Pitanje „šta je čovek“ potire Kantov kopernikanski okret

Autor: Tomislav Novaković

Kada se  najbitnija pitanja: šta mogu da znam, šta treba da činim, čemu treba da se nadam (koja  sva imaju zajedničko šta), svode na pitanje: šta je čovek,  to potire  Kantov kopernikanski okret i u pojavnom i u suštinskom smislu! Okret pojavnog, teorijskog uma, zato se što se unapred pojavno štastvo saznajnog pitanja–odgovora, postavlja kao suštinsko, iako pred upitna, nad upitna transcendentalna osnova tek omogućava svako šta ili kako, koliko, zašto pitanje–odgovor. Svako  šta,  koliko, kako, zašto pitanje–odgovor pretpostavlja transcendentalnu osnovu pre upitnog, nad upitnog predsaznajnog,  prasintetičkog Ja mislim, stariji samoidentitet Ja=Ja 

U stvari, Kant  upravo ne oseća obavezu da iz kategorija, izvedenih iz  sudova po kvalitetu, kvantitetu, relaciji i modalitetu utemeljuje pitanja šta je,  koliko je, kako je, zašto, jer su njega sva pitanja–odgovori našeg saznanja moguća samo pojavno, po  transcendentalnoj osnovi, a ne po transcendentnoj osnovi, suštinski! 

U svakom slučaju, ako  praosnova upitnosti (šta mogu da znam?) teorijskog uma sa pitanjima-odgovorima šta jeste, koliko jeste, kako jeste, i u kom odnosu jeste,  ne može biti suštinska,  ne može ni samo znanje, kao odgovor na sva  pitanja, biti suština, suštinsko.  To jest, ako je sve saznanje teorijskog uma unapred pojavno, nikakvo šta (koliko, kako, zašto) pitanje–odgovor ne može biti suština, suštinsko!

Pitanje šta je čovek (indirektno šta sam Ja),  pogotovu potire samoočiglednu čistu volju (i jednu istu vlastitost) i Kantov suštinski okret praktično-moralnog uma. U stvari, već je transcendentalno utemeljenje prasintetičkog Ja dato pre upitno, nad upitno pre logike, filozofije, svakog saznanja, iskustva – bilo kojeg, kakvog pojavnog itanja–odgovora,  a kamoli  samoočigledna čista volja i nadsaznajni, nadopžajni postulati praktičnog uma!

Ako se  pitanja: šta je čovek proglasi za najbitnije,  tada se,  naspram suštinskog okreta samoočigledne čiste volje i praktično-moralnog uma, sve ponovo vraća pojavnom, saznajnom umu.

Zapravo, pitanja: šta je, koliko je, kakvo je, zašto je nešto, nisu ograničena po svome rezultatu, što ne dopiru do istine, suštinskog odgovora, nego što naša prvenstvena suština (unapred) nije  saznajno  pitanje–odgovor!

Svako šta je, koliko je, kakvo je, u kom odnosu je ovo, ono, ostaje  pitanjem–odgovorom u okviru teorijskog, pojavnog uma. I svaki odgovor na pitanje šta je čovek, drugostepeno šta je, koliko je, kakvo je, u kom odnosu je iz sve moguće saznajne pojavnosti, postavlja iznad praktično-moralne suštine,  samoočigledne čiste volja i  nadlogički, nadsaznajni  noumenalni praktično-moralni um,  ponovo vraća pod saznajno-logički fenomenalni. A to svakako nije moguće, jer svako saznajno-logičko pitanje–odgovor, pa i pitanja  šta je čovek, već podrazumeva nadsaznajnu, nadlogičku čistu volju i jednu istu vlastitost.

Praosnova transcendentalnosti, kritičnosti prema svemu pojavnom saznanju je utemeljena u samokritičnosti prema svojim saznajnim moćima, a suština  samokritičnog praktično-moralnog uma u  nadsaznajnoj, nadlogičkoj čistoj volji. Supstancijalna čista volja treba da spreči da bilo kakvo saznanje teorijskog, pojavnog uma relativizuju stariju praktično-moralnu suštinu čoveka–ljudskog roda; da unapred isključi svaku mogućnost da nužno pojavna pitanja–odgovori  svedu čoveka–ljudski rod na ovo ili ono, nego da tek praktično-moralno delo dobra potvrđuje nadsuštastveno najvlastitije lično i suštinu ljudskog roda, opštečovečansko, nadlično. „Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje da bih dobio mesta za veru.“ 

U svakom slučaju, proglašavanje pitanja “šta je čovek“ za najbitnije, u neskladu je i sa zaključcima kopernikanskog okreta  pojavnog, teorijskog uma (da se naša suština ne može saznati)  i sa zaključcima suštinsko praktičnog uma, da naša suština nije saznajna nego raktično-moralna. Tačnije, potire  razliku između pojavnog kritičkog, teorijskog uma i suštinskog samokritičkog praktično-moralnog uma!

U stvari, Kant je  trebalo jasno da kaže da je već odgovorio na to pitanje! Da supstancijalna čista volja sa imanentnim idejama praktičnog uma u praktično-moralnom delu dobra, upravo  potvrđuje suštinu čoveka–ljudskog roda. I kao što u teorijskom umu, kao što je već rečeno, za istinito saznanje nije dovoljna samo forma pojma nego i potvrda opažaja, tako i u praktičnom umu nije dovoljno da samoočigledna  čista volja kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro, nego da tu praktično-moralnu suština čoveka–ljudskog roda  potvrdi  na delu dobra  samoiskustveno, lično.

Da je ta  praktično-moralna granica dobra, naspram svake  granice saznanja, pojavnog, teorijskog uma, kao dobra kvalitativna granica – sama  suština čoveka. I da se jedino  u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti sjedinjuje kritički i samokritički um, najvlastitije lično i opštečovečansko nadlično.

Parmenid kaže za biće: „Kad ne bi imalo granicu, nedostajalo bi mu sve.“ To je ona kvalitatativna granica sa svih strana iste istine–pravde sa kojom jedno–biće jeste, a ne nije.  A za  samoograničenje praktično-moralnog uma još se pre može reći da je ta kvalitativna granica sa svih strana iste  pravde, ona dobra granica,  granica dobra, koja savršeno obrazuje, uobličava suštinu čoveka ka unutrašnjem bezmerju čiste volje i jedne iste vlastitosti, bez koje bi mu nedostajalo sve,  bez koje može izgubiti sve,  ili sa kojom tek zadobija sve! Međutim, iz razloga što Kant nije jače utemeljio noumenalnost čiste volje, niti uvideo da je samoočigledna sintetička osnova čiste volje i jedne iste vlastitost nužna već u razumu, teorijskom umu, on pitanje–odgovor šta je čovek proglašava za najbitnije,  čime opet,  na kraju, ispred supstancijalne čiste volje i samokritičnog praktično-moralnog noumenalnog uma,  indirektno postavlja saznajno-logički  fenomenalni um, što dosledno izvođenje njegove filozofije, svakako, ne dozvoljava.