Opšta i transcendentalna logika

Autor: Tomislav Novaković

Principi pravilne upotrebe kategorija ne mogu nikako  biti osnovni stavovi opšte logike od čistog pojma ka čistom opažaju, nego samo osnovni stavovi transcendentalnog logike,  od čistog opažaja ka čistom pojmu

„ [...] postoje čisti osnovni stavovi a priori, koje ja pri svemu tome ipak ne bih pripisivao čistome razumu, pošto oni nisu izvedeni iz čistih pojmova, već iz čistih opažaja...Matematika ima takve osnovne stavove… Otuda ja neću matematičke osnovne stavove da ubrojim u moje osnovne stavove, već samo one na kojima se osniva a priori mogućnost i objektivna vrednost matematičkih osnovnih stavova...koji polaze od pojmova opažajima, a ne od opažaja pojmovima.“^[1]

 

 Kant  ovde tvrdi da on najvišim stavovima čistog razuma, ne uslovljava  čistim opažajima čiste pojmove, nego obrnuto, čistim pojmovima čiste opažaje i da te  a priori principe čistog razuma (od čistog pojma ka čistom opažaju) svakako razlikuje od opštih i nužnih “matematičkih“ stavova  od čistih opažaja ka čistim pojmovima. Ipak, on ovde ne kaže: kako su uopšte mogući nekakvi sintetički a priori čisti pojmovi razuma koji uslovljavaju čiste opažaje!? To je, svakako, u protivurečnosti sa osnovnim načelima  njegove transcendentalne filozofije: da ne samo da nema nikakvih sintetičkih a priori principa čistog razuma od čistog pojma ka čistom opažaju, nego čak ni sintetičkih (opštih i nužnih) sudova a priori! Sve naše suđenje, zaključivanje razuma, uma mora polaziti od početnog receptiviteta  čula, od sintetičke osnove čistog opažaja, ka čistim pojmovima, biti u okvirima iskustva. Ako već po najvišem sudu transcendentalne analitike: „Uslovi mogućnosti iskustva uopšte su u isto vreme i uslovi mogućnosti predmeta iskustva“ sve  četiri grupe kategorija uslovljava transcendentalnim odredbama unutrašnjeg čula, apriornim samoopažajem vremena, to, svakako, moraju biti osnovni stavovi transcendentalnog, a ne čistog razuma! Po tom sudu je očigledno da apriorne čulne forme spoljašnjeg, unutrašnjeg, čisti opažaji prostora i vremena ne samo da uslovljavaju sve moguće iskustvo, empiričko opažanje nego i sve moguće čiste pojmove (opšte i nužno) suđenje, mišljenje!

Sasvim je svejedno da li se čista (opšta i nužna) čulnost, opažanje osvedočuje iz opštih i nužnih sudova matematike, ili sintetička osnova opštih i nužnih sudova matematike iz čiste (opšte i nužne) čulnosti, opažanja, Kant, u svakom slučaju,  osnovnim stavovima čistog razuma: aksiomama datosti u opažaju, anticipacijama opažaja, analogijama iskustva, i postulatima empiričkog mišljenja uopšte  ne uslovljava čistim razumom, pojmom, čistu čulnost, opažanje, nego upravo obrnuto, početnim receptivitetom čiste čulnosti, opažaja, kao najvišim uslovima iskustva, uslovljava čiste pojmove razuma, kategorije! Utemeljuje najvišu sintetičku osnovu sveg našeg saznanja, iskustva i svodi čist razum, opštu logiku, na transcendentalni razum, transcendentalnu logiku!

Kada Kant tvrdi: „Kategorije su pojmovi koji a priori propisuju zakone pojavama, te, dakle, prirodi kao spoju svih pojava [...].”^[2] tu izgleda da postoje već iz čistog razuma postoje nekakvi a priori principi koji čistim pojmovima, kategorijama usmeravaju čiste opažaje. Međutim, kada bliže izlaže bilo koji  od tih osnovnih stavova: aksiome datosti u opažaju, anticipacije opažaja, analogije iskustva, postulate empiričkog mišljenja uopšte, očigledno je da sa njima,  sasvim obrnuto, čist (prazan) razum,  sve kategorije prazne, analitičke logike upravlja prema sintetičkoj osnovi čistih opažaja i njihovim transcendentalnim odredbama! U nijednom od tih izvođenja Kant ne ide od čistog pojma ka čistom opažaju, nego iz sintetičke osnove čistih opažaja i njihovih transcendentalnih odredbi, ka čistim pojmovima! On ne potvrđuje (uslovljava) objektivnost čistih opažaja kategorijama, nego upravo obrnuto: objektivitet kategorija potvrđuje (uslovljava) čistim opažajima! To jest,  ne samo da objektivnost svih naših konkretnih  pojmova, sudova znanja traži sintetičku osnovu spoljašnjeg, unutrašnjeg čula–opažaja, prostora i vremena, nego i objektivitet  čistih pojmova (kategorija)! I mada za mogućnost utemeljenja svih sintetičkih sudova a priori, uopšte sve mogućnosti iskustva i predmeta iskustva, uzima sintetičku osnovu unutrašnjeg čula, samoopažaja vremena i svaku grupu praznih kategorija potvrđuje jednom transcendentalnom odredbom vremena, u postulatima empiričkog mišljenja uopšte  sasvim izričito tvrdi: „[...] da  bi smo dokazali  objektivni realitet kategorija“ nisu potrebni samo opažaji, već uvek spoljašnji opažaji“.^[3] I „[...] da je...unutrašnje iskustvo moguće samo na osnovu spoljašnjeg iskustva.“^[4]

 

Komentar

 

Na osnovu tih Kantovih postavki će rani Hajdeger u Bivstvovanju i vremenu utemeljiti svoju metafiziku konačnog i nasuprot transcendentalne svesti praznog Ja mislim iz  prvostepenog receptiviteta Kantovog unutrašnjeg čula–opažaja vremena zasnovati egzistencijalnu svest kao nužno vremenitu svest. To jest, Hajdeger ne podvodi (nužno subjektivno) vreme pod stariju subjektivnost, nego, supstancijalnu egzistenciju, konačnu subjektivnost, pod stariju vremenitost – objektivno vreme! Svakako da  utemeljenje egzistencijalne konačnosti iz objektivnog vremena, nije moguće na osnovama Kantovih subjektivnog (prostora i) vremena, i saznajno-pojavne konačnosti.  Kant svojim transcendentalnim okretom nije postavio čoveka u objektivni prostor–vreme–svet, nego, sasvim obrnuto, subjektivni prostor, vreme kao apriorne opažaje spoljašnjeg, unutrašnjeg čula, i svet kao najopštiju transcendentalnu (ideju) konstituciju – u čoveka! Takođe, Kantovo saznajno-logičko ograničenje spontanog mišljenja prvostepenim receptivitetom čulnosti iz subjektivnog prostora–vremena–sveta kao  spoljašnjih, unutrašnjih čula–čistih opažaja  u nama samima, ili sveta kao transcendentalne  konstitucije (najopštije umne ideje), pripada pojavnosti. Prema tome, kada Hajdegerova metafizika konačnosti, nasuprot Kantovog subjektivnog prostora, vremena, sveta u nama samima, čoveku u granicama pojavnog saznanja, ponovo postavlja nas same, čoveka u objektivni prostor–vreme–svet, i sa njima vraća suštinske prostorno-vremenske granice, ona, svakako mora pokazati: kako su mogući ti objektivni prostor–vreme–svet (u kojima se čovek nalazi)? Međutim, Hajdeger uopšte ne polemiše sa argumentima Kantove transcendentalne čulnosti, estetike, gde se već na početku Kritike čistog uma  dokazuje da prostor i vreme mogu biti objektivni, nego samo naša apri0rna čula–opažaji, a svet samo najopštija transcendentalna ideja pojavnog iskustva, transcendentalna konstitucija naše čiste subjektivnosti. On čak smatra da čitanje Kanta treba početi od transcendentalne analitike (preskočiti transcendentalnu čulnost, estetiku). Verovatno podrazumeva da on naspram Kantove transcendentalne čulnosti, transcendentalne analitike (transcendentalnih pojmova, sudova, svesti, logike), transcendentalne dijalektike, pre svakog saznajno-pojavnog šta, kako, koliko i u kom odnosu jeste, ili suštinsko praktično-moralnog, po prvostepenom zašto smislu konkretnog tubivstvovanja nudi egzistencijalnu čulnost, egzistencijalnu analitiku (egzistencijalne pojmove, sudove, svest, logiku), egzistencijalno osmišljavanje, egzistencijalne (zaključke), dijalektiku.

---

[1] Imanuel Kant,  Kritika čistog uma,  BIGZ, Beograd, 1976, str. 137-138.

^[2] Isto, str. 120.

[3] Isto, str. 186.

[4] Isto, str. 180.