Томислав Новаковић филозоф

Петак | 17. Август 2018.

Tomislav Novakovic

Слобода језичког духа Валтера Бенјамина

Аутор: Томислав Новаковић

По Валтеру Бенјамиму, са "грехом језичког духа" Адамов говор је изгубио најунутрашњије јединство именовања и сазнања са Божијом стварајућом речи, с којом је исказивао суштину ствари и са речима које суде, пресуђују између добра и зла пао у нејасне, неодређене односе између ствари...  Међутим, "грех језичког духа" се не може никако приписати Адаму него нечистом духу, који управо јесте то што јесте, "лажа и отац лажи" што суштинским "грехом језичког духа" хули на име Божијe, најсветије лице Духа Светог, због чега заслужује паклени суд.

 

Слобода језичког духа Валтера Бенјамина

 

Господ Бог ствара небо и земљу по речи   тек на крају човека "од праха земаљскога и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива".[1]

 

По Валтеру Бенјамину,[2]  "Бог није створио човека из речи и није га именовао... да га подреди језику, већ је у човеку... ослободио свој језик који је њему служио као медијум стварања".[3]

Како је све створено по Божијој речи, слобода језичког духа омогућава Адаму да се уздиже изнад природе, да господари природом.

"Божанска творевина завршава се тиме што ствари добијају име од човека".[4]

Додуше, то човеково  мало "стварање" није Божије (ex nihilo), него је сазнањем, именовањем само одраз Божијег свезнајућег имена и Божије стварајуће речи.

Човеково "стваралаштво, ослобођено Божанске актуелности, постало је сазнање. Човек је сазнавалац истог језика у којем је Бог творац."[5]

Када Адам праименовањем неартикулисане шумове и звукове живих и неживих бића, гласове животиња или безгласан говор ствари артикулисананим гласовима преводи у живе речи језика он из Божије стварајуће речи, његовог свезнајућег имена сазнаје вечну суштину сваке животиње, биљке, живе, неживе ствари коју именује.

"Тиме што прима нем безимен језик ствари и преводи их у гласовни облик имена — човек решава овај задатак.

Он би био нерешив да човеков језик имена и безимени језик ствари нису сродни у Богу."[6]

 

ЈЕЗИК И ИМЕ

 

Свака реч је име некога или нечега, а најстарије име је "језик језика"[7] из кога све речи тек имају своје значење.

"Сав људски језик је само рефлекс речи у имену".[8]

Познање по имену је старије од знања по појму.

Не само да је онај ко именује све ствари, бића старији од њихових имена, него се тек из најстаријег имена "језик... саопштава сам себи ... у својој апсолутној целини",[9] свака реч разговара са сваком другом речју.

Ипак, након човековог пада познање из најстаријег имена ни у јединственом језику пре Вавилонске куле није више једно са суштином ствари.

"Апсолутни однос имена према сазнању постоји само у Богу, само тамо је име, будући да је потпуно истоветно са стваралачком речју, чист медијум сазнања". [10] " 

Само је у најприснијем звању, познању властитог имена остала најскривенија духовна веза човека са Богом и другим човеком.

"Властито име је заједница човека са стваралачком речју Бога." [11]

Оно је и сада нешто најнематеријалније у материјалном животу човека,  јер из духовног имена има живи дух.

Иако има доста људи са истим именом, нико не мисли да је његово име нешто спољашње него најунутрашњији ослонац властите мисли, речи, осећаја и сваке одлуке, дела с којим потврђује своју личност.

"Теорија властитог имена јесте теорија о граници између коначног и бесконачног језика." [12]

Властито име коначно звање, познање води духовном безмерју Божијег звања, познања.

 

СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Тајна речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика и зна све знакове знања.

Свето име, име по себи не може се свести на друге речи, имена, него много пре све речи, имена на име по себи.

И као што се нико не зна само по речи "човек", него по властитом имену, тако ни Бог  по речи Бог, него кроз највише звање, знање његовог Светог имена.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Свето име зове духом свако име, познаје све наше мисли, речи, осећаје, дела.

Из Божијег имена исходи Дух истине и свето знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би.

 

ГРЕХ ЈЕЗИЧКОГ ДУХА 


По Бенјамину "језик у рају [је] био потпуно спознајан".[13]

Са Адамовим "грехом језичког духа" говор је изгубио најунутрашњије јединство именовања и сазнања са Божијом стварајућом речи, с којом је исказивао суштину ствари и са речима које суде, пресуђују између добра и зла пао у нејасне, неодређене односе између ствари...

Добро и зло нису, по њему, створени из Божије стварајуће речи нити су суштине задате именовањем, већ је то"сазнање на које наводи змија... о томе шта је добро а шта зло... нестваралачко подражавање стваралачке речи".[14] 

"Добро и зло, наиме, налазе се као нешто што се не може именовати, као нешто безимено, изван језика имена...[као].. апстрактни језички елементи ...укорењени ... у речи која осуђује, у пресуди...У греху је човек напустио непосредност у саопштавању конкретног, напустио име, и пао у провалију посредности сваког саопштавања речи као средства, сујетне речи, у провалију брбљања" [15]

Говор више не именује и не сазнаје из Божије стварајуће речи суштину ствари, већ кроз двострукост која јесте и није раздваја од ствари.

"Доиста постоји истоветност између речи која по обећању змије спознаје добро и зло, и између речи која саопштава нешто спољашње".[16]

 

ДА ЛИ ЈЕ АДАМОВ ПАД "ГРЕХ ЈЕЗИЧКИ ДУХА"?

 

"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш".[17]

 

Никако се не може рећи да је Адамов пад "грех језичког духа", с којим је говор изгубио првобитно именовања и сазнања суштине ствари и са "нестваралачким подражавањем Божије стварајуће речи" просуђивањем између добра и зла потонуо у привид између ствари.

"Грех језичког духа" у првостепеном смислу не може се никако приписати Адаму (иако је касније могућ и код човека), већ нечистом духу, који јесте то што јесте, "лажа и отац лажи... крвник људски од почетка", дух преваре, лукавства, што хули на име Божије, најсветије лице Духа Светог, због чега заслужује паклени суд.

Једно је празан говор, када реч нема слободу језичког духа да именовањем и сазнањем одговара човеку и самој ствари, већ је само "сујетно брбљање" о привидним односима између људи и између ствари...

Друго је лажна, зла реч против човека и саме ствари...

А сасвим треће свесно изговорена реч духовног бића (Луцифера и све његове војске) против Божије речи, имена, лаж против Духа истине, рачвасти змијски језик, хула на најсветије име и лице Божије.

Да се првостепени "грех језичког духа" може приписати човеку од почетка, то би био његов неопростив грех и заувек суд, суштинска духовна, вечна смрт

Али није тако. Адаму је речено: " у који дан окусиш плода са дрвета знања добра од зла, умрећеш".

Ако након истеривања из раја живи још 930 година, тај дан његове смрти очигледно се не односи на физичку смрт (задњи издах и одвајање душе од тела), него на духовну смрт.

То јест, прва је смрт, духовна смрт, одвајање душе од духа Божијег, с којом губи благослов вечног живота и постаје смртан.

Друга одвајање душе од тела задњим издахом (физичка смрт).

Трећа распад тела.

Ипак, то никако није, наспрам суштинског вечног живота, суштинска вечна смрт, него наспрам благословљеног вечног живота Адама и Еве у рају у јединству даха са духом и срца са љубављу, првим грехом прво прекид везе даха са Божијим духом и срца са љубављу, па коначни земаљски живот "у зноју лица свог" и на крају физичка смрт.

Међутим, суштинска духовна смрт није само непослушношћу Богу губитак благослова вечног живота и коначни, смртни живот (као код човека), него кроз свесно и отворено супротстављање Богу, кроз првостепени "грех језичког духа", неопростиву хулу на име Божије (најсветије лице) Духа Светог, потпуни суноврат некадашњег духовног бића светлости (Луцифера и све његове војске) у таму, бездан, паклену муку, огањ вечита смрт.

Духовна бића не зависе од јела, пића, одеће, куће... и  њихова осећања су потпуно истоветна са њиховим духом.

Како је њихов језик духовне природе и грех језика је суштинске, духовне природе...

 

САЗНАЊЕ,  ИМЕНОВАЊЕ ИЗ ПРВОБИТНОГ ЈЕЗИКА И ПОЗНАЊЕ ИЗ СВЕТЕ РЕЧИ, ИМЕНА ЗА ТЕЛО, ДУШУ, ДУХ

 

По Бенјамину и физичка и душевна страна човека (једења, пијења, осећања) служе слободи језичког духа.

Смисао човека у рају је да "потпуно спознајним рајским језиком именује и сазнаје ствари којих је Бог творац."

Тачно је да је Адам пре греха једењем рајским плодова имао неко откривање, откровење.

Са биљкама је разговарао на нивоу сна, са животињама скоро као сада са људима, са Евом је имао највише, најдубље телесно-душевно-духовно познање од Бога за све-једно, једно-све.

А кроз плодове са Дрвета живота је имао откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима.

Ипак, не може се рећи да је физичка и душевна страна језика у рају првенствено служила духовној страни сазнања и именовања већ створеног света.

Адамово откривање, окровење једењем рајских плодова много је пре било мирисом истине и укусом љубави целовито физичко, душевно, духовно познање него речима језика појединачно, посебно, опште сазнање.

Божије звање, знање човека и Адамово најсветије звање, знање светог имена Божијег је старије од сваког именовања, сазнања првобитног језичког духа.

Он није јео плодове у врту што је створен од земље, него је створен од земље и постављен у рајски врт да би јео Божије надумно укусно јесте.

Адамова суштина је једемска, он једе из своје суштине; ј(едемски) врт је сврха стварања земље уз небо, мирисно-укусног рајског средишта за првог човека, жену од почетка. 

Првобитни мирис истине и укус љубави са Дрвета живота (као и свих других родних дрвета у рају) је засићавао његово тело, душу, дух. 

Иначе, зашто је уопште створена земља (са небом) и од ње све биљке, животиње и човек на крају и други пол, жена из његовог ребра?

Адам је створен од праха земаљског, а не само по речи да се мирисом истине и укусом љубави са Дрвета живота ј(едемског) врта од најнижег до највишег утемељи веза тела са душом и душе са духом, земље са небом, човека са Богом, земаљског живота са вечним животом...

Језик (човека и народа) има троструку: физичку, душевну, и духовну природу.

Са њим се једе и пије, изражавају осећања и говори, саопштавају духовне ствари.

Кроз тај ватрени сувишак срца из тела, душе, духа се изражава љубав и говори истина.

То је укусно једно кроз десни, зубе, језик, најтврђе и најмекше за све кости, месо, кључ кроз раме, руку, мишицу за све мишиће, мисли, осећаје, мишљење; врата у врату, говору, речи ка глави, закључак свете речи унапред одозго изнутра са десне стране за тело и дух.

Мирисом истине и укусом љубави најјачи осећај, осећање, сећање плода са дрвета живота, завршна сврха једемског, едемског врха, врта; савршена вршидба унапред од  краја, из раја, круна смисла.

Са плодом дрвета знања добра од зла Адам губи мирис истине и укус љубави са Дрвета живота и свих других рајских дрвета (не једе више надумно Божије јесте).

Прво укусну једноћу срца, душе, тела, даха са Божијим духом, па именовање и сазнање суштине сваке ствари из његове стварајуће речи.

Међутим иако се се језиком споразумевају људи и народи а говором знакова чак и различите врсте живих бића, језиком се такође и лаже, обмањује, дволичи.

Тајна да нас змија уједа, што смо јој дали (укус), зуб.

Иста сила отровног угриза који убија тело је отета снага првобитног мириса истине и укуса љубави срца, уста која телом, душом, духом једе Божије јесте.

Животиња има реп а змија је сам реп и отровни зуб. 

Опаснији је лукави језик лажи, зла него отровни зуб мржње.

Отровни зуб мржње убија тело, а лажна, зла мисао, реч трује дух човека и народа и усмрћује сва поколења.

Јединство мисли у истини враћа вечну једноћу духа, јединство осећаја у љубави вечну једноћу душе, јединство жеља и потреба у мирису истине и укусу љубави вечну једноћу тела, земаљског живота са небеским животом.

Познање из свете речи дубоког питања, одговора за све наше мисли, осећаје, одлуке, дела кроз најприсније звање по имену другог човека и познање најсветијег имена Божијег је пре сваког појмовног знања, једини неподељени језик по суштини ствари за тело, душу, дух.

Речи Христове су плодови са дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха каквог га је Бог створио удахнувши му дух.

Праве улице истине из вечног живота за духовно сретање лицем к лицу;  буђење, устајање из будућег вечног – Васкрс.

Божије јело, пиће, плод, одећа, кућа, врата, пут.... у једино могућем савршено схватљивом, доследном, вечном смислу.

 

СВЕТО ЈЕДОСМО, ПИСМО

 

Једно је отворено супротстављање најсветијем имену и лицу Божијем, свесна лаж (ђаво је "лажа и отац лажи") нечистог духа који гуши, дави тело, душу, за којом иде и мржња, зло, крвништво према човеку...

Друго је непослушност Божијој речи, заповести.

А тек треће празан говор, јалова реч, сујетно брбљање...

Зато ће "за сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати и својим ћеш се речима осудити."[18]

Празна реч је празна мисао и празан осећај, који не засићују тело, душу, дух.

Угриз забрањеног плода са Дрвета знања добра од зла је прво грех воље (непослушност Божијој речи) па кроз грех мириса и укуса (тела, душе, духа) грех језика.

Кроз троструки  (духовни, душевни и физички) пад мириса и укуса, трострука: духовна, душевна и физичка смрт.

Прво одвојеност даха од духа Божијег (духовна смрт), па душе од тела (физичка смрт) па на крају и распад свих делова тела, раздвајањем од живог и неживог света, одвојеност свих људи кроз сва места, времена.

Без истине нема јединства мисли, без љубави јединства осећања, без мириса истине и укуса љубави јединства жеља, потреба тела; лаж дели дух, мржња душу, неверство тело...

Истина враћа вечну једноћу духа, љубав вечну једноћу душе, мирис истине и укус љубави вечну једноћу тела.

Као што све ћелије, органи сви за у једног, један за све сједињени у телу за живот, тако су у савршеној љубави ка Богу и љубави ка ближњем  у крсту сви људи из прошлог–будућег времена у безгрешном телу, крви сједињују за вечни живот.

Око оног који савршено види истину је више своје него властито које је не види, или види погрешно, исто као и ухо или мирис, укус, мисао, реч...

Тек кроз оног који види, чује, осећа, мисли, говори, дела, живи у савршеном, вечном смислу истински види, чује, осећа, мисли, говори, дела, живи...

"Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде и који виде да постану слепи"[19]... "Слијепи прогледају, хроми ходе, губави чисте се и глухи чују, мртви устају, сиромашнима проповеда се  јеванљеље". [20]

То што се Адам ствара од праха земаљског и оживљује духом Божијим а не директно по речи Божијој, значи да се сви људи из сваког прошлог–будућег места, времена у љубави ка Богу и љубави ка ближњем састављени у Духу истине за вечни живот као што су (без Духа истине и љубави ка Богу и ближњем) кроз троструку, духовну, душевну и физичку смрт одвојени од Бога и једни од других.

Наспрам троструке грешности и троструке смрти, у новом Адаму троструки завет духа, душе, тела за искупљење и васкрсење.

Пасхално клање за из зла, лази излазак, окршај, укрштање са свим грехом, злом за јединство духа са душом, душе са телом, Бога са човеком, и човека са Богом и другим човеком, земље са небом, земаљског са вечним животом.

Свето (једно) једосмо (јесмо и упијамо истину, писмо), писмо за исцељење духа, душе и тела...

Прво крштењем завет душе са духом Божијим, па труд труднице душе у испуњењу свете речи семена у телу материци за друго за вечност духовно рођење.

Бог је отац, душа мајка, која заветом крштења из семена свете речи узраста као  трудница у труду вере у телу  материци до другог духовног човека "у висини и мери лакта Христова" за вечни живот...-

Човек се родио за вечност када је у љубави (ка Богу и ближњем) сазрео у духовној круни, ореолу за царство небеско, дао духовни род који се заувек може јести...

Мирисом истине Духа Светог и укусом љубави, Бога  сабирање, бирање брање за изабране, од сваког народа, човека, окршај, укрштање, крст за небеско тело, род.

 


 

 

Овај критички дијалог са Валтером Бенјамином је део ширег рада: Метафизика језика са овог сајта www.filozof.rs

 

[1] Свето писмо  Старога и Новога завјета, 1 Мој. 2. 7.

[2] Валтер Бенјамин (1892-1940.) је био немачко-јеврејски филозоф, критичар културе и есејиста, чије идеје комбинују филозофију, књижевност и јеврејски мистицизам. У његове најпознатије радове спада есеј: "О језику уопште и језику човека" у коме Божију стварајућу реч и најличније име супротставља безличном, безименом филозофском појму.

 [3]Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopštе i o jeziku ljudi, стр. 37.

[4] Исто, стр. 33.

[5] Исто, 38.

[6] Исто, 40.

[7] Исто, 33.

[8] Исто, 38.

[9] Исто, 33.

[10] Исто, 38.

[11] Исто 33.

[12] Исто, 37.

[13] Исто, стр. 41

[14] Исто, 42

[15] Исто, 42

[16] Исто, 41.

[17] Свето писмо  Старога и Новога завјета,  Мат. 12. 36-37.

[18 ]Исто, 1 Мој. 2. 17.

[19] Исто,  Јов. 9. 39.

[20] Исто, Мат. 11, 5.


 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Тајна  речи је тајна имена, а тајна имена име по себи које зове духом све речи језика и зна све знакове знања.

 

Томислав Новаковић

Видео дана