O živom govoru

Autor: Tomislav Novaković

 

1. Ni za jednu pojedinačnu stvar ne možemo znati šta je, da li li postoji i da li je ograničena. 

2.  Otkud znamo da je nešto samo to što mislimo da a da nije i nešto drugo?

3. Svaka istina po negaciji, određena preko svoje  suprotnosti, neistine (po onome šta nije, a ne po onome šta jeste), samo je senka  istine, samo senka bića.

4. Nema te stvari niti tog pojma koji se mogu odvojiti od svih drugih  stvari, svih drugih pojmova...

5. Svako je jedno mnoštvo i svako je mnoštvo jedno.

 6. Mnoštvo po sebi i jedno po sebi su posledica opštih odredbi, pojmova. 

 7. Nije samo jedna stvar nije uzrok druge stvari, nego je sve je uzrok svega.

8.  Biće po sebi je istovetno i različito.

9.  Ono je u mnoštvu razlikama i u jednom i istom.

10. Istina je u mnoštvu, razlikama, kao i u jednom i istom.

11. Biće po sebi se za sebe pojavljuje.

12.Svaka promena je drugi red, raspored bića.

13. Promena je  razlikama, mnoštvu, a kretanje u jednom i istom.

14. JEDNO mnoštva je samo način pojavljivanja (po obliku, odredbi,  kvalitetu),  po sebi MNOŠTVENO jednog bića.

15. Svaka promena (pojava) je neko otvaranje bića.

16. To otvaranje je prelazak promene u svrhovito  kretanje.

17. Beskonačna svrha–delo potire svrhu– delo 

18.  Delatni i svrhoviti uzrok su jedan isti uzrok.

19. Svrhovito kretanje je prelazak JEDNOG mnoštva u  MNOŠTVENO jedno.

20. Ispoljenjem svih pojava, svih promena, ukida se delatno svrhoviti uzrok, biće se otvara, JEDNO mnoštva „prelazi“ u MNOŠTVENO   jedno, promena u svrhovito kretanje.

                                                              ***

Trenutno stanje otvorenosti (spoznaje, ispunjenosti sadržajem) povećava se polako, pulsirajućim kretanjem, sve do određenog nivoa, kada dolazi do direktnog (neposrednog) prožimanja života i uma na istom nivou simetrije, jedinstva, saglasnosti; udara istine, duhovne svetlosti, „prosvetljenja“, kojim  se ulazi u „širi krug“ spoznaje, govor višeg nivoa.

Sada je taj udar, ta iskra, nova snaga, „gornji sudija“ svakog razumevanja, svakog stava.

Otvorenost kao iznenadan ulazak u plodnu dolinu, kao izlazak na vrh.

Ta oslobođenost svih živih izraza omogućava širi, jasniji uvid, „progledavanje.“

                                                              ***

Zaborav logičkih paradoksa, veća saglasnost dela i svrhe, sveobuhvatna misao sagledava život sadržajnije, dublje.

Manja je žurba, izbor, strepnja smisao se sve više vidi tu, u sebi, oko sebe, u blizini.

Čovek uviđa sopstvenu izvornost, da on nosi biće, da je bezmerje unutra u njemu.

Otvara svoju izvornost vlastitu svemogućnost...

Potreba za nekim spoljašnjim traženjem, ciljem prestaje.

Nema više konačne: želje, stanja, znaka,  završne istine, smisla...

Kroz izvorni doživljaj prima, oslobađa vlastitu onostranost, unutrašnju  beskonačnost.

                                                               ***

Čuva se (u unutrašnjoj prisnosti) tajna, mistika, neočekivanost.

Kroz žive izraze  duh oslobađa unutrašnje bezmerje najvlastitijeg bića.

Svaka misao, mogućnost, želja, osećaj koja se sagledava sa ciljem da se zatvori, odredi, okonači, ograniči je lažna.

Moraju postojati otvori za drugo, neizrecivo, nepitano, kojima će se čovek stalnim pitanjima otvarati, proširivati.

Pridaje se svakom sadržaju biće (sve što ima neki sadržaj, ima i neku istinu).

Mera sadržaja postaje sam sadržaj a svaki sadržaj, sadržaj  jednog višeg (dubljeg) sadržaja.

Živa misao, reč, osećaj, melodija, igra, pokret, dodir se otvara ka  beskonačnom MNOŠTVU u nama.

Istina je u mnoštvu, razlikama, kao i u jednom i istom...

Živi govor uključuje sve različite znakove, značenja... 

“Držati“ MNOŠTVO (mnoštveno jedno) iz unutrašnjeg bezmerja najvlastitijeg bića.           

 

                                     RAZRADA I KOMENTARI

           

Kako je u mnoštvu, razlikama, kao i u jednom i istom,biće se ispoljava, otvara, „ govori“ kroz mnoštvo otvora, mnoštvo izraza.

                                                             ***

Ne postoji ni čista mogućnost ni čista stvarnost.

U samoj biti "stvar" jeste i nije. 

                                                             ***

Smemogućnost dolazi iz nje same, iznutra, jer je ona po sebi različita, višemislena...

                                                             *** 

Zato i onome što se ne može govoriti, treba govoriti, jer ni za jednu pojedinačnu stvar ne možemo znati šta je, da li postoji i da li je ograničena.

                                                             ***

Otkud znamo da je NEŠTO,  to što mislimo da je, i da je samo to, a ne i nešto drugo? 

                                                             ***

Živa misao, filozofija ne ide samo iz pojma, jer je on u svojoj biti osmišljenost, određenost, konačnost.

                                                             ***

Pored onoga što je rečeno, pitano moraju postojati “OTVORI“ za neizrecivo, nepitano, što ne podleže pitanju, ne “dotiče“ se pitanjem, što je  pre svake misli, reči, znaka, značenja, znanja u biti različito, mnoštveno, višemisleno, neodredivo...

                                                             ***

Razum postavlja pitanja šta je nešto. Ali to nisu jedina pitanja.

Pošto je svako pitanje o štastvu (ŠTA je nešto) na kraju i pitanje o štostvu (ZAŠTO je takvo kakvo je), zadnje pitanje o smislu zašto (je) bilo šta ili i sve uopšte NEŠTO a ne NIŠTA ukida, prevazilazi razum.

                                                              ***

Razumski izraz je jednosmeran, “jednodimenzionalan“, zatvoren, određen, okonačen na JEDNO MNOŠTVA  i ne “dozvoljava“ stvarima da “dišu“, da kroz svemogućnost živog govora “progovori“ kroz različita, suprotna značenja  MNOŠTVENO JEDNO.

                                                              ***

Ako se odredi samo kao razumno, čovek je graničen svakim sadržajem koji ima: onim što misli, čuje, govori, želi, doživljava….

Zato se u takvoj slobodi javlja čovekov strah od slobode, strepnja od izbora.

Izborom ograničava sebe na unapred određen, “siguran“ život, put s kojim zatvara svaki drugi smisao, svaku drugu mogućnost. ..

Gde je unutrašnje bezmerje,  ako svaki pojedinačni sadržaj, konačno određenje razuma ograničava?

Da li u isključenju sadržaja, nedelovanju, utrnuću, nirvani?

I čemu sloboda koja isključuje sadržaj, ili  sadržaj koji isključuje slobodu?

                                                              ***

Sloboda kao razumska, ciljna, suženim izborom bez “zadnjih“ pitanja–odgovora s kojima se otvara ka nerazumljivom, nepitanom, ne poseduje živi duh da perima daje sve sadržaje, nego ga se upravo lišava.

                                                              ***

Sloboda nije samo u skladnom i istom (razum) već i u različitom, suprotnom (um).                                 

                                                              ***

Prava sloboda je u sebi protivurečna.

Njena srž je mnogo pre u odbacivanju unapred zadatog puta, rešenja, nego u njegovom prihvatanju.  

Samo izvorno traženje prevazilazi suprotnost volje i nevolje od unapred nametnutog izbora.  

Unutrašnje bezmerje odbacuje pojedinačno, posebno, konačno i uzima u obzir sve moguće i “nemoguće,“ postojeće i "nepostojeće" isto i različito...

                                                              ***        

Prevazilaženje svake pojedinačne odredbe, konačnog sadržaja, utemeuje negaciju a sveobuhvatno primanje, davanje vlastite slobode, afirmaciju...

                                                              ***

U ovako određenom samouzroku, svrhovitoj promeni gde isto i različito samo sebe određuje, nema jednog–drugog u spoljašnjem odnosu, nego je svako različito, suprotno  samo drugo samog sebe, pa  jeprošlost uzrok budućnosti i budućnost (najvišom svrhom unapred iz večnosti) uzrok  prošlosti i  vremena u pravom smislu i nema. 

                                                              ***

I samo shvatanje drugog kao različitog u sebi, ukida se drugo po sebi, jednog i mnoštva, pojave i suštine, vremenskog i večnog.                          

                                                              ***

Gde postoji dva, postoji i tri...

Tri je nužno za bilo koji odnos, za bilo koje određenje.

Između dve krajnosti to prelazno stanje, ta ravnoteža određuju svako biće, pojavu, predmet, događaj...

To je jedinstvo traži duhovnu svemogućnost, unutrašnju bekonačnost, otvoren lik, um.                                                                                                                                                                         

                                                               ***                     

Delatni i svrhoviti uzrok su jedan isti umski uzrok, neodvojivi vremenski i logički.

 ***

Taj uzrok nije jednosmeren, jednoznačan, nego se po višedimenzionalnom, višeznačnom duhu stalno otvara, proširuje.

                                                              ***

Iako razum  sa opštim pojmovima, mišljenja ide na sve strane, konkretnim sadržajima  se potvrđuje kroz posebno, pojedinačno.

UM nepodeljenom  svrhom–delom od unutra ka van i od vam ka unutra  celovitim smislom svega u jednom i jednog u svemu uključuje u duhovnom bezmerju sve postojeće–nepostojeće, moguće–nemoguće,  on je umeće u samoj STVARI,  samom biću.

                                                              ***       

Um teži jednom, istom, večnom (MNOŠTVENOm jednom) a čula mnoštvu, razlikama, vremenskom (JEDNOM mnoštva).                              

                                                              ***

Što “stvar“ ima više sadržaja, više je jedna.

Težnja ka istini je težnja ka jednom.

Težnja jednog mnoštva ka mnoštveno jednom je vera u besmrtnost.

                                                             ***     

Istina je MNOŠTVENO jedno koje ne isključuje ni jedan sadržaj koji se može pojaviti, doživeti, osmisliti.                                                                                                                         

                                                             ***            

Ne može se suditi bez sudije, sa sudija za svako suđenje može biti samo MNOŠTVENO jedno.                                            

                                                             ***         

Svrha delo života, i svrha-delo uma se razlikuju u tome što život “želi“ promene, kretanje (JEDNO mnoštva) a um, prevazilazeći pojedinačnu, posebnu svrhu–delo, promenu, večnu svrhu–delo –(MNOŠTVENO jedno).

Um ostaje iza promene, briše, “zaboravlja“ svako JEDNO mnoštva, proširuje jednoznačne pojmove razuma ili prevazilazi čulnu odvojenost, razlivenost, on je najjačim osećanjem, sećanjem sveobuhvatnog jedinstva nepodeljeno MNOŠTVENO jedno.

Život i um su neprekidnoj “borbi.

Um “briše“, „zaustavlja“ svako ovde, sada mesto, vreme, pojedinačnu promenu, spoljašnje dešavanje. Kao čuvar nepodeljenog bića, prevazilazi podeljenost misli–osećaja, razuma–čula, zatvorenu svrhu–delo  skučenog JEDNOG mnoštva i kroz MNOŠTVENO jedno traži duhovno bezmerje, život sam po sebi,   večni život.                                                         

                                                              ***        

Kako fiziči život ide smrti, um bi mogao prevazići konačni život samo u „smrti“ pre smrti, potpunom potiranju svake delimične svrhe–dela, okonačenog, delimičog života, smisla.

                                                              ***        

Um se vraća u “početak“ MNOŠTVENOG jednog, pre delimične, pojedinačne svrhe–dela, u sveobuhvatno jedinstvo vlastitog bića, duhovno bezmerje. On to čini stalnim pitanjima koja omogućuju da pre delimičnog određenja, konačnog smisla progovori starija mnoštvenost, duhovna svemogućnost, otvorenost,  unutrašnja beskonačnost.

                                                              ***

Um je kao i život sveprožimajuće kretanje, ali u obrnutom smeru.

Život ide od unutra ka svakom JEDNOM mnoštvu van, a um više od svakog jednog mnoštva ka van na najvišem unutra MNOŠTVENOM jednom.

Razum jednoznačnim  pojmovima  predstavlja jedinstvo uma i života, spoljašnjeg i unutrašnjeg govora, “razgovora“, pitanja–odgovora na svakom stepenu  njihove simetrije, saglasnosti.

                                                             ***

Razum je  raspored, red, on ukršta  nepromenljivo i promenljivo po svim mogućim izrazima bića.

Pre svega kroz iskustvo reči, živog govora, razgovora proširuje sećanjem, pamćenjem zamišljanjem, razmišljanjem svest, unutrašnje viđenje, poznanje, saznanje...

On predstavlja unutrašnje ogledalo znacima, značenjem, znanjem.

                                                             ***

Pošto je jezik (govor u najopštijem smislu) najčešće površan, mora se stalno otvarati, proširivati i  produbljivati, sve dok u svepovezanoj  reči ne “progovori“ živi duh istine – dok ne  ne postane beskonačan.

                                                             ***

Slobodan čovek ne može sebe vezivati za nikakav pojedinačan, delimičan cilj.

Njegova potpuno otvorena forma, živi duhovni lik, odbacuje svako rešenje UNAPRED.

Um ne može prihvatiti samo površan govor, pojedinačan, ograničen sadržaj, nego živom mišlju, rečju, osećajem stalno pomera granice govora, mišenja, osećanja od svakog JEDNOG mnoštva ka mnogo širem MNOŠTVENO jednom, bezmerju duhovnog govora.                                  

                                                            ***

Čovek želi jedinstvo sa sobom i drugima, prisnost i istost i vlastitu ličnost, nezavisnost, različitost...

Kroz neponovljivu ličnost traži svoju duhovnu slobodu, unutrašnju beskonačnost.

Ličnost otvorenu ka svemu, svima da u živom govoru slobodno prima, daje sve forme–sadržaje...

Da se svi izrazi duhovne slobode  izraze kroz živu misao, reč, osećaj, sliku, melodiju, dodir, pokret, igru, meditaciju...

                                                            ***       

Stanje slobodnom govora ima se ponekad i to veoma kratko, pri prelasku iz sna u budnost i budnosti u san.

U tom doživljaju predsna ili  buđenja u punoj slobodi prožima se živa misao, osećaj, glas, reč, pogled, slika, melodija, pokret, igra; duhovni lik otvara ka nepodeljenom doživljaju svakog izraza bića.

                                                            ***                                                       

San i budnost međusobno se uzrokuju                                                    

                                                            ***   

U snu se često prekida dijalog (razgovor) koji čovek vodi sa sobom i svetom oko sebe; on je često puno jedinstvo, čista unutrašnjost.                                    

                                                            ***

Postoje različiti nivoi simetrije sna.

Saglasnost sna i jave koja se na osnovu isprekidanog sećanja tumači razumom, nije ispravna, jer je „logika“  sna govor višeg tipa.                                                          

                                                            ***

Prigušenjem razuma,  jednosmerne, jednolinijske svesti,  JEDNOG MNOŠTVA;  san izaziva spontanog govor, odgovor duše na njen zaborav, gubitak duhovnog govora, jedinstva svih živih izraza MNOŠTVENO jednog bića.

Taj duhovni govor, razgovor svih živih izraza čoveka je odgovor na svaku podeljenost, neoslobođenost, nesaglasnost njegovih otvora, svakog JEDNOG mnoštva, kroz koje još nije progovorilo bezmerje MNOŠTVENO jednog bića, sloboda duhovnog govora, UNUTRAŠNjA BESKONAČNOST...

                                                            ***        

Stanje blisko tvrdom snu (u kome se čovek najviše odmara) doživljava se i u budnosti i mi obično takvo stanje nazivamo meditacijom.

Nekad je izazvano voljno, spontanim sećanjem, zamišljanjem. Taj govor svih izraza, koji prožima javu i san je pravi izvor meditacije, meditacija je tek sveobuhvatno razumevanje „govora“ sna.

Takav spoljašnji, unutrašnji izvorni razgovor, pitanje–odgovor vodi većoj budnosti i sagledavanju dubljeg jedinstva svakog izraza bića. U jednistvu ovostranog i onostranog povezivanju  rasparčanih, podeljenih misli, osećaja u sveobuhvatnom doživljaju.

                                                            ***  

„Trenutni“ nivo otvorenosti uma, jedinstva svih otvora, svih izraza bića prema govoru čiste unutrašnjosti bez podeljenosti, stanje blizine, prisnosti, unutrašnje onostranosti, u okviru određenog nivoa susreta života i uma na istom nivou simetrije, saglasnosti, stanje najviše moguće promene, najmnoštvenijeg jednog (skoro duhovnog pokretanja), u kome nema razgovora sa sobom i svetom oko sebe, gde je zaboravljeno drugo, je stanje najdubljeg sna.

To je najveća moguća spontanost, savršeno prožimanje, saglašavanje različitih slika, misli osećaja u jedinstvenu sliku, misao, doživljaj, koja se nikako ne može razložiti, razbiti, jer je pre bilo koje sužene slike, reči, unapred zadatog izbora, tumačenja.

Dublji, mnoštveniji, sadržajniji (izvorni unutrašnji doživljaj, nepodeljeni „govor“ svih živih izraza bića, življi od podeljenog doživljaja, izražavanja u budnosti.

„SAMOOGLEDANjE ŽIVOG UMA“ iz vlastite izvornosti, po svemogućnosti duha i  unutrašnjoj beskonačnosti.

Ta  buduća budnost istinom svakog živog izraza čoveka mnogo je pre utemeljena u nepodeljenoj punoći i dubini tvrdog sna, nego i haotičnih snova ili prividne budnosti.

Iz tog nepodeljenog stanja budi se, ustaje za buduće prosvetljenje; MNOŠTVENO jedno koje sastavlja svako JEDNO mnoštva.

                                                             ***

Jakim osećanjem, sećanjem najsvetlijeg sna kroz nepodeljeno ovostrano–onostrano čovek sabira najjače misli, osećaje, sve više otvara i međusobno saglašava žive izraze, sѕve dok se potpuno ne „priseti tog sna“, „ovlada“ „zagospodari“ njime i živim govorom izazove novi neposredni susret života i uma na višem nivou simetrije, jedinstva, saglasnosti svih živih izraza, kojim će na kraju dostići buduću budnost istine, unutrašnje bezmerje ŽIVE REČI–DELA DUHOVNOG LIKA, UMA.

 

 

                                                         Beograd 1981.

 

Prvi, delimično korigovan rad Tomislava Novakovića, pisan povodom simpozijuma studentata filozofskih fakulteta iz bivše Jugoslavije, koji je održan na filozofskom fakultetu u Beogradu 1981. god.

 

                                                             ***

 

Objavljen u reviji za kulturu: Art 032, br. 16, Čačak, 2007, kao  rad:  O jednom-osnovni fragmenti.

Na ovom sajtu: www. filozof.rs ponovo delimično iznenjen i korigovan i preimenovan u rad: O Živom govoru