Питање „шта је човек“ потире Кантов коперникански окрет

Аутор: Томислав Новаковић

Када се  најбитнија питања: шта могу да знам, шта треба да чиним, чему треба да се надам (која  сва имају заједничко шта), своде на питање: шта је човек,  то потире  Кантов коперникански окрет и у појавном и у суштинском смислу! Окрет појавног, теоријског ума, зато се што се унапред појавно штаство сазнајног питања–одговора, поставља као суштинско, иако пред упитна, над упитна трансцендентална основа тек омогућава свако шта или како, колико, зашто питање–одговор. Свако  шта,  колико, како, зашто питање–одговор претпоставља трансценденталну основу пре упитног, над упитног предсазнајног,  прасинтетичког Ја мислим, старији самоидентитет Ја=Ја 

У ствари, Кант  управо не осећа обавезу да из категорија, изведених из  судова по квалитету, квантитету, релацији и модалитету утемељује питања шта је,  колико је, како је, зашто, јер су њега сва питања–одговори нашег сазнања могућа само појавно, по  трансценденталној основи, а не по трансцендентној основи, суштински! 

У сваком случају, ако  праоснова упитности (шта могу да знам?) теоријског ума са питањима-одговорима шта јесте, колико јесте, како јесте, и у ком односу јесте,  не може бити суштинска,  не може ни само знање, као одговор на сва  питања, бити суштина, суштинско.  То јест, ако је све сазнање теоријског ума унапред појавно, никакво шта (колико, како, зашто) питање–одговор не може бити суштина, суштинско!

Питање шта је човек (индиректно шта сам Ја),  поготову потире самоочигледну чисту вољу (и једну исту властитост) и Кантов суштински окрет практично-моралног ума. У ствари, већ је трансцендентално утемељење прасинтетичког Ја дато пре упитно, над упитно пре логике, филозофије, сваког сазнања, искуства – било којег, каквог појавног итања–одговора,  а камоли  самоочигледна чиста воља и надсазнајни, надопжајни постулати практичног ума!

Ако се  питања: шта је човек прогласи за најбитније,  тада се,  наспрам суштинског окрета самоочигледне чисте воље и практично-моралног ума, све поново враћа појавном, сазнајном уму.

Заправо, питања: шта је, колико је, какво је, зашто је нешто, нису ограничена по своме резултату, што не допиру до истине, суштинског одговора, него што наша првенствена суштина (унапред) није  сазнајно  питање–одговор!

Свако шта је, колико је, какво је, у ком односу је ово, оно, остаје  питањем–одговором у оквиру теоријског, појавног ума. И сваки одговор на питање шта је човек, другостепено шта је, колико је, какво је, у ком односу је из све могуће сазнајне појавности, поставља изнад практично-моралне суштине,  самоочигледне чисте воља и  надлогички, надсазнајни  ноуменални практично-морални ум,  поново враћа под сазнајно-логички феноменални. А то свакако није могуће, јер свако сазнајно-логичко питање–одговор, па и питања  шта је човек, већ подразумева надсазнајну, надлогичку чисту вољу и једну исту властитост.

Праоснова трансценденталности, критичности према свему појавном сазнању је утемељена у самокритичности према својим сазнајним моћима, а суштина  самокритичног практично-моралног ума у  надсазнајној, надлогичкој чистој вољи. Супстанцијална чиста воља треба да спречи да било какво сазнање теоријског, појавног ума релативизују старију практично-моралну суштину човека–људског рода; да унапред искључи сваку могућност да нужно појавна питања–одговори  сведу човека–људски род на ово или оно, него да тек практично-морално дело добра потврђује надсуштаствено највластитије лично и суштину људског рода, општечовечанско, надлично. „Ја сам, према томе, морао да уништим знање да бих добио места за веру.“ 

У сваком случају, проглашавање питања “шта је човек“ за најбитније, у нескладу је и са закључцима коперниканског окрета  појавног, теоријског ума (да се наша суштина не може сазнати)  и са закључцима суштинско практичног ума, да наша суштина није сазнајна него рактично-морална. Тачније, потире  разлику између појавног критичког, теоријског ума и суштинског самокритичког практично-моралног ума!

У ствари, Кант је  требало јасно да каже да је већ одговорио на то питање! Да супстанцијална чиста воља са иманентним идејама практичног ума у практично-моралном делу добра, управо  потврђује суштину човека–људског рода. И као што у теоријском уму, као што је већ речено, за истинито сазнање није довољна само форма појма него и потврда опажаја, тако и у практичном уму није довољно да самоочигледна  чиста воља категоричким императивом само зна шта је добро, него да ту практично-моралну суштина човека–људског рода  потврди  на делу добра  самоискуствено, лично.

Да је та  практично-морална граница добра, наспрам сваке  границе сазнања, појавног, теоријског ума, као добра квалитативна граница – сама  суштина човека. И да се једино  у чистој вољи и једној истој властитости сједињује критички и самокритички ум, највластитије лично и општечовечанско надлично.

Парменид каже за биће: „Кад не би имало границу, недостајало би му све.“ То је она квалитатативна граница са свих страна исте истине–правде са којом једно–биће јесте, а не није.  А за  самоограничење практично-моралног ума још се пре може рећи да је та квалитативна граница са свих страна исте  правде, она добра граница,  граница добра, која савршено образује, уобличава суштину човека ка унутрашњем безмерју чисте воље и једне исте властитости, без које би му недостајало све,  без које може изгубити све,  или са којом тек задобија све! Међутим, из разлога што Кант није јаче утемељио ноуменалност чисте воље, нити увидео да је самоочигледна синтетичка основа чисте воље и једне исте властитост нужна већ у разуму, теоријском уму, он питање–одговор шта је човек проглашава за најбитније,  чиме опет,  на крају, испред супстанцијалне чисте воље и самокритичног практично-моралног ноуменалног ума,  индиректно поставља сазнајно-логички  феноменални ум, што доследно извођење његове филозофије, свакако, не дозвољава.