Слобода језичког духа Валтера Бенјамина

Аутор: Томислав Новаковић

"У почетку створи Господ Бог небо и земљу",^[1] а  човека тек на крају "од праха земаљскога, и дуну му у нос дух животни; и поста човјек душа жива".[2^]

 Зашто Господ Бог не ствара човека већ на почетку по својој речи,  као све небо и земљу,  него посебно из праха земаљског?

Валтер Бенјамин[3]  одговара: "Бог није створио човека из речи и није га именовао... да га подреди језику, већ је у човеку... ослободио свој језик који је њему служио као медијум стварања".^[4]

Како је све створено из Божије речи, стварајућа снага речи омогућава човеку да се по слободи језичког духа уздиже над материјалном природом,  господари земљом, осталим живим светом.
Тако се  "Божанска творевина завршава се тиме што ствари добијају име од човека".^[5]

Свакако, то човеково "мало стварање" није као Божије ex nihilo (из ничега),  него је нашим сазнањем и именовањем само одраз Божијег свезнајућег имена и Божије стварајуће речи. Човеково "стваралаштво, ослобођено Божанске актуелности, постало је сазнање. Човек је сазнавалац истог језика у којем је Бог творац."[6]

Када је Адам праименовањем неартикулисане шумове и звукове живих и неживих бића, гласове животиња или безгласан говор ствари артикулисаним гласовима преводио у живе речи језика, он је по слободи језичког духа из Божијег најсветијег имена и Божије стварајуће речи сазнавао вечну суштину сваке: животиње, биљке, живе и неживе ствари, свега видљивог и невидљивог коју је именовао...

"Тиме што прима нем безимен језик ствари и преводи их у гласовни облик имена — човек решава овај задатак. Он би био нерешив да човеков језик имена и безимени језик ствари нису сродни у Богу..."^[7]

 

  ЈЕЗИК И ИМЕ

  

"Сав људски језик је само рефлекс речи у имену".^[8]

Свака реч је именовање некога или нечега, а најстарије име је "језик језика" [9] из кога све речи тек имају своје значење.

Не само да је онај ко именује све ствари, бића старији од њихових имена, него се из најстаријег имена тек "језик... саопштава сам себи ... у својој апсолутној целини," ^[10] ...

Свака реч живог језика по слободи језичког духа разговара са сваком другом речју...Ипак, "апсолутни однос имена према сазнању постоји сао у Богу, само тамо је име, будући да је потпуно истоветно са стваралачком речју, чист медијум сазнања."^{[11] "} 

Познање по имену је старије од знања по појму. Само у најприснијем звању, познању властитог имена остаје најскривенија духовна веза човека са Богом и другим човеком... "Властито име је заједница човека са стваралачком речју Бога." [12]

Иако има доста људи са истим именом, нико не мисли да је његово име нешто спољашње него, напротив, најунутрашњији ослонац сваке његове: мисли, речи, осећаја, одлуке или дела с којим потврђује властиту личност.

"Теорија властитог имена јесте теорија о граници између коначног и бесконачног језика." [13]

Властито име наше коначно звање и знање води безмерју Божијег звања, познања. Духовно име је од почетка оно најнематеријалније у материјалном животу човека из кога прима од Бога живи дух. Познање најсветијег имена Божијег и најприсније звање по имену другог човека је пре сваког појмовног знања, једини неподељени језик љубави за: тело, душу и дух

 

СВЕТО ИМЕ, СВЕТА РЕЧ

 

Тајна речи је тајна имена, а тајна имена, име по себи, које зове духом све речи језика и зна све знакове знања...

И као што се нико не зна само по речи "човек", већ по његовом властитом имену, тако се ни Бог не зна само по речи Бог, него највишим звањем, знањем његовог Светог имена.

Звање духом Светог имена Божијег је највише звање (и знање) човека.

Свето име, име по себи не може се свести на друге речи и друга имена, него се све речи и сва имена схватају по Светом имену, имену по себи.

Свето име живим духом зове свако друго име, познаје све њихове највластитије: мисли, речи, осећаје, дела...

Из Божијег имена исходи Дух истине и свето знање, познање.

У Светом имену реч је једно са делом, Божије: „Нека буде ... и би. 

 

Ј(ЕДЕМСКИ) ВРТ

 

По Бенјамину сва физичка и душевна страна човека (једења, пијења, осећања) служе првостепеној слободи језичког духа. Смисао човека у рају је да "потпуно спознајним рајским језиком именује и сазнаје ствари којих је Бог творац."

Ипак, не може се рећи да је физичка и душевна страна језика у рају служила првенствено духовној страни сазнања и именовања већ створеног света.

Међутим Адамово откривање, откровење једењем рајских плодова је много пре  било целовито физичко, душевно, духовно познање него речима језика појединачно, посебно, опште сазнање.

Божије најсветије звање, знање човека и Адамово  звање, знање Светог имена Божијег је старије од сваког Адамовог именовања, сазнања из првобитног језичког духа.

Он није јео плодове у врту што је створен од земље, него је створен од земље и постављен у изабрани врт, да би мирисом истине и укусом љубави јео са Дрвета живота (и осталих рајских плодова) Божије надумно јесте!

Адам је пре греха, вероватно,  са једењем рајских плодова, сваким њиховим посебним укусом имао истовремено и неко откривање, откровење.

Са биљкама разговарао на нивоу сна, са животињама скоро као ми сада са људима, a са Евом имао највише, најдубље телесно-душевно-духовно познање од Бога за мирисно-укусно ј(едемско) све-једно, једно-све. А кроз плодове са Дрвета живота надумно откривање, откровење од Бога и разговор са вишим бићима.

Адамова суштина је једемска, он једе из своје суштине. Ј(едемски) врт је сврха стварања земље уз небо, мирисно-укусног рајског средишта за првог човека, жену од почетка. 

Мирис истине и укус љубави са Дрвета живота (идругих родних дрвета у рају) засићавао је његово тело и душу и дух.

Иначе, зашто је уопште створена земља (са небом) и од ње све биљке, животиње и поред духовних бића (којима није потребна храна и пиће ни поларитет за множење) и на крају човек са телом од земље и жена као други пол, из његовог ребра?

Адам је створен од праха земаљског, са телом, а не само по речи, као друга духовна бића, да се мирисом истине и укусом љубави са Дрвета живота ј(едемског) врта из везе његовог тела са душом и душе са духом утемељи од највишег до најнижег и највишег до најнижег веза Бога са човеком и човека са Богом,  земље са небом, телесног, земаљског живота са небеским, духовним животом.

 

ГРЕХ ЈЕЗИЧКОГ ДУХА 

 

По Бенјамину "језик у рају [је] био потпуно спознајан".^[14]Али, са Адамовим првим грехом, који је по Бенјамину управо „грех језичког духа“, човеков говор је (чак и у јединственом језику пре вавилонске куле) изгубио најунутрашњије јединство свега именовања и сазнања са Светим именом и Божијом стварајућом речју с којом је из сваке речи, имена живог језика исказивао суштину ствари и са плодом знања добра од зла потонуо у неодређене односе између ствари. 

"Доиста постоји истоветност између речи која по обећању змије спознаје добро и зло, и између речи која саопштава нешто спољашње".^[15] Добро и зло нису, по њему, створени из Божије стварајуће речи нити су суштине задате именовањем, већ је то "сазнање на које наводи змија... о томе шта је добро а шта зло... нестваралачко подражавање стваралачке речи".^[16] "

Говор више не именује и не сазнаје из Божије стварајуће речи суштину ствари, већ са двоструким јесте–није раздваја од суштине ствари.

„Добро и зло, наиме, налазе се као нешто што се не може именовати, као нешто безимено, изван језика имена...[као].. апстрактни језички елементи ...укорењени ... у речи која осуђује, у пресуди...У греху је човек напустио непосредност у саопштавању конкретног, напустио име, и пао у провалију посредности сваког саопштавања речи као средства, сујетне речи, у провалију брбљања" ^[17]

 

ДА ЛИ ЈЕ АДАМОВ ПАД "ГРЕХ ЈЕЗИЧКИ ДУХА"?

"И запријети Господ Бог човјеку говорећи: једи слободно са свакога дрвета у врту;Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш".^[18]

 

Првостепени "грех језичког духа" се не може никако приписати Адаму (иако је такав грех могућ касније и код човека), већ нечистом духу, који, по речи Христовој, управо јесте то што јесте: "Лажа и отац лажи и крвник људски од почетка" што прво хули на име Божије и најсветије лице Духа Светог и зато заслужује паклени суд...

Једно је празан говор, када реч не изражава суштину човека ни суштину ствари, већ је само "сујетно брбљање, која слаби и тело и душу и дух. "За сваку празну реч коју рекну људи дати одговор у дан страшног суда. Јер ћеш се својим речима оправдати и својим ћеш се речима осудити."[19] 

Друго је човекова лажна, зла реч против властите суштине и суштине саме ствари...

А сасвим треће свесно изговорена реч духовног бића (Луцифера и све његове војске) против Духа истине, која хули на најсветије име и лице Божије, где се ниједна таква реч хуле не опрашта, него за њу плаћа вечном смрћу.

Да се првостепени "грех језичког духа" може приписати човеку од почетка, то би био његов неопростив грех и вечни суд, суштинска, духовна смрт...Али није тако.

Адаму је речено: " У који дан окусиш плода са дрвета знања добра од зла, умрећеш".

Његов грех кроз угриз забрањеног плода са Дрвета знања добра и зла је прво грех воље (непослушност Божијој речи) па кроз губитак мириса истине и укуса љубави (тела, душе, духа) и грех језика.

Ако Адам након истеривања из раја живи још 930 година, тај дан његове смрти се, очигледно, не односи на физичку смрт (задњи издах и одвајање душе од тела), већ на прву смрт: прекид сталне  везе даха са духом (душе са Божијим духом) и срца са љубављу, која је губитак благослова вечног живота у рају и пад у смртни живот "у зноју лица свог".

Друга смрт је одвајање душе од тела задњим издахом– физичка смрт након 930 година.

А трећа распад тела.

А суштинска, духовна смрт  је кроз извориште лажи, свесно и отворено супротстављање Богу некадашњег духовног бића највише светлости (Луцифера и све његове војске), неопростивом хулом на име Божије (најсветије лице) Духа Светог,  управо онај првостепени "грех језичког духа", са којима долази потпуни суноврат у таму, бездан, паклену муку, огањ – вечита смрт!

Духовна бића не зависе од јела, пића, одеће, куће... и  њихова осећања су потпуно истоветна са њиховим духом. Како је њихов језик духовне природе и њихов грех језика је неопростив, суштинске, духовне природе...

  

ТРОСТРУКОСТ ЈЕЗИКА

 

Језик (човека и народа) има троструку: физичку, душевну, и духовну природу.

Са њим се једе и пије, изражавају осећања и говори, саопштавају духовне ствари. Кроз тај ватрени сувишак срца из тела, душе, духа човек љуби и говори истину...Из десни, зуба (најтврђег) и језика (најмекшег) једењем и пијењем то је укусно једно за све кости, месо, тела уз дух. Кроз раме, руку, мишицу ка глави кључни окрет  од ван ка унутра за све мишиће, мисли, осећаје, мишљење.

Врата у врату, говору, гласу ка глави из свете речи: унапред, одозго, изнутра, са десне стране, унутра, закључак, кључ за тело и дух. Мирисом истине и укусом љубави најјачи осећај, осећање, сећање ј(едемског) врта са Дрвета живота, савршена с врха сврха унапред од краја, из раја,  завршна вршидба, круна смисла...

Са плодом Дрвета Знања добра од зла Адам губи непрекидну везу даха са Божијим духом и срца са љубављу...

Па свету једноћу,  ј(едемски) мирис истине и укус љубави са Дрвета живота и свих других рајских дрвета за надумно Божије јесте.

Без свете једноће губи слободу језичког духа за прапочетно именовање и сазнање вечне суштине сваке живе и неживе ствари из Божије стварајуће речи, и са двострукошћу  јесте и није иде двострука природа језика...

Језиком се једе и пије, говори и љуби... споразумевају људи и народи, а говором знакова чак и различите врсте живих бића, али се њиме, такође и лаже, обмањује, дволичи...

Кроз троструки  (духовни, душевни и физички) пад мириса и укуса, трострука: духовна, душевна и физичка смрт.

Прво одвојеност даха од духа Божијег (духовна смрт), па одвојеност душе од тела (физичка смрт) па на крају и распад свих делова тела, раздвајањем од живог и неживог света, одвојеност људи кроз сва места, времена.

Животиња има реп а змија је сам реп и у глави палацави језик и отровни зуб. 

Опаснији је у срцу лукави језик лажи, лукавства него отровни зуб зла, мржње...

Отровни зуб зла, мржње убија тело, а лажна, мисао мисао, реч трује дух човека и народа и усмрћује сва поколења...

Лаж дели дух, мржња срце, неверство тело...

Без мириса истине нема јединства мисли, без укуса љубави јединства осећања, свих жеља и потреба душе и тела...

Тајна да нас змија уједа, што смо јој дали (укус), "зуб".

Та сила змијског угриза, отровног зуба мржње који трује срце, душу, убија тело је наш изгубљени мирис истине и укус љубави, који је телом, душом, духом јео Божије јесте.

Мирис истине враћа свету једноћу духа, укус љубави свету једноћу срца, везу човека са Богом, земаљског, смртног живота са небеским, вечним животом...

Речи Христове су плодови са Дрвета живота за Адама у сваком човеку пре греха каквог га је Бог створио удахнувши му дух. То је из сваког  питања, одговора  свете речи сме, не сме смер за све чисте: мисли, осећаје, одлуке, дела.

Улице истине из вечног живота за сретање у Богу срцем к срцу, лицем к лицу, буђење духом, устајање из будућег вечног – Васкрс. Духовно јело, пиће, одећа, кућа, врата, пут у једино могућем савршено схватљивом, доследном, вечном смислу.

 

ЈАЧЕ СУ ПОВЕЗАНИ ЉУДИ У БОГУ НЕГО СОПСТВЕНИ ДЕЛОВИ ТЕЛА

 

То што се Адам ствара посебно од праха земаљског и оживљује Духом Божијим а не као све небо и земља по речи, значи да се сви људи духовно рођени из сваког прошлог–будућег места, времена састављају за вечни живот, као што су без Духа истине одвајају од Бога и једни од других за троструку: духовну, душевну и физичку смрт...

Као што су без љубави и Духа истине рођени за смрт, тако су у љубави ка Богу и љубави ближњем  као у једном срцу и у једном Духу истине као у једном ваздуху, састављени за вечни живот...

Јаче су повезани људи у Богу кроза сва места  и времена него сопствени делови тела.

Тачније, тек се кроз друге људе у светој једноћи у Богу сопствени делови тела сједињују за живот а не за смрт.

Око оног који савршено види истину је више своје него властито које је не види, или види погрешно, исто као и туђе ухо, послушно Богу или срце које воли или чује истину као и  истинита: рука, сваки уд, мисао, одлука или реч...Као што су све ћелије, органи, по начелу: сви за у једног, један за све, сједињени у једном телу за живот, тако се у љубави ка Богу и  ближњем људи заветом вере из свега прошлог–будућег времена сједињени у безгрешном телу и безгрешној крви у крсту за вечни живот. "Ја дођох на суд на овај свет, да виде који не виде и који виде да постану слепи"[20]... "Слијепи прогледају, хроми ходе, губави чисте се и глухи чују, мртви устају, сиромашнима проповеда се јеванљеље". [21]

Само кроз те савршене људе из прошлог-садашњег–будућег времена и њихове непроцењиве духовне дарове и дела од Бога, ми сопствене удове тела састављамо за живот а не за смрт. 

Када делимо са другима свој "печат дара Духа Светог "вреднији од: оца, мајке, жене, деце, богатства, звања, имања, изгледа и свега земаљског живота на овоме свету", који jе из семенке чисте вере у љубави ка Богу и љубави ка ближњем такав савршен род родио, да је и у царству Божијем свима потребан и незаменљив, тада и ми примамо од других исто такав савршен духовни дар, род, свима потребан и незаменљив... 

Наспрам троструке смрти у новом Адаму, троструки завет: духа, душе и тела; пасхално клање за из зла, лажи излазак за искупљење и васкрсење.

Свето једно једосмо (јесмо) и упијамо истину, писмо (писмо) за исцељење духа, душе и тела. “Који једе тело моје и пије крв моју има живот вечни“ [22]

Окршај, укрштање са свим грехом, злом за јединство духа са душом, душе са телом, Бога са човеком, и човека са Богом и другим човеком, земље са небом, земаљског са вечним животом.

Бог је отац, душа je мајка, која заветом крштења, оплођена из семена свете речи, као трудница у труду вере узраста у материци тела у другог, духовног човека "у висини и мери лакта Христова" за вечни живот.

Човек се тек родио када је духовној круни, ореолу родио за вечност, сазрео у љубави ка Богу и љубави ка ближњем за царство небеско, родио духовни род који се заувек може јести.

Мирисом истине Духа Светог и укусом љубави, Бога,  сабирање, бирање брање за изабране од сваког: човека, народа, рода, окршај, укрштање, крст, света једноћа за небеско тело, род.

 

 

Овај критички дијалог са Валтером Бенјамином је део ширег рада: Метафизика језика са сајта www.filozof.rs

 

[1] Стари Завет, 1 Мој. 1. 1.

[2] Исто, 1 Мој. 2. 7.

[3] Валтер Бенјамин (1892-1940.) је био немачко-јеврејски филозоф, критичар културе и есејиста, који комбинује: филозофију, књижевност и јеврејски мистицизам. Есеј: "О језику уопште и језику човека" спада у његове најпознатије радове.

[4]Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopštе i o jeziku ljudi. 37.

[5] Исто, стр. 33.

[6] Исто, 38
[7] Исто, 40.                                                             [15] Исто, стр. 41
[8] Исто, 38.                                                             [16] Исто, стр. 42
[9] Исто, 33.                                                             [17] Исто, стр. 42

[10] Исто, 33.                                                           [18] Стари Завет,  1 Мој. 2. 17.

[11] Исто, 38.                                                            [19 ]Нови Завет, Мој. 12. 36-37 

[12] Исто 33.                                                             [20] Исто,  Јов. 9. 39.

[13] Исто, 37.                                                          [21] Исто, Мат. 11. 5.         

[14] Исто, стр. 41.                                                    [22]Исто, Јован, 6.35