Општа и трансцендентална логика

Аутор: Томислав Новаковић

Принципи правилне употребе категорија не могу никако  бити основни ставови опште логике од чистог појма ка чистом опажају, него само основни ставови трансценденталног логике,  од чистог опажаја ка чистом појму

„ [...] постоје чисти основни ставови а приори, које ја при свему томе ипак не бих приписивао чистоме разуму, пошто они нису изведени из чистих појмова, већ из чистих опажаја...Математика има такве основне ставове… Отуда ја нећу математичке основне ставове да убројим у моје основне ставове, већ само оне на којима се оснива а приори могућност и објективна вредност математичких основних ставова...који полазе од појмова опажајима, а не од опажаја појмовима.“^[1]

 

 Кант  овде тврди да он највишим ставовима чистог разума, не условљава  чистим опажајима чисте појмове, него обрнуто, чистим појмовима чисте опажаје и да те  а приори принципе чистог разума (од чистог појма ка чистом опажају) свакако разликује од општих и нужних “математичких“ ставова  од чистих опажаја ка чистим појмовима. Ипак, он овде не каже: како су уопште могући некакви синтетички а приори чисти појмови разума који условљавају чисте опажаје!? То је, свакако, у противуречности са основним начелима  његове трансценденталне филозофије: да не само да нема никаквих синтетичких а приори принципа чистог разума од чистог појма ка чистом опажају, него чак ни синтетичких (општих и нужних) судова а приори! Све наше суђење, закључивање разума, ума мора полазити од почетног рецептивитета  чула, од синтетичке основе чистог опажаја, ка чистим појмовима, бити у оквирима искуства. Ако већ по највишем суду трансценденталне аналитике: „Услови могућности искуства уопште су у исто време и услови могућности предмета искуства“ све  четири групе категорија условљава трансценденталним одредбама унутрашњег чула, априорним самоопажајем времена, то, свакако, морају бити основни ставови трансценденталног, а не чистог разума! По том суду је очигледно да априорне чулне форме спољашњег, унутрашњег, чисти опажаји простора и времена не само да условљавају све могуће искуство, емпиричко опажање него и све могуће чисте појмове (опште и нужно) суђење, мишљење!

Сасвим је свеједно да ли се чиста (општа и нужна) чулност, опажање осведочује из општих и нужних судова математике, или синтетичка основа општих и нужних судова математике из чисте (опште и нужне) чулности, опажања, Кант, у сваком случају,  основним ставовима чистог разума: аксиомама датости у опажају, антиципацијама опажаја, аналогијама искуства, и постулатима емпиричког мишљења уопште  не условљава чистим разумом, појмом, чисту чулност, опажање, него управо обрнуто, почетним рецептивитетом чисте чулности, опажаја, као највишим условима искуства, условљава чисте појмове разума, категорије! Утемељује највишу синтетичку основу свег нашег сазнања, искуства и своди чист разум, општу логику, на трансцендентални разум, трансценденталну логику!

Када Кант тврди: „Категорије су појмови који а приори прописују законе појавама, те, дакле, природи као споју свих појава [...].”^[2] ту изгледа да постоје већ из чистог разума постоје некакви а приори принципи који чистим појмовима, категоријама усмеравају чисте опажаје. Међутим, када ближе излаже било који  од тих основних ставова: аксиоме датости у опажају, антиципације опажаја, аналогије искуства, постулате емпиричког мишљења уопште, очигледно је да са њима,  сасвим обрнуто, чист (празан) разум,  све категорије празне, аналитичке логике управља према синтетичкој основи чистих опажаја и њиховим трансценденталним одредбама! У ниједном од тих извођења Кант не иде од чистог појма ка чистом опажају, него из синтетичке основе чистих опажаја и њихових трансценденталних одредби, ка чистим појмовима! Он не потврђује (условљава) објективност чистих опажаја категоријама, него управо обрнуто: објективитет категорија потврђује (условљава) чистим опажајима! То јест,  не само да објективност свих наших конкретних  појмова, судова знања тражи синтетичку основу спољашњег, унутрашњег чула–опажаја, простора и времена, него и објективитет  чистих појмова (категорија)! И мада за могућност утемељења свих синтетичких судова а приори, уопште све могућности искуства и предмета искуства, узима синтетичку основу унутрашњег чула, самоопажаја времена и сваку групу празних категорија потврђује једном трансценденталном одредбом времена, у постулатима емпиричког мишљења уопште  сасвим изричито тврди: „[...] да  би смо доказали  објективни реалитет категорија“ нису потребни само опажаји, већ увек спољашњи опажаји“.^[3] И „[...] да је...унутрашње искуство могуће само на основу спољашњег искуства.“^[4]

 

Коментар

 

На основу тих Кантових поставки ће рани Хајдегер у Бивствовању и времену утемељити своју метафизику коначног и насупрот трансценденталне свести празног Ја мислим из  првостепеног рецептивитета Кантовог унутрашњег чула–опажаја времена засновати егзистенцијалну свест као нужно времениту свест. То јест, Хајдегер не подводи (нужно субјективно) време под старију субјективност, него, супстанцијалну егзистенцију, коначну субјективност, под старију временитост – објективно време! Свакако да  утемељење егзистенцијалне коначности из објективног времена, није могуће на основама Кантових субјективног (простора и) времена, и сазнајно-појавне коначности.  Кант својим трансценденталним окретом није поставио човека у објективни простор–време–свет, него, сасвим обрнуто, субјективни простор, време као априорне опажаје спољашњег, унутрашњег чула, и свет као најопштију трансценденталну (идеју) конституцију – у човека! Такође, Кантово сазнајно-логичко ограничење спонтаног мишљења првостепеним рецептивитетом чулности из субјективног простора–времена–света као  спољашњих, унутрашњих чула–чистих опажаја  у нама самима, или света као трансценденталне  конституције (најопштије умне идеје), припада појавности. Према томе, када Хајдегерова метафизика коначности, насупрот Кантовог субјективног простора, времена, света у нама самима, човеку у границама појавног сазнања, поново поставља нас саме, човека у објективни простор–време–свет, и са њима враћа суштинске просторно-временске границе, она, свакако мора показати: како су могући ти објективни простор–време–свет (у којима се човек налази)? Међутим, Хајдегер уопште не полемише са аргументима Кантове трансценденталне чулности, естетике, где се већ на почетку Критике чистог ума  доказује да простор и време могу бити објективни, него само наша апри0рна чула–опажаји, а свет само најопштија трансцендентална идеја појавног искуства, трансцендентална конституција наше чисте субјективности. Он чак сматра да читање Канта треба почети од трансценденталне аналитике (прескочити трансценденталну чулност, естетику). Вероватно подразумева да он наспрам Кантове трансценденталне чулности, трансценденталне аналитике (трансценденталних појмова, судова, свести, логике), трансценденталне дијалектике, пре сваког сазнајно-појавног шта, како, колико и у ком односу јесте, или суштинско практично-моралног, по првостепеном зашто смислу конкретног тубивствовања нуди егзистенцијалну чулност, егзистенцијалну аналитику (егзистенцијалне појмове, судове, свест, логику), егзистенцијално осмишљавање, егзистенцијалне (закључке), дијалектику.

---

[1] Imanuel Kant,  Кritika čistog uma,  BIGZ, Beograd, 1976, стр. 137-138.

^[2] Исто, стр. 120.

[3] Исто, стр. 186.

[4] Исто, стр. 180.