ја коначно егзистирам” него  је и само најизворније ја и само мислим (судим, одлучујем, делам), уопште свако осмишљавање, заправо освешћивање највластитије коначности.

 

 Смрт и ништа^[6]

 

 „Бивство бића је разумљиво само онда…ако се тубивство у темељу своје суштине у томе ништа одражава.“^[7] „Само ако разумем ништа или стрепњу, имам могућност да разумем и бивство. Ако оно ништа не разумем, неразумљиво је и бивство. Само у јединству разумевања бивства и ништа искрсава и питање порекла оног 'зашто'. Зашто човек мора да пита 'зашто' и зашто он то питање мора да постави? Ови проблеми бивства, ништа и   'зашто' најелементарнији су и најконкретнији“.^[8]

 Какво је огледало смрти од кога стрепи тубивствовање да у њему  разоткрије, отвори своје најизворније, временито лице? Да ли се може тај крај сваког живота по временитој метафизици коначности звати ништа? Каква је  огледало тога ништа за свако тубивствовање и само бивствовање? Може ли смрт бити суштинско ништа – небивствовање? Ако је временита метафизика утемељена на коначности једина могућа метафизика да ли се онда и  само временито бивствовање мора утемељити на коначности, имати своју границу, самоогледати у својој  „смрти“ утемељити у своме „ништа“ – небивствовању?

То јест, ако се тубивствовање утемељује у властитој смрти, да ли се бивствовање утемељује у најконачнијем ништа, небивствовању?^[9]   

Након Бивствовања и времена Хајдегер увиђа да је његово егзистенцијално утемељење онтологије коначног на конкретној смрти недоследно и зато у другој фази своје филозофије радикализује своју метафизику коначног и уместо на квантитативној граници,  временској коначности у конкретној смрти, утемељује у апсолутној коначности самој по себи, – најконачнијем ништа! „Тек у Ничем тубивстовања бивствујуће у целини у складу са својом могућношћу, то јест на коначан начин – долази ка самоме себи.“^[10]

Тек онда долази до суштине привилегованог места тубивствовања с којим показује да се из човековог најстаријег Зашто не само тубивствовање тек разликује од осталих бивствујућих, него да тек та и таква фундаментална онтологија, изведена доследно до краја, до најконачнијег ништа, утемељује бивственост бивствовања, одговара на Лајбницово питање: “Зашто је нешто а не ништа”, уопште бивствовање, а не небивствовање!

Једино онтологије коначног у утемељена у најстаријем ништа, омогућава супстанцијалном сопству да конкретно прима, носи, пита, одговорно одговара за безмерје властите слободе. „Људско тубивствовање може да се односи према бивствујућем само ако себе уноси у Ништа“^[11] „Човек је држалац...Ничег“^[12] Само таква метафизике коначности доведена до најконачнијег коначног ништа слободно самоуобличење властите егзистенције доводи до краја.^[13] На некој трансцендентној, или чисто сазнајно-логичкој трансценденталној основи, или конкретној смрти, егзистенцијална свест ту одговорну слободу не може никако имати.

Са метафизиком коначности се мора ићи до краја и уместо првостепеног егзистенцијала стрепње која извире из будуће смрти, сада из најконачнијег ништа слобода (пре свих егзистенцијала) утемељити као супстанцијална егзистенција. Тек када се пре свих чулно, разумских, умских трансценденталних, трансцендентних пре-уобличења и сваког шта, како, колико, зашто... врати у најпразније, најконачније ништа, достиже (супстанцијалну), стварајућу слободу за најпуније све.

Само ако се та најстарија (заправо једино могућа) метафизика коначног утемељи у најстаријем ништа, супстанцијалне егзистенције може слободно мислити, говорити, одлучивати, деловати, уобличити било коју, какву сазнајно-логичку или практично-моралну одређеност,  коначност.

То јест, ако (као што тврди Парменид) ништа нема нигде своје „место“ онда једино остаје, као што Хајдегер много касније тврди у спису К питању о бивствовању  да је сада „човек…држалац места ничег“ да је, заправо, његово ништа супстанцијална мевственост која прима оно „све,“ светскост света и бивственост бивствовања! Да једино супстанцијална слобода човековог првобивственог ништа из најстаријег Зашто тубивствовања, може утемељити, осмислити, уобличити светскост света – бивственост бивствовања. Супстанцијална слобода је „држалац места Ничег“ и зато „што себе уноси у ништа“, даје и узима првостепени разлог, основ  зашто је уопште нешто, а не ништа, зашто је уопште бивствовање а не небивствовање.^[14]

Како слобода није егзистенцијал, него сама супстанцијална егзистенција, не поседује човек слободу, него супстанцијална слобода првостепеном метафизиком из најконачнијег ништа „даје и узима разлог, основ“ не  само човеку (свим његовим егзистенцијалима) него и свету и самом бивствовању (свим његовим категоријама).

То јест, каква је то наука, када се једним појавним  обликом објашњава други појавни облик? Аристотел, зато, из апсолутног, Божијег квалитета и начина постојања, објашњава сваки квалитет и начин постојања... Када каже „човек је држалац места ничег“, Хајдегер, заправо,  тврди да тек човек  из својег супстанцијалном слободом из најконачнијег коначног ништа, старијег Зашто тубивствовања, даје разлог, основ сваког Шта бивствовања.^[15]

 

Коментар

 

За разлику од откривања бивствовања из коначног тубивствовања, Хајдегер у другој фази своје метафизике коначности не  разоткрива из најзакривљеније, највластитије недокучиве смрти тубивствовања истину бивствовања,  већ из најконачнијег коначног ништа отвара бездан човекове слободе. На крају, у завршној фази, у потпуности одбацује сваку истину бивствовања из коначног тубивствовања,  и из метафизике језика предсократоских (предплатоновских, предаристотеловских)  филозофа (најпре Хераклита) и великих песника разоткрива истину бивствовања.

 

Хајдегер, очигледно не успева да повеже све фазе своје филозофије у једну доследну метафизику коначности. Да из највластитије скривене, недокучиве смрти (прве фазе  метафизике коначности)  или најскривенијег, назакривљенијег најконачнијег ништа као темеља супстанцијалне слободе (друге фазе), као сенком уз светло из појавно-суштинске супстанцијалне уобразиље (као код Шелинга или Ничеа) разоткрива бивствовањe из аутентичног  уметничког  тубивствовања.

 

Смрт не стоји наспрам живота, него наспрам рођења. Човек се не уобличава из својег краја,  смрти него зенита своје пуне сврхе. Са поставком просторно-временско-светске егзистенције која се уобличава из „највластитије“ смрти, се, заправо, материјалистичком филозофијом слободно живо своди на опште и нужно неживо.

 

Иако код Хајдегера смрт није одређена ни појмовно ни егзистенцијално, она је најочигледнији credo, непобитна чињеница на којој се све остало утемељује. Декартово „мислим, дакле јесам“, своди се на: Ја егзистирам као коначан, смртан. И само Ја и сама свест, осмишљава се унапред из будуће смрти; па и сама свест о себи, самосвест, је свест о властитој смрти, суштинској коначности. Хајдегер из најизворније метафизике коначности покушава да покаже да је и сам сваки могући (нужно) коначан свет само могуће појмити из коначности човека. Коначност једино код човека има супстанцијалност. 

Како је човекова супстанција његова (коначна) егзистенција, коначност саме (сваке ствари) па и самог бивствовања, суштински се сагледава само из тубивствовања! Једино човек осмишљава коначно, егзистенцијалном метафизиком свог најконачнијег тубивствовања разоткрива и само (коначно) бивствовање

Када Хајдегер когнитивну временску синтезу разума, ума^[16] (појма, идеје) схвата из суштинске коначности будуће смрти^[17],  он ту когнитивну синтезу по разуму, појму из временског модуса будућег, заправо, поставља изван временитости, у непокретно, безвремено! Заправо, та „временита“ субјективност потпуног умирења, смирења, заумљења  из највластитије неодносне смрти не осмишљава се „супстанцијалним временом него умским закључком из непокретности, безвремености!

Међутим, ни неживо, ни ништа не могу се утемељити по себи, управо, без старијег предупитног, предмисленог егзистенцијалног осмишљавања наспрам било којег, каквог неживог или најстаријег ништа. Већ Кант доказује да се све просторно временске одредбе као и појавна целина света, светског, могу утемељити само по трансценденталној субјективности.^[18]

Заправо и најстарије  Ја и мислим (судим,  синтетишем, одређујем, спајам),  може утемељити само у синтетичкој основи супстанцијалне воље и једне слободне властитости.

Људи много више непоновљиви и различити из сваког властитог живота, живљења него из неумитне опште и нужне смрти, која сваки облик, уобличење живог потире из невластитог, безобличног неживог.

Живо сталним кретањем срца, дисања, мозга, уопште сваког органа тела, или осећањем, мишљење  непрекидно стоји наспрам смрти,  неживог, бори се против неживог као и неживо, нешто наспрам ништа.

Иначе се човек темељи у камену, предручном, као старије неживо или свемогућем ништа, за уобличења свега и свачега. Извире из прапочетног ништа, као у материјалистичком начелу где се другобивствено живо своди на првобивствено неживо.

Како може смрт, наспрам живе егзистенције, живог, безлични камен, неживо бити неко дубоко лично „највластитије“, „најслободније“  начело? Сврховито покретање живог наспрам не сврховитог кретања, чак и у свом најнижем  облику, а камоли људском обличју стаје непрекидно наспрам безобличја, неумитности смрти, безличног, неживог.

Супстанцијалном коначноћу највластитије смрти, Хајдегер, заправо, оно најсупстанцијалније у живој егзистенцији, наспрам предручног свести,  своди на неегзистенцију, неживо. Не може се мислим, мишљење (осећање, одлучивање, деловање)  свести на  осмишљавање смрти; поготово само Ја, непоновљива личност уобличавати из „властите“ смрти (као живо из неживог, несвесно из несвесног, да из не),  већ то самоосмишљавање, одлучивање, деловање,  покретање срца, дисања, мозга, сваког физичког органа живог  управо суштински стоји  наспрам смрти, неживог.

Смрт не врши се никакво уобличавање из те неумитности непокретности (губитка кретања срца, дисања, мозга) него свако уобличене  слободног живог стоји управо наспрам те неумитности смрти, неживог, бори се против непобитне смрти, безобличног, неживог. Свест о смрти, властитој коначности не покреће тубивствовање да се самоосмишљава унапред из будуће смрти него то живо време сваког тренутка кроз унутрашње, квалитативно безмерје стаје наспрам смрти, наспрам сваке спољашње просторно-временске границе, коначности, физичког тока времена.

Иако се жива егзистенција рађа и умире у коначном простору, времену, она се не уобличава осмишљава из својег пропадања, коначног завршетка, слабости, краја, смрти, неегзистенције,  него из супстанцијалне сврхе, пуноће, зенита својег рода, врсте. Она се рађа, расте, достиже зрелост, па на крају слаби,  стари, пропада, умире. Као што се јабука не гледа из труле јабуке, нити кућа из срушене куће на крају, тако се и човек не гледа из  потирања, нестанка, негације живота, смрти, него из  зенита,  специфичне зрелости његове врсте, а не опште и нужне поновљиве смрти, безобличја неживог, неумитности једнаке  за све.

Хајдегеров покушај да сведе човека на властиту смрт, је, заправо, покушај да се појединачно и слободно  живо сведе на опште и нужно неживо, да се душа сведе на тело, на крају (свако било којем, какво уобличење, односно нешто) нешто на старију свемогућност  било којег, каквог нечег у неодносном ништа, ничем!

Безобличје смрт, неживог стоји много више наспрам обличја лица, свести, мишљења, осећања, него што уобличава живо,  живот. Заправо, он све изводи супротно од онога како би требало. Колико  год да се смрти разликују, оне су много више сличне него посебни животи сваке различити јединке, врсте.

Да је Хајдегер уместо латинске речи егзистенција јасније нагласио првостепену живу егзистенција, јасно би се видело да његова  поставка (најкритичније фундаменталне онтологије, сваког бивствовања из старијег  тубивствовања) супстанцијалном коначношћу живог стоји пре сваке трансценденталности (критичности) или трансцендентности (метафизике или теологије).^[19]

Међутим, управо то његово највијугавије замотано аналитичко-феноменолошко-херменеутичко осмишљавање егзистенцијалне свести првостепених егзистенцијала супстанцијалне коначности из “највластитије” смрти  када се јасно одвије, открије, откључа, заправо открива нешто сасвим супротно: материјалистичко становиште, у коме се властито лице живе, „супстанцијалне“ егзистенције изводи из старијег неживе егзистенције, своди на безлично неживо или на крају (у другој фази своје филозофије) свако  било које, какво  појавно нешто или све на (пре  било чега, свега) најстарије свемогуће ништа!

Заправо, смрт, као задњи издах није супротна животу, него рођењу, првом удаху, а животу, живљењу – умирање. У сваком случају, никако се не може неегзистенција (смрт, неживо),  утемељивати живу егзистенцију (живо)! То јест, ако је егзистенцијална смрт конкретни престанак рада срца, дисања, мозга, да ли важи начело да је престанак рада срца дисања, мозга води свако срце, свако дисање, живот, сваки мозак (свест) и сваку вољу!?

Опет, ако са друге стране, смрт није конкретна смрт, сам догађај, тренутак смрти, несумњива чињеница престанка рада срца, дисања, мозга на крају живота, него некаква филозофска („мозгајућа“) смрт, као некаква старија логичко-онтолошка не, негација испред сваког да, афирмације, то онда није више најконкретнија, најегзистентнија, највластитија смрт. („Смрт је непорецива искуствена чињеница.“)  

Да ли се наспрам “Ја мислим”, може узети “Ја сам смртан, свестан смрти”, и свако осмишљавање сагледавати из  свести о сопственој коначности? И ако је највластитија коначност оно супстанцијално, зашто онда Хајдегер каже највластитија смрт, а не најсмртнија властитост!? То само показује да се може се властитост (квалитативна одређеност, коначност) извући из невластитости (квантитативне одређености, коначности) и да  властитости управо стоји наспрам смрти, а не уобличава, утемељује у њој. Пре се смрт, као престанак, крај живота, темељи на животу, зависи од живота,  него живот од смрти.

Много је мање јасно шта је сам живот,  на чему се темељи сам живот, него шта је смрт, на чему се темељи смрт. Заправо, тако се само живот, сопство раствара, распарчава фиктивном временитошћу, своди  на нешто супротно од субјективности и време поставља испред сопства, иако би требало бити обрнуто.

То најстарије не, негација само по себи нема логичко, ни егзистенцијално  утемељење из неживог, смрти, неегзистенције, него пре сваког односног да–не тек из најстарије чисте воље и једне исте властитости, када наспрам невоље, безвоље безличне смрти преузима највишу одговорност да изграђује, обликује сопствену властитост, без обзира да коначност или бесконачност, добија своје утемељење.

Суштина метафизике коначности није да се појединачност и слобода живе егзистенције прилагоди општем и нужној квантитативној коначности простора, времена, него да квалитативна коначност супстанцијалне воље и једне слободна властитост кроз конкретну историју и место простор и време прилагоде себи.

Заправо, тај causa finalis из властите смрти није довољан ни за најосновнији облик живота, а камоли за човека. Ако је живо од почетка води, уобличава смрт, неживо, зашто, онда, уопште неживо иде ка живом,  или из ништа у нешто, уопште  компликује, усложњава своје постојање „живот“ (у коме мора да једе, пије, размножава се, одржава јединку, врсту), зашто од почетка не остане у неживом, или у најстаријем ништа?

Заправо, тачно је сасвим обрнуто од онога како Хајдегер представља: да појединачност и слобода живе егзистенције  већ старијом сврхом  своје јединке, врсте једењем, дисањем или суштинском плодношћу сваког трена стаје наспрам смрти, неживог. Покорава га храном, дисањем, откуцајима срца, тим  сврховитим покретањем стоји наспрам непокретног, а не са њим саглашава,   „истрчавајућом одлучношћу служи му, иде у сусрет“.

Из квалитативне а не квантитативне одређености, коначности сваког посебног рода, врсте из супстанцијалне  воље стаје наспрам безличне смрти, невоље, безвоље, преузима највишу одговорност из своје непоновљиве  властитости уобличава, осмишљава  другостепени простор и време, историју, место.^[20]

 

 

 

 

 

---

[1] Ово је извод из ширег рада: феноменологија и теологија, на истом сајту:  www. filozof.rs  

[2] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Beograd, 1979, str. 147

[3] Martin Hajdeger, Bitak i  vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1985. стр. 293.

[4]Исто, стр. 298.

[5]Исто, стр. 436.

[6] Ово је само један одељак из рада: О просветљујућем доживљају на сајту www. filozof.rs  

[7] Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Beograd, 1979, Dodatak na kraju iste knjige, Davoska diskusija  sa Cassierom.стр. 152.

[8] Исто, стр. 168.

[9] Хегел апсолутни став своје дијалектичке логике, најнужнијег постојања, постајања, бивања утемељује у потпуном изједначењу чистог бића и ништа.

[10] Мартин Хајдегер, Путни знакови, „Шта је метафизика?“. Плато, Београд, 2003.  стр. 111.

[11] Исто, стр. 111.

[12] Мартин Хајдегер, Путни знакови,  К питању о бивствовању, Плато, Београд 2003, стр. 368.

[13] Једно слично утемељење супстанцијалне слободе утемељено на најстаријој коначности квалитатативног ништа у својој филозофији егзистенције на Хајдегеровим поставкама разрађује Сартр, тврдећи да тек  најконачније ништа омогућава да супстанцијална властитост конкретне егзистенције суштински преузме слободу, могућност да слободно осмишљава, уобличава своје биће, и да по тој суштинској слободи најодговорније одлучује, делује.

[14]„Једино адекватан однос према слободи у човеку јесте ослобађање слободе у човеку… ово ослобађање тубивства у човеку мора бити оно једино и средишње до чега је филозофији као филозофирању стало.“ (M. Hajdeger, Kant i problem metafizike, стр. 168-169).

[15] „Старије зашто просторно-временитог (ту-овде, раније, сада, касније) било је, јесте или биће коначног ту-бивствовања, стоји испред било којег, каквог шта је (колико, је, какво је, и у ком односу је) бивствовања. Довољно је замислити да нема човека, и јасно се показује да чак и питање зашто је нешто а не ништа, бивствовање а не небивствовање, а не само зашто било које, какво бивствујуће уопште јесте то што јесте, а није нешто друго, има одговор тек из најстаријег Зашто, егзистенцијалног смисла коначног тубивствовања. Било које, какво шта је ово, оно, па и шта је само бивствовање, разумева се тек из најстаријег Зашто… тубивствовања.”(Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013. стр. 107).

[16] По три модуса (прошлог, садашњег, будућег) времена, Хајдегер  разликује три синтезе.  Синтезу уобразиље по модусу прошлог, опажајну синтезу по модусу садашњег и когнитивну, појмовну синтезу разума, ума (појма, идеје) по модусу будућег.

[17] Временита  самосвест, је свест о суштинској коначности,  највластитијој смрти.

[18] Општост и нужност се морају разумети у потпуности: зашто су такве какве су и зашто поред њих постоји све то мноштво кретања, настајање, нестајање, сва могућа разноврсност и супстанцијална појединачност? А да би утемељило, објаснило тако нешто (супстанцијална појединачност, посебност, различитост), a поготову појединачност и слобода живог, нужна је претпоставка апсолутне воље и стварајуће creatio ex nihilo слободе пре природе, сваког бића и самог бивствовања. 

[19] Хајдегер,  користи латинску реч „егзистенција“ да њоме одреди  живу егзистенцију, јер  латинска реч existo, existere етимолошким кореном наглашава излазак из надпросторно-надвременско-надматеријалног остајања, стајања у просторно-временско стајање, остајање, постојање, оспољење отеловљење. 

[20] По Бергсону квалитативно унутрашње време дисконтинуираних свепрожимајућих непротежних психолошких чињеница свести стоји пре сваког спољашњег квантитативног, континуираног времена (које се, заправо, брка са простором). Као реално трајање бележи у своме живом времену, своме живом простору физички, душевно и духовно наспрам безличне смрти, неживог. Заправо, као што је речено, смрт као престанак живота није у живом току времена, него живи ток времена, реалног трајања живог сваким делом коначне егзистенције  стоји насупрот смрти, неживог.