Томислав Новаковић филозоф

Петак | 30. Јул 2021.

Tomislav Novakovic

О живом говору

Аутор: Томислав Новаковић

Изворна филозофија не долази само из појма... Жива мисао се мора отворити ка неизрецивом, непитаном,  у бити различитом, мноштвеном, вишемисленом...

О живом говору

 

1. Ни за једну појединачну ствар не можемо знати шта је, да ли ли постоји и да ли је ограничена. 

2.  Откуд знамо да је нешто само то што мислимо да а да није и нешто друго?

3. Свака истина по негацији, одређена преко своје  супротности, неистине (по ономе шта није, а не по ономе шта јесте), само је сенка  истине, само сенка бића.

4. Нема те ствари нити тог појма који се могу одвојити од свих других  ствари, свих других појмова...

5. Свако је једно мноштво и свако је мноштво једно.

 6. Мноштво по себи и једно по себи су последица општих одредби, појмова. 

 7. Није само једна ствар није узрок друге ствари, него је све је узрок свега.

8.  Биће по себи је истоветно и различито.

9.  Оно је у мноштву разликама и у једном и истом.

10. Истина је у мноштву, разликама, као и у једном и истом.

11. Биће по себи се за себе појављује.

12.Свака промена је други ред, распоред бића.

13. Промена је  разликама, мноштву, а кретање у једном и истом.

14. ЈЕДНО мноштва је само начин појављивања (по облику, одредби,  квалитету),  по себи МНОШТВЕНО једног бића.

15. Свака промена (појава) је неко отварање бића.

16. То отварање је прелазак промене у сврховито  кретање.

17. Бесконачна сврха–дело потире сврху– дело 

18.  Делатни и сврховити узрок су један исти узрок.

19. Сврховито кретање је прелазак ЈЕДНОГ мноштва у  МНОШТВЕНО једно.

20. Испољењем свих појава, свих промена, укида се делатно сврховити узрок, биће се отвара, ЈЕДНО мноштва „прелази“ у МНОШТВЕНО   једно, промена у сврховито кретање.

                                                              ***

Тренутно стање отворености (спознаје, испуњености садржајем) повећава се полако, пулсирајућим кретањем, све до одређеног нивоа, када долази до директног (непосредног) прожимања живота и ума на истом нивоу симетрије, јединства, сагласности; удара истине, духовне светлости, „просветљења“, којим  се улази у „шири круг“ спознаје, говор вишег нивоа.

Сада је тај удар, та искра, нова снага, „горњи судија“ сваког разумевања, сваког става.

Отвореност као изненадан улазак у плодну долину, као излазак на врх.

Та ослобођеност свих живих израза омогућава шири, јаснији увид, „прогледавање.“

                                                              ***

Заборав логичких парадокса, већа сагласност дела и сврхе, свеобухватна мисао сагледава живот садржајније, дубље.

Мања је журба, избор, стрепња смисао се све више види ту, у себи, око себе, у близини.

Човек увиђа сопствену изворност, да он носи биће, да је безмерје унутра у њему.

Отвара своју изворност властиту свемогућност...

Потреба за неким спољашњим тражењем, циљем престаје.

Нема више коначне: жеље, стања, знака,  завршне истине, смисла...

Кроз изворни доживљај прима, ослобађа властиту оностраност, унутрашњу  бесконачност.

                                                               ***

Чува се (у унутрашњој присности) тајна, мистика, неочекиваност.

Кроз живе изразе  дух ослобађа унутрашње безмерје највластитијег бића.

Свака мисао, могућност, жеља, осећај која се сагледава са циљем да се затвори, одреди, оконачи, ограничи је лажна.

Морају постојати отвори за друго, неизрециво, непитано, којима ће се човек сталним питањима отварати, проширивати.

Придаје се сваком садржају биће (све што има неки садржај, има и неку истину).

Мера садржаја постаје сам садржај а сваки садржај, садржај  једног вишег (дубљег) садржаја.

Жива мисао, реч, осећај, мелодија, игра, покрет, додир се отвара ка  бесконачном МНОШТВУ у нама.

Истина је у мноштву, разликама, као и у једном и истом...

Живи говор укључује све различите знакове, значења... 

“Држати“ МНОШТВО (мноштвено једно) из унутрашњег безмерја највластитијег бића.           

 

                                     РАЗРАДА И КОМЕНТАРИ

           

Како је у мноштву, разликама, као и у једном и истом,биће се испољава, отвара, „ говори“ кроз мноштво отвора, мноштво израза.

                                                             ***

Не постоји ни чиста могућност ни чиста стварност.

У самој бити "ствар" јесте и није. 

                                                             ***

Смемогућност долази из ње саме, изнутра, јер је она по себи различита, вишемислена...

                                                             *** 

Зато и ономе што се не може говорити, треба говорити, јер ни за једну појединачну ствар не можемо знати шта је, да ли постоји и да ли је ограничена.

                                                             ***

Откуд знамо да је НЕШТО,  то што мислимо да је, и да је само то, а не и нешто друго? 

                                                             ***

Жива мисао, филозофија не иде само из појма, јер је он у својој бити осмишљеност, одређеност, коначност.

                                                             ***

Поред онога што је речено, питано морају постојати “ОТВОРИ“ за неизрециво, непитано, што не подлеже питању, не “дотиче“ се питањем, што је  пре сваке мисли, речи, знака, значења, знања у бити различито, мноштвено, вишемислено, неодредиво...

                                                             ***

Разум поставља питања шта је нешто. Али то нису једина питања.

Пошто је свако питање о штаству (ШТА је нешто) на крају и питање о штоству (ЗАШТО је такво какво је), задње питање о смислу зашто (је) било шта или и све уопште НЕШТО а не НИШТА укида, превазилази разум.

                                                              ***

Разумски израз је једносмеран, “једнодимензионалан“, затворен, одређен, оконачен на ЈЕДНО МНОШТВА  и не “дозвољава“ стварима да “дишу“, да кроз свемогућност живог говора “проговори“ кроз различита, супротна значења  МНОШТВЕНО ЈЕДНО.

                                                              ***

Ако се одреди само као разумно, човек је граничен сваким садржајем који има: оним што мисли, чује, говори, жели, доживљава….

Зато се у таквој слободи јавља човеков страх од слободе, стрепња од избора.

Избором ограничава себе на унапред одређен, “сигуран“ живот, пут с којим затвара сваки други смисао, сваку другу могућност. ..

Где је унутрашње безмерје,  ако сваки појединачни садржај, коначно одређење разума ограничава?

Да ли у искључењу садржаја, неделовању, утрнућу, нирвани?

И чему слобода која искључује садржајили  садржај који искључује слободу?

                                                              ***

Слобода као разумска, циљна, суженим избором без “задњих“ питања–одговора с којима се отвара ка неразумљивом, непитаном, не поседује живи дух да перима даје све садржаје, него га се управо лишава.

                                                              ***

Слобода није само у складном и истом (разум) већ и у различитом, супротном (ум).                                 

                                                              ***

Права слобода је у себи противуречна.

Њена срж је много пре у одбацивању унапред задатог пута, решења, него у његовом прихватању.  

Само изворно тражење превазилази супротност воље и невоље од унапред наметнутог избора.  

Унутрашње безмерје одбацује појединачно, посебно, коначно и узима у обзир све могуће и “немогуће,“ постојеће и "непостојеће" исто и различито...

                                                              ***        

Превазилажење сваке појединачне одредбе, коначног садржаја, утемеује негацију а свеобухватно примање, давање властите слободе, афирмацију...

                                                              ***

У овако одређеном самоузроку, сврховитој промени где исто и различито само себе одређује, нема једног–другог у спољашњем односу, него је свако различито, супротно  само друго самог себе, па  јепрошлост узрок будућности и будућност (највишом сврхом унапред из вечности) узрок  прошлости и  времена у правом смислу и нема. 

                                                              ***

И само схватање другог као различитог у себи, укида се друго по себи, једног и мноштва, појаве и суштине, временског и вечног.                          

                                                              ***

Где постоји два, постоји и три...

Три је нужно за било који однос, за било које одређење.

Између две крајности то прелазно стање, та равнотежа одређују свако биће, појаву, предмет, догађај...

То је јединство тражи духовну свемогућност, унутрашњу беконачност, отворен лик, ум.                                                                                                                                                                         

                                                               ***                     

Делатни и сврховити узрок су један исти умски узрок, неодвојиви временски и логички.

 ***

Тај узрок није једносмерен, једнозначан, него се по вишедимензионалном, вишезначном духу стално отвара, проширује.

                                                              ***

Иако разум  са општим појмовима, мишљења иде на све стране, конкретним садржајима  се потврђује кроз посебно, појединачно.

УМ неподељеном  сврхом–делом од унутра ка ван и од вам ка унутра  целовитим смислом свега у једном и једног у свему укључује у духовном безмерју све постојеће–непостојеће, могуће–немогуће,  он је умеће у самој СТВАРИ,  самом бићу.

                                                              ***       

Ум тежи једном, истом, вечном (МНОШТВЕНОм једном) а чула мноштву, разликама, временском (ЈЕДНОМ мноштва).                              

                                                              ***

Што “ствар“ има више садржаја, више је једна.

Тежња ка истини је тежња ка једном.

Тежња једног мноштва ка мноштвено једном је вера у бесмртност.

                                                             ***     

Истина је МНОШТВЕНО једно које не искључује ни један садржај који се може појавити, доживети, осмислити.                                                                                                                         

                                                             ***            

Не може се судити без судије, са судија за свако суђење може бити само МНОШТВЕНО једно.                                            

                                                             ***         

Сврха дело живота, и сврха-дело ума се разликују у томе што живот “жели“ промене, кретање (ЈЕДНО мноштва) а ум, превазилазећи појединачну, посебну сврху–дело, промену, вечну сврху–дело –(МНОШТВЕНО једно).

Ум остаје иза промене, брише, “заборавља“ свако ЈЕДНО мноштва, проширује једнозначне појмове разума или превазилази чулну одвојеност, разливеност, он је најјачим осећањем, сећањем свеобухватног јединства неподељено МНОШТВЕНО једно.

Живот и ум су непрекидној “борби.

Ум “брише“, „зауставља“ свако овде, сада место, време, појединачну промену, спољашње дешавање. Као чувар неподељеног бића, превазилази подељеност мисли–осећаја, разума–чула, затворену сврху–дело  скученог ЈЕДНОГ мноштва и кроз МНОШТВЕНО једно тражи духовно безмерје, живот сам по себи,   вечни живот.                                                         

                                                              ***        

Како физичи живот иде смрти, ум би могао превазићи коначни живот само у „смрти“ пре смрти, потпуном потирању сваке делимичне сврхе–дела, оконаченог, делимичог живота, смисла.

                                                              ***        

Ум се враћа у “почетак“ МНОШТВЕНОГ једног, пре делимичне, појединачне сврхе–дела, у свеобухватно јединство властитог бића, духовно безмерје. Он то чини сталним питањима која омогућују да пре делимичног одређења, коначног смисла проговори старија мноштвеност, духовна свемогућност, отвореност,  унутрашња бесконачност.

                                                              ***

Ум је као и живот свепрожимајуће кретање, али у обрнутом смеру.

Живот иде од унутра ка сваком ЈЕДНОМ мноштву ван, а ум више од сваког једног мноштва ка ван на највишем унутра МНОШТВЕНОМ једном.

Разум једнозначним  појмовима  представља јединство ума и живота, спољашњег и унутрашњег говора, “разговора“, питања–одговора на сваком степену  њихове симетрије, сагласности.

                                                             ***

Разум је  распоред, ред, он укршта  непроменљиво и променљиво по свим могућим изразима бића.

Пре свега кроз искуство речи, живог говора, разговора проширује сећањем, памћењем замишљањем, размишљањем свест, унутрашње виђење, познање, сазнање...

Он представља унутрашње огледало знацима, значењем, знањем.

                                                             ***

Пошто је језик (говор у најопштијем смислу) најчешће површан, мора се стално отварати, проширивати и  продубљивати, све док у свеповезаној  речи не “проговори“ живи дух истине – док не  не постане бесконачан.

                                                             ***

Слободан човек не може себе везивати за никакав појединачан, делимичан циљ.

Његова потпуно отворена форма, живи духовни лик, одбацује свако решење УНАПРЕД.

Ум не може прихватити само површан говор, појединачан, ограничен садржај, него живом мишљу, речју, осећајем стално помера границе говора, мишења, осећања од сваког ЈЕДНОГ мноштва ка много ширем МНОШТВЕНО једном, безмерју духовног говора.                                  

                                                            ***

Човек жели јединство са собом и другима, присност и истост и властиту личност, независност, различитост...

Кроз непоновљиву личност тражи своју духовну слободу, унутрашњу бесконачност.

Личност отворену ка свему, свима да у живом говору слободно прима, даје све форме–садржаје...

Да се сви изрази духовне слободе  изразе кроз живу мисао, реч, осећај, слику, мелодију, додир, покрет, игру, медитацију...

                                                            ***       

Стање слободном говора има се понекад и то веома кратко, при преласку из сна у будност и будности у сан.

У том доживљају предсна или  буђења у пуној слободи прожима се жива мисао, осећај, глас, реч, поглед, слика, мелодија, покрет, игра; духовни лик отвара ка неподељеном доживљају сваког израза бића.

                                                            ***                                                       

Сан и будност међусобно се узрокују                                                    

                                                            ***   

У сну се често прекида дијалог (разговор) који човек води са собом и светом око себе; он је често пуно јединство, чиста унутрашњост.                                    

                                                            ***

Постоје различити нивои симетрије сна.

Сагласност сна и јаве која се на основу испрекиданог сећања тумачи разумом, није исправна, јер је „логика“  сна говор вишег типа.                                                          

                                                            ***

Пригушењем разума,  једносмерне, једнолинијске свести,  ЈЕДНОГ МНОШТВА;  сан изазива спонтаног говор, одговор душе на њен заборав, губитак духовног говора, јединства свих живих израза МНОШТВЕНО једног бића.

Тај духовни говор, разговор свих живих израза човека је одговор на сваку подељеност, неослобођеност, несагласност његових отвора, сваког ЈЕДНОГ мноштва, кроз које још није проговорило безмерје МНОШТВЕНО једног бића, слобода духовног говора, УНУТРАШЊА БЕСКОНАЧНОСТ...

                                                            ***        

Стање блиско тврдом сну (у коме се човек највише одмара) доживљава се и у будности и ми обично такво стање називамо медитацијом.

Некад је изазвано вољно, спонтаним сећањем, замишљањем. Тај говор свих израза, који прожима јаву и сан је прави извор медитације, медитација је тек свеобухватно разумевање „говора“ сна.

Такав спољашњи, унутрашњи изворни разговор, питање–одговор води већој будности и сагледавању дубљег јединства сваког израза бића. У једниству овостраног и оностраног повезивању  распарчаних, подељених мисли, осећаја у свеобухватном доживљају.

                                                            ***  

„Тренутни“ ниво отворености ума, јединства свих отвора, свих израза бића према говору чисте унутрашњости без подељености, стање близине, присности, унутрашње оностраности, у оквиру одређеног нивоа сусрета живота и ума на истом нивоу симетрије, сагласности, стање највише могуће промене, најмноштвенијег једног (скоро духовног покретања), у коме нема разговора са собом и светом око себе, где је заборављено друго, је стање најдубљег сна.

То је највећа могућа спонтаност, савршено прожимање, саглашавање различитих слика, мисли осећаја у јединствену слику, мисао, доживљај, која се никако не може разложити, разбити, јер је пре било које сужене слике, речи, унапред задатог избора, тумачења.

Дубљи, мноштвенији, садржајнији (изворни унутрашњи доживљај, неподељени „говор“ свих живих израза бића, живљи од подељеног доживљаја, изражавања у будности.

„САМООГЛЕДАЊЕ ЖИВОГ УМА“ из властите изворности, по свемогућности духа и  унутрашњој бесконачности.

Та  будућа будност истином сваког живог израза човека много је пре утемељена у неподељеној пуноћи и дубини тврдог сна, него и хаотичних снова или привидне будности.

Из тог неподељеног стања буди се, устаје за будуће просветљење; МНОШТВЕНО једно које саставља свако ЈЕДНО мноштва.

                                                             ***

Јаким осећањем, сећањем најсветлијег сна кроз неподељено овострано–онострано човек сабира најјаче мисли, осећаје, све више отвара и међусобно саглашава живе изразе, сѕве док се потпуно не „присети тог сна“, „овлада“ „загосподари“ њиме и живим говором изазове нови непосредни сусрет живота и ума на вишем нивоу симетрије, јединства, сагласности свих живих израза, којим ће на крају достићи будућу будност истине, унутрашње безмерје ЖИВЕ РЕЧИ–ДЕЛА ДУХОВНОГ ЛИКА, УМА.

 

 

                                                         Београд 1981.

 

Први, делимично коригован рад Томислава Новаковића, писан поводом симпозијума студентата филозофских факултета из бивше Југославије, који је одржан на филозофском факултету у Београду 1981. год.

 

                                                             ***

 

Објављен у ревији за културу: Арт 032, бр. 16, Чачак, 2007, као  рад:  О једном-основни фрагменти.

На овом сајту: www. filozof.rs поново делимично изнењен и коригован и преименован у рад: О Живом говору

 

 

 

 

 

 

 

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Као што телу није потребна памет да позна ваздух, тако ни души, која духом oживљује, да позна Свети Дух. 

Само је довољно да у срцу нема лаж и зло.

Лаж ка Богу је и лаж ка човеку, ка свим људима, ка сопственом: срцу, души, телу.

Без ваздуха тело се гуши и умире, а без духа, душа се у лажи гуши и замире...

Зато се човек треба поново родити Духом истине да у љубави ка Богу и љубави ка ближњем буде вечно жив...

Око без љубави није право лице, а разум без срца, властито Ја.

Само када воли и говори истину човек излази из граница својих очију, свога разума и кроз духовно безмерје види другог човека, другу личност...

 

Томислав Новаковић

Видео дана