Tomislav Novaković filozof

Utorak | 17. Maj 2022.

Tomislav Novakovic

O smislu i potrebi za filozofijom u našem vremenu.

Autor: Tomislav Novaković

Filozofija je postala sluga nauke na kraju, što je  najbitnija područja života, u kojima se najpre ispoljava mudrost čoveka i naroda – zapostavila na početku! Međutim, kao kao što srce, glava... služe celom telu, tako i prava mudrost svakom području života. Zato su nova filozofska načela ne samo potrebna nego i nužna...


O smislu i potrebi za filozofijom u našem vremenu.

 

„Sunce je svaki dan novo"  Heraklit

 

FILOZOFIJA KAO DUHOVNA PREVODNICA IZMEĐU NAUKE, TEOLOGIJE, UMETNOSTI, POLITIKE ...  RAZLIKA IZMEĐU NARODA, KULTURA, CIVILIZACIJA ...

 

Iako je filozofija u početku stajala iznad svih nauka, danas je samo sluškinja nauke (kao nekada teologije)...

Ako je  mudrost potrebna obrazovanom i neobrazovanom, bogatom i siromašnom, jakom i slabom...čak i životinji da preživi...a kamoli čoveku i narodu, ona, očigledno, nije izgubila svoj značaj  što nije dovoljno naučna, nego što nije dovoljno mudra!

Filozofija je postala sluga nauke na kraju, što je  najbitnija područja života, u kojima se najpre ispoljava mudrost čoveka i naroda – zapostavila na početku!

Grčki filozofi su besprekorno utemeljila neka filozofska područja, a neka druga i te kako bitna za naš život, nisu.

A ono što nisu oni utemeljili, nisu ni svi kasniji filozofi, već (sa retkim izuzecima) samo razrađivali njihove ideje.

Međutim, kao kao što srce, glava... služe celom telu, tako i prava mudrost svakom području života.

Zato su nova filozofska načela ne samo potrebna nego i nužna.

Istorija filozofije ne potvrđuje samo kritički osvrt novih filozofija na prethodne, nego i na samu filozofiju uopšte, jer se shvatanja same filozofije, kao i samih filozofskih ideja  često razlikuju.

Negde je filozofija ljubav ka mudrosti, negde nauka o istini kao kritičko saznanje ili samokritičko samosaznanje, negde mudrost praktičnog života ili osmišljavanje sopstvene konačnosti,..negde operativna logika koja proverava ispravne stavove, ili razobličava pseudostavove….

Hegel strogo razlikuje spoljašnju istoriju filozofije u kojoj se po vremenskom periodu, prostornom području ili sličnoj filozofskoj problematici nižu određena filozofska učenja, od suštinskog istorije filozofije, koja iz nove kritičke filozofije shvata sve prethodne filozofije. Suštinsko shvatanje svih dotadašnjih filozofija iz vlastite filozofije postoji u Platonovim dijalozima, a u potpunosti je utemeljeno u Aristototelovoj metafizici.

"Objektivno" stav jednog istoričata filozofije bez vlastite ideje nije stručno stanovište nego amaterizam.

Šta to znači da da se  filozofija samo drži  „strogih akademskih pravila“, kojima se ne poštuje čak filozofija radi filozofije ili nauka radi nauke, a u drugom, trećem planu ostane izvorno  postavljanje i rešavanje filozofskih problema kroz živo suočavanje različitih filozofskih ideja?

Po kojem, kakvom „strogo“ akademskom kriterijumu jedan inženjer, umetnik, uopšte predstavnik svog zanimanja potvrđuje svoju stručnost , ako ne sa delom koje stvara? 

Ako slikar slikom koju stvara potvrđuje svoje slikarsku struku, umeće, muzičar muzičkim delom, muzičku struku, umeće... zašto bi u filozofiji bilo drugačije?

Tačnije, u filozofiji najpre samo originalne filozofske ideje potvrđuju filozofsku stručnost.

Samo kada od svih dotadašnjih ideja izgradi novu filozofiju, kao kuću od  temelja, zidova do krova, sa svim potrebnim „prostorijama u kojima se može duhovno prebivati“, on potvrđuje filozofsku stručnost, inače njegov trud ostaje bez ploda.

A ta filozofska „kuća“ izvornih pitanja–odgovora   nije samo jedan zaklonjen, učvršćen unutrašnji prostor, nego kroz sređena, uređena područja  za duhovno prebivanje, mnogo pre palata. A za bilo koju palatu (pa i neku “najskromniju“)  traži se plan veoma stručnog lica, velika sredstva  i sposobni majstori. 

I kao što neko ne može izgraditi novu palatu ako ne prouči stare palate, tako ni u filozofiji niko ne može stvoriti nešto novo, ili u bitnom smislu usavršiti staro ako skoro u potpunosti ne poznaje svu prethodnu filozofiju!

Tek kada sveobuhvatno istraži sve vrline i mane prethodnih sistema, on može na čvrstom kamenu istine izgraditi duhovnu palatu jedne nove filozofije.

Bez obzira što neka istorija filozofije sa svojim pregledom utabanih filozofskih puteva koristi bogate izvore tradicionalnih ideja, ako u kritičkom dijalogu sa prethodnim filozofijama ne iznedri nova pitanja i odgovore, njena  interpretacija ostaje nešto drugostepeno.

Sa druge strane,  ne samo da je svaka nova ideja in media suštinska istorija celokupne filozofija, jer su u njenom  originalnom rešavanju filozofskog problema prisutne na delu sve dotadašnje filozofske ideje, nego je jedina prava potvrda filozofskog akademizma.

Pored toga, svaki čitalac  ključem izvornih pitanja–odgovora mnogo pre želi da  uđe u tu duhovnu palatu originaln filozofije; bilo da time proverava svoja dotadašnja znanja ili proširuje, produbljuje  nove vidike.

A ako  je  učenje jedne nove filozofije unutar sebe protivurečno ili samo ponovljeno tuđe rešenje, to se manje, više vrlo lako može dokazati i takvo delo obezvrediti.

U svakom slučaju, mnogo je jednostavnije da to in media res rešavanje filozofskog problema, koje sastavlja na delu celu istoriju filozofije, bude kriterijum filozofske stručnosti, nego da  čitaoc, zajedno sa autorom samo prati već poznata rešenja, ili komentare tuđih rešenja, koji čak ni kritički ništa ne produbljuju, a kamoli  rešavaju problem.

Kada jedan autor daje manji doprinos u analizi jedne teme, filozofske ideje, od njega se može zahtevati da svojim izlaganjem zadovolji jednu potrebnu meru naučno-filozofskog dijaloga, kao opšteprihvaćeni kriterijum za akademsku javnost.

Zapravo, autentičan filozof, koji čitav sistem svojih misli utemeljuje na nov način kada po doslednosti dijaloga sa celokupnom dotadašnjom filozofijom iz nove filozofske ideje rešava suštinski filozofski problem je samom sebi već postavio sto puta strožiji kriterijum od uobičajenog akademskog nadzor koji se traži za interpretatorsku filozofiju.

Sa novim pitanjima–odgovorima izvorni filozofije na krilima svoga duha već nosi najveći teret koji se može nositi, i ta prvostepena stručnost koja rešava suštinski filozofski problem se ne može nikako procenjivati akademskog kriterijuma  interpretatorske filozofije.

Ako se kao kontrargument navede: zašto neko, ko je rešavanjem fundamentalnih filozofskih problema sam sebi  odredio sto puta strožiji kriterijum nego nadzor stručne akademske javnosti, ne uzima i taj drugi, lakši, akademski nadzor, procenu stručnosti koji važi za interpretatorsku filozofiju, koji ništa ne oduzima, nego samo pridodaje njegovoj vrednosti, treba reći: pravila avionskog saobraćaja nisu kao pravila drumskog saobraćaja.

U fundamentalnim filozofskim idejama se ide po lakoći duha "s kraja na kraj“ sveta  („u srce stvari“), leti strahovitom brzinom za tren, slobodno prodire kroz sve različite, suprotne  filozofske sisteme.

Zapravo, kada iz jedne originalne filozofije kroz sve različite, suprotne ideje dotadašnje filozofije rešava najteži filozofski problem, tu više nije dovoljna ni brzina  „avionskog saobraćaja“, nego se traži mnogo veća “prva“, “druga“, "treća" kosmička brzina duha... Od onog ko si, ko smo u nama ka sve-jednom, jednom-svemu van i obrnuto, to je mikro-makrokosmičko putovanje duhom kroza sve dimenzije.

To “uzletanje–sletanje  filozofskog mišljenja  nas odvaja od zemljine gravitacije, pojedinačnih opažaja, čulne stvarnosti i posebnim, opštim pojmovima, sudovima  celovitim zaključcima vodi ka nebu  celovitoj ideji. Ali kada sve različite, suprotne opšte,  posebne pojmove sudove, ili pojedinačne opažaje čulne stvarnosti saglašava sa sveobuhvatnom idejom, praktičnom logikom  vraća zemlji, čvrstom tlu i tako osvaja  istinom duhovno carstvo za sebe i druge, za sve

I kao što se ne može se leteti samo sa jednim delom kosmičkog broda, nego  mora imati ceo kosmički brod, tako i taj svedimenzionalni let kroz sve različite, suprotne misli najizvornijih filozofskih pitanja i odgovora mora biti  „kosmički brod“ celovite istine jedne sveobuhvatne ideje.

 

KOMENTAR

 

Šta vredi ako jedan “strogi akademski pristup“ u stručnom članku u jednom filozofskom časopisu, gde se u prvom delu daje kraći sažetak iz celog sveta o jednom filozofskom problemu,  ako se posle svih tih "akademskih  interpretacija" ne nudi samo rešenje tog problema?

Iako tu najčešće takvi članci nemaju nove filozofske ideje, nego samo opisuju, komentarišu već poznate stvari, „akademski“ nadzor za potvrdu nečije stručnosti traži ne samo reinterpretaciju već poznatih ideja, nego da takve reinterpretacije uzme u obzir čak i tuđe nekritičke interpretacije, u kojima takođe nema nikakvih novih ideja!

I kada se u takvom filozofskom radu prikazuje neka tradicionalna filozofije ili interpretira neki suštinski filozofski problem kroz stariju ili noviju istoriju filozofije, obično se dešava da se autor već na početku izvinjava da se o jednoj takvoj složenoj stvari ne može ništa bitno reći u kratkom  u obimu koji njegov tekst  ima na raspolaganju u tom akademskomm časopisu.

Ako  je  već njemu samom to  jasno, zašto se onda uopšte dohvata jedne takve teme (rešavanja izvornog filozofskog problema) u jednom kratkom radu!?

I ne samo on, nego i sami stručni "filozofski časopisi, kada prvostepenu stručnost i akademizam u filozofiji može potvrditi samo izvorni filozof, kada u kritičkom dijalogu sa najvećim filozofima rešava suštinski filozofski problem iz nove filozofske ideje?!

Ipak, iako taj kratak tekst stručnog rada ne daje mogućnost da ozbiljni filozofski problem istražuje i rešava kao u velikoj studiji, u tom kratkom prikazu autor se i te kako navede mnoštvo drugorazrednih, trećerazrednih stvari, činjenica koje lako mogu naći na drugim mestima, i kojima nije mesto čak ni u velikoj studiji!

Pored toga, kada se samo navodi šta je neko rekao zadnjih godina o nekom problemu, bez novih rešenja, čak i ono tradiconalno jelo “bezbroj puta podgrejano,“ izgubi svoj ukus i cenu.

Zaključak: kada  jedan filozof predočava slabosti prethodnih filozofija i svojim idejama donosi novo utemeljenje, rešava ključni filozofski problem, tu je, osim obaveze da tačno citira, intetrpretira stanovište prethodnih filozofija, prvenstveni kriterijum akademizma da jasno i dosledno izloži nove ideje.

A one su, svakako, kao i svako ljudsko delo, sklone pogrešci, za preispitivanje i podložne kritici.

Zapravo u  kratkom članku mogu se izložiti  fundamentalne filozofske ideje samo kada je filozof ideje svoje izgrađene filozofije u mnogo širem obliku već predstavio u svojim knjigama, pa svoja osnovna shvatanja može sažeti u  kraćem radu.

Međutim, tako nešto se skoro nikad ne dešava.  

Slobodno može reći da je  zbog te potrebe da  se putem časopisa brzo produkuju konzumentske "ideje" današnja, filozofija,  da bi išla uporedo, ili barem “kaskala“  za naukom, pokušava iz suženog analitičkog aspekta da vrednuje suštinske filozofske ideje, zbog čega je u potpunosti  izgubila snagu svoje sintetičke moći.

Tako su deca ovog vremena (ako se ona uopšte mogu zvati deca, jer vaspitana deca ipak u nekoj meri poštuju  svoje roditelje), skoro u potpunosti odrekla svojih roditelja.

Po smislu, ako potrošačko ždrelo, brzina modernog vremena  traži lakšu, jevtiniju hranu koja se guta, jede za tren, zašto bi filozofija bila izuzetak?

Sintetička snaga filozofa u strpljivom putu do najuzvišenije gozbe ideja ima dužnost i obavezu da održi i ojača duhovno jedinstvo čoveka i čovečanstva u suštinskom dijalogu nauke, filozofije, teologije, umetnosti, politike, i zato mora i treba da bude izuzetak.

Ako filozof svojom sintetičkom snagom,  nakon sve te analitičke rascepkanosti, razdvojenosti ne teži  najuzvišenijem, najukusnijem fizičkommetafizičkom  jednomko će?

 

O Novaković Tomislavu

Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju  na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.

više o autoru

Filozofija dana

Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski  objašnjava!

Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.

  

Tomislav Novaković

Видео дана