Сазнање је искуство надсазнајног субјекта искуства

Аутор: Томислав Новаковић

 

Тврдња да је наше сазнање дато само у оквирима искуства не износи суштину тог ограничења, него тек када се јасно каже да  сазнање ограничено јер је нужно искуство неког субјекта!

Наше  првостепено сазнање није појавно, ограничено што је дато у оквирима искуства, него зато што другостепено сазнање може бити само искуство првостепеног надсазнајног власника искуства, оно је другостепено, ограничено!

Ни у ком случају није могуће да неко “суштинско“ сазнање “сазнаје“ саме ствари, или буде “по себи.“   Суштинско сазнање  много пре треба посматрати из угла саме ствари, него из неког ко (само) сазнаје саму ствар. [1]

Када Кант каже да је наше сазнање ограничено искуством, ту изгледа да барем у теоријском смислу, постоји могућност  да би могло постојати некакво “неограничено,“ „бесконачно“ сазнање, које би сазнавало саме ствари, или чак (као код Фихтеа, Хегела касније) – било сама ствар!

Међутим суштина ограничености самог сазнања није у томе што је сазнање ограничено чулима-опажајима простора и времена (јер су то, свакако,  наша чула–опажаји) него да је свако сазнање само наше (нечије) искуство!

Суштина сазнања као и искусивости, искуствености искуства је да је то (нужно, увек) нечије сазнање, искуство, искусивост, искуственост неког синтетички старијег надсазнајног субјекта, субјективности.

Није сазнање појавно због ограничених чула, опажаја простора и времена, него због тога што другостепено сазнање може бити самo наше искуство, искуство неке старије надсазнајне субјективности, оно је ограничено,  појавно!

Право питање јесте да ли је чак и у теоријском смислу, као претпоставка, уопште могуће било које, какво објективно (неограничено) сазнање, које није (само) нечије искуство, сазнање, самосазнање које је сама ствар, по себи? 

И шта уопште, може значити “неограничено“, “бесконачно“ сазнање, самосазнање?

Пре неограничености сазнања, Бог  је надсазнајно, надбивствено сreacio ex nihilo, безмерје апсолутне воље и стварајуће слободе.

Никако није могуће неко „суштинско“ „по себи“  сазнање које сазнаје „саме ствари.“

На крају, зашто сазнање не би припадало самој ствари; сагледавало из угла саме ствари, а не из неког ко (само) сазнаје саму ствар!?

Зашто сама ствар  требала бити неко "само по себи" сазнање: немогуће без саме ствари, другостепено према самој ствари?

То јест зашто се знање саме ствари поставља испред саме ствари?  Ако је нешто по себи, оно унапред стоји не само испред недефинисаног сазнања, него и испред оног недефинисаног који сазнаје. А поготово испред недефинисаног односа онога који сазнаје, самог сазнања и саме ствари по себи!

Сазнање, мишљење је увек везано и за онога ко мисли, сазнаје и за оно што мисли, сазнаје. Како би то, уопште, било сазнање, искуство било без субјекта, субјективности? „Објективно“, по себи сазнање је као и „трансцендентално“ опажање „дрвено гвожђе“, „округли квадрат“!

Без обзира да ли је сазнање мишљење или опажање, и какав је опсег тих сазнајних моћи, оно може бити само нечије искуство, искуство старијег надсазнајног (предсазнајног) субјекта, и зато другостепено, субјективно искуство, искусивост (неке) првостепене (надсазнајне) субјективности.

Сазнање није ограничено искуством због субјективних чула–опажаја (све сазнајне моћи, без обзира на то да ли су умске, разумске, чулне увек припадају некој надсазнајној, надопажајној субјективности), него  што је само (свако) сазнање само искуство једног (неког) првостепеног (надсазнајног) субјекта.

То јест, наша суштина није практично-морална зато што је наше сазнање појавно и ограничено, него зато што је наша првостепена суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање  је појавно и ограничено и мора бити подређено првостепеној практично-моралној суштини!

За Хајдегера је, касније, само (свако) сазнање егзистенцијално сазнање, сама (свака) свест егзистенцијална свест, сама (свака) истина егзистенцијална истина, првостепени доживљај коначног. Његов егзистенцијални окрет тубивствовања пре сваког бивствовања тврди: „Истина уопште може постојати, и као истина имати смисла, једино ако егзистира тубивство. Ако не егзистира тубивство, онда нема никакве истине, онда нема ничега.“^[2]

Он преузима највиши став Кантове трансценденталне филозофије: да је време, временитост услов искуства истовремено и самих предмета искуства. И мада Хајдегер не увиђа да је Кантово утемељење истовремено субјективног и објективног времена противуречно, њему, свакако, одговара да се то „унутрашње“, „субјективно“ време као најстарији услов све искуствености искуства и истовремено свих предмета искуства са трансценденталним одредбама једновремености, следа и трајања, сада поново врати у објективно,  спољашње.

Међутим већ је речено да за то Хајдегерово поновно постављање човека у објективно време (простор)  уместо  субјективног времена (и простора), као код Канта, у човека,  сада  важе (као и за саме Кантове „трансценденталне“ одредбе времена) приговори Кантове трансценденталне (чулности) естетике, где се доказује да време и простор не могу никако бити нешто по себи,  у чему је човек затечен, бачен  (као што тврди Хајдегер у својој метафизици  коначности), него простор и време само могу бити нешто у нама самима, човеку – трансцендентална чулност, априорни опажај, самоoпажај спољашњег, унутрашњег.

Као врхунац те Кантове поставке која у први план ставља појавно сазнање, или немогућност сазнања саме ствари, а не саму ствар, јесте каснија Хегелова филозофија апсолутно самознајуће, самомислеће субјективности–објективности, која под утицајем Аристотела, Фихтеа, раног Шелинга,  своди саму ствар на апсолутно самосазнање, самомишљење, логику (унапред немогуће по себи, без саме ствари) уместо да све другостепено сазнање, мишљење, логика припадају старијој надсазнајној, надлогичкој самој ствари (по себи)!

Међутим, када Хегел уместо Кантове немогућности сазнања ствари по себи, апсолутно самосазнање, самомишљењу узима за ствар по себи, где сама ствар (апсолутни дух, идеја), као Аристотелов Бог сазнаје, мисли себе, он очигледно много пре саму (надсазнајну, надмислену) ствар прилагођава некаквом (немогућем по себи), првостепеном сазнању, мишљењу, логици, уместо да (немогуће по себи) сазнање, мишљење, логику, подреди првостепеној, надсазнајној, надмисленој ствари по себи, Божијој апсолутној вољи и стварајућој слободи!

Ха Хегела је “сама ствар“– биће по себи изван сазнања, мишљења нешто потпуно фиктивно: тачније та ствар, биће по себи без икаквог одређења сазнања, мишљења, појма не постоји,  исто је што и небиће! Нема се никакво право изван оног Ја мислим, знам говорити о никаквој ствари, бићу, без обзира које су, какве су сазнајне моћи у питању. Остаје једино да се у складу са Фихтеовом поставком Учења о науци у апсолутном Ја мислим, знам, изједначи субјект што мисли, сазнаје, само мишљење, сазнање и оно што се мисли, сазнаје (предмет мишљења, сазнања).

Међутим, у једном таквом изједначењу ни Ја, ни мишљење, ни сазнање, као ни ствар, стварство (предмети, предметност), нису одређени до краја. У ствари, ту се исто, као и код Канта, апсолутно логичка форма мишљења, појма “по себи и за себе“ отуђењем индиректно своди на предметност,  чулност (унапред немогућу по себи) појавну објективност, спољашњост! Апсолутни дух, идеја на другобивствену природу, вечност историјом на време, идеално на реално, натчулно на чулно, квалитативно безмерје Бога, апсолутног духа, саморазвојем, самосазнањем вечне идеје, на просторно-временско-историјску квантитативну појавну коначност, фиктивну савршенство другобивствене природе.

Међутим, већ Платон највишу идеју добра поставља изван сваке суштине, сазнања, истине (надсазнајно, надсуштаствено, а  свакако да је такво и Божије creacio ex nihilo. На самом почетку Светог писма, у књизи Постања каже се: „И рече Бог нека буде... И би“… И затим: „И видје Бог да је добро.“ Ту је највиша (надсазнајна, надсуштаствена, надбивствена) идеја добра квалитативна мера свега спољашњег и унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

Божији стварајући дух не може никако бити сазнање (сазнаје се оно што на неки начин јесте) јер је та стварајућа еx nihilo моћ пре свега што постоји и сваког знања онога што постоји, не само изнад појавног, него и суштинског сазнања. Стварајућа слобода не може бити логичка или чулна општост и нужност, нити просторно-временско-материјалнa општoст и нужност другобивствене природе, нити неко субјективно сазнање, самосазнање (субјектово искуство, самоискуство) него надсазнајна, надбивствена апсолутна субјективност–објективност.

Стварајуће знање не претпоставља саме ствари, бића, појаве, јер су са апсолутном вољом и стварајућом слободом дате истовремено и саме ствари. Ако су Божијим стварајућим мислима, речима дате истовремено и саме ствари, creacio ex nihilo  није само надискуствено, надсазнајно, надсуштаствено, него и надлогичко, надбивствено! У ствари, свако сазнање у коме се раздвајају онај који сазнаје, само сазнање и оно што се сазнаје, мора бити другостепени, трећестепени  рецептивитет.  Сазнање тог, овог, оног неког, нечег, без обзира на сазнајне моћи онога који сазнаје (и да ли сазнаје појаву или суштину) било коју какву ствар, биће, појаву посредним мишљењем, суђењем, закључивањем може бити само другостепени, трећестепени рецептивитет (представа о самој представи).

Није суштина де се не може сазнати ствар по себи, него да само сазнање не може бити по себи! Хусерл, касније, тврди да је мишљење увек  мишљење, сазнање тог, овог, оног неког, нечег. Да свако мишљење, сазнање претпоставља старију појаву, биће, ствар (свеједно) и да је зато интенционално.

Зашто уопште ставља у први план наше унапред недефинисано рецептивно сазнање, самосазнање: одвојено од саме ствари (које не може бити по себи, једно са ствари), знати саму ствар, а не знање саме ствари, једно са ствари, које припада самој ствари, по коме се дешава све што се дешава, сама (свака) ствар јесте то што јесте?

У првом плану би требала бити надсазнајна, надсуштаствена ствар по себи, а не празни спонтанитет посредног разума, ума условљен рецептивитетом опажања, који (унапред) не зна ствар по себи.

Све што настаје, нестаје, одржава се, дешава у нама самима, микрокосмичком, макрокосмичком свету изван нашег сазнања (без обзира да ли га ми знали или не). То јест,  суштина је само дешавање унутар саме ствари, без обзира да ли га  ми знали или не.

Па како се онда дешава? Па свакако по неком надсазнајном, надопажајном суштинском, стварајућем принципу унутар саме ствари. У сваком, случају, суштинско знање је оно по коме ствари јесу то што јесу, настају, нестају, одржавају се у свом бићу, а оно сазнање које није у самој ствари, једно са самом ствари, њеним дешавањем, настајањем, нестајањем, постојањем, није суштинско, стварајуће, сазнање већ само другостепени, трећестепени, ентостепени појавни рецептивитет!

 Свакако када се каже да је нешто надсазнајно, надмислено, то не мора да значи да је супротно мишљењу, сазнању, него да га далеко превазилази. У ствари, ми и не знамо да ли се то стварајуће дешавање има право звати знањем.

У сваком случају, то дешавање, бивствовање није дато по нашем појавном сазнању (по основи првостепеног рецептивитета слепог опажања и из њега посредног суђења, закључивања празног разума, ума) које унапред не зна саму ствар, него је само другостепено, трећестепено појавно мишљење, опажање, одвојено од ствари,  није једно са ствари.

 

КРИТЕРИЈУМ ИСКУСТВА САМ ПО СЕБИ НИШТА НЕ ЗНАЧИ, ДОК СЕ НЕ УТЕМЕЉИ САМА ОСНОВА ИСКУСТВА; РАЗГРАНИЧЕ СВИ РАЗЛИЧИТИ НИВОВИ (ЧУЛНЕ, РАЗУМСКЕ, УМНЕ) ИСКУСИВОСТИ, ИСКУСТВЕНОСТИ ИСКУСТВА. ЧАК НИЈЕ ДОВОЉНО РЕЋИ ДА ИСКУСИВОСТ, ИСКУСТВЕНОСТ ПРИПАДА ЧИСТОЈ СУБЈЕКТИВНОСТИ, НЕГО ЊЕНОЈ НАЈСТАРИЈОЈ  ЧИСТОЈ ВОЉИ И ЈЕДНОЈ СЛОБОДНОЈ ВЛАСТИТОСТИ, ДА ИМА ЛИЧНИ ПЕЧАТ, ТРАЖИ НОСИОЦА “ВЛАСНИКА“  ИСКУСТВА (КОНКРЕТАН ПОЈЕДИНАЦ ИЛИ ОПШТА И НУЖНА НАУКА, НАРОД, ЧОВЕЧАНСТВО).

 

Иако Кантова трансцендентална конституција, уместо од некаквих готових ствари, предмета ка којима су управљају наше сазнајне моћи, полази од чисте субјективности, унутрашњости, њених сазнајних моћи ка којима се управља слепа предметност, он све сазнање разума, ума условљава чулним искуством, првостепеним рецептивитетом опажаја и све унутрашње искуство спољашњим искуством.  

Међутим, већ је речено да искусивост, искуственост у првостепеном смислу не значи никако да се првостепени носилац, ималац, прималац искуства и најстарија синтетичка основа (која омогућава сваку искуственост, искусивост), прилагођава искуствености, искусивости својих другостепеним разумских или чулних моћи  (које, свакако, нису могуће по себи) него да све сазнајне моћи другостепеног појма или трећестепеног опажаја подреде првостепеном услову искуства, надопажајној, надсазнајној (предсазнајној, предопажајној) субјективности, синтетички најстаријој чистој вољи и једној самоочигледној властитости, која омогућава  сваку другостепену, трећестепену искусивост искуства општих, посебних појмова судова разума, или појединачну искусивост, искуственост случајних опажаја чула!

Очигледно да се прво морају разграничити сви ти различити (чулно, разумско, умски) нивои искуства. Једно је опажајима појединачно, чулно искуство, друго појмовима, судовима посебно, опште разумско искуство и треће свеобухватним закључцима, идејама на крају целовито, умно искуство.

Сву ту (чулну, разумску, умску) искусивост, искуственост искуства треба степеновати по значају. Пре било којег, каквог објективитета искуства, мора се утемељити најстарија синтетичка основа, саме могућност, тог “искусити“, искуства, искуствености, јер и све теоријско и све практично искуство, свакако, припада неком субјекту, субјективности. Чисто (празно), трансцендентално Ја мислим  није никако довољно за првостепено утемељење искуствености, искуства.

У сваком од тих степенованих корака (од појединачног, посебног, општег, до свеобухватног) искуства се оно спољашње појединачно искусиво (чулно) искуство, или објективном синтезом у појму оно искусиво посебно, опште (разумско) искуство, а поготову највишим идејама оно свеобухватно искусиво, искуствено умно искуство, тек чистом вољом и једном истом властитошћу уобличава као целовито искуство.

Кант није до краја утемељио једну такву основу искуствености искуства, нити је за њега то духовно искуство душе, сећање свеобухватних идеја помоћу највише идеје добра, или чисте воље и једне исте властитости нужно чак ни у основи практично-моралног ума, а камоли за свако могуће сазнајно-логичко, појавно сазнање, искуство.

Са основе чисте субјективности пре сваке објективности он као нужно види једино трансцендентално Ја мислим за чисту синтезу, спој и чисте опажаје простора и времена, и трансцендентално јединство чистог разума, категорија и чисте чулности, опажаја за  објективитет општег и нужног научног искуства. Међутим, већ је показано да утемељење празног, општелогичког Ја мислим није могуће без синтетички старије чисте воље и једне исте властитости.

Према томе,  свако, објективно, научно искуство, “општенаучна“ субјективност  у свеобухватној целини, научне теорије има неку властитост, власника искуства, лични печат, првостепеног носиоца сваке искусивости,  искуствености.. И та субјективна основа примаоца, имаоца, носиоца (најзначајнијег научника који у једном периоду утемељује основну теорију једне или све) природне науке, општеприхваћеног научног искуства, ту није другостепена него чак првостепена.

Да није тако, не би се често са најзначајнијим научником, родоначелником нове теорије, мењала читава парадигма претходне науке. Поред тога искуство природне науке је другостепено, појавно искуство док је првостепено практично-морално духовно искуство (надопажајне, надсазанајне) појединачне–опште ноуменалне чисте воље човека–људског рода, свакако, метафизички носилац (власник, ималац, прималац, држалац) сваког искуства.

Да је Кант у Критици чистог ума ишао до краја у потрази за најстаријом синтетичком основом саме могућности искуства, искуствености, он би видео да априорна праоснова чистог (празног) логичког Ја за трансценденталну синтезу чистог појма и чистог опажаја за све могуће научно-сазнајно (појавно) искуство није никако довољна за утемељење свеобухватне искуствености, целине искуства.

Праоснова свеобухватног (религиозног, етичког,  политичког, уметничког...  искуства), већ претпоставља синтетичку основу  чисте воље и једне исте властитости.  Не само за праоснова практичног ума и нашег практично искуства, него и праоснова теоријског ума, свега филозофског,  научног искуства. Свако искуство, искусивост, искуственост носи лични печат, неког носиоца “власника“  искуства; свеједно да ли је то конкретан појединац, или народ, или човечанство, личност научника, научне заједнице, или људске заједнице (цивилизације) уопште.

Чисто, празно трансцендентално Ја, без чисте воље и једне првостепене властитости,  не може дати синтетичку основу за сву искуственост искуства. Суштина чистог, критичног (ума, разума, чула), могућа је само из  самокритичног практичног ума. То практично значи да је самокритичност практично-моралног чистог ума,  требала бити прва (утемељена) написана, јер је, свакако, нужна за утемељење чистог разума, теоријског ума, уопште сваке могуће (критичности) умности.

Као што нема никаквог јединства сазнања у почетном чулном искуству случајних, слепих опажаја без унутрашње конституције, објективног јединства посебним, општим појмовима, судовима чистог (празног) разума, тако нема ни највишег јединства искуства без највиших идеја, свеобухватних закључака чистог (празног) ума.

Ипак,  Кант, тврди да је та улога највишег јединства свеобухватних закључака, идеја ума над свих различитим, супротним појмовима, судовима разума само регулативна, а не и суштински конститутивна. Међутим, не само да празно, Ја мислим није довољно за свеобухватну конституцију спољашњег, унутрашњег  (целовитог)  искуства, него ни само чисто (празно) логичко “Ја“ ни оно празно логичко “мислим“ нису могући по себи, него траже у синтетички старијој чистој  вољи и једној истој властитости утемељење, а камоли целовито јединство искуства у свеобухватним закључцима, највишим идејама ума из свих различитих, супротних посебних, општих појмова, судова разума из појединачних опажаја чула.

Свакако да чиста воља и једна иста властитост синтетичку основу сваке искусивости, искуствености има у свеобухватном доживљају. Не само да човек, човечанство многа своја искуства, догађаје доживљава као своју суштину, као оно што претежно одређује, опредељује њихову првостепену властитост (без обзира на то какво је то доживљавање, догађање), него и свако објективно научно, знање искуство припада субјекту, власнику искуства, његовој властитој искусивости, искуствености.

Све што човек прима, задржава у себи, што је искусио, доживео, што у њему изазива јак осећај, осећање, сећање носи лични печат. И без обзира да ли је то искуство позитивно или негативно, припада му суштински. И не само човеку, него свакој заједници, народу, човечансту. Чак и да човек жели да се лиши својих негативних искустава,  покушава да их заборави, без обзира да ли му то успева или не, оно позитивно искуство у практичном чину сазнања, деловања, физичких, душевних, духовних  доживљаја, толико је за човека пресудно и битно, да га се не жели никако лишити; штавише, потирање те најстаријег синтетичке основе све могућности искуства, било би и потирање њега самог.

Духовно искуство подразумева лични печат. Све што се памти, што остаје заувек у нама, припада нашо властитости. Пресудно утиче на његову физичку, душевну и духовну природу, и зато га најпре треба узети у обзир.

У српском језику корен речи искуство, искусивост укључује кушати, искушати - чуло укуса. У физичком смислу се једењем саставља неживо и живо, сви различити, супротни мириси,  укуси у једном телу. У лепоти слике, музике, поезије, игре састављају у једном све различите, супротне боје, облици,  звукови, речи, покрети.

У  укусу љубави у људском роду сви различити, супротни осећаје, у метафизичком једном,  сви различите, супротне мисли, идеје у једном духу...

Екстракт хране што се једе иде у крв, из крви највише енергије чистих шећера у мозак. То значи да се све физичко душевно, укусно, једно, па и логичко јесте, прима на крају, једе, бива јестиво, једно надсазнајним, надопажајним духом истине, вечно укусним јесте.

Не само да је искусивост, искуственост, искуство увек физичко и метафизичко, него то физичко, појединачно, посебно чулно, разумско једно, више тражи целовито метафизичко искуство душе, недвидљиву духовну јестивост вечног јесте, него што целовито метафизичко искуство душе, свеобухватна духовна јестивост, јестаство тражи појединачну, посебну чулно, разумску видљиву искусивост, физичко искуство, искусивост и чулно–разумско једно, јесте.

 

---

[1] Ово је само део рада Привид трансцендентализма, за шире погледати  сајт: www. filozof.rs  

^[2] Маrtin Hajdeger, Капt i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd,  1979, стр. 167.