Smrt u Hajdegerom Bivstvovanju i vremenu

Autor: Tomislav Novaković

 

Supstancijalizovanje smrti u Hajdegerovoj metafizici konačnog[1]

 “Mnogo izvornije nego čovek jeste konačnost tubivstva u njemu”.^[2] 

 

Po Hajdegeru nije dovoljno reći da čovek postoji, jeste, nego da  egzistira kao konačan, smrtan. Između čoveka i njegove najvlastitije konačnosti ne postoji nikakav posrednik. Nikakav dijalog sa neodnosnom smrću nije moguć, niti može nešto da posreduje između nje i čoveka.

Nije moguće biti ispred nje, naspram nje, imati sa njom bilo kakav odnos. Smrt je unapred najvlastitija, neodnosna jer izjednačuje egzistencijalno i esencijalno, ontičko i ontološko, metafizičko i fizičko, omogućuje čak i samu (svaku) mogućnost. „Smrt mora biti shvaćena kao  najvlastitija, neodnošajna, nenadmašiva mogućnost koja je izvjesna.“^[3]

To jest, ako je smrt  ono  nepobitno  na kraju, onda bi, po Hajdegeru,  čovek unapred iz buduće smrti trebalo da osmišljava svoje najvlastitije moći biti i iz metafizike suštinske konačnosti  oslobađa eshatologije svake prividne beskonačnosti. „Bitak pri smrti kao istrčavanje u mogućnost omogućuje prije svega tu mogućnost i kao takvu čini je slobodnom.“^[70] Jedino se iz najvlastitije, neodnosne smrti tubivstvovanje oslobađa površnih Se odnosa i prividnih odnosa ka transcendentnoj beskonačnosti i sa (jedinom mogućom) egzistencijalnom svešću utemeljuje u samom sebi.

Ne beži osadašnjivanjem od smrti, nego istrčavajućom odlučnošću hita ka njoj, slobodno joj ide u susret, tek iz najizvornije metafizike konačnog osmišljava svoju celovitu, ekstatičku, vremenost. „Samo slobodnost za smrt daje tubitku cilj apsolutno, i gura egzistenciju u njezinu konačnost. Prihvaćena konačnost egzistencije čupa tubitak iz beskrajne raznovrsnosti ponuđenih neposrednih mogućnosti lagode, olakosti, izvlačenja i dovodi ga natrag u jednostavnost njegove sudbine.“^[71]

Tek kada se iz najvlastitije nenadmašive smrti prihvati suštinska konačnost prvostepena briga, strepnja otključava celovitu vremenitost za najvlastitije moći biti, vraća dubinu senke uz svetlo za jedini moguću fizičko-metafizičku sliku sveta i najvlastitije lice, ličnost čoveka. Smrt je skrivena suština u vremenitoj pojavi i otkrivena pojava u vremenitoj suštini za supstancijalno osmišljavanje (svakog mogućeg) bivstvovanja iz  konačnog tubivstvovanja. 

Očigledno da su za  Hajdegera su svest, i svest o smrti – isto. Kome je konačnost logična, njemu je sve logično, čovek, zapravo, samo po vremenitom, konačnom može živeti logično. Po omnis determinatio est negacio određivanje, osmišljavanje bilo koje stvari (kvaliteta, kvantiteta, relacije ili modaliteta) je negacija neke druge stvari (nekog drugog kvaliteta, kvantiteta, relacije ili modaliteta), i zato je ograničenje.

Zato je metafizika konačnosti, pogotovo ona egzistencijalna, čovekove konačnosti unapred iz najvlastitije smrti, upravo ona najlogičnija, jedina moguća metafizika. Kako se može osmišljavati beskonačno, određivati, misliti beskonačno? Tačnije, da bi iz jedino moguće metafizike konačnosti otvorila svaka moguća mogućnost, afirmisala tu-ovde, ranije–sada–kasnije supstancijalna prostorno-vremenska-materijalna najvlastitija konačna egzistencija, mora se odbaciti, negirati fiktivna transcendentna vanvremena, vanprostorna beskonačna duhovna egzistencija. Ne samo da se “Ja mislim” svodi na “Ja konačno egzistiram” nego  je i samo najizvornije ja i samo mislim (sudim, odlučujem, delam), uopšte svako osmišljavanje, zapravo osvešćivanje najvlastitije konačnosti.

 

 Smrt i ništa^[6]

 

 „Bivstvo bića je razumljivo samo onda…ako se tubivstvo u temelju svoje suštine u tome ništa odražava.“^[7] „Samo ako razumem ništa ili strepnju, imam mogućnost da razumem i bivstvo. Ako ono ništa ne razumem, nerazumljivo je i bivstvo. Samo u jedinstvu razumevanja bivstva i ništa iskrsava i pitanje porekla onog 'zašto'. Zašto čovek mora da pita 'zašto' i zašto on to pitanje mora da postavi? Ovi problemi bivstva, ništa i   'zašto' najelementarniji su i najkonkretniji“.^[8]

 Kakvo je ogledalo smrti od koga strepi tubivstvovanje da u njemu  razotkrije, otvori svoje najizvornije, vremenito lice? Da li se može taj kraj svakog života po vremenitoj metafizici konačnosti zvati ništa? Kakva je  ogledalo toga ništa za svako tubivstvovanje i samo bivstvovanje? Može li smrt biti suštinsko ništa – nebivstvovanje? Ako je vremenita metafizika utemeljena na konačnosti jedina moguća metafizika da li se onda i  samo vremenito bivstvovanje mora utemeljiti na konačnosti, imati svoju granicu, samoogledati u svojoj  „smrti“ utemeljiti u svome „ništa“ – nebivstvovanju?

To jest, ako se tubivstvovanje utemeljuje u vlastitoj smrti, da li se bivstvovanje utemeljuje u najkonačnijem ništa, nebivstvovanju?^[9]   

Nakon Bivstvovanja i vremena Hajdeger uviđa da je njegovo egzistencijalno utemeljenje ontologije konačnog na konkretnoj smrti nedosledno i zato u drugoj fazi svoje filozofije radikalizuje svoju metafiziku konačnog i umesto na kvantitativnoj granici,  vremenskoj konačnosti u konkretnoj smrti, utemeljuje u apsolutnoj konačnosti samoj po sebi, – najkonačnijem ništa! „Tek u Ničem tubivstovanja bivstvujuće u celini u skladu sa svojom mogućnošću, to jest na konačan način – dolazi ka samome sebi.“^[10]

Tek onda dolazi do suštine privilegovanog mesta tubivstvovanja s kojim pokazuje da se iz čovekovog najstarijeg Zašto ne samo tubivstvovanje tek razlikuje od ostalih bivstvujućih, nego da tek ta i takva fundamentalna ontologija, izvedena dosledno do kraja, do najkonačnijeg ništa, utemeljuje bivstvenost bivstvovanja, odgovara na Lajbnicovo pitanje: “Zašto je nešto a ne ništa”, uopšte bivstvovanje, a ne nebivstvovanje!

Jedino ontologije konačnog u utemeljena u najstarijem ništa, omogućava supstancijalnom sopstvu da konkretno prima, nosi, pita, odgovorno odgovara za bezmerje vlastite slobode. „Ljudsko tubivstvovanje može da se odnosi prema bivstvujućem samo ako sebe unosi u Ništa“^[11] „Čovek je držalac...Ničeg“^[12] Samo takva metafizike konačnosti dovedena do najkonačnijeg konačnog ništa slobodno samouobličenje vlastite egzistencije dovodi do kraja.^[13] Na nekoj transcendentnoj, ili čisto saznajno-logičkoj transcendentalnoj osnovi, ili konkretnoj smrti, egzistencijalna svest tu odgovornu slobodu ne može nikako imati.

Sa metafizikom konačnosti se mora ići do kraja i umesto prvostepenog egzistencijala strepnje koja izvire iz buduće smrti, sada iz najkonačnijeg ništa sloboda (pre svih egzistencijala) utemeljiti kao supstancijalna egzistencija. Tek kada se pre svih čulno, razumskih, umskih transcendentalnih, transcendentnih pre-uobličenja i svakog šta, kako, koliko, zašto... vrati u najpraznije, najkonačnije ništa, dostiže (supstancijalnu), stvarajuću slobodu za najpunije sve.

Samo ako se ta najstarija (zapravo jedino moguća) metafizika konačnog utemelji u najstarijem ništa, supstancijalne egzistencije može slobodno misliti, govoriti, odlučivati, delovati, uobličiti bilo koju, kakvu saznajno-logičku ili praktično-moralnu određenost,  konačnost.

To jest, ako (kao što tvrdi Parmenid) ništa nema nigde svoje „mesto“ onda jedino ostaje, kao što Hajdeger mnogo kasnije tvrdi u spisu K pitanju o bivstvovanju  da je sada „čovek…držalac mesta ničeg“ da je, zapravo, njegovo ništa supstancijalna mevstvenost koja prima ono „sve,“ svetskost sveta i bivstvenost bivstvovanja! Da jedino supstancijalna sloboda čovekovog prvobivstvenog ništa iz najstarijeg Zašto tubivstvovanja, može utemeljiti, osmisliti, uobličiti svetskost sveta – bivstvenost bivstvovanja. Supstancijalna sloboda je „držalac mesta Ničeg“ i zato „što sebe unosi u ništa“, daje i uzima prvostepeni razlog, osnov  zašto je uopšte nešto, a ne ništa, zašto je uopšte bivstvovanje a ne nebivstvovanje.^[14]

Kako sloboda nije egzistencijal, nego sama supstancijalna egzistencija, ne poseduje čovek slobodu, nego supstancijalna sloboda prvostepenom metafizikom iz najkonačnijeg ništa „daje i uzima razlog, osnov“ ne  samo čoveku (svim njegovim egzistencijalima) nego i svetu i samom bivstvovanju (svim njegovim kategorijama).

To jest, kakva je to nauka, kada se jednim pojavnim  oblikom objašnjava drugi pojavni oblik? Aristotel, zato, iz apsolutnog, Božijeg kvaliteta i načina postojanja, objašnjava svaki kvalitet i način postojanja... Kada kaže „čovek je držalac mesta ničeg“, Hajdeger, zapravo,  tvrdi da tek čovek  iz svojeg supstancijalnom slobodom iz najkonačnijeg konačnog ništa, starijeg Zašto tubivstvovanja, daje razlog, osnov svakog Šta bivstvovanja.^[15]

 

Komentar

 

Za razliku od otkrivanja bivstvovanja iz konačnog tubivstvovanja, Hajdeger u drugoj fazi svoje metafizike konačnosti ne  razotkriva iz najzakrivljenije, najvlastitije nedokučive smrti tubivstvovanja istinu bivstvovanja,  već iz najkonačnijeg konačnog ništa otvara bezdan čovekove slobode. Na kraju, u završnoj fazi, u potpunosti odbacuje svaku istinu bivstvovanja iz konačnog tubivstvovanja,  i iz metafizike jezika predsokratoskih (predplatonovskih, predaristotelovskih)  filozofa (najpre Heraklita) i velikih pesnika razotkriva istinu bivstvovanja.

 

Hajdeger, očigledno ne uspeva da poveže sve faze svoje filozofije u jednu doslednu metafiziku konačnosti. Da iz najvlastitije skrivene, nedokučive smrti (prve faze  metafizike konačnosti)  ili najskrivenijeg, nazakrivljenijeg najkonačnijeg ništa kao temelja supstancijalne slobode (druge faze), kao senkom uz svetlo iz pojavno-suštinske supstancijalne uobrazilje (kao kod Šelinga ili Ničea) razotkriva bivstvovanje iz autentičnog  umetničkog  tubivstvovanja.

 

Smrt ne stoji naspram života, nego naspram rođenja. Čovek se ne uobličava iz svojeg kraja,  smrti nego zenita svoje pune svrhe. Sa postavkom prostorno-vremensko-svetske egzistencije koja se uobličava iz „najvlastitije“ smrti, se, zapravo, materijalističkom filozofijom slobodno živo svodi na opšte i nužno neživo.

 

Iako kod Hajdegera smrt nije određena ni pojmovno ni egzistencijalno, ona je najočigledniji credo, nepobitna činjenica na kojoj se sve ostalo utemeljuje. Dekartovo „mislim, dakle jesam“, svodi se na: Ja egzistiram kao konačan, smrtan. I samo Ja i sama svest, osmišljava se unapred iz buduće smrti; pa i sama svest o sebi, samosvest, je svest o vlastitoj smrti, suštinskoj konačnosti. Hajdeger iz najizvornije metafizike konačnosti pokušava da pokaže da je i sam svaki mogući (nužno) konačan svet samo moguće pojmiti iz konačnosti čoveka. Konačnost jedino kod čoveka ima supstancijalnost. 

Kako je čovekova supstancija njegova (konačna) egzistencija, konačnost same (svake stvari) pa i samog bivstvovanja, suštinski se sagledava samo iz tubivstvovanja! Jedino čovek osmišljava konačno, egzistencijalnom metafizikom svog najkonačnijeg tubivstvovanja razotkriva i samo (konačno) bivstvovanje

Kada Hajdeger kognitivnu vremensku sintezu razuma, uma^[16] (pojma, ideje) shvata iz suštinske konačnosti buduće smrti^[17],  on tu kognitivnu sintezu po razumu, pojmu iz vremenskog modusa budućeg, zapravo, postavlja izvan vremenitosti, u nepokretno, bezvremeno! Zapravo, ta „vremenita“ subjektivnost potpunog umirenja, smirenja, zaumljenja  iz najvlastitije neodnosne smrti ne osmišljava se „supstancijalnim vremenom nego umskim zaključkom iz nepokretnosti, bezvremenosti!

Međutim, ni neživo, ni ništa ne mogu se utemeljiti po sebi, upravo, bez starijeg predupitnog, predmislenog egzistencijalnog osmišljavanja naspram bilo kojeg, kakvog neživog ili najstarijeg ništa. Već Kant dokazuje da se sve prostorno vremenske odredbe kao i pojavna celina sveta, svetskog, mogu utemeljiti samo po transcendentalnoj subjektivnosti.^[18]

Zapravo i najstarije  Ja i mislim (sudim,  sintetišem, određujem, spajam),  može utemeljiti samo u sintetičkoj osnovi supstancijalne volje i jedne slobodne vlastitosti.

Ljudi mnogo više neponovljivi i različiti iz svakog vlastitog života, življenja nego iz neumitne opšte i nužne smrti, koja svaki oblik, uobličenje živog potire iz nevlastitog, bezobličnog neživog.

Živo stalnim kretanjem srca, disanja, mozga, uopšte svakog organa tela, ili osećanjem, mišljenje  neprekidno stoji naspram smrti,  neživog, bori se protiv neživog kao i neživo, nešto naspram ništa.

Inače se čovek temelji u kamenu, predručnom, kao starije neživo ili svemogućem ništa, za uobličenja svega i svačega. Izvire iz prapočetnog ništa, kao u materijalističkom načelu gde se drugobivstveno živo svodi na prvobivstveno neživo.

Kako može smrt, naspram žive egzistencije, živog, bezlični kamen, neživo biti neko duboko lično „najvlastitije“, „najslobodnije“  načelo? Svrhovito pokretanje živog naspram ne svrhovitog kretanja, čak i u svom najnižem  obliku, a kamoli ljudskom obličju staje neprekidno naspram bezobličja, neumitnosti smrti, bezličnog, neživog.

Supstancijalnom konačnoću najvlastitije smrti, Hajdeger, zapravo, ono najsupstancijalnije u živoj egzistenciji, naspram predručnog svesti,  svodi na neegzistenciju, neživo. Ne može se mislim, mišljenje (osećanje, odlučivanje, delovanje)  svesti na  osmišljavanje smrti; pogotovo samo Ja, neponovljiva ličnost uobličavati iz „vlastite“ smrti (kao živo iz neživog, nesvesno iz nesvesnog, da iz ne),  već to samoosmišljavanje, odlučivanje, delovanje,  pokretanje srca, disanja, mozga, svakog fizičkog organa živog  upravo suštinski stoji  naspram smrti, neživog.

Smrt ne vrši se nikakvo uobličavanje iz te neumitnosti nepokretnosti (gubitka kretanja srca, disanja, mozga) nego svako uobličene  slobodnog živog stoji upravo naspram te neumitnosti smrti, neživog, bori se protiv nepobitne smrti, bezobličnog, neživog. Svest o smrti, vlastitoj konačnosti ne pokreće tubivstvovanje da se samoosmišljava unapred iz buduće smrti nego to živo vreme svakog trenutka kroz unutrašnje, kvalitativno bezmerje staje naspram smrti, naspram svake spoljašnje prostorno-vremenske granice, konačnosti, fizičkog toka vremena.

Iako se živa egzistencija rađa i umire u konačnom prostoru, vremenu, ona se ne uobličava osmišljava iz svojeg propadanja, konačnog završetka, slabosti, kraja, smrti, neegzistencije,  nego iz supstancijalne svrhe, punoće, zenita svojeg roda, vrste. Ona se rađa, raste, dostiže zrelost, pa na kraju slabi,  stari, propada, umire. Kao što se jabuka ne gleda iz trule jabuke, niti kuća iz srušene kuće na kraju, tako se i čovek ne gleda iz  potiranja, nestanka, negacije života, smrti, nego iz  zenita,  specifične zrelosti njegove vrste, a ne opšte i nužne ponovljive smrti, bezobličja neživog, neumitnosti jednake  za sve.

Hajdegerov pokušaj da svede čoveka na vlastitu smrt, je, zapravo, pokušaj da se pojedinačno i slobodno  živo svede na opšte i nužno neživo, da se duša svede na telo, na kraju (svako bilo kojem, kakvo uobličenje, odnosno nešto) nešto na stariju svemogućnost  bilo kojeg, kakvog nečeg u neodnosnom ništa, ničem!

Bezobličje smrt, neživog stoji mnogo više naspram obličja lica, svesti, mišljenja, osećanja, nego što uobličava živo,  život. Zapravo, on sve izvodi suprotno od onoga kako bi trebalo. Koliko  god da se smrti razlikuju, one su mnogo više slične nego posebni životi svake različiti jedinke, vrste.

Da je Hajdeger umesto latinske reči egzistencija jasnije naglasio prvostepenu živu egzistencija, jasno bi se videlo da njegova  postavka (najkritičnije fundamentalne ontologije, svakog bivstvovanja iz starijeg  tubivstvovanja) supstancijalnom konačnošću živog stoji pre svake transcendentalnosti (kritičnosti) ili transcendentnosti (metafizike ili teologije).^[19]

Međutim, upravo to njegovo najvijugavije zamotano analitičko-fenomenološko-hermeneutičko osmišljavanje egzistencijalne svesti prvostepenih egzistencijala supstancijalne konačnosti iz “najvlastitije” smrti  kada se jasno odvije, otkrije, otključa, zapravo otkriva nešto sasvim suprotno: materijalističko stanovište, u kome se vlastito lice žive, „supstancijalne“ egzistencije izvodi iz starijeg nežive egzistencije, svodi na bezlično neživo ili na kraju (u drugoj fazi svoje filozofije) svako  bilo koje, kakvo  pojavno nešto ili sve na (pre  bilo čega, svega) najstarije svemoguće ništa!

Zapravo, smrt, kao zadnji izdah nije suprotna životu, nego rođenju, prvom udahu, a životu, življenju – umiranje. U svakom slučaju, nikako se ne može neegzistencija (smrt, neživo),  utemeljivati živu egzistenciju (živo)! To jest, ako je egzistencijalna smrt konkretni prestanak rada srca, disanja, mozga, da li važi načelo da je prestanak rada srca disanja, mozga vodi svako srce, svako disanje, život, svaki mozak (svest) i svaku volju!?

Opet, ako sa druge strane, smrt nije konkretna smrt, sam događaj, trenutak smrti, nesumnjiva činjenica prestanka rada srca, disanja, mozga na kraju života, nego nekakva filozofska („mozgajuća“) smrt, kao nekakva starija logičko-ontološka ne, negacija ispred svakog da, afirmacije, to onda nije više najkonkretnija, najegzistentnija, najvlastitija smrt. („Smrt je neporeciva iskustvena činjenica.“)  

Da li se naspram “Ja mislim”, može uzeti “Ja sam smrtan, svestan smrti”, i svako osmišljavanje sagledavati iz  svesti o sopstvenoj konačnosti? I ako je najvlastitija konačnost ono supstancijalno, zašto onda Hajdeger kaže najvlastitija smrt, a ne najsmrtnija vlastitost!? To samo pokazuje da se može se vlastitost (kvalitativna određenost, konačnost) izvući iz nevlastitosti (kvantitativne određenosti, konačnosti) i da  vlastitosti upravo stoji naspram smrti, a ne uobličava, utemeljuje u njoj. Pre se smrt, kao prestanak, kraj života, temelji na životu, zavisi od života,  nego život od smrti.

Mnogo je manje jasno šta je sam život,  na čemu se temelji sam život, nego šta je smrt, na čemu se temelji smrt. Zapravo, tako se samo život, sopstvo rastvara, rasparčava fiktivnom vremenitošću, svodi  na nešto suprotno od subjektivnosti i vreme postavlja ispred sopstva, iako bi trebalo biti obrnuto.

To najstarije ne, negacija samo po sebi nema logičko, ni egzistencijalno  utemeljenje iz neživog, smrti, neegzistencije, nego pre svakog odnosnog da–ne tek iz najstarije čiste volje i jedne iste vlastitosti, kada naspram nevolje, bezvolje bezlične smrti preuzima najvišu odgovornost da izgrađuje, oblikuje sopstvenu vlastitost, bez obzira da konačnost ili beskonačnost, dobija svoje utemeljenje.

Suština metafizike konačnosti nije da se pojedinačnost i sloboda žive egzistencije prilagodi opštem i nužnoj kvantitativnoj konačnosti prostora, vremena, nego da kvalitativna konačnost supstancijalne volje i jedne slobodna vlastitost kroz konkretnu istoriju i mesto prostor i vreme prilagode sebi.

Zapravo, taj causa finalis iz vlastite smrti nije dovoljan ni za najosnovniji oblik života, a kamoli za čoveka. Ako je živo od početka vodi, uobličava smrt, neživo, zašto, onda, uopšte neživo ide ka živom,  ili iz ništa u nešto, uopšte  komplikuje, usložnjava svoje postojanje „život“ (u kome mora da jede, pije, razmnožava se, održava jedinku, vrstu), zašto od početka ne ostane u neživom, ili u najstarijem ništa?

Zapravo, tačno je sasvim obrnuto od onoga kako Hajdeger predstavlja: da pojedinačnost i sloboda žive egzistencije  već starijom svrhom  svoje jedinke, vrste jedenjem, disanjem ili suštinskom plodnošću svakog trena staje naspram smrti, neživog. Pokorava ga hranom, disanjem, otkucajima srca, tim  svrhovitim pokretanjem stoji naspram nepokretnog, a ne sa njim saglašava,   „istrčavajućom odlučnošću služi mu, ide u susret“.

Iz kvalitativne a ne kvantitativne određenosti, konačnosti svakog posebnog roda, vrste iz supstancijalne  volje staje naspram bezlične smrti, nevolje, bezvolje, preuzima najvišu odgovornost iz svoje neponovljive  vlastitosti uobličava, osmišljava  drugostepeni prostor i vreme, istoriju, mesto.^[20]

 

 

 

 

 

---

[1] Ovo je izvod iz šireg rada: fenomenologija i teologija, na istom sajtu:  www. filozof.rs  

[2] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Beograd, 1979, str. 147

[3] Martin Hajdeger, Bitak i  vrijeme, Naprijed, Zagreb, 1985. str. 293.

[4]Isto, str. 298.

[5]Isto, str. 436.

[6] Ovo je samo jedan odeljak iz rada: O prosvetljujućem doživljaju na sajtu www. filozof.rs  

[7] Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Beograd, 1979, Dodatak na kraju iste knjige, Davoska diskusija  sa Cassierom.str. 152.

[8] Isto, str. 168.

[9] Hegel apsolutni stav svoje dijalektičke logike, najnužnijeg postojanja, postajanja, bivanja utemeljuje u potpunom izjednačenju čistog bića i ništa.

[10] Martin Hajdeger, Putni znakovi, „Šta je metafizika?“. Plato, Beograd, 2003.  str. 111.

[11] Isto, str. 111.

[12] Martin Hajdeger, Putni znakovi,  K pitanju o bivstvovanju, Plato, Beograd 2003, str. 368.

[13] Jedno slično utemeljenje supstancijalne slobode utemeljeno na najstarijoj konačnosti kvalitatativnog ništa u svojoj filozofiji egzistencije na Hajdegerovim postavkama razrađuje Sartr, tvrdeći da tek  najkonačnije ništa omogućava da supstancijalna vlastitost konkretne egzistencije suštinski preuzme slobodu, mogućnost da slobodno osmišljava, uobličava svoje biće, i da po toj suštinskoj slobodi najodgovornije odlučuje, deluje.

[14]„Jedino adekvatan odnos prema slobodi u čoveku jeste oslobađanje slobode u čoveku… ovo oslobađanje tubivstva u čoveku mora biti ono jedino i središnje do čega je filozofiji kao filozofiranju stalo.“ (M. Hajdeger, Kant i problem metafizike, str. 168-169).

[15] „Starije zašto prostorno-vremenitog (tu-ovde, ranije, sada, kasnije) bilo je, jeste ili biće konačnog tu-bivstvovanja, stoji ispred bilo kojeg, kakvog šta je (koliko, je, kakvo je, i u kom odnosu je) bivstvovanja. Dovoljno je zamisliti da nema čoveka, i jasno se pokazuje da čak i pitanje zašto je nešto a ne ništa, bivstvovanje a ne nebivstvovanje, a ne samo zašto bilo koje, kakvo bivstvujuće uopšte jeste to što jeste, a nije nešto drugo, ima odgovor tek iz najstarijeg Zašto, egzistencijalnog smisla konačnog tubivstvovanja. Bilo koje, kakvo šta je ovo, ono, pa i šta je samo bivstvovanje, razumeva se tek iz najstarijeg Zašto… tubivstvovanja.”(Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013. str. 107).

[16] Po tri modusa (prošlog, sadašnjeg, budućeg) vremena, Hajdeger  razlikuje tri sinteze.  Sintezu uobrazilje po modusu prošlog, opažajnu sintezu po modusu sadašnjeg i kognitivnu, pojmovnu sintezu razuma, uma (pojma, ideje) po modusu budućeg.

[17] Vremenita  samosvest, je svest o suštinskoj konačnosti,  najvlastitijoj smrti.

[18] Opštost i nužnost se moraju razumeti u potpunosti: zašto su takve kakve su i zašto pored njih postoji sve to mnoštvo kretanja, nastajanje, nestajanje, sva moguća raznovrsnost i supstancijalna pojedinačnost? A da bi utemeljilo, objasnilo tako nešto (supstancijalna pojedinačnost, posebnost, različitost), a pogotovu pojedinačnost i sloboda živog, nužna je pretpostavka apsolutne volje i stvarajuće creatio ex nihilo slobode pre prirode, svakog bića i samog bivstvovanja. 

[19] Hajdeger,  koristi latinsku reč „egzistencija“ da njome odredi  živu egzistenciju, jer  latinska reč existo, existere etimološkim korenom naglašava izlazak iz nadprostorno-nadvremensko-nadmaterijalnog ostajanja, stajanja u prostorno-vremensko stajanje, ostajanje, postojanje, ospoljenje otelovljenje. 

[20] Po Bergsonu kvalitativno unutrašnje vreme diskontinuiranih sveprožimajućih neprotežnih psiholoških činjenica svesti stoji pre svakog spoljašnjeg kvantitativnog, kontinuiranog vremena (koje se, zapravo, brka sa prostorom). Kao realno trajanje beleži u svome živom vremenu, svome živom prostoru fizički, duševno i duhovno naspram bezlične smrti, neživog. Zapravo, kao što je rečeno, smrt kao prestanak života nije u živom toku vremena, nego živi tok vremena, realnog trajanja živog svakim delom konačne egzistencije  stoji nasuprot smrti, neživog.