Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 19. Октобар 2020.

Tomislav Novakovic

О смислу и потреби за филозофијом у нашем времену.

Аутор: Томислав Новаковић

Филозофија је постала слуга науке на крају, што је  најбитнија подручја живота, у којима се најпре испољава мудрост човека и народа – запоставила на почетку! Међутим, као као што срце, глава... служе целом телу, тако и права мудрост сваком подручју живота. Зато су нова филозофска начела не само потребна него и нужна...


О смислу и потреби за филозофијом у нашем времену.

 

„Сунце је сваки дан ново"  Хераклит

 

ФИЛОЗОФИЈА КАО ДУХОВНА ПРЕВОДНИЦА ИЗМЕЂУ НАУКЕ, ТЕОЛОГИЈЕ, УМЕТНОСТИ, ПОЛИТИКЕ ...  РАЗЛИКА ИЗМЕЂУ НАРОДА, КУЛТУРА, ЦИВИЛИЗАЦИЈА ...

 

Иако је филозофија у почетку стајала изнад свих наука, данас је само слушкиња науке (као некада теологије)...

Ако је  мудрост потребна образованом и необразованом, богатом и сиромашном, јаком и слабом...чак и животињи да преживи...а камоли човеку и народу, она, очигледно, није изгубила свој значај  што није довољно научна, него што није довољно мудра!

Филозофија је постала слуга науке на крају, што је  најбитнија подручја живота, у којима се најпре испољава мудрост човека и народа – запоставила на почетку!

Грчки филозофи су беспрекорно утемељила нека филозофска подручја, а нека друга и те како битна за наш живот, нису.

А оно што нису они утемељили, нису ни сви каснији филозофи, већ (са ретким изузецима) само разрађивали њихове идеје.

Међутим, као као што срце, глава... служе целом телу, тако и права мудрост сваком подручју живота.

Зато су нова филозофска начела не само потребна него и нужна.

Историја филозофије не потврђује само критички осврт нових филозофија на претходне, него и на саму филозофију уопште, јер сe схватања саме филозофије, као и самих филозофских идеја  често разликују.

Негде је филозофија љубав ка мудрости, негде наука о истини као критичко сазнање или самокритичко самосазнање, негде мудрост практичног живота или осмишљавање сопствене коначности,..негде оперативна логика која проверава исправне ставове, или разобличава псеудоставове….

Хегел строго разликује спољашњу историју филозофије у којој се по временском периоду, просторном подручју или сличној филозофској проблематици нижу одређена филозофска учења, од суштинског историје филозофије, која из нове критичке филозофије схвата све претходне филозофије. Суштинско схватање свих дотадашњих филозофија из властите филозофије постоји у Платоновим дијалозима, а у потпуности је утемељено у Аристототеловој метафизици.

"Објективно" став једног историчата филозофије без властите идеје није стручно становиште него аматеризам.

Шта то значи да да се  филозофија само држи  „строгих академских правила“, којима се не поштује чак филозофија ради филозофије или наука ради науке, а у другом, трећем плану остане изворно  постављање и решавање филозофских проблема кроз живо суочавање различитих филозофских идеја?

По којем, каквом „строго“ академском критеријуму један инжењер, уметник, уопште представник свог занимања потврђује своју стручност , ако не са делом које ствара? 

Ако сликар сликом коју ствара потврђује своје сликарску струку, умеће, музичар музичким делом, музичку струку, умеће... зашто би у филозофији било другачије?

Тачније, у филозофији најпре само оригиналне филозофске идеје потврђују филозофску стручност.

Само када од свих дотадашњих идеја изгради нову филозофију, као кућу од  темеља, зидова до крова, са свим потребним „просторијама у којима се може духовно пребивати“, он потврђује филозофску стручност, иначе његов труд остаје без плода.

А та филозофска „кућа“ изворних питања–одговора   није само један заклоњен, учвршћен унутрашњи простор, него кроз сређена, уређена подручја  за духовно пребивање, много пре палата. А за било коју палату (па и неку “најскромнију“)  тражи се план веома стручног лица, велика средства  и способни мајстори. 

И као што неко не може изградити нову палату ако не проучи старе палате, тако ни у филозофији нико не може створити нешто ново, или у битном смислу усавршити старо ако скоро у потпуности не познаје сву претходну филозофију!

Тек када свеобухватно истражи све врлине и мане претходних система, он може на чврстом камену истине изградити духовну палату једне нове филозофије.

Без обзира што нека историја филозофије са својим прегледом утабаних филозофских путева користи богате изворе традиционалних идеја, ако у критичком дијалогу са претходним филозофијама не изнедри нова питања и одговоре, њена  интерпретација остаје нешто другостепено.

Са друге стране,  не само да је свака нова идеја in media суштинска историја целокупне филозофија, јер су у њеном  оригиналном решавању филозофског проблема присутне на делу све дотадашње филозофске идеје, него је једина права потврда филозофског академизма.

Поред тога, сваки читалац  кључем изворних питања–одговора много пре жели да  уђе у ту духовну палату оригиналн филозофије; било да тиме проверава своја дотадашња знања или проширује, продубљује  нове видике.

А ако  је  учење једне нове филозофије унутар себе противуречно или само поновљено туђе решење, то се мање, више врло лако може доказати и такво дело обезвредити.

У сваком случају, много је једноставније да то in media res решавање филозофског проблема, које саставља на делу целу историју филозофије, буде критеријум филозофске стручности, него да  читаоц, заједно са аутором само прати већ позната решења, или коментаре туђих решења, који чак ни критички ништа не продубљују, а камоли  решавају проблем.

Када један аутор даје мањи допринос у анализи једне теме, филозофске идеје, од њега се може захтевати да својим излагањем задовољи једну потребну меру научно-филозофског дијалога, као општеприхваћени критеријум за академску јавност.

Заправо, аутентичан филозоф, који читав систем својих мисли утемељује на нов начин када по доследности дијалога са целокупном дотадашњом филозофијом из нове филозофске идеје решава суштински филозофски проблем је самом себи већ поставио сто пута строжији критеријум од уобичајеног академског надзор који се тражи за интерпретаторску филозофију.

Са новим питањима–одговорима изворни филозофије на крилима свога духа већ носи највећи терет који се може носити, и та првостепена стручност која решава суштински филозофски проблем се не може никако процењивати академског критеријума  интерпретаторске филозофије.

Ако се као контраргумент наведе: зашто неко, ко је решавањем фундаменталних филозофских проблема сам себи  одредио сто пута строжији критеријум него надзор стручне академске јавности, не узима и тај други, лакши, академски надзор, процену стручности који важи за интерпретаторску филозофију, који ништа не одузима, него само придодаје његовој вредности, треба рећи: правила авионског саобраћаја нису као правила друмског саобраћаја.

У фундаменталним филозофским идејама се иде по лакоћи духа "с краја на крај“ света  („у срце ствари“), лети страховитом брзином за трен, слободно продире кроз све различите, супротне  филозофске системе.

Заправо, када из једне оригиналне филозофије кроз све различите, супротне идеје дотадашње филозофије решава најтежи филозофски проблем, ту више није довољна ни брзина  „aвионског саобраћаја“, него се тражи много већа “прва“, “друга“, "трећа" космичка брзина духа... Од оног ко си, ко смо у нама ка све-једном, једном-свему ван и обрнуто, то је микро-макрокосмичко путовање духом кроза све димензије.

То “узлетање–слетање  филозофског мишљења  нас одваја од земљине гравитације, појединачних опажаја, чулне стварности и посебним, општим појмовима, судовима  целовитим закључцима води ка небу  целовитој идеји. Али када све различите, супротне опште,  посебне појмове судове, или појединачне опажаје чулне стварности саглашава са свеобухватном идејом, практичном логиком  враћа земљи, чврстом тлу и тако осваја  истином духовно царство за себе и друге, за све

И као што се не може се летети само са једним делом космичког брода, него  мора имати цео космички брод, тако и тај сведимензионални лет кроз све различите, супротне мисли најизворнијих филозофских питања и одговора мора бити  „космички брод“ целовите истине једне свеобухватне идеје.

 

КОМЕНТАР

 

Шта вреди ако један “строги академски приступ“ у стручном чланку у једном филозофском часопису, где се у првом делу даје краћи сажетак из целог света о једном филозофском проблему,  ако се после свих тих "академских  интерпретација" не нуди само решење тог проблема?

Иако ту најчешће такви чланци немају нове филозофске идеје, него само описују, коментаришу већ познате ствари, „академски“ надзор за потврду нечије стручности тражи не само реинтерпретацију већ познатих идеја, него да такве реинтерпретације узме у обзир чак и туђе некритичке интерпретације, у којима такође нема никаквих нових идеја!

И када се у таквом филозофском раду приказује нека традиционална филозофије или интерпретира неки суштински филозофски проблем кроз старију или новију историју филозофије, обично се дешава да се аутор већ на почетку извињава да се о једној таквој сложеној ствари не може ништа битно рећи у кратком  у обиму који његов текст  има на располагању у том академскомм часопису.

Ако  је  већ њему самом то  јасно, зашто се онда уопште дохвата једне такве теме (решавања изворног филозофског проблема) у једном кратком раду!?

И не само он, него и сами стручни "филозофски часописи, када првостепену стручност и академизам у филозофији може потврдити само изворни филозоф, када у критичком дијалогу са највећим филозофима решава суштински филозофски проблем из нове филозофске идеје?!

Ипак, иако тај кратак текст стручног рада не даје могућност да озбиљни филозофски проблем истражује и решава као у великој студији, у том кратком приказу аутор се и те како наведе мноштво другоразредних, трећеразредних ствари, чињеница које лако могу наћи на другим местима, и којима није место чак ни у великој студији!

Поред тога, када се само наводи шта је неко рекао задњих година о неком проблему, без нових решења, чак и оно традицонално јело “безброј пута подгрејано,“ изгуби свој укус и цену.

Закључак: када  један филозоф предочава слабости претходних филозофија и својим идејама доноси ново утемељење, решава кључни филозофски проблем, ту је, осим обавезе да тачно цитира, интетрпретира становиште претходних филозофија, првенствени критеријум академизма да јасно и доследно изложи нове идеје.

А оне су, свакако, као и свако људско дело, склоне погрешци, за преиспитивање и подложне критици.

Заправо у  кратком чланку могу се изложити  фундаменталне филозофске идеје само када је филозоф идеје своје изграђене филозофије у много ширем облику већ представио у својим књигама, па своја основна схватања може сажети у  краћем раду.

Међутим, тако нешто се скоро никад не дешава.  

Слободно може рећи да је  због те потребе да  се путем часописа брзо продукују конзументске "идеје" данашња, филозофија,  да би ишла упоредо, или барем “каскала“  за науком, покушава из суженог аналитичког аспекта да вреднује суштинске филозофске идеје, због чега је у потпуности  изгубила снагу своје синтетичке моћи.

Тако су деца овог времена (ако се она уопште могу звати деца, јер васпитана деца ипак у некој мери поштују  своје родитеље), скоро у потпуности одрекла својих родитеља.

По смислу, ако потрошачко ждрело, брзина модерног времена  тражи лакшу, јевтинију храну која се гута, једе за трен, зашто би филозофија била изузетак?

Синтетичка снага филозофа у стрпљивом путу до најузвишеније гозбе идеја има дужност и обавезу да одржи и ојача духовно јединство човека и човечанства у суштинском дијалогу науке, филозофије, теологије, уметности, политике, и зато мора и треба да буде изузетак.

Ако филозоф својом синтетичком снагом,  након све те аналитичке расцепканости, раздвојености не тежи  најузвишенијем, најукуснијем физичкомметафизичком  једномко ће?

 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Ако садашње изводимо из прошлог, сложено из једноставног, живо из неживог и тврдимо да ће се из најједноставнијег "самог по себи неживог" развити на крају толико савршено живо, да ће из једноставног неживог стварати свако сложено живо, зашто такво савршено живо не би могло постојати од почетка?

Ако најсложеније, најразвијеније живо нужно на крају достиже стварајућу вољу, онда стварајућа воља вечно живе савршене организације (пре сваке прошле, садашње, будуће једноставне неживе и сложене живе организације) постоји са сваке стране, краја са још већом нужношћу од почетка.

 

Томислав Новаковић

Видео дана