Практично биће човека

Аутор: Томислав Новаковић

 

(Извод из Атомике)[1]

 

Као што се суштинско знање не може одвојити од живе ствари која ствара, дела, тако је суштинска слобода  потврђује тек у човековом практично-моралном деловању, где се по сврси највишег добра саставља његова физичка, егзистенцијална и метафизичка, есенцијална, духовна страна. Само се   из чисте воље и њене ноуменалне слободе задаје, открива морални закон, као највиша форма–садржина практичног ума. Чиста воља, умна слободи утемељује јединство ноуменалног и феноменалног.

Својом слободном вољом, практично-моралним умом целим својим моралним животом, човек потврђује, сведочи вечну природу душе и вечну природу Божију. Својим практичним умом на слободном делу добра сведочи у физичком, видљивом, вечну природу душе и вечну природу Бога метафизичког, невидљивог.

Кант не треба да поставља суштину човека у практично-морално због ограничености његовог теоријског, сазнајног, него баш да покаже да ниједна ствар, биће не поседује суштинско знање, ако је то знање  одвојена од саме ствари, првостепене делатности, дела. Да јасно каже да  човеково сазнајно биће није појавно што је ограничен његов теоријски ум,  него је његово сазнајни ум ограничен и појаван, што је о његов практично-морални ум његово суштинско биће!

Само ако је његово   практично-морално биће у сврси-делу највишег добра потврђено самоискуствено, слободно и лично, а не само по сазнајно-појавној општости и нужности, оно је и суштинско, ноуменално.

Критеријум категоричког императива, као највиша форма, упутство практичног ума, без нужности да се добро мора и чинити, практично потврдити у сопственом искуству, остаје и даље само у теоријском, сазнајном уму ограничен и феноменалан.

Човек може знати шта је добро, а да то и не чини, да остаје  у знању без дела. И као што теоријском уму није био довољан чист појам за сазнање, него се за критеријум истине тражи потврда искуства (садржаји опажања), тако ноуменалном, практичном уму није довољна само чиста форма моралног закона, да се категоричким императивом само зна шта је добро или да не чини зло, већ се тражи да човек своју суштину првостепене слободе потврди на активном делу добра, праведности, самоискуствено и лично!

То највише дело добра мора по чистој вољи душе бити потврђено на делу искуствено и лично, и истовремено по начелу општег добра законодавног ума и надискуствене воље Божије, скривено и надлично.

Само је практичним умом, делом по чистој вољи душе појединачно физичко и лично, а истовремено, по највишем моралном закону, принципу општег добра за све Божије и свељудско метафизичко, и надлично. По највишем делу добра у физичком и видљивом  као самоискуствено и лично, а са чистом вољом душе  кроз највише моралне принципе надискуствено, надлично.

Критеријум практичног ума не може никако бити изван саме ствари, доброг дела, задат само категоричким императивом формално.

То јест, као што се у разуму (теоријском уму) за објективно сазнање тражи поред појма  и услов чистог опажаја, критеријум искуства, тако се у практичном уму није довољно само категоричким императивом постављати највише формално начело чисте дужности – с  којим ће се чиста воља руководити за суштински критеријум ноуменалног  да би с њиме изједначила појединачно и заједничко добро – него  да се општечовечанско ноуменално сведочи на практичном делу добро  у свом личном искуству.

И као што се  садржај спољашњег, просторног опажаја  у сазнајно-теоријском појавном  уму, узима као критеријум објективности, реалитета категорија, тако се у практично-моралном суштинском уму тражи да човек на конкретном делу добра лично осведочи своју појединачну суштину и општечовечански практично-морални ноуменон. Једино ће тако тај првостепени критеријум ноуменалне слободе, бесмртности душе, Бога, бити присутан и у сваком овде и сада пре формалног критеријума унутрашњег, временског опажаја, појавног знања, искуства.

Када у основном закону практичног ума Кант каже: „Делај тако да максима твоје воље увек може истовремено важити као принцип општег законодавства“[2] тим категоричким императивом поново се „општост и нужност“ сазнајно-појавног теоријског ума поставља испред слободног чина добра, праведности ноуменалне воље, властитости ноуменалног практично-моралног  ума. Међутим, морални чин није некакав “каузалитет по слободи,“ нити чиста воља у слободном чину, добра, праведности подржава некакав природни, општи закон као што тврди Кант у својој Критици практичног ума.

Када човек по својој  слободној вољи потврђује добро или праведно, он никако не подражава (следи неке) опште и нужне законе појавне природе, јер се ти закони само могу утемељити трансценденталном конституцијом теоријског ума (која и даље остаје  појавна), него чистом вољом подражава надсазнајне, надопажајне идеје ноуменалног практично-моралног ума (Бога, слободу, и бесмртност душе).^[3]

Заправо, Кантов покушај да се уместо апсолутне воље и стварајуће слободе или потврде слободне воље и једне слободне властитости  у активном чину добра, праведности и суштинске идеје практичног ума схвате у регулативном смислу (исто као и трансценденталне идеје теоријског ума), Бог само “придода“ првостепеном моралном закону, сведе на морал, а  слобода на првостепени морални закон који следи, подражава општу и нужну природу,  води индиректно у атеизам  и интересни, политички морал.[4

 

ПОЈАВНИ И СУШТИНСКИ ОКРЕТ

 

Кантова критика нема никаквог смисла ако се практично-морална страна поставља у први план због ограничености сазнајно-теоријска  страна; него само ако се покаже, докаже да првостепена природа, прва суштина, ноуменон човека његова практична страна.

Да је Кантов трансцендентални  окрет сазнајно-теоријског ума  само појавни и другостепен и да у потпуности претпоставља суштински окрет надсазнајне чисте воље и једне слободне властитости првостепеног практично-моралног ума!

То значи да наша суштина није практично-морална зато што је наше сазнање појавно и ограничено, него зато што је наша првостепена суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање  је појавно и ограничено и зато подређено  надсазнајној практично-моралној суштини човека, људског рода!

Ако се првостепено људско не може одвојити од практично-моралног, онда се Кантова "чиста субјективност пре сваке објективности и у основи све објективности" не утемељује у чистој чулности, чистом разуму, чистом уму,  у сазнању, мишљењу нашег теоријског ума, који је појавна страна ствари,  него надсазнајној чистој вољи практично-моралног ума, за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној властитости,  које је суштинска страна ствари!

Суштина чисте субјективности пре целокупне објективности не састоји се у томе да се  предмети управљају према нашим сазнајниммоћима, него да сазнајно-појавни, критички  ум стоји испод суштинске чисте воље и самокритичног, практично-моралног ума!

Једна иста властитост није нужна само за појединачну и вечну душу, или сваку конкретну личност у њеном практичном животу него је и најстарија синтетичка основа за све "празне" сазнајне форме и "слепе" сазнајне садржаје!

Првостепено чисто не могу никако бити празне форме: чисте чулности, чистог разума, чистог теоријског  ума (одвојене од слепих садржаја), а ни њихово сазнајно јединство, које је појавна страна ствари, него само надсазнајна чиста воља практично-моралног ума за највише јединство чисте мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној властитости, која је суштинскаформа и садржина ствари!

Само из чисте воље човек има чисту чулност, чисти разум, чисти ум; непротивуречну логику, једну власт у себи – слободну властитост.

Чиста воља кроз: чисту чулност, чисти разум, чисти ум утемељује појавни окрет сазнајно-теоријског ума, а кроз највише jединство чисте: мисли, речи, одлуке и дела у једној слободној властитости – суштински окрет практично-моралног ума!

Једино тако је конкретни појединачни човек, његова чиста мисао, осећај, реч, дело, стварни живот једно са својом  првостепеном практично-моралном суштином људског рода.

 

 

 

---

[1] Ово је само одељак из књиге: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010, од  581-683. стране. Погледати сајт: www. filozof.rs  

[2] Имануел Imanuel Kant, kritika Praktičnog uma, BIGZ, Be3ograd, 1979, str. 53

[3] Када каже: Ако максима радње није таква да се може опробати на форми неког природног закона уопште, онда је она морално немогућа“...јер природни закон је основ свих његових најобичнијих, чак и искуствених судова!“^[3] (Imanuel Kant, Kritika praktičnog uma, BIGZ, Beograd, 979.  89). он као да у потпуности заборавља да у својој Критици чистог ума тврди да је читав свет природе изван чула-опажаја простора и времена празно трансцендентално Х!

[4] За ширу разраду погледати: Томислав Новаковић,  Етика и Политика, завршни, пети део књиге Морал и добро, DESIRE, Београд, 2013, или истоимени рад на овом сајту.