Tomislav Novaković filozof

Subota | 11. Jul 2020.

Tomislav Novakovic

Sloboda jezičkog duha Valtera Benjamina

Autor: Tomislav Novaković

Po Valteru Benjamimu, sa prvobitnim "grehom jezičkog duha" Adamov govor je izgubio vezu imenovanja i saznanja sa Božijom stvarajućom reči, s kojom je iskazivao suštinu stvari sa plodom poznanja dobra i zla potonuo u neodređene odnose između stvari...  Međutim, suštinski "greh jezičkog duha"  se ne može nikako pripisati Adamu nego nečistom duhu, koji je "laža i otac laži i krvnik ljudski od početka" upravo zato što prvostepenim "grehom jezičkog duha" zlim rečima, lažnim duhom huli na ime Božije, najsvetije lice Duha Svetog, zbog čega i zaslužuje pakleni sud.

 

Sloboda jezičkog duha Valtera Benjamina

 

"U početku stvori Gospod Bog nebo i zemlju".[1] a  čoveka tek na kraju "od praha zemaljskoga, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa".[2]

 

Valter Benjamin[3] se pita zašto Gospod Bog ne stvara i čoveka po reči, kao čitavo nebo i zemlju? 

I odgovara:  "Bog nije stvorio čoveka iz reči i nije ga imenovao... da ga podredi jeziku, već je u čoveku... oslobodio svoj jezik koji je njemu služio kao medijum stvaranja".[4]

I kako je sve stvoreno po reči Božijoj, ta sloboda jezičkog duha omogućava čoveku da se stvarajućom snagom reči uzdiže iznad prirode, da gospodari prirodom...

"Božanska tvorevina završava se time što stvari dobijaju ime od čoveka".[5]

Doduše, to čovekovo "malo stvaranje" nije kao Božije (ex nihilo),  nego samo saznanjem, imenovanjem odraz Božijeg sveznajućeg imena i Božije stvarajuće reči...

Čovekovo "stvaralaštvo, oslobođeno Božanske aktuelnosti, postalo je saznanje. Čovek je saznavalac istog jezika u kojem je Bog tvorac."[6]

Kada Adam praimenovanjem neartikulisane šumove i zvukove živih i neživih bića, glasove životinja ili bezglasan govor stvari artikulisananim glasovima prevodi u žive reči jezika on iz Božijeg najsvetijeg imena i Božije stvarajuće reči saznaje večnu suštinu svake životinje, biljke, žive, nežive stvari koju imenuje...

"Time što prima nem bezimen jezik stvari i prevodi ih u glasovni oblik imena — čovek rešava ovaj zadatak. On bi bio nerešiv da čovekov jezik imena i bezimeni jezik stvari nisu srodni u Bogu..."[7]

 

JEZIK I IME

 

Svaka reč je ime nekoga ili nečega, a najstarije ime je "jezik jezika"[8] iz koga sve reči tek imaju svoje značenje.

"Sav ljudski jezik je samo refleks reči u imenu".[9]

Poznanje po imenu je starije od znanja po pojmu.

Ne samo da je onaj ko imenuje sve stvari, bića stariji od njihovih imena, nego se iz najstarijeg imena tek "jezik... saopštava sam sebi ... u svojoj apsolutnoj celini," [10] ... svaka reč živog jezika razgovara sa svakom drugom rečju...

"Apsolutni odnos imena prema saznanju postoji samo u Bogu, samo tamo je ime, budući da je potpuno istovetno sa stvaralačkom rečju, čist medijum saznanja."[11] " 

Samo u najprisnijem zvanju, poznanju vlastitog imena ostaje ta najskrivenija duhovna veza čoveka sa Bogom i drugim čovekom.

"Vlastito ime je zajednica čoveka sa stvaralačkom rečju Boga." [12]

Iako ima dosta ljudi sa istim imenom, niko ne misli da je ime nešto spoljašnje nego najunutrašnjiji oslonac njegove misli, reči, osećaja i svake odluke, dela s kojim potvrđuje svoju ličnost.

Duhovno ime je nešto najnematerijalnije u materijalnom životu čoveka, odakle prima živi duh.

"Teorija vlastitog imena jeste teorija o granici između konačnog i beskonačnog jezika." [13]

Vlastito ime naše konačno znanje vodi duhovnom bezmerju Božijeg zvanja, poznanja.

 

SVETO IME, SVETA REČ

 

Tajna reči je tajna imena, a tajna imena, ime po sebi, koje zove duhom sve reči jezika i zna sve znakove znanja.

I kao što se niko ne zna samo po reči "čovek", već po vlastitom imenu, tako ni Bog  po reči Bog, nego kroz najviše zvanje, znanje njegovog Svetog imena.

Sveto ime, ime po sebi ne može se svesti na druge reči i druga imena, nego se sve reči i sva imena shvataju po svetom imenu, imenu po sebi!

Sveto ime zove duhom svako ime, poznaje sve naše misli, reči, osećaje, dela.

Zvanje duhom Svetog imena Božijeg je najviše zvanje (i znanje) čoveka.

Iz Božijeg imena ishodi Duh istine i sveto znanje, poznanje.

U Svetom imenu reč je jedno sa delom, Božije: „Neka bude ... i bi.

 

GREH JEZIČKOG DUHA 


Po Benjaminu "jezik u raju [je] bio potpuno spoznajan".[14]

Ipak, nakon čovekovog pada poznanje svake reči živog jezika iz svetog imena svih imena ni u jedinstvenom jeziku pre vavilonske kule nije više jedno sa suštinom stvari.

Sa "grehom jezičkog duha" Adamov govor je izgubio najunutrašnjije jedinstvo svega imenovanja i saznanja sa Božijom stvarajućom reči, s kojom je iskazivao suštinu stvari i sa sudom između dobra i zla pao u nejasne, neodređene odnose između stvari...

Dobro i zlo nisu, po njemu, stvoreni iz Božije stvarajuće reči niti su suštine zadate imenovanjem, već je to "saznanje na koje navodi zmija... o tome šta je dobro a šta zlo... nestvaralačko podražavanje stvaralačke reči".[15] 

"Dobro i zlo, naime, nalaze se kao nešto što se ne može imenovati, kao nešto bezimeno, izvan jezika imena...[kao].. apstraktni jezički elementi ...ukorenjeni ... u reči koja osuđuje, u presudi...U grehu je čovek napustio neposrednost u saopštavanju konkretnog, napustio ime, i pao u provaliju posrednosti svakog saopštavanja reči kao sredstva, sujetne reči, u provaliju brbljanja" [16]

Govor više ne imenuje i ne saznaje iz Božije stvarajuće reči suštinu stvari, već kroz dvostrukost koja jeste i nije razdvaja od suštine stvari.

"Doista postoji istovetnost između reči koja po obećanju zmije spoznaje dobro i zlo, i između reči koja saopštava nešto spoljašnje".[17]

 

DA LI JE ADAMOV PAD "GREH JEZIČKI DUHA"?

 

"I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; jer u koji dan okusiš s njega, umrijećeš".[18]

 

Nikako se ne može reći da je Adamov pad "greh jezičkog duha", s kojim je govor izgubio prvobitno imenovanja i saznanja suštine stvari i sa "nestvaralačkim podražavanjem Božije stvarajuće reči", prosuđivanjem između dobra i zla, potonuo u privid između stvari.

Prvostepeni "greh jezičkog duha" se ne može nikako pripisati Adamu (iako je kasnije moguć i kod čoveka), već nečistom duhu, koji jeste to što jeste, "laža i otac laži... krvnik ljudski od početka", duh prevare, lukavstva što huli na ime Božije, najsvetije lice Duha Svetog, zbog čega zaslužuje pakleni sud.

Jedno je prazan govor, kada reč nema slobodu jezičkog duha da imenovanjem i saznanjem odgovara čoveku i samoj stvari, već je samo "sujetno brbljanje" o prividnim odnosima između ljudi i između stvari...

Drugo je lažna, zla reč protiv čoveka i same stvari...

A sasvim treće svesno izgovorena reč duhovnog bića (Lucifera i sve njegove vojske) protiv Božije reči, imena, laž protiv Duha istine, račvasti zmijski jezik, hula na najsvetije ime i lice Božije.

Da se prvostepeni "greh jezičkog duha" može pripisati čoveku od početka, to bi bio njegov neoprostiv greh i zauvek sud, suštinska duhovna, večna smrt

Ali nije tako. Adamu je rečeno: " u koji dan okusiš ploda sa drveta znanja dobra od zla, umrećeš".

Ako nakon isterivanja iz raja živi još 930 godina, taj dan njegove smrti se, očigledno, ne odnosi na fizičku smrt (zadnji izdah i odvajanje duše od tela), nego na duhovnu smrt.

To jest, prva je smrt, duhovna smrt, odvajanje duše od duha Božijeg, s kojom Adam gubi blagoslov večnog života i postaje smrtan.

Druga odvajanje duše od tela zadnjim izdahom (fizička smrt).

Treća raspad tela...

Ipak, to nikako nije, iz nečistog duha laži, lukavstva najviših duhovnih bića jasna i otvorena hula naspram čistog Duha istine i suštinskog večnog života, pa ni suštinska večna smrt, nego naspram blagoslovljenog večnog života Adama i Eve u raju daha jedno sa duhom i srca jedno sa ljubavlju to je sa prvim grehom prvo prekid veze daha sa Božijim duhom i srca sa ljubavlju za kojima sledi konačni zemaljski život "u znoju lica svog" i na kraju fizička smrt...

A suštinska, duhovna smrt nije samo neposlušnošću Bogu gubitak blagoslova večnog života i konačni, smrtni život (kao kod čoveka), nego kroz svesno i otvoreno suprotstavljanje Bogu kroz prvostepeni "greh jezičkog duha", neoprostivu hulu na ime Božije (najsvetije lice) Duha Svetog, potpuni sunovrat nekadašnjeg duhovnog bića svetlosti (Lucifera i sve njegove vojske) u tamu, bezdan, paklenu muku, oganj večita smrt.

Duhovna bića ne zavise od jela, pića, odeće, kuće... i  njihova osećanja su potpuno istovetna sa njihovim duhom.

Kako je njihov jezik duhovne prirode i njihov greh jezika je neoprostiv, suštinske, duhovne prirode...

 

SAZNANjE,  IMENOVANjE IZ PRVOBITNOG JEZIKA I POZNANjE IZ SVETE REČI, IMENA ZA TELO, DUŠU, DUH

 

Po Benjaminu i fizička i duševna strana čoveka (jedenja, pijenja, osećanja) služe slobodi jezičkog duha.

Smisao čoveka u raju je da "potpuno spoznajnim rajskim jezikom imenuje i saznaje stvari kojih je Bog tvorac."

Adam je pre greha, verovatno,  sa jedenjem rajskih plodova imao istovremeno i neko otkrivanje, otkrovenje.

Sa biljkama razgovarao na nivou sna, sa životinjama skoro kao sada sa ljudima, sa Evom imao najviše, najdublje telesno-duševno-duhovno poznanje od Boga za sve-jedno, jedno-sve.

A kroz plodove sa Drveta života najviše otkrivanje, otkrovenje od Boga i razgovor sa višim bićima.

Ipak, ne može se reći da je fizička i duševna strana jezika u raju služila prvenstveno duhovnoj strani saznanja i imenovanja već stvorenog sveta.

Adamovo otkrivanje, okrovenje jedenjem rajskih plodova mnogo je pre  bilo celovito fizičko, duševno, duhovno poznanje nego rečima jezika pojedinačno, posebno, opšte saznanje.

Božije zvanje, znanje čoveka i Adamovo najsvetije zvanje, znanje svetog imena Božijeg je starije od svakog Adamovog imenovanja, saznanja iz prvobitnog jezičkog duha.

On nije jeo plodove u vrtu što je stvoren od zemlje, nego je stvoren od zemlje i postavljen u izabrani vrt, da bi mirisom istine i ukusom ljubavi kroz rajske plodove jeo Božije nadumno ukusno jeste!

Adamova suština je jedemska, on jede iz svoje suštine; j(edemski) vrt je svrha stvaranja zemlje uz nebo, mirisno-ukusnog rajskog središta za prvog čoveka, ženu od početka. 

Mirisom istine i ukusom ljubavi sa Drveta života (kao i svih drugih rodnih drveta u raju) zasićavao je telo i dušu i duh...

Inače, zašto je uopšte stvorena zemlja (sa nebom) i od nje sve biljke, životinje i pored duhovnih bića (koja nije potrebna hrana i piće, polaritet i za množenje) čovek sa telom od zemlje na kraju i drugi pol, žena iz njegovog rebra?

Adam je stvoren od praha zemaljskog, a ne samo po reči da se mirisom istine i ukusom ljubavi sa Drveta života j(edemskog) vrta utemelji od najnižeg do najvišeg veza tela sa dušom i duše sa duhom, zemlje sa nebom, čoveka sa Bogom, zemaljskog života sa večnim životom...

 

TROSTRUKOST JEZIKA

 

Jezik (čoveka i naroda) ima trostruku: fizičku, duševnu, i duhovnu prirodu.

Sa njim se jede i pije, izražavaju osećanja i govori, saopštavaju duhovne stvari.

Kroz taj vatreni suvišak srca iz tela, duše, duha čovek izražava ljubav i govori istinu...

Ukusno jedno kroz desni, zube, jezik, najtvrđe i najmekše za sve kosti, meso; ključ kroz rame, ruku, mišicu za sve mišiće, misli, osećaje, mišljenje...

Vrata u vratu, govoru, glasu ka glavi svete reči unapred odozgo iznutra sa desne strane, zaključak za telo i duh.

Miris istine i ukus ljubavi je najjači osećaj, osećanje, sećanje one savršene svrhe vrha iz jedemskog, edemskog vrta sa Drveta života; završna vršidba unapred od  kraja, iz raja... kruna smisla.

Sa plodom drveta znanja dobra od zla Adam gubi onaj najsavršeniji spoljašnji, unutrašnji jedemski, edemski miris istine i ukus ljubavi sa Drveta života i svih drugih rajskih drveta za Božije jeste.

Prvo nadumno ukusnu jednoću srca, duše, tela, daha sa Božijim duhom, pa imenovanje i saznanje suštine svake stvari iz njegove stvarajuće reči.

Međutim iako se se jezikom jede i pije, govori i ljubi... sporazumevaju ljudi i narodi, a govorom znakova čak i različite vrste živih bića, jezikom se takođe i laže, obmanjuje, dvoliči...

Tajna da nas zmija ujeda, što smo joj dali (ukus), "zub".

Ista sila zmijskog ugriza, otrovnog zuba mržnje koji truje srce, dušu, ubija telo je oteta snaga mirisa istine i ukusa ljubavi koja telom, dušom, duhom jede Božije jeste.

Životinja ima rep a zmija je sam rep i otrovni zub. 

Opasniji je u srcu lukavi jezik laži, lukavstva nego otrovni zub zla, mržnje.

Otrovni zub zla, mržnje ubija telo, a lažna, misao misao, reč truje duh čoveka i naroda i usmrćuje sva pokolenja...

Miris istine vraća svetu jednoću duha, ukus ljubavi svetu jednoću srca, zavet čiste duše i tela, zemaljskog života sa nebeskog životom...

Najprisnije zvanje po imenu drugog čoveka i poznanje najsvetijeg imena Božijeg, je pre svakog pojmovnog znanja, jedini nepodeljeni jezik po suštini stvari za telo, dušu, duh.

Reči Hristove su plodovi sa drveta života za Adama u svakom čoveku pre greha kakvog ga je Bog stvorio udahnuvši mu duh.

Poznanje iz svete reči dubokog pitanja, odgovora za sve naše misli, osećaje, odluke, dela...

Ulice istine iz večnog života za duhovno sretanje licem k licu;  buđenje, ustajanje iz budućeg večnog – Vaskrs.

Božije jelo, piće, plod, odeća, kuća, vrata, put.... u jedino mogućem savršeno shvatljivom, doslednom, večnom smislu.

 

SVETO JEDOSMO, PISMO

 

Jedno je otvoreno suprotstavljanje nečistog duha Bogu, neoprostiva hula na najsvetije ime i lice Božijem, svesna laž (đavo je "laža i otac laži") koja guši, davi telo, dušu... za kojom ide i skriveno i otkriveno mržnja, zlo, svako krvništvo prema čoveku...

Drugo je čovekova neposlušnost svetoj reči, Božijoj zapovesti.

A tek treće prazan govor, jalova reč, sujetno brbljanje...Zato će "za svaku praznu reč koju reknu ljudi dati odgovor u dan strašnog suda. Jer ćeš se svojim rečima opravdati i svojim ćeš se rečima osuditi."[19] Prazna reč je prazna misao i prazan sećaj, koji ne zasićuju telo, dušu, duh.

 

Adamov greh, kroz ugriz zabranjenog ploda sa Drveta znanja dobra od zla je prvo greh volje (neposlušnost Božijoj reči) pa kroz greh mirisa i ukusa (tela, duše, duha) greh jezika.

Kroz trostruki  (duhovni, duševni i fizički) pad mirisa i ukusa, trostruka: duhovna, duševna i fizička smrt.

Prvo odvojenost daha od duha Božijeg (duhovna smrt), pa duše od tela (fizička smrt) pa na kraju i raspad svih delova tela, razdvajanjem od živog i neživog sveta, odvojenost svih ljudi kroz sva mesta, vremena.

Bez mirisa istine nema jedinstva misli, bez ukusa ljubavi jedinstva osećanja, svih želja, potreba duše i tela...

Laž deli duh, mržnja dušu, neverstvo telo...

Istina vraća svetu jednoću duha, ljubav svetu jednoću srca, zavet čiste duše, tela, čoveka sa Bogom  zemaljskog, smrtnog života sa nebeskim, večnim životom...

Kao što sve ćelije, organi svi za u jednog, jedan za sve sjedinjuju u telu za život, tako se u ljubavi ka Bogu i  bližnjem  svi ljudi iz prošlog–budućeg vremena u bezgrešnom telu, krvi u krstu sjedinjuju za večni život...

Oko onog koji savršeno vidi istinu je više svoje nego vlastito koje je ne vidi, ili vidi pogrešno, isto kao i tuđe savršeno uho ili miris, ukus, istinita ruka, svaki ud, misao, odluka, reč...

Tek kroz onog koji vidi, čuje, oseća, misli, govori istinu, dela, živi po večnom životu, se istinski vidi, čuje, oseća, misli, govori, dela, živi...

"Ja dođoh na sud na ovaj svet, da vide koji ne vide i koji vide da postanu slepi"[20]... "Slijepi progledaju, hromi hode, gubavi čiste se i gluhi čuju, mrtvi ustaju, siromašnima propoveda se jevanljelje". [21]

To što se Adam stvara od praha zemaljskog i oživljuje duhom Božijim a ne direktno po reči Božijoj, znači da se svi ljudi iz svakog prošlog–budućeg mesta, vremena u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem sastavljeni u Duhu istine za večni život kao što su (bez Duha istine i ljubavi ka Bogu i bližnjem) kroz trostruku, duhovnu, duševnu i fizičku smrt odvojeni od Boga i jedni od drugih.

Naspram trostruke grešnosti i trostruke smrti, pashalno klanje za iz zla, laži izlazak, u novom Adamu trostruki zavet duha, duše, tela za iskupljenje i vaskrsenje.

Okršaj, ukrštanje sa svim grehom, zlom za jedinstvo duha sa dušom, duše sa telom, Boga sa čovekom, i čoveka sa Bogom i drugim čovekom, zemlje sa nebom, zemaljskog sa večnim životom.

Sveto jedno jedosmo (jesmo) i upijamo istinu, pismo (pismo) za isceljenje duha, duše i tela...

Prvo krštenjem zavet duše sa duhom Božijim, pa trud trudnice duše u ispunjenju svete reči semena u telu materici za drugo za večnost duhovno rođenje.

Bog je otac, duša majka, koja zavetom krštenja iz semena svete reči uzrasta kao  trudnica u trudu vere u telu  materici do drugog duhovnog čoveka "u visini i meri lakta Hristova" za večni život...-

Čovek se tek rodio kada je duhovnoj kruni, oreolu rodio za večnost,  u ljubavi (ka Bogu i bližnjem) sazreo za carstvo nebesko, rodio duhovni rod koji se zauvek može jesti...

Mirisom istine Duha Svetog i ukusom ljubavi  sabiranje, biranje branje od Boga od svakog čoveka, naroda za izabrane, okršaj, ukrštanje, krst za nebesko telo, rod.

 


 

 

Ovaj kritički dijalog sa Valterom Benjaminom je deo šireg rada: Metafizika jezika sa ovog sajta www.filozof.rs

 

[1] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta, 1 Moj. 1. 1.

[2] Isto, 1 Moj. 2. 7.

[3] Valter Benjamin (1892-1940.) je bio nemačko-jevrejski filozof, kritičar kulture i esejista, čije ideje kombinuju filozofiju, književnost i jevrejski misticizam. U njegove najpoznatije radove spada esej: "O jeziku uopšte i jeziku čoveka" u kome Božiju stvarajuću reč i najličnije ime suprotstavlja bezličnom, bezimenom filozofskom pojmu.

 [4]Walter Benjamin, Eseji, Nolit, Beograd, 1974: O Jeziku uopšte i o jeziku ljudi, str. 37.

[5] Isto, str. 33.

[6] Isto, 38.

[7] Isto, 40.

[8] Isto, 33.

[9] Isto, 38.

[10] Isto, 33.

[11] Isto, 38.

[12] Isto 33.

[13] Isto, 37.

[14] Isto, str. 41

[15] Isto, 42

[16] Isto, 42

[17] Isto, 41.

[18] Sveto pismo  Staroga i Novoga zavjeta,  Mat. 12. 36-37.

[19 ]Isto, 1 Moj. 2. 17.

[20] Isto,  Jov. 9. 39.

[21] Isto, Mat. 11, 5.


 

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Ako sadašnje izvodimo iz prošlog, složeno iz jednostavnog, živo iz neživog i tvrdimo da će se iz najjednostavnijeg "samog po sebi neživog" razviti na kraju toliko savršeno živo, da će iz jednostavnog neživog stvarati svako složeno živo, zašto takvo savršeno živo ne bi moglo postojati od početka?

Ako najsloženije, najrazvijenije živo nužno na kraju dostiže stvarajuću volju, onda stvarajuća volja večno žive savršene organizacije (pre svake prošle, sadašnje, buduće jednostavne nežive i složene žive organizacije) postoji sa svake strane, kraja sa još većom nužnošću od početka.

Tomislav Novaković

Видео дана