Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 17. Децембар 2018.

Tomislav Novakovic

О живом говору

Аутор: Томислав Новаковић

Жива мисао, филозофија  не иде само из појма... морају постојати “отвори“ за неизрециво, непитано,  у бити различито, мноштвено, вишемислено.

О живом говору

 

1. Ни за једну појединачну ствар не можемо знати шта је,  да ли ли постоји  и да ли је ограничена.

Откуд знамо да је нешто, то што мислимо да је, и да је  само то, а не и нешто друго?

 2. Свака истина одређена по негацији преко своје  супротности, неистине (шта није, а не шта јесте) , само је сенка  истине, само сенка бића.

3. Нема те ствари, појма која се  може одвојити од сваке  друге  ствари, појма.

4. Није једна ствар није узрок друге ствари, него је све је узрок  свега.

5. Свако је једно мноштво и свако мноштво једно.

6.Мноштво по себи и једно по себи су последица прихватања општих одредби, појмова. 

7.  Биће по себи је истоветно и различито.

8. Истина је у мноштву, разликама, као и у једном и истом.

9. Биће је у мноштву разликама као и у једном и истом.

10. Биће по себи се за себе појављује.

11.  Свака промена је други ред, распоред бића.

12. Промена је  разликама, мноштву, а кретање у једном и истом.

13. ЈЕДНО мноштва је само начин појављивања (облик, одредба,  квалитет),  по себи МНОШТВЕНО једног бића.

14. Свака промена (појава) је неко отварање бића.

15. То отварање је прелазак промене у сврховито  кретање.

16.  Делатни и сврховити узрок  су један исти узрок.

17. Бесконачна сврха–дело потире сврху– дело 

18. Сврховито кретање је прелазак ЈЕДНОГ мноштва у  МНОШТВЕНО једно.

19. Испољењем свих појава, свих промена, укида се делатно сврховити узрок, биће се отвара, ЈЕДНО мноштва „прелази“ у МНОШТВЕНО   једно, промена у сврховито кретање.

                                                               ***

Тренутно стање отворености (спознаје, испуњености садржајем) повећава се полако, пулсирајућим кретањем, све до одређеног нивоа, када долази до директног (непосредног) сусрета живота и ума на истом нивоу симетрије, јединства, сагласности; удара истине, духовне светлости, „просветљења“, којим  се улази у „шири круг“ спознаје, говор вишег нивоа.

Сада је тај удар, та искра, нова снага, „горњи судија“ сваког разумевања, сваког става.

Отвореност као изненадан улазак у плодну долину, као излазак на врх.

Та ослобођеност израза омогућава шири, јаснији увид, „прогледавање.“

                                                              ***

Заборав логичких парадокса, већа сагласност дела и сврхе, свеобухватна мисао живот сагледава  садржајније, дубље.

Мања је журба, избор, стрепња смисао се све више види ту, у себи, око себе, у близини.

Човек увиђа сопствену изворност, да он носи биће, да је бесконачност унутра у њему.

Потреба за неким спољашњим тражењем, циљем престаје.

Постаје отворен према својој изворности, властитој свемогућности.

Нема коначне жеље, коначног стања, знака, истине, смисла.

Кроз слободни духовни лик  прима, ослобађа властиту оностраност, изворни доживљај, унутрашњу  бесконачност.

                                                               ***

Чува (у унутрашњој присности) тајну, мистику, неочекиваност.

Унутрашњи лик се отвара ка духовном безмерју властитих израза бића.

Свака мисао, могућност, жеља, осећај која се сагледава са циљем да се доврши, затвори, одреди, оконачи, ограничи је лажна.

Морају постојати отвори за друго, неизрециво, непитано, којима ће се човек сталним питањима поново отварати, проширивати.

Признавати сваком садржају биће (све што има неки садржај, има и неку истину).

Мера садржаја постаје сам садржајм, сваки садржај, садржај  једног вишег (дубљег) садржаја.

Отвореност  ка говору живе мисли, речи, осећаја, мелодије, додира, покрета, игре у нама, ка  бесконачном МНОШТВУ.

Истина је у мноштву, разликама, као и у једном и истом. Отвореност живвог говора према свим изразима, значењима, смисловима бића.

“Држати“ МНОШТВО (мноштвено једно) за бесконачне могућности говора сваког израза бића.           

 

                                     РАЗРАДА И КОМЕНТАРИ

           

Како је биће у мноштву, разликама, као и у једном и истом, оно се испољава, отвара, „ говори“ кроз мноштво отвора, мноштво израза.

Не постоји ни чиста могућност ни чиста стварност.

У самој бити оно јесте и није.

Смемогућност долазисаме саме ствари, која је по себи различита, вишемислена.

                                                              ***

Зато и ономе што се не може говорити, треба говорити, јер ни за једну појединачну ствар не можемо знати шта је, да ли постоји и да ли је ограничена.

Откуд знамо да је НЕШТО,  то што мислимо да је, и да је само то, а не и нешто друго? 

                                                               ***

Жива мисао, филозофија никад не може бити само из појма, јер је он у својој бити осмишљеност, одређеност, коначност.

Поред онога што је речено, питано морају постојати “ОТВОРИ“ за неизрециво, непитано, што не подлеже питању, не “дотиче“ се питањем; што је у бити различито, мноштвено, вишемислено, неодредиво, пре сваке мисли, речи, знака, значења, знања.

                                                              ***

Тачно је да разум поставља питања, али и то да су то ЊЕГОВА питања.

Задње питање о смислу излази из оквира разумског и то самим разумским питањем зашто (је) уопште НЕШТО а не НИШТА. 

Пошто је свако питање о штаству (ШТА је нешто) на крају и питање о штоству (ЗАШТО је такво какво је), задње питање о смислу укида, превазилази разум.

                                                              ***

Разумски израз је једносмеран, “једнодимензионалан“, затворен, одређен, оконачен и не “дозвољава“ стварима да “дишу“, да кроз свемогућност живог говора “проговоре“ изнутра најразличитија  значења.

                                                             ***

Ако се одреди само као разумно, човек се схвата као најограниченије биће.

Он је онда ограничен сваким садржајем који има: оним што мисли, чује, говори, жели, доживљава….

Где је онда слобода властитог ја,  ако сваки одређени садржај, свесна активност разума унапред ограничава?

Да ли у неделовању, ништа, нирвани?

И како је могуће неделовање ако се снага периодично обнавља?

Чему онда таква слобода, или чему сваки садржај?

Зато се у таквој слободи јавља човекова страх од слободе, стрепња од избора.

Избором ограничава себе на унапред одређен, “сигуран“ живот, пут с којим се затвара сваки други смисао, свака друга могућност. 

                                                              ***

Слобода као циљна, разумска, ограничена избором, без “задњих“ питања–одгово ка неразумљивом, непитаном, не поседује отвореност духа, него је се управо лишава.

Таква слобода нема духовно безмерје које прими све одредбе, све садржаје.

                                                                ***

Она није само у једнаком и истом (разум) већ у разлици, остатку (ум).                                 

                                                               ***

Права слобода је у себи противуречна.

Њена срж је много пре у одбацивању унапред задатог пута, решења, него у његовом прихватању.

Само сопствено тражење превазилази подељеност воље (невоље) унапред наметнутог избора.                                              

                                                               ***

Биће човека је ослобођено, ако је духом отворено за унутрашњу бесконачност, када се слободна сврха–дело не испољава само кроз разумски избор појединачног, посебног, него  по целини ума проширује задато, саставља могуће и “немогуће,“ исто и различито, постојеће и  “непостојеће“...

                                                              ***        

Свеобухватни говор могућава сваком бићу  неограничено примање, давање, подлогу афирмације, а  биће властите слободе као  сврховита промена која саму себе одређује, превазилази, негира сваку коначну одредбу, сваки коначни садржај – утемељење негације.

Зато је биће слободе свемогућност духовног говора, УНУТРАШЊА БЕСКОНАЧНОСТ.

                                                               ***

У овако одређеном узроку, промени која саму себе одређује, где остаје и исто и различито, нема спољашње узрочне везе, тај самоузрок  нема разлику једно–друго у спољашњем односу, него је свако друго, различито, слободно друго самог себе, прошлост узрок будућности и будућност (највишом сврхом унапред из вечности) узрок  прошлости и  времена у правом смислу и нема. 

                                                              ***

И само тако, схватањем другог као разлике у себи, укида се друго по себи, разлика имеђу ја и не ја, појаве и суштине, временског и вечног.                          

                                                             ***

Где постоји два, ту постоји три.

Три је нужно за било који однос, за било које одређење.

Као две крајности чије је јединство увек неко треће, прелазно стање, које одређују сваку појаву, биће, предмет, појам.

То је јединство могуће кроз духовну свемогућност, унутрашњу беконачност, отворен лик, ум.                                                                                                                                                                                 

                                                               ***                     

Делатни и сврховити узрок су један исти умски узрок, неодвојиви временски и логички. Тај узрок није једносмерен, једнозначан, него се по вишедимензионалној, вишезначној отворености духа стално отвара, проширује.

                                                             ****

Иако разум  са општим појмовима, мишљења иде на све стране, са конкретним садржајима  се потврђује кроз посебно, појединачно. УМ неподељеном  сврхом–делом од унутра ка ван и од вам ка унутра  целовитим смислом свега у једном и једног у свему укључује у духовном безмерју све постојеће–непостојеће, могуће–немогуће,  он је умеће у самој СТВАРИ,  самом бићу.

                                                              ***       

Ум тежи једном, истом, вечном (МНОШТВЕНО једно) а чула мноштву, разликама, временском (ЈЕДНО мноштва).                              

                                                              ***

Што “ствар“ има више садржаја, више је једна.

Тежња ка истини је тежња ка једном.

Тежња једног мноштва ка мноштвено једном је вера у бесмртност.

                                                             ***     

Истина је МНОШТВЕНО једно које не искључује ни један садржај који се може појавити, доживети, осмислити.                                                                                                                         

                                                              ***            

Не може се судити без судије, са судија за свако суђење може бити само МНОШТВЕНО једно.                                            

                                                                ***         

Сврха дело живота, и сврха-дело ума се разликују у томе што живот “жели“ промене, кретање (ЈЕДНО мноштва) а ум, превазилазећи појединачну, посебну сврху–дело, промену, вечну сврху–дело –(МНОШТВЕНО једно).

Ум остаје иза промене, брише, “заборавља“ свако ЈЕДНО мноштва, проширује једнозначне појмове разума или превазилази чулну одвојеност, разливеност, он је најјачим осећањем, сећањем свеобухватног јединства неподељено МНОШТВЕНО једно.

Живот и ум су непрекидној “борби.

Ум “брише“, „зауставља“ свако овде, сада место, време, појединачну промену, спољашње дешавање. Као чувар неподељеног бића, превазилази подељеност мисли–осећаја, разума–чула, затворену сврху–дело  скученог ЈЕДНОГ мноштва и кроз МНОШТВЕНО једно тражи духовно безмерје, живот сам по себи,   вечни живот.                                                         

                                                              ***        

Како физичи живот иде смрти, ум би могао превазићи коначни живот само у „смрти“ пре смрти, потпуном потирању сваке делимичне сврхе–дела, оконаченог, делимичог живота, смисла.

                                                              ***        

Ум се враћа у “почетак“ МНОШТВЕНОГ једног, пре делимичне, појединачне сврхе–дела, у свеобухватно јединство властитог бића, духовно безмерје. Он то чини сталним питањима која омогућују да пре делимичног одређења, коначног смисла проговори старија мноштвеност, духовна свемогућност, отвореност,  унутрашња бесконачност.

                                                              ***

Ум је као и живот свепрожимајуће кретање, али у обрнутом смеру.

Живот иде од унутра ка сваком ЈЕДНОМ мноштву ван, а ум више од сваког једног мноштва ка ван на највишем унутра МНОШТВЕНОМ једном.

Разум једнозначним  појмовима  представља јединство ума и живота, спољашњег и унутрашњег говора, “разговора“, питања–одговора на сваком степену  њихове симетрије, сагласности.

                                                             ***

Разум је  распоред, ред, он укршта  непроменљиво и променљиво по свим могућим изразима бића.

Пре свега кроз искуство живе речи која кроз говор, разговор, проширује свест, чува сећањем, памћењем унутрашње виђење.

Он представља унутрашње огледало знацима, значењем, знањем.

                                                               ***

Пошто је језик (говор у најопштијем смислу) најчешће површан, мора се стално отварати, проширивати и   продубљивати, све док у свеповезаној  речи не “проговори“ живи дух истине – док не  не постане бесконачан.

                                                              ***

Слободан човек не може себе везивати за никакав појединачан, делимичан циљ.

Његова потпуно отворена форма, живи духовни лик, одбацује свако решење УНАПРЕД.

Ум не може прихватити само површан говор, појединачан, ограничен садржај, него живом мишљу, речју, осећајем стално помера границе говора, мишења, осећања од сваког ЈЕДНОГ мноштва ка много ширем МНОШТВЕНО једном, безмерју духовног говора.                                  

                                                              ***

Човек жели у себи свој лик, личност, апсолутно јединство са собом и другима, присност и истост и властиту изворност, самосталност, слободу и различитост.

Тражи се властити духовни лик, унутрашња бесконачност.

Личност у живом говору отворена ка свему, свима да слободно прима, даје све форме–садржаје властитог бића.

Да се слободни изрази духовног лика  усагласе кроз живу мисао, реч, осећај, слику, мелодију, додир, покрет, игру, медитацију...

                                                              ***       

Стање слободном говора има се понекад и то веома кратко, при преласку из сна у будност и будности у сан.

У том доживљају предсна или  буђења у пуној слободи  прожима се жива мисао, осећај, глас, реч, поглед, слика, мелодија, покрет, игра; духовни лик отвара ка неподељеном доживљају сваког израза бића.

                                                              ***                                                       

Сан и будност међусобно се узрокују                                                    

                                                               ***   

У сну се често прекида дијалог (разговор) који човек води са собом и светом око себе; он је често пуно јединство, чиста унутрашњост.                                    

                                                                ***

Постоје различити нивои симетрије сна.

Сагласност сна и јаве која се на основу испрекиданог сећања тумачи разумом, није исправна, јер је „логика“  сна говор вишег типа.                                                          

                                                                 ***

Пригушењем разума,  једносмерне, једнолинијске свести,  сан доводи до спонтаног говора, одговора душе на њен заборав, губитак духовног говора, јединства свих израза МНОШТВЕНО једног бића.

Тај духовни говор, разговор свих израза човека је одговор на сваку подељеност, неослобођеност, несагласност његових отвора, сваког ЈЕДНОГ мноштва, кроз које још није проговорила слобода свих израза, унутрашње безмерје МНОШТВЕНО једног бића

                                                              ***        

Стање блиско тврдом сну (у коме се човек највише одмара) доживљава се и у будности и ми обично такво стање називамо медитацијом.

Некад је изазвано вољно, спонтаним сећањем, замишљањем. Тај говор свих израза, који прожима јаву и сан је прави извор медитације, медитација је тек свеобухватно разумевање „говора“ сна.

Такав спољашњи, унутрашњи изворни разговор, питање–одговор води већој будности и сагледавању дубљег јединства сваког израза бића. У једниству овостраног и оностраног повезивању  распарчаних, подељених мисли, осећаја у свеобухватном доживљају.

                                                              ***  

„Тренутни“ ниво отворености ума, јединства свих отвора, свих израза бића према говору чисте унутрашњости без подељености, стање близине, присности, унутрашње оностраности, у оквиру одређеног нивоа сусрета живота и ума на истом нивоу симетрије, сагласности, стање највише могуће промене, најмноштвенијег једног (скоро духовног покретања), у коме нема разговора са собом и светом око себе, где је заборављено друго, је стање најдубљег сна.

То је највећа могућа спонтаност, савршено прожимање, саглашавање различитих слика, мисли осећаја у јединствену слику, мисао, доживљај, која се никако не може разложити, разбити, јер је пре било које сужене слике, речи, унапред задатог избора, тумачења.

Дубљи, мноштвенији, садржајнији (изворни унутрашњи доживљај, неподељени „говор“ сваког израза бића) од било ког доживљаја, испољења у будности.

То „ГОВОР УМА“, самогледање властите изворности пуној отворености  духа и  унутрашњој бесконачности.

Зато је будућа будност много пре утемељена у неподељеној пуноћи и дубини тврдог сна, него у мноштву хаотичних снова или подељене  будности.

Из тог неподељеног стања човек се буди истином за будуће просветљење; у МНОШТВЕНОМ једном саставља свако ЈЕДНО мноштва.

                                                              ***

Отвореношћу најстаријем, најсветлијем сну саглашава се овострано–онострано, човек слободно бира, сабира најјаче мисли, осећаје, све док властита изворност  не достигне потпуну ослобођеност и међусобну усаглашеност свих отвора и унутрашњом присношћу потпуно „присети сна“, „овлада“ „загосподари“ њиме и духовним говором изазове нови непосредни сусрет живота и ума на вишем нивоу симетрије, јединства, сагласности свих израза, којим ће достићи будућу будност, унутрашње безмерје СВЕМОГУЋЕ РЕЧИ–ДЕЛА ДУХОВНОГ ЛИКА, УМА.

 

 

 

                                          Београд 1981.

 

Први, делимично коригован рад Томислава Новаковића, писан поводом симпозијума студентата филозофских факултета из бивше Југославије, који је одржан на филозофском факултету у Београду 1981. год.

 

                                                             ****

 

Објављен у ревији за културу: Арт 032, бр. 16, Чачак, 2007, као  рад:  О једном-основни фрагменти.

На овом сајту: www. filozof.rs поново делимично коригован и преименован у рад: О Живом говору

 

 

 

 

 

 

 

 

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Ако важи homo homini lupus est, закон за одржањем најјаче јединке, врсте је првостепен.

Ако важи homo homini homo est, воља човека у слободном чину добра стоји испред нужности одржања, а активна праведност се испољава када је то добро угрожено.

У оба случаја морални закон није првостепена суштина човека него нешто изведено.

 

Томислав Новаковић

Видео дана