Saznanje je iskustvo nadsaznajnog subjekta iskustva

Autor: Tomislav Novaković

 

Tvrdnja da je naše saznanje dato samo u okvirima iskustva ne iznosi suštinu tog ograničenja, nego tek kada se jasno kaže da  saznanje ograničeno jer je nužno iskustvo nekog subjekta!

Naše  prvostepeno saznanje nije pojavno, ograničeno što je dato u okvirima iskustva, nego zato što drugostepeno saznanje može biti samo iskustvo prvostepenog nadsaznajnog vlasnika iskustva, ono je drugostepeno, ograničeno!

Ni u kom slučaju nije moguće da neko “suštinsko“ saznanje “saznaje“ same stvari, ili bude “po sebi.“   Suštinsko saznanje  mnogo pre treba posmatrati iz ugla same stvari, nego iz nekog ko (samo) saznaje samu stvar. [1]

Kada Kant kaže da je naše saznanje ograničeno iskustvom, tu izgleda da barem u teorijskom smislu, postoji mogućnost  da bi moglo postojati nekakvo “neograničeno,“ „beskonačno“ saznanje, koje bi saznavalo same stvari, ili čak (kao kod Fihtea, Hegela kasnije) – bilo sama stvar!

Međutim suština ograničenosti samog saznanja nije u tome što je saznanje ograničeno čulima-opažajima prostora i vremena (jer su to, svakako,  naša čula–opažaji) nego da je svako saznanje samo naše (nečije) iskustvo!

Suština saznanja kao i iskusivosti, iskustvenosti iskustva je da je to (nužno, uvek) nečije saznanje, iskustvo, iskusivost, iskustvenost nekog sintetički starijeg nadsaznajnog subjekta, subjektivnosti.

Nije saznanje pojavno zbog ograničenih čula, opažaja prostora i vremena, nego zbog toga što drugostepeno saznanje može biti samo naše iskustvo, iskustvo neke starije nadsaznajne subjektivnosti, ono je ograničeno,  pojavno!

Pravo pitanje jeste da li je čak i u teorijskom smislu, kao pretpostavka, uopšte moguće bilo koje, kakvo objektivno (neograničeno) saznanje, koje nije (samo) nečije iskustvo, saznanje, samosaznanje koje je sama stvar, po sebi? 

I šta uopšte, može značiti “neograničeno“, “beskonačno“ saznanje, samosaznanje?

Pre neograničenosti saznanja, Bog  je nadsaznajno, nadbivstveno sreacio ex nihilo, bezmerje apsolutne volje i stvarajuće slobode.

Nikako nije moguće neko „suštinsko“ „po sebi“  saznanje koje saznaje „same stvari.“

Na kraju, zašto saznanje ne bi pripadalo samoj stvari; sagledavalo iz ugla same stvari, a ne iz nekog ko (samo) saznaje samu stvar!?

Zašto sama stvar  trebala biti neko "samo po sebi" saznanje: nemoguće bez same stvari, drugostepeno prema samoj stvari?

To jest zašto se znanje same stvari postavlja ispred same stvari?  Ako je nešto po sebi, ono unapred stoji ne samo ispred nedefinisanog saznanja, nego i ispred onog nedefinisanog koji saznaje. A pogotovo ispred nedefinisanog odnosa onoga koji saznaje, samog saznanja i same stvari po sebi!

Saznanje, mišljenje je uvek vezano i za onoga ko misli, saznaje i za ono što misli, saznaje. Kako bi to, uopšte, bilo saznanje, iskustvo bilo bez subjekta, subjektivnosti? „Objektivno“, po sebi saznanje je kao i „transcendentalno“ opažanje „drveno gvožđe“, „okrugli kvadrat“!

Bez obzira da li je saznanje mišljenje ili opažanje, i kakav je opseg tih saznajnih moći, ono može biti samo nečije iskustvo, iskustvo starijeg nadsaznajnog (predsaznajnog) subjekta, i zato drugostepeno, subjektivno iskustvo, iskusivost (neke) prvostepene (nadsaznajne) subjektivnosti.

Saznanje nije ograničeno iskustvom zbog subjektivnih čula–opažaja (sve saznajne moći, bez obzira na to da li su umske, razumske, čulne uvek pripadaju nekoj nadsaznajnoj, nadopažajnoj subjektivnosti), nego  što je samo (svako) saznanje samo iskustvo jednog (nekog) prvostepenog (nadsaznajnog) subjekta.

To jest, naša suština nije praktično-moralna zato što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego zato što je naša prvostepena suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje  je pojavno i ograničeno i mora biti podređeno prvostepenoj praktično-moralnoj suštini!

Za Hajdegera je, kasnije, samo (svako) saznanje egzistencijalno saznanje, sama (svaka) svest egzistencijalna svest, sama (svaka) istina egzistencijalna istina, prvostepeni doživljaj konačnog. Njegov egzistencijalni okret tubivstvovanja pre svakog bivstvovanja tvrdi: „Istina uopšte može postojati, i kao istina imati smisla, jedino ako egzistira tubivstvo. Ako ne egzistira tubivstvo, onda nema nikakve istine, onda nema ničega.“^[2]

On preuzima najviši stav Kantove transcendentalne filozofije: da je vreme, vremenitost uslov iskustva istovremeno i samih predmeta iskustva. I mada Hajdeger ne uviđa da je Kantovo utemeljenje istovremeno subjektivnog i objektivnog vremena protivurečno, njemu, svakako, odgovara da se to „unutrašnje“, „subjektivno“ vreme kao najstariji uslov sve iskustvenosti iskustva i istovremeno svih predmeta iskustva sa transcendentalnim odredbama jednovremenosti, sleda i trajanja, sada ponovo vrati u objektivno,  spoljašnje.

Međutim već je rečeno da za to Hajdegerovo ponovno postavljanje čoveka u objektivno vreme (prostor)  umesto  subjektivnog vremena (i prostora), kao kod Kanta, u čoveka,  sada  važe (kao i za same Kantove „transcendentalne“ odredbe vremena) prigovori Kantove transcendentalne (čulnosti) estetike, gde se dokazuje da vreme i prostor ne mogu nikako biti nešto po sebi,  u čemu je čovek zatečen, bačen  (kao što tvrdi Hajdeger u svojoj metafizici  konačnosti), nego prostor i vreme samo mogu biti nešto u nama samima, čoveku – transcendentalna čulnost, apriorni opažaj, samoopažaj spoljašnjeg, unutrašnjeg.

Kao vrhunac te Kantove postavke koja u prvi plan stavlja pojavno saznanje, ili nemogućnost saznanja same stvari, a ne samu stvar, jeste kasnija Hegelova filozofija apsolutno samoznajuće, samomisleće subjektivnosti–objektivnosti, koja pod uticajem Aristotela, Fihtea, ranog Šelinga,  svodi samu stvar na apsolutno samosaznanje, samomišljenje, logiku (unapred nemoguće po sebi, bez same stvari) umesto da sve drugostepeno saznanje, mišljenje, logika pripadaju starijoj nadsaznajnoj, nadlogičkoj samoj stvari (po sebi)!

Međutim, kada Hegel umesto Kantove nemogućnosti saznanja stvari po sebi, apsolutno samosaznanje, samomišljenju uzima za stvar po sebi, gde sama stvar (apsolutni duh, ideja), kao Aristotelov Bog saznaje, misli sebe, on očigledno mnogo pre samu (nadsaznajnu, nadmislenu) stvar prilagođava nekakvom (nemogućem po sebi), prvostepenom saznanju, mišljenju, logici, umesto da (nemoguće po sebi) saznanje, mišljenje, logiku, podredi prvostepenoj, nadsaznajnoj, nadmislenoj stvari po sebi, Božijoj apsolutnoj volji i stvarajućoj slobodi!

Ha Hegela je “sama stvar“– biće po sebi izvan saznanja, mišljenja nešto potpuno fiktivno: tačnije ta stvar, biće po sebi bez ikakvog određenja saznanja, mišljenja, pojma ne postoji,  isto je što i nebiće! Nema se nikakvo pravo izvan onog Ja mislim, znam govoriti o nikakvoj stvari, biću, bez obzira koje su, kakve su saznajne moći u pitanju. Ostaje jedino da se u skladu sa Fihteovom postavkom Učenja o nauci u apsolutnom Ja mislim, znam, izjednači subjekt što misli, saznaje, samo mišljenje, saznanje i ono što se misli, saznaje (predmet mišljenja, saznanja).

Međutim, u jednom takvom izjednačenju ni Ja, ni mišljenje, ni saznanje, kao ni stvar, stvarstvo (predmeti, predmetnost), nisu određeni do kraja. U stvari, tu se isto, kao i kod Kanta, apsolutno logička forma mišljenja, pojma “po sebi i za sebe“ otuđenjem indirektno svodi na predmetnost,  čulnost (unapred nemoguću po sebi) pojavnu objektivnost, spoljašnjost! Apsolutni duh, ideja na drugobivstvenu prirodu, večnost istorijom na vreme, idealno na realno, natčulno na čulno, kvalitativno bezmerje Boga, apsolutnog duha, samorazvojem, samosaznanjem večne ideje, na prostorno-vremensko-istorijsku kvantitativnu pojavnu konačnost, fiktivnu savršenstvo drugobivstvene prirode.

Međutim, već Platon najvišu ideju dobra postavlja izvan svake suštine, saznanja, istine (nadsaznajno, nadsuštastveno, a  svakako da je takvo i Božije creacio ex nihilo. Na samom početku Svetog pisma, u knjizi Postanja kaže se: „I reče Bog neka bude... I bi“… I zatim: „I vidje Bog da je dobro.“ Tu je najviša (nadsaznajna, nadsuštastvena, nadbivstvena) ideja dobra kvalitativna mera svega spoljašnjeg i unutrašnjeg savršenstva iz Božijeg bezmerja.

Božiji stvarajući duh ne može nikako biti saznanje (saznaje se ono što na neki način jeste) jer je ta stvarajuća ex nihilo moć pre svega što postoji i svakog znanja onoga što postoji, ne samo iznad pojavnog, nego i suštinskog saznanja. Stvarajuća sloboda ne može biti logička ili čulna opštost i nužnost, niti prostorno-vremensko-materijalna opštost i nužnost drugobivstvene prirode, niti neko subjektivno saznanje, samosaznanje (subjektovo iskustvo, samoiskustvo) nego nadsaznajna, nadbivstvena apsolutna subjektivnost–objektivnost.

Stvarajuće znanje ne pretpostavlja same stvari, bića, pojave, jer su sa apsolutnom voljom i stvarajućom slobodom date istovremeno i same stvari. Ako su Božijim stvarajućim mislima, rečima date istovremeno i same stvari, creacio ex nihilo  nije samo nadiskustveno, nadsaznajno, nadsuštastveno, nego i nadlogičko, nadbivstveno! U stvari, svako saznanje u kome se razdvajaju onaj koji saznaje, samo saznanje i ono što se saznaje, mora biti drugostepeni, trećestepeni  receptivitet.  Saznanje tog, ovog, onog nekog, nečeg, bez obzira na saznajne moći onoga koji saznaje (i da li saznaje pojavu ili suštinu) bilo koju kakvu stvar, biće, pojavu posrednim mišljenjem, suđenjem, zaključivanjem može biti samo drugostepeni, trećestepeni receptivitet (predstava o samoj predstavi).

Nije suština de se ne može saznati stvar po sebi, nego da samo saznanje ne može biti po sebi! Huserl, kasnije, tvrdi da je mišljenje uvek  mišljenje, saznanje tog, ovog, onog nekog, nečeg. Da svako mišljenje, saznanje pretpostavlja stariju pojavu, biće, stvar (svejedno) i da je zato intencionalno.

Zašto uopšte stavlja u prvi plan naše unapred nedefinisano receptivno saznanje, samosaznanje: odvojeno od same stvari (koje ne može biti po sebi, jedno sa stvari), znati samu stvar, a ne znanje same stvari, jedno sa stvari, koje pripada samoj stvari, po kome se dešava sve što se dešava, sama (svaka) stvar jeste to što jeste?

U prvom planu bi trebala biti nadsaznajna, nadsuštastvena stvar po sebi, a ne prazni spontanitet posrednog razuma, uma uslovljen receptivitetom opažanja, koji (unapred) ne zna stvar po sebi.

Sve što nastaje, nestaje, održava se, dešava u nama samima, mikrokosmičkom, makrokosmičkom svetu izvan našeg saznanja (bez obzira da li ga mi znali ili ne). To jest,  suština je samo dešavanje unutar same stvari, bez obzira da li ga  mi znali ili ne.

Pa kako se onda dešava? Pa svakako po nekom nadsaznajnom, nadopažajnom suštinskom, stvarajućem principu unutar same stvari. U svakom, slučaju, suštinsko znanje je ono po kome stvari jesu to što jesu, nastaju, nestaju, održavaju se u svom biću, a ono saznanje koje nije u samoj stvari, jedno sa samom stvari, njenim dešavanjem, nastajanjem, nestajanjem, postojanjem, nije suštinsko, stvarajuće, saznanje već samo drugostepeni, trećestepeni, entostepeni pojavni receptivitet!

 Svakako kada se kaže da je nešto nadsaznajno, nadmisleno, to ne mora da znači da je suprotno mišljenju, saznanju, nego da ga daleko prevazilazi. U stvari, mi i ne znamo da li se to stvarajuće dešavanje ima pravo zvati znanjem.

U svakom slučaju, to dešavanje, bivstvovanje nije dato po našem pojavnom saznanju (po osnovi prvostepenog receptiviteta slepog opažanja i iz njega posrednog suđenja, zaključivanja praznog razuma, uma) koje unapred ne zna samu stvar, nego je samo drugostepeno, trećestepeno pojavno mišljenje, opažanje, odvojeno od stvari,  nije jedno sa stvari.

 

KRITERIJUM ISKUSTVA SAM PO SEBI NIŠTA NE ZNAČI, DOK SE NE UTEMELjI SAMA OSNOVA ISKUSTVA; RAZGRANIČE SVI RAZLIČITI NIVOVI (ČULNE, RAZUMSKE, UMNE) ISKUSIVOSTI, ISKUSTVENOSTI ISKUSTVA. ČAK NIJE DOVOLjNO REĆI DA ISKUSIVOST, ISKUSTVENOST PRIPADA ČISTOJ SUBJEKTIVNOSTI, NEGO NjENOJ NAJSTARIJOJ  ČISTOJ VOLjI I JEDNOJ SLOBODNOJ VLASTITOSTI, DA IMA LIČNI PEČAT, TRAŽI NOSIOCA “VLASNIKA“  ISKUSTVA (KONKRETAN POJEDINAC ILI OPŠTA I NUŽNA NAUKA, NAROD, ČOVEČANSTVO).

 

Iako Kantova transcendentalna konstitucija, umesto od nekakvih gotovih stvari, predmeta ka kojima su upravljaju naše saznajne moći, polazi od čiste subjektivnosti, unutrašnjosti, njenih saznajnih moći ka kojima se upravlja slepa predmetnost, on sve saznanje razuma, uma uslovljava čulnim iskustvom, prvostepenim receptivitetom opažaja i sve unutrašnje iskustvo spoljašnjim iskustvom.  

Međutim, već je rečeno da iskusivost, iskustvenost u prvostepenom smislu ne znači nikako da se prvostepeni nosilac, imalac, primalac iskustva i najstarija sintetička osnova (koja omogućava svaku iskustvenost, iskusivost), prilagođava iskustvenosti, iskusivosti svojih drugostepenim razumskih ili čulnih moći  (koje, svakako, nisu moguće po sebi) nego da sve saznajne moći drugostepenog pojma ili trećestepenog opažaja podrede prvostepenom uslovu iskustva, nadopažajnoj, nadsaznajnoj (predsaznajnoj, predopažajnoj) subjektivnosti, sintetički najstarijoj čistoj volji i jednoj samoočiglednoj vlastitosti, koja omogućava  svaku drugostepenu, trećestepenu iskusivost iskustva opštih, posebnih pojmova sudova razuma, ili pojedinačnu iskusivost, iskustvenost slučajnih opažaja čula!

Očigledno da se prvo moraju razgraničiti svi ti različiti (čulno, razumsko, umski) nivoi iskustva. Jedno je opažajima pojedinačno, čulno iskustvo, drugo pojmovima, sudovima posebno, opšte razumsko iskustvo i treće sveobuhvatnim zaključcima, idejama na kraju celovito, umno iskustvo.

Svu tu (čulnu, razumsku, umsku) iskusivost, iskustvenost iskustva treba stepenovati po značaju. Pre bilo kojeg, kakvog objektiviteta iskustva, mora se utemeljiti najstarija sintetička osnova, same mogućnost, tog “iskusiti“, iskustva, iskustvenosti, jer i sve teorijsko i sve praktično iskustvo, svakako, pripada nekom subjektu, subjektivnosti. Čisto (prazno), transcendentalno Ja mislim  nije nikako dovoljno za prvostepeno utemeljenje iskustvenosti, iskustva.

U svakom od tih stepenovanih koraka (od pojedinačnog, posebnog, opšteg, do sveobuhvatnog) iskustva se ono spoljašnje pojedinačno iskusivo (čulno) iskustvo, ili objektivnom sintezom u pojmu ono iskusivo posebno, opšte (razumsko) iskustvo, a pogotovu najvišim idejama ono sveobuhvatno iskusivo, iskustveno umno iskustvo, tek čistom voljom i jednom istom vlastitošću uobličava kao celovito iskustvo.

Kant nije do kraja utemeljio jednu takvu osnovu iskustvenosti iskustva, niti je za njega to duhovno iskustvo duše, sećanje sveobuhvatnih ideja pomoću najviše ideje dobra, ili čiste volje i jedne iste vlastitosti nužno čak ni u osnovi praktično-moralnog uma, a kamoli za svako moguće saznajno-logičko, pojavno saznanje, iskustvo.

Sa osnove čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti on kao nužno vidi jedino transcendentalno Ja mislim za čistu sintezu, spoj i čiste opažaje prostora i vremena, i transcendentalno jedinstvo čistog razuma, kategorija i čiste čulnosti, opažaja za  objektivitet opšteg i nužnog naučnog iskustva. Međutim, već je pokazano da utemeljenje praznog, opštelogičkog Ja mislim nije moguće bez sintetički starije čiste volje i jedne iste vlastitosti.

Prema tome,  svako, objektivno, naučno iskustvo, “opštenaučna“ subjektivnost  u sveobuhvatnoj celini, naučne teorije ima neku vlastitost, vlasnika iskustva, lični pečat, prvostepenog nosioca svake iskusivosti,  iskustvenosti.. I ta subjektivna osnova primaoca, imaoca, nosioca (najznačajnijeg naučnika koji u jednom periodu utemeljuje osnovnu teoriju jedne ili sve) prirodne nauke, opšteprihvaćenog naučnog iskustva, tu nije drugostepena nego čak prvostepena.

Da nije tako, ne bi se često sa najznačajnijim naučnikom, rodonačelnikom nove teorije, menjala čitava paradigma prethodne nauke. Pored toga iskustvo prirodne nauke je drugostepeno, pojavno iskustvo dok je prvostepeno praktično-moralno duhovno iskustvo (nadopažajne, nadsazanajne) pojedinačne–opšte noumenalne čiste volje čoveka–ljudskog roda, svakako, metafizički nosilac (vlasnik, imalac, primalac, držalac) svakog iskustva.

Da je Kant u Kritici čistog uma išao do kraja u potrazi za najstarijom sintetičkom osnovom same mogućnosti iskustva, iskustvenosti, on bi video da apriorna praosnova čistog (praznog) logičkog Ja za transcendentalnu sintezu čistog pojma i čistog opažaja za sve moguće naučno-saznajno (pojavno) iskustvo nije nikako dovoljna za utemeljenje sveobuhvatne iskustvenosti, celine iskustva.

Praosnova sveobuhvatnog (religioznog, etičkog,  političkog, umetničkog...  iskustva), već pretpostavlja sintetičku osnovu  čiste volje i jedne iste vlastitosti.  Ne samo za praosnova praktičnog uma i našeg praktično iskustva, nego i praosnova teorijskog uma, svega filozofskog,  naučnog iskustva. Svako iskustvo, iskusivost, iskustvenost nosi lični pečat, nekog nosioca “vlasnika“  iskustva; svejedno da li je to konkretan pojedinac, ili narod, ili čovečanstvo, ličnost naučnika, naučne zajednice, ili ljudske zajednice (civilizacije) uopšte.

Čisto, prazno transcendentalno Ja, bez čiste volje i jedne prvostepene vlastitosti,  ne može dati sintetičku osnovu za svu iskustvenost iskustva. Suština čistog, kritičnog (uma, razuma, čula), moguća je samo iz  samokritičnog praktičnog uma. To praktično znači da je samokritičnost praktično-moralnog čistog uma,  trebala biti prva (utemeljena) napisana, jer je, svakako, nužna za utemeljenje čistog razuma, teorijskog uma, uopšte svake moguće (kritičnosti) umnosti.

Kao što nema nikakvog jedinstva saznanja u početnom čulnom iskustvu slučajnih, slepih opažaja bez unutrašnje konstitucije, objektivnog jedinstva posebnim, opštim pojmovima, sudovima čistog (praznog) razuma, tako nema ni najvišeg jedinstva iskustva bez najviših ideja, sveobuhvatnih zaključaka čistog (praznog) uma.

Ipak,  Kant, tvrdi da je ta uloga najvišeg jedinstva sveobuhvatnih zaključaka, ideja uma nad svih različitim, suprotnim pojmovima, sudovima razuma samo regulativna, a ne i suštinski konstitutivna. Međutim, ne samo da prazno, Ja mislim nije dovoljno za sveobuhvatnu konstituciju spoljašnjeg, unutrašnjeg  (celovitog)  iskustva, nego ni samo čisto (prazno) logičko “Ja“ ni ono prazno logičko “mislim“ nisu mogući po sebi, nego traže u sintetički starijoj čistoj  volji i jednoj istoj vlastitosti utemeljenje, a kamoli celovito jedinstvo iskustva u sveobuhvatnim zaključcima, najvišim idejama uma iz svih različitih, suprotnih posebnih, opštih pojmova, sudova razuma iz pojedinačnih opažaja čula.

Svakako da čista volja i jedna ista vlastitost sintetičku osnovu svake iskusivosti, iskustvenosti ima u sveobuhvatnom doživljaju. Ne samo da čovek, čovečanstvo mnoga svoja iskustva, događaje doživljava kao svoju suštinu, kao ono što pretežno određuje, opredeljuje njihovu prvostepenu vlastitost (bez obzira na to kakvo je to doživljavanje, događanje), nego i svako objektivno naučno, znanje iskustvo pripada subjektu, vlasniku iskustva, njegovoj vlastitoj iskusivosti, iskustvenosti.

Sve što čovek prima, zadržava u sebi, što je iskusio, doživeo, što u njemu izaziva jak osećaj, osećanje, sećanje nosi lični pečat. I bez obzira da li je to iskustvo pozitivno ili negativno, pripada mu suštinski. I ne samo čoveku, nego svakoj zajednici, narodu, čovečanstu. Čak i da čovek želi da se liši svojih negativnih iskustava,  pokušava da ih zaboravi, bez obzira da li mu to uspeva ili ne, ono pozitivno iskustvo u praktičnom činu saznanja, delovanja, fizičkih, duševnih, duhovnih  doživljaja, toliko je za čoveka presudno i bitno, da ga se ne želi nikako lišiti; štaviše, potiranje te najstarijeg sintetičke osnove sve mogućnosti iskustva, bilo bi i potiranje njega samog.

Duhovno iskustvo podrazumeva lični pečat. Sve što se pamti, što ostaje zauvek u nama, pripada našo vlastitosti. Presudno utiče na njegovu fizičku, duševnu i duhovnu prirodu, i zato ga najpre treba uzeti u obzir.

U srpskom jeziku koren reči iskustvo, iskusivost uključuje kušati, iskušati - čulo ukusa. U fizičkom smislu se jedenjem sastavlja neživo i živo, svi različiti, suprotni mirisi,  ukusi u jednom telu. U lepoti slike, muzike, poezije, igre sastavljaju u jednom sve različite, suprotne boje, oblici,  zvukovi, reči, pokreti.

U  ukusu ljubavi u ljudskom rodu svi različiti, suprotni osećaje, u metafizičkom jednom,  svi različite, suprotne misli, ideje u jednom duhu...

Ekstrakt hrane što se jede ide u krv, iz krvi najviše energije čistih šećera u mozak. To znači da se sve fizičko duševno, ukusno, jedno, pa i logičko jeste, prima na kraju, jede, biva jestivo, jedno nadsaznajnim, nadopažajnim duhom istine, večno ukusnim jeste.

Ne samo da je iskusivost, iskustvenost, iskustvo uvek fizičko i metafizičko, nego to fizičko, pojedinačno, posebno čulno, razumsko jedno, više traži celovito metafizičko iskustvo duše, nedvidljivu duhovnu jestivost večnog jeste, nego što celovito metafizičko iskustvo duše, sveobuhvatna duhovna jestivost, jestastvo traži pojedinačnu, posebnu čulno, razumsku vidljivu iskusivost, fizičko iskustvo, iskusivost i čulno–razumsko jedno, jeste.

 

---

[1] Ovo je samo deo rada Privid transcendentalizma, za šire pogledati  sajt: www. filozof.rs  

^[2] Martin Hajdeger, Kapt i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd,  1979, str. 167.