Praktično biće čoveka

Autor: Tomislav Novaković

 

(Izvod iz Atomike)[1]

 

Kao što se suštinsko znanje ne može odvojiti od žive stvari koja stvara, dela, tako je suštinska sloboda  potvrđuje tek u čovekovom praktično-moralnom delovanju, gde se po svrsi najvišeg dobra sastavlja njegova fizička, egzistencijalna i metafizička, esencijalna, duhovna strana. Samo se   iz čiste volje i njene noumenalne slobode zadaje, otkriva moralni zakon, kao najviša forma–sadržina praktičnog uma. Čista volja, umna slobodi utemeljuje jedinstvo noumenalnog i fenomenalnog.

Svojom slobodnom voljom, praktično-moralnim umom celim svojim moralnim životom, čovek potvrđuje, svedoči večnu prirodu duše i večnu prirodu Božiju. Svojim praktičnim umom na slobodnom delu dobra svedoči u fizičkom, vidljivom, večnu prirodu duše i večnu prirodu Boga metafizičkog, nevidljivog.

Kant ne treba da postavlja suštinu čoveka u praktično-moralno zbog ograničenosti njegovog teorijskog, saznajnog, nego baš da pokaže da nijedna stvar, biće ne poseduje suštinsko znanje, ako je to znanje  odvojena od same stvari, prvostepene delatnosti, dela. Da jasno kaže da  čovekovo saznajno biće nije pojavno što je ograničen njegov teorijski um,  nego je njegovo saznajni um ograničen i pojavan, što je o njegov praktično-moralni um njegovo suštinsko biće!

Samo ako je njegovo   praktično-moralno biće u svrsi-delu najvišeg dobra potvrđeno samoiskustveno, slobodno i lično, a ne samo po saznajno-pojavnoj opštosti i nužnosti, ono je i suštinsko, noumenalno.

Kriterijum kategoričkog imperativa, kao najviša forma, uputstvo praktičnog uma, bez nužnosti da se dobro mora i činiti, praktično potvrditi u sopstvenom iskustvu, ostaje i dalje samo u teorijskom, saznajnom umu ograničen i fenomenalan.

Čovek može znati šta je dobro, a da to i ne čini, da ostaje  u znanju bez dela. I kao što teorijskom umu nije bio dovoljan čist pojam za saznanje, nego se za kriterijum istine traži potvrda iskustva (sadržaji opažanja), tako noumenalnom, praktičnom umu nije dovoljna samo čista forma moralnog zakona, da se kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro ili da ne čini zlo, već se traži da čovek svoju suštinu prvostepene slobode potvrdi na aktivnom delu dobra, pravednosti, samoiskustveno i lično!

To najviše delo dobra mora po čistoj volji duše biti potvrđeno na delu iskustveno i lično, i istovremeno po načelu opšteg dobra zakonodavnog uma i nadiskustvene volje Božije, skriveno i nadlično.

Samo je praktičnim umom, delom po čistoj volji duše pojedinačno fizičko i lično, a istovremeno, po najvišem moralnom zakonu, principu opšteg dobra za sve Božije i sveljudsko metafizičko, i nadlično. Po najvišem delu dobra u fizičkom i vidljivom  kao samoiskustveno i lično, a sa čistom voljom duše  kroz najviše moralne principe nadiskustveno, nadlično.

Kriterijum praktičnog uma ne može nikako biti izvan same stvari, dobrog dela, zadat samo kategoričkim imperativom formalno.

To jest, kao što se u razumu (teorijskom umu) za objektivno saznanje traži pored pojma  i uslov čistog opažaja, kriterijum iskustva, tako se u praktičnom umu nije dovoljno samo kategoričkim imperativom postavljati najviše formalno načelo čiste dužnosti – s  kojim će se čista volja rukovoditi za suštinski kriterijum noumenalnog  da bi s njime izjednačila pojedinačno i zajedničko dobro – nego  da se opštečovečansko noumenalno svedoči na praktičnom delu dobro  u svom ličnom iskustvu.

I kao što se  sadržaj spoljašnjeg, prostornog opažaja  u saznajno-teorijskom pojavnom  umu, uzima kao kriterijum objektivnosti, realiteta kategorija, tako se u praktično-moralnom suštinskom umu traži da čovek na konkretnom delu dobra lično osvedoči svoju pojedinačnu suštinu i opštečovečanski praktično-moralni noumenon. Jedino će tako taj prvostepeni kriterijum noumenalne slobode, besmrtnosti duše, Boga, biti prisutan i u svakom ovde i sada pre formalnog kriterijuma unutrašnjeg, vremenskog opažaja, pojavnog znanja, iskustva.

Kada u osnovnom zakonu praktičnog uma Kant kaže: „Delaj tako da maksima tvoje volje uvek može istovremeno važiti kao princip opšteg zakonodavstva“[2] tim kategoričkim imperativom ponovo se „opštost i nužnost“ saznajno-pojavnog teorijskog uma postavlja ispred slobodnog čina dobra, pravednosti noumenalne volje, vlastitosti noumenalnog praktično-moralnog  uma. Međutim, moralni čin nije nekakav “kauzalitet po slobodi,“ niti čista volja u slobodnom činu, dobra, pravednosti podržava nekakav prirodni, opšti zakon kao što tvrdi Kant u svojoj Kritici praktičnog uma.

Kada čovek po svojoj  slobodnoj volji potvrđuje dobro ili pravedno, on nikako ne podražava (sledi neke) opšte i nužne zakone pojavne prirode, jer se ti zakoni samo mogu utemeljiti transcendentalnom konstitucijom teorijskog uma (koja i dalje ostaje  pojavna), nego čistom voljom podražava nadsaznajne, nadopažajne ideje noumenalnog praktično-moralnog uma (Boga, slobodu, i besmrtnost duše).^[3]

Zapravo, Kantov pokušaj da se umesto apsolutne volje i stvarajuće slobode ili potvrde slobodne volje i jedne slobodne vlastitosti  u aktivnom činu dobra, pravednosti i suštinske ideje praktičnog uma shvate u regulativnom smislu (isto kao i transcendentalne ideje teorijskog uma), Bog samo “pridoda“ prvostepenom moralnom zakonu, svede na moral, a  sloboda na prvostepeni moralni zakon koji sledi, podražava opštu i nužnu prirodu,  vodi indirektno u ateizam  i interesni, politički moral.[4

 

POJAVNI I SUŠTINSKI OKRET

 

Kantova kritika nema nikakvog smisla ako se praktično-moralna strana postavlja u prvi plan zbog ograničenosti saznajno-teorijska  strana; nego samo ako se pokaže, dokaže da prvostepena priroda, prva suština, noumenon čoveka njegova praktična strana.

Da je Kantov transcendentalni  okret saznajno-teorijskog uma  samo pojavni i drugostepen i da u potpunosti pretpostavlja suštinski okret nadsaznajne čiste volje i jedne slobodne vlastitosti prvostepenog praktično-moralnog uma!

To znači da naša suština nije praktično-moralna zato što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego zato što je naša prvostepena suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje  je pojavno i ograničeno i zato podređeno  nadsaznajnoj praktično-moralnoj suštini čoveka, ljudskog roda!

Ako se prvostepeno ljudsko ne može odvojiti od praktično-moralnog, onda se Kantova "čista subjektivnost pre svake objektivnosti i u osnovi sve objektivnosti" ne utemeljuje u čistoj čulnosti, čistom razumu, čistom umu,  u saznanju, mišljenju našeg teorijskog uma, koji je pojavna strana stvari,  nego nadsaznajnoj čistoj volji praktično-moralnog uma, za najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela u jednoj slobodnoj vlastitosti,  koje je suštinska strana stvari!

Suština čiste subjektivnosti pre celokupne objektivnosti ne sastoji se u tome da se  predmeti upravljaju prema našim saznajnimmoćima, nego da saznajno-pojavni, kritički  um stoji ispod suštinske čiste volje i samokritičnog, praktično-moralnog uma!

Jedna ista vlastitost nije nužna samo za pojedinačnu i večnu dušu, ili svaku konkretnu ličnost u njenom praktičnom životu nego je i najstarija sintetička osnova za sve "prazne" saznajne forme i "slepe" saznajne sadržaje!

Prvostepeno čisto ne mogu nikako biti prazne forme: čiste čulnosti, čistog razuma, čistog teorijskog  uma (odvojene od slepih sadržaja), a ni njihovo saznajno jedinstvo, koje je pojavna strana stvari, nego samo nadsaznajna čista volja praktično-moralnog uma za najviše jedinstvo čiste misli, reči, odluke i dela u jednoj slobodnoj vlastitosti, koja je suštinskaforma i sadržina stvari!

Samo iz čiste volje čovek ima čistu čulnost, čisti razum, čisti um; neprotivurečnu logiku, jednu vlast u sebi – slobodnu vlastitost.

Čista volja kroz: čistu čulnost, čisti razum, čisti um utemeljuje pojavni okret saznajno-teorijskog uma, a kroz najviše jedinstvo čiste: misli, reči, odluke i dela u jednoj slobodnoj vlastitosti – suštinski okret praktično-moralnog uma!

Jedino tako je konkretni pojedinačni čovek, njegova čista misao, osećaj, reč, delo, stvarni život jedno sa svojom  prvostepenom praktično-moralnom suštinom ljudskog roda.

 

 

 

---

[1] Ovo je samo odeljak iz knjige: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010, od  581-683. strane. Pogledati sajt: www. filozof.rs  

[2] Imanuel Imanuel Kant, kritika Praktičnog uma, BIGZ, Be3ograd, 1979, str. 53

[3] Kada kaže: Ako maksima radnje nije takva da se može oprobati na formi nekog prirodnog zakona uopšte, onda je ona moralno nemoguća“...jer prirodni zakon je osnov svih njegovih najobičnijih, čak i iskustvenih sudova!“^[3] (Imanuel Kant, Kritika praktičnog uma, BIGZ, Beograd, 979.  89). on kao da u potpunosti zaboravlja da u svojoj Kritici čistog uma tvrdi da je čitav svet prirode izvan čula-opažaja prostora i vremena prazno transcendentalno H!

[4] Za širu razradu pogledati: Tomislav Novaković,  Etika i Politika, završni, peti deo knjige Moral i dobro, DESIRE, Beograd, 2013, ili istoimeni rad na ovom sajtu.