Томислав Новаковић филозоф

Понедељак | 15. Октобар 2018.

Tomislav Novakovic

О просветљујућем доживљају

Аутор: Томислав Новаковић

Иако је и просветљујући доживљај временски коначан, тај бљесак духовне светлости је на неки начин  бесконачан. Јак доживљај, уопште, може бити пресудан за човека или народ без обзира да ли је добар или лош. Таква свеобухватна визија често иницира ново научно, политичко или уметничко догађање. Човек много пре из таквог доживљаја достиже физичко-метафизичко једно, него из  појмовног сазнања...

О просветљујућем доживљају

 

Онтологија доживљаја. Знање и доживљај. Просветљујући доживљај.[1]

 

Када се каже да је искуство субјективно, то би требало да значи да припада некој властитости.

Да  много пре свеобухватни доживљај спољашњег, унутрашњег света поседује све наше сазнање, искуство, него посредно сазнање, искуство свеобухватни доживљај.

Искусити наглашава да оно што се доживело носи сећањем, памћењем лични печат.

Кушати, окушати у српском језику кроз  физичко–духовну једноћу, јестаство, јестивост спољашњег, унутрашњег света.

Да је искуство крозметафизику мириса и укуса прво и изворно неподељени доживљај, а тек у посредном, изведеном смислу појмовно сазнање.

Властитост прво кроз јединство спољашњег, унутрашњег света поседује свеобухватне доживљаје, па опште и нужне судове знања.

И просветљујући доживљај је временски коначан, али је по квалитатативном безмерју у нама духом бесконача,  јер саставља унутрашње и спољашње, преиспитују личне и заједничке одлуке и деловања.

Живот се живи, ужива у хоризонту доживљаја, који износи све прошло искуство и буди из будућег јаку визију за духовно безмерје.

Човек много пре из таквог доживљаја достиже надумно укусно физичко- метафизичко једно, него из  појмовног сазнања. 

То неподељено мишљење-осећање, сећање, замишљање свеобухватног доживљаја саставља има некада већи значај за човека и народ него било које, какво логичко сазнање, без обзира на то да ли је тај пресудни доживљај  добар или лош

Просветљујућим бљеском, квалитет, интензитет доживљеног може својом упечатљивошћу надјачати све претходно дешавање, утицати на будуће догађање, читаву историју; јаком визијом изазивати ново  научно, политичко или уметничко дешавање, јаким сећањем, памћењем, замишљањем стварати и отварати нове  форме-садржаје.

Наши појмови, судови већином изражавају оно што смо  пре тога искусили предпојмовним, предмисленим доживљајима.

Иако се доживљава и оно што се сазнаје, много пре се сазнаје оно што се доживљава. И мада се често тражи да се доживљено сазна, тек када се оно сазнато и проживи, потврди властитим искуством,  постаје право сазнање.

Заправо, наше мишљење често иде и обрнутим путем: од спонтаних логичких форми унутра, или давно примљених, наслеђених сазнања, ка пасивној чулности ван.

Све научне или филозофске теорије, мање или више промишљене визије претпостављају целовити доживљај микро-макро света.

А онај највиши, надубљи просветљујући доживљај, који у самом темељу живота носи сву искусивост искуства, не може се ни изразити сазнајно-логички, него је надсазнајни, надлогички и онтолошки и најпре је искуство целовитог живота.

Зато се та  предсазнајна (надсазнајна)  основа екстатичког доживљаја мора истражити од почетка до краја, сагледати што је више могуће.

Тек када просветљујући доживљај сједини све наше осећање, мишљење, одлучивање, та дубина, ширина  свеобухватне визије може утемељити и јединство  свег појмовног сазнања.  Та много шира и дубља предсазнајна, предлогичка основ се поготову подразумева за узвишене религиозне, филозофске, уметничке, политичке визије и  идеје, или за надсазнајном практично-моралном подручју пресудних животних одлука.


Једна иста властитост[2]

 

И  сви наши доживљаји и све наше сазнање, чак се и праосновно Ја мислим и општелогичко А=А, су утемељени надсазнајној властитости.

Кант тврди да  разум, ум  не може бити “научник“ само из појма, без садржаја опажаја. Међутим ни разум (ни ум), не може бити логичар ако није филозоф; без старије воље и најстарије властитости!

Када се Ја мислим, судим узима за најстарију  синтетичку основу, чиста воља се поставља испод општости и нужности разума (немогућих по себи), филозофија испод науке и једна самоочигледна  иста властитост испод општелогичког Ја, a заправо је тачно обрнуто: општелогичко Ја мислим  може се утемељити само у једној истој властитости!

Само из једне јуче–данас–сутра конкретне и поједниначне Ја=Ја исте властитости, без обзира на све промене у њој и око ње,  човек има свест о себи, самосвест; зна за А=А и сваку је, да, јесте, једнакост, истост између субјекта и предиката у појмовима, судовима знања!

Ја немам једну исту властитост из броја један, него тек из једне исте воље, властитог Ја=Ја, знам за број један! Најстарије једно, једнако, исто, једно, један за свако је и да, може бити само: једна иста властитост. Без једне исте властитости човек не зна ни за какво једнако, исто, једно, један.

Свест о јестаству, као и свака је–да–јесте веза субјекта и предиката, утемељена је у једном и истом Ја=Ja субјекту, а не обрнуто: свест о једном и истом Ја субјекту, у је–да–јесте истинитој вези више појмова, изједначење субјекта и предиката у било којим, каквим објективним судовима знања.

Свако је, јесте се ослања на праоснову једног истог властитог стајања, остајања, постојаног постојања. И пре него што из праосновног "Ја мислим" „само знам да постојим,“ја из једне исте властитости  што остаје једна иста у промени, стаје, стоји, знам за свако је, да, јесте објективно јединство у: опажају, појму, суду, закључку – постојано постојање!

Никаквом индукцијом из опажаја или на основу њих појмова, судова сазнања а ни дедукцијом из најопштијих појмова разума, ума по логичкој нужности мишљења, суђења, не може се доћи до чисте воље и једне исте властитости. 

Само зато што је надопажајна, надпојмовна властитост у основи практично-моралног ума надсуштаствена и дедуктивна, наши опажаји, појмови, судови, закључци сазнајно-теоријског ума  су појавни и индуктивни!

Када Ја=Ја  не би било једна иста властитост, зашто би  се уопште звало Ја, било Ја. Ако се из општег и нужног Ја мислим  “изузме” једна Ја=Ја иста властитост,  старије вољно Ја, нестаје и само „мислим“  и празно аналитичко А=А!

Ја никако није свесно себе да постоји из општелогичког „мислим“ нити из празног А=А, већ свест о сaмопостојању или постојању било чега другог, или о једнакости, истости у свим судовима знања има само из једне исте властитости, која је пре сваког опажаја или појма, сваке промене у нама самима или самим стварима она постојаност постојања која остаје, стаје, стоји, првостепено постоји, и зато и суштина чисте субјективности пре све објективности! 

Било које, какво „мислим“ или „судим“, за објективну синтезу опажаја у појму,  појмова претпоставља једну исту властитост, као најстарију  чисту субјективност пре сваке објективности.

Та иста властитост је свеподлежућа основа сваког је, јесте објективног јединства истинитог појма, суда, закључка… Једна свеподлежуће иста властитост утемељује сваку предикативност; и лингвистичку основу говора и синтаксу реченице и семантику речи.

Као најстарија ос  једне исте властитости што остаје иста у промени, опстаје, стаје, стоји  и прима сву  постојаност постојања..Ако се из општег и нужног Ја мислим  “изузме” једна Ја=Ја иста властитост,  старије вољно Ја, нестаје и само „мислим“  и празно аналитичко А=А! 

Фихте[1],  Хегел, Шелинг зато покушавају  обрнуто. Хегел, на пример,  из све појединачности, посебности почетног појавног бића, изводи прво суштину,  па суштином суштине, појмом појма на крају, апсолутну идеју, Бога. Међутим,  само се из једне из једне слободне и појединачне исте властитости пре сваког општег појма, и несводљиве на њега, може апстраховати било која, каква посебност, општост, па чак на крају и најопштија субјективност апсолутног духа идеје.

Шта је теже објаснити: како постоји та појединачна иста властитост,  или, како постоји општост и нужност? Свакако да је теже  објаснити како из једне чисте воље постоји свака непоновљива и слободна појединачност, иста властитост,  него апстрахована општост и нужност! Не само да је много теже објаснити непоновљиву исту властитост, него је општелогичко, трансцендентално Ја незамисливо и немогуће без  једне појединачне исте властитости.

Самосвест, није свест о неком општем логичком Ја, него из чисте воље и једне првостепене властитости, управо свест о појединачном Ја! Само  из једне конкретзне и непоновљиве (Ја=Ја) исте властитости,  логичка истост А=А има утемељење!

Чак и Платон  из општих и нужних судова разума, ума, математике, доказује вечност душе.

На први поглед изгледа да један вечно исти разум, ум, вечни судови  математике и  општи и нужни појмови, идеје  доказују вечност једне исте душе, а у ствари, само самоочигледна чиста воља, иста властитост једне вечне и непоновљиве  душе, потврђује општост и нужност разума, ума, логике, опште и нужне појмове, идеје науке, математике! Ако најстарије синтетичко утемељење чисте субјективности пре сваке објективности није дато кроз чисту вољу и једну исту властитост, ништа нема утемељење. 

На крају и за самог Платона, свака душа је, као и свака идеја, опет супстанцијална појединачност!

Ипак, Кант, насупрот Платону,  општу и нужну математику изводи из трансценденталног Ја, општег и нужног мишљења, суђења  и општег и нужног спољашњег и унутрашњег  опажања. Међутим општа и нужна математика, наука, празне  форме разума, ума,   закони логике, чак и праосновно Ја мислим своје синтетичко утемељење, спонтанитет самосвести имају само кроз једну вечно живу (и појединачну) надсазнају, надопажајну једну исту властитост!

 

Трансцендентална и емпиричка машта

 

Иако Кант све наше сазнање, читав објективни свет утемељује из трансценденталне субјективности, он првенствено има за циљ  да јединством чистог разума и чистог опажаја утемељи могућност општег и нужног математичко-научног сазнања, искуства. У подручју трансценденталног шематизма, који синтезом чистог разума и чистог опажаја омогућава синтетичке судове а приори, код њега учествује трансцендeтална, продуктивна уобразиља у којој нема места за доживљај.

Доживљаји су могући тек у другостепеној, емпиричкој, репродуктивној уобразиљи, која припада  спаја разум са опажајем конкретних чула, и како припада појединачној, емпиричкој субјективности, она је другом плану. Међутим,  ни најстарија синтетичка праоснова субјективности за сву искуственост искуства, трансценденталног Ја мислим,  не може се одвојити од синтетички најстарије властитости (конкретне, појединачне субјективности).

Никаква „опште логичка чиста субјективност“ није могућа без синтетички најстарије једне исте властитости и њеног предлогичког, предсазнајног – (надлогичког, надсазнајног) свеобухватног доживљаја, која у неподељеној целини мисли–осећаја утемељује сву искуственост искуства. Кантово подручје „продуктивне“ уобразиље између чистог разума и чисте чулности, трансценденталним јединство чистог појма-опажаја, нема никако тај потпуни распон од појединачне, посебне до општег квалитета (садржаја) потребан за опште и нужне судове а приори, а ни оно највише умско јединство.  

Заправо, до самог квалитета, штаства конкретних појмова, судова сазнања не може се никако доћи под видом продуктивне уобразиље само на трансценденталним нивоу, првим спонтаним дејством чистог разума, јединством чистих појмова и чистих опажаја простора и времена, него тек помоћу памћења, сећања, замишљања са репродуктивном, асоцијативном уобразиљом из старије целине језика живе говорне свести једне конкретне властитости, појединачног конкретног Ја.

Оно најопштије, најнужније 2+2=4, било којег, каквог општег и нужног сазнања, по основи једнакости субјекта и предиката А =Б, утемељује опет оно најконкретније појединачно Ја=Ја,  праоснова самосвести из једне исте властитости.

Само се из праоснове чисте воље и једне исте властитости  из свеобухватних закључака ума има јединство свих појмова, судова разума и конкретним опажаја чула

Поред тога, мора постојати нека веза продуктивне и репродуктивне уобразиље омогућава прелаз од трансценденталног ка емпиричком јединству; ка конкретним појмовима, судовим сазнања или властитим доживљајима.

Да би  машта стварно била машта, мора сјединити разум и чулност, мисли и осећаје, свакако укључити екстатичке доживљаје; бити субјективна–субјективна, трансцендентално-емпиричка, каква уобразиља једино и може бити.

На пример, метафизичар Спиноза проблематичан однос две Декартове  супстанције (мишљење и простирања) решава тако што су то за њега само два бесконачна  атрибута једне са свих страна бесконачне супстанције – апсолутне Божије субјективности–објективности.

За разлику од њега, Кант из  својег трансцендентално-критичког становишта проблематичан однос мишљења и простирања, или рационализма и емпиризма, идеализма и материјализма посматра као саглашавање две различите разумске и чулне форме трансценденталне субјективности.

Кроз јединство две суштински различите сазнајне моћи (појма и опажаја) унутар наше субјективности.

Међутим, првостепени проблем није никако да се две несводиве празне форме сведу једна на другу, јер колико год да су те форме различите, самим тим што обе припадају једној истој субјективности, проблем њиховог јединства је само техничке природе, те трансцендентална синтеза (тзв. „продуктивна“ уобразиља) опет сједињује опет само празне форме!

То јест,  Кант суштински проблем,  односа празних форми и слепих садржаја (без обзира на то које су, какве су сазнајне форме у питању),  приказује и решава  кроз другостепени однос само две различите форме (чистог појма и чистог опажаја)!

Свакако, да суштина трансцендентализма, критицизма, како је представљена у уводу Критике чистог ума – да сједини рационализaм (преискуствено априорно) и емпиризам (искуствено апостериорно) –  не би требала да буде у томе са састави  само све различите празне сазнајне форме чистог разума и чистог опажаја, помоћу некакве фиктивне „трансценденталне“ „продуктивне“ уобразиље само на априорном нивоу, него састави априорно и апостериорно,  обе празне форме (чистог разума и чистог опажаја) и слепе садржаје, а то је, свакако, могуће једино са репродуктивном, асоцијативном уобразиљом (помоћу памћења, сећања, замишљања) у конкретном сазнању, на емпиричком нивоу! 

Насупрот Канту,  Платонова репродуктивна уобразиља суштинског сећања, замишљања, није никако неко подручје између чистог разума и чисте чулности и слепих садржаја, као код Канта,  него оно много веће, суштинско “између„ ума и чулности, супстанцијалних форми–садржаја вечних идеја и само њихових одсјаја у појмовима разума или сенки у опажајима чула.

Оно првостепено „продуктивно“ је најјачим осећањем, сећањем љубави ка мудрости, филозофији вечног умског дела душе, препознавањем супстанцијалне идеје, заправо, оно суштинско репродуктивно!

Платон суштински проблем посматра кроз однос појединачних опажаја, посебних, општих појмова разума и целовитих идеја ума.

Првостепени проблем (који би требало да реши продуктивна уобразиља за суштинско сазнање, деловање) није однос слепих опажаја чула и празних појмова разума (јер у сваком појединачном опажају или посебном општем појму, учествују сећањем препознавањем целовите идеје), него како се од појединачних опажаја, посебних, општих појмова долази унутрашњим видом знања свега са свих страна до целовите идеје.

Платон се не пита како су могући посебни, општи појмови, судови разума, или целовите идеје, ума, него како је могућа сама чулност; појединачно опажање или посебно, опште поимање, суђење да је то дрво, кућа, камен…(било које обличје, биће, ствар, појава, догађај….)!

И како је очигледно да у свему појединачном опажању увек учествује нешто од посебних, општих појмова разума и целовитих идеја, ума, он закључује да је та зависност појединачних опажаја или посебних, општих појмова судова разума од свеобухватних идеја ума не само много већа него обрнуто, већ и суштинска!

Да много пре појединачни опажаји или посебни појмови, судови  разума траже целовите идеје ума и унутрашњи вид знања по целини ствари, него што су целовите идеје ума траже појединачне (различите, супротне) опажаје (свакако, немогуће по себи), или посебне, општи (различите, супротне) појмове, судове разума (такође немогуће по себи).

Ти опажаји чула или појмови разума само су почетне слике, сенке које побуђују душу да на крају филозофијом, љубављу ка мудрости, дијалектиком покрене најјаче сећање ума и унутрашњим видом сазнања препозна једна са свих страна иста истина целовите идеје. 

Та Платонова репродуктивна уобразиља је заправо суштински продуктивна, јер као суштинско „између“ појединачних опажаја (сенки идеја) и општих, посебних појмова, судова (само њиховог одсјаја) на једној страни и целовитих закључака ума на другој страни, надсазнајном, надопажајном идејом добра једино води супстанцијалном квалитету целовите идеје.

Не утемељује само оно „између“ првостепених квалитете супстанцијалних идеја, него   и оно „између“ ума на једној и разума и чулности на другој страни. И почетне појединачне слике, опажаји било којег чула или даљи посебни или општи појмови, судови разума само су сенке или одсјаји првостепене репродуктивне уобразиље, која се дијалектичким закључцима ума присећа целовите идеје.

 

Коментар

 

На пример, за опште и нужне судове геометрије или дефинисање  квадрата, круга, праве, равни, дужи. тачке… нису довољни поред разума и чистог опажаја простора само опште категорије квалитета, квантитета,  релације … него за тај конкретни облик, квалитет (круга, квадрата, праве, равни, дужи, тачке), тражи не само чуло вида, већ и супстанцијална идеја квадрата или круга, праве, равни, дужи, тачке…

То јест, за тај почетни квалитет емпиријске слике, цртежа, одакле се даље изводе сви математички појмови, дефиниција или у подручју ума суштина сваког математичког облика посебно, њихове идеје или целина саме геометрије, очигледно се претпоставља чуло вида.

Међутим, за Канта је чуло вида емпиријско, а самим тим и сви конкретни облици који од њега долазе.

Опет, без конкретног почетног квалитета почетног цртежа, емпиријске слике, помоћу чула вида (за Платона, свакако, само сенке саме ствари) или његове даље дефиниције, математичког појма (само одсјаја саме ствари), не може се суштинском репродуктивном уобразиљом доћи умским сећањем до суштине било којег геометријског облика  (његове идеје), а камоли препознати на крају целовита идеја (суштина) сама геометрије.[3]

Кантово трансцендентално јединство чистог разума и његових категорија и чистог опажаја простора очигледно није довољно за конституисање саме геометрије. Са друге стране, Платонова репродуктивна уобразиља између супстанцијалних квалитета идеја на једној и разума и чула са другој страни, од почетка до краја даје суштински везу између појединачних опажаја чула, посебних, општих појмова разума и целовитих идеја ума. 

 

  Жива реч и доживљаји   

 

Већ је речено да свеобухватно доживљавање није само пасивно памћење, сећање, замишљање, него да то свепрожимајуће активно-пасивно мишљење–осећање–сећање–замишљање најјачег екстатичког доживљаја има не само трансценденталну, него можда чак, као код Платона, неку трансцендентну  основу, која најјачим сећањем умског дела душе води унутрашњим видом сазнања једне са свих страна свеобухватне истине препознавању вечне идеје. И да зато свакако мора постојати нека најстарија синтетичка праоснова свеобухватног доживљаја. А она најпре може бити сачувана искуством речи, живе говорне свести. Само свеобухватна онтологија језика, метафизичкио искуство живе речи, говорне свести, враћа то најстарије  јединство.

Према томе, сасвим је очигледно да се пре Кантове „чисто продуктивне уобразиље“ за чисто логичко-чулне, аритметичко-геометријску шему, већ за прајединство свести и значење сваке категорије  провлачи старије свејединство језика, целина говорне свести.

Тражи се, захтева старија онтологија језика, која једино садржи логичко и чулно, мисаоно и осећајно.., и са њом, свакако, синтетичка основа свеобухватног доживљаја. Јер само просветљујући доживљај све-једног–једног-свега једне слободне властитости, искуство говорне свести, може у целовитом језику утемељити све форме–садржаје, омогућити сву искуственост искуства.

То се своди на питање: да ли  по свеобухватном доживљају у потпуно отвореном говору, у најстаријем свејединству језика, свеповезаној живој речи припада сва наша машта или, пак, нашој машти целина језика, сав наш говор?

Очигледно да је старија метафизика језика, искуство живе речи, говорне свести  једно са свеобухватним доживљајем; да целина језика повезује предмислено, предпојмовно несвесно, и надсазнајно, надлогичко, надсвесно.

У сваком случају, чиста воља само из свејединства језика, старије говорне свести, утемељене у екстатичком доживљају, свеобухватној доживљајности, или синтетичка основа доживљаја, доживљајности утемељена у живој речи,  свеповезаној метафизици језика, одговорно од говора, пита истином, одговара, води  све наше мишљење, одлучивање, деловање.

Без свејединства језика, свеобухватности говорне свести, свеповезане живе речи, једне са свеобухватним доживљајем, не може постојати ни наше властито Ја,  без печата властитог доживљаја бити праосновно јединство,  нити имати било које, какво сазнање. Па ни свест о себи, самосвест, о свом животу, постојању... све разноврсне појмове говорне свести.

Не само да нема  никаквог смисла тражити трансценденталним, феноменолошким, аналитичким, дијалектичким... сазнајно-логичким истраживањем најстарију онтичко-онтолошку основу свеобухватног доживљаја, него с правом треба обрнути тезе и рећи да без те праоснове упечатљивог, екстатичког доживљаја, синтетички најстарије  доживљајности не само да није могуће све наше сећање, памћење, замишљање... и репродуктивна, психолошка, емпиричка, асоцијативна уобразиља, него и „трансцендентална“, „продуктивна“ ... било, које, какво јединство говорне свести,   сазнајно-логичко искуство.

Из свега наведеног јасно је да синтетичко подручје свеформе–свесадржаја између ума на једној и разума и чулности на другој страни може налазити само у живој речи, целовитом језику. То праоснова чисте воље и једне слободне властитости у највишем јединству теоријско-практичног ума најпре се види у метафизичкој основи све (те) речи, супстанцијалном имену, која утемељује свако друго мишљење, исказивање, одлучивање, деловање, сваку другу реч, именовање, име.

Свето име, име само по себи носи у језику сву форму и сав садржај, сву логику разума и све опажаје чулности, све интелектуално, афективно, осећајно и практично биће човека. Укључује истовремено чулно, искуствено и натчулно, надискуствено, сваку субјективност и сваку представљеност, представу, предметност, објективност.[4]

 

Онтологија  језика. просветљујући доживљај. Просветљујући говор.[5]

 

Кант проблем језика преноси у подручје репродуктивне уобразиље и емпиричких појмова конкретних судова искуства. Праоснова говора омогућена је трансценденталним јединством самосвести, категорија и чистих опажаја простора и времена са слепим садржајима чулности.

Њега првенствено интересује сазнајни говор ужег смисла (научног суђења, мишљења),  опште и нужно  изрицање синтетичких судова а приори, који јединством чистог појма и чистог опажаја омогућава продуктивна уобразиља у трансценденталном шематизму, тачније, чист разум са подсинтезама категорија својим првим дејством на унутрашње чуло, чист самоопажај  времена.

Свакако, када се једна  реч, појам објашњава другом речју, појмом, или везом више речи, појмова у суђеној аналитичкој дефиницији, ту се синтетичка праоснова непосредне доживљајности, свеобухватног доживљаја у најстаријој онтологији језика не види као нужна у њеном одређењу, него само јединство празне логичке форме и слепих садржаја опажања. Ипак, када се тражи суштинско значење те речи, појма, оно сe налази тек у свеобухватности језика, целини говорне свести. Заправо човек тек из свеобухватног доживљаја, по целини језика, живе речи, говорне свести може смислено заокружити сазнајно-логичко-практично јединство искуства.

Све наше знање посредним сећањем, замишљањем за искуство речи, јединство говорне свести укључује свеобухватни доживљаја.

И не само за  одређење мисли, појма него и за било конкретно опажање, осећање. Искуство живе речи по целини просветљујућег доживљаја држи памћењем, сећањем, замишљањем свеповезаност свега у једном и једног у свему, носи синтетичко јединство свега теоријског, практичног искуства.

Са једне стране потпуна отвореност говора најразноврснијим укрштањем, прожимањем живе речи преноси, износи по свеобухватности језика  све наше мисли, осећаје, доживљаје, дела, чува у најширој свеформи–свесадржају целину свих значења.

То јест, иако је  праосновни доживљај предсазнајни, предлогички, а онај свеобухватни, просветљујући најчешће неизрецив до краја и надсазнајни, надлогички, само екстатичка снага живе речи, потпуно отворена говорна свест, синтетичком праосновом свеобухватног доживљаја чува и преноси даље сва могућа значења речи.

С друге стране свејединство језика за сва разноврсна именовања, значења речи подразумева свеобухватни доживљај. Само синтетичка основа живе речи, говорне свести омогућава свејединство спољашњег, унутрашњег искуства.

Зато прво треба снагом живе речи потпуно отворити говорну свест ка најстаријој метафизици језика, да искуством родних речи оживи свеобухватни доживљај. Да не тражи то синтетичко јединство између слепих опажаја, садржаја спољашњег, унутрашњег чула, простора, времена, и празних форми мишљења у конкретним појмовима  сазнања, него у најстаријој  свеформи–свесадржају живе речи,  целовитом језику, најширој говорној свести, у свеобухватном доживљају, екстатичкој доживљајности.


Eстатички доживљај коначног у Хајдегеровом утемељењу егзистенцијалне свести

 

Иако је за Канта све наше сазнање у оквирима априорних чула–опажаја простора и времена само појавно и сви наши доживљаји у трансценденталном утемељењу искусивости искуства нешто другостепено, његова трансцендентална основа празних форми наспрам слепих садржаја уопште не истражује до краја онтолошку основу  сазнања: не одговара на питање: шта је сазнање по свом првостепеном појму, посматрано по себи.

И не само шта би било суштинско сазнање (под претпоставком да је уопште могуће), у односу на суштинску егзистенцију (ствар по себи)[6] него и зашто  би како би), уопште сазнање требало (могло) бити суштина, суштинско!?

Насупрот Канту, за Хајдегера је све наше мишљење много пре осмишљавање онтичких доживљаја коначне егзистенције, него онтичко доживљавање коначне егзистенције, другостепена појава првостепеног мишљења.

Он у једино могућој онтологији  коначности,  временитој онтологији, или онтологији времена, изједначује појавно–суштинско доживљавање–мишљење. Његова  супстанцијална егзистенције првенствено почива на онтичким доживљајима.

Егзистенцијални доживљаји најконачнијег коначног: бачености, пропадања, бриге, стрепње, кривице, савести…, увек мојег, твојег, нашег коначног тубивствовања не стоје само испред трансценденталног Ја и општелогичких категорија, сваког унапред задатог бивствовања, него чак и пре ванвременских  практично-моралних постулата  чисте воље, и њених иманентних идеја.  Све живо, неживо, свака свест и сваки свет задата је  кроз коначност – осмишљава се кроз време.

Ја је, заправо, егзистенцијално Ја, свест, егзистенцијална свест, категорије, егзистенцијалне категорије, идеје, егзистенцијалне идеје. Заправо, свест и свест о (својој)  коначности – за Хајдегера су исто. Свест је нужно  временска свест, и утемељена у (онтичком) доживљају највластитијег коначног. Време се доживљава, осмишљава по властитој коначности, а коначност у целовитом времену. Супстанцијална егзистенција је, заправо, предлогички, предсазнајни егзистенцијални доживљај временитог, коначног.

Егзистенцијални доживљаји бачености, пропадања, бриге, стрепње,  кривице и одговорног преузимања аутентичног живота извиру из супстанцијалне коначности, и осмишљавају се егзистенцијално по јединству времена, екстатичкој временитости. У егзистенцијалној свести коначне егзистенције сазнајно је једно са доживљеним. Чак је и само време утемељено у онтичком доживљају коначног.

Зато Хајдегер управо егзистенцијалима онтичких доживљаја првостепене коначности уобличава супстанцијалну егзистенцију.

Пре сваког општег и нужног знања, супстанцијална егзистенција, највластитије сопство онтички доживљава најконачнију коначност. Не само да се властита смрт разумева као општа и нужна ограниченост, коначност,  него се изворна властитост, аутентично сопство супстанцијално осмишљава тек из највластитије смрти, онтичких доживљаја ограниченог, коначног, кроз целовито, екстатичко време!

Само се из онтологије коначног из највластитије смрти враћа човеку сопствено лице, аутентично личност, увек моја (твоја, наша) конкретна егзистенција ослобађа фиктивне есенције другобивственог Се односног живота у служби привидној трансцендентности или трансценденталности.

Једино када се човек учврсти, утемељи у суштинској коначности, сроди са њом, не бежи од највластитије смрти, него из једино могуће метафизике коначног свеобухватно прихвати, са њом саживи, он не сагледава супстанцијално сопство по огледалу другог, другости (било које трансцендентности или трансценденталности), већ свој аутентичан живот самоуобличава кроз екстатичко, целовито време.

Заправо, тек се из онтичких доживљаја најконачнијег коначног супстанцијална егзистенција подједнако ослобађа сазнајно-логичког трансценденталног, као и ванвременског, ванпросторног, трансцендентног, и кроз екстатичко време осмишљава као егзистенцијална свест. Сагледава егзистенцијална баченост, брига, стрепња, савест, кривица... и одлучно истрачавање испред све садашњости, прошлости, с којим  се унапред из будуће смрти преузима целовито време и осмишљава властити живот.

Само се из неодносне, ненадмашиве највластитије смрти непоновљиво ту-бивствовање одвраћа од привидног Се живота у површној садашњости–прошлости и из једино могуће метафизике коначности тражи-налази у целовитом времену аутентични смисао, слободно осмишљава  властиту егзистенцију.

 

Екстатичко време у егзистенцијалном  доживљају коначног

 

Уместо Кантовог општелогичког Ја, празних трансценденталних форми, или супстанцијалне чисте воље, и практично-моралних постулата и ванвременским идеја Бога, слободе и бесмртности душе, Хајдегер полази од моје, твојег, нашег највластитијег сопства, конкретне егзистенцијалне свести и њених временских егзистенцијала. Свако биће и само бивствовање за Хајдегера, дато је по коначности, утемељено у коначности. Само је из онтичког доживљаја супстанцијално коначности могуће временско јединство човека, света. Бачено, затечено просторно-временско тубивствовање управо из суштинске коначности, будуће смрти, егзистенцијално осмишљава свој временити живот.

Наспрам трансценденталне чулности (естетике), трансценденталног разума (аналитике), трансценденталног ума (дијалектике) стоји егзистенцијална чулност (естетика), егзистенцијални разум (аналитика) и егзистенцијални ум (дијалектика). Уместо трансценденталне свести Ја мислим, конкретна егзистенцијална свест, егзистенцијално Ја постојим, егзистирам као коначан. Наспрам празних општелогичких категорија, најконкретнији доживљаји (егзистенцијали) коначне егзистенције.

И на крају наспрам трансценденталних идеја теоријског ума (Бога, душе или света) или вечних идеја практично-моралног ума (Бога, слободе или бесмртност душе) самоосмишљавање супстанцијалне коначности, уобличавање властите егзистенције у целовитом времену. Не, дакле прво празно Ја мислим (по трансценденталној форми разума) па интуитивни закључак: постојим, него прво Ја постојим (егзистирам као најконкретнија коначна егзистенција), па мислим, судим, одлучујем делам! 

Супстанцијална, најконретнија властитост уобличава  се из најконачније коначности; осмишљава као временска свест. Не само да у неограниченом нема времена, него без границе, ограничености и времена утемељеног у коначности, нема, за Хајдегера, ни светскости света ни смислености смисла!

Пре сваког Шта, Како, Колико и у Ком односу (јесте), стоји оно супстанцијално Зашто (јесте): самоосмишљавање супстанцијалне коначности властите егзистенције у целовитом времену. Заправо, оно синтетички најстарије све за свест и свет (јединство свести и јединство света) по једино могућој метафизици временитог, коначног само се може егзистенцијално конституисати по човековој супстанцијалној коначности и јединству у целовитом времену.

Његово најстарије Зашто из супстанцијалне коначност тубивствовања не осмишљава само властиту егзистенцију, него утемељује свако могуће осмишљавање светскости света, саму бивственост бивствовања! С једне стране, само се у коначном времену сагледава властити смисао и  смислено јединство света, а са друге, само по конкретној супстанцијалном сопству по егзистенцијалној свести конкретног тубивствовања, разоткрива временско јединство (нужно коначног)  било којег, каквог света, сваког бивствовања.

Свет, додуше, за Хајдегера, сам за себе није ништа, али без супстанцијалне коначности тубивствовања у целовитом времену,  с којим се осмишљава јединство било које коначне ствари, бића (па и самог коначног света, сваког могућег бивствовања), свет за нас не представља ништа. „Истина уопште може постојати, и као истина уопште имати смисла, једино ако егзистира тубивство. Ако не егзистира тубивство, онда нема никакве истине, онда нема ничега. Тек егзистенцијом тако нечег као тубивство присутна је истина.“[7]

Супстанцијална властитост неодносног сопства, пре сваке односности конкретног Се живога ка овоме, ономе, утемељена је, по Хајдегеру, у највластитијој неодносној смрти, предлогичком, предсазнајном доживљају коначног. Управо из онтичког доживљаја коначног, своје највластитије, неодносне смрти, егзистенцијална свест осмишљава сваку своју потребу, одлуку, дело.., уобличава  супстанцијалну егзистенцију. Живо унапред из првостепене коначности конституише свој егзистенцијални смисао, усмерава властиту  егзистенцију.

И као што будиста Нагарђуна каже: „Коме је ништавило логично, њему је све логично, а коме ништавило није логично њему ништа није логично,“ Хајдегер може рећи: Коме је коначно логично, њему је све логично, а коме коначно није логично, њему ништа није логично!

То јест, како је свака афирмација увек негација нечег супротног, нужно је коначна и негативна, она је по ставу omnis determinatio est negatio нужно неко ограничење, оконачење, живо, живљењe од почетка укључује и умирање, смрт, утемељено је у коначности, сваким својим конкретним делом, потребом, намером воље усмерава се из властите коначности – своје смрти.

Супстанцијална егзистенција полази од предлогичких предсазнајних доживљаја супстанцијалне коначности (бачености, пропадања, бриге, стрепње, кривице, савести…) и тек као егзистенцијална свест задобија у целовитом времену свој првостепени егзистенцијални смисао, аутентично усмерење, смер. Из једино могуће метафизике коначног, по Хајдегеру је, парадоксално, управо  највластитија неодносна смрт онај causa finalis што буди унапред из будућег непоновљиво сопство да у целовитом времену осмишљава конкретну егзистенцију.

 

Смрт и ништа

 

Какво је огледало смрти од кога стрепи тубивствовање да у њему  разоткрије, отвори своје најизворније, временито лице? Да ли се може тај крај сваког живота по временитој метафизици коначности звати ништа? Каква је  огледало тога ништа за свако тубивствовање и само бивствовање? Може ли смрт бити суштинско ништанебивствовање? Ако је временита метафизика утемељена на коначности једина могућа метафизика да ли се онда и  само временито бивствовање мора утемељити на коначности, имати своју границу, самоогледати у својој  „смрти“ утемељити у своме „ништа“ – небивствовању? То јест, ако се тубивствовање утемељује у властитој смрти, да ли се бивствовање утемељује у наконачнијем ништа, небивствовању?[8]   

Након Бивствовања и времена Хајдегер увиђа да је његово егзистенцијално утемељење онтологије коначног на конкретној смрти недоследно и зато у другој фази своје филозофије радикализује своју метафизику коначног и уместо на квантитативној граници,  временској коначности у конкретној смрти, утемељује у апсолутној коначности самој по себи, – најконачнијем ништа! „Тек у Ничем тубивстовања бивствујуће у целини у складу са својом могућношћу, то јест на коначан начин – долази ка самоме себи.“[9]

Тек тако долази до суштине привилегованог места тубивствовања с којим показује да се из човековог најстаријег Зашто не само тубивствовање тек разликује од осталих бивствујућих, него само таква фундаментална онтологија, изведена доследно до краја, до најконачнијег ништа, утемељује бивственост бивствовања, одговара на Лајбницово питање: “Зашто је нешто а не ништа”, уопште бивствовање, а не небивствовање!

Једино онтологије коначног у утемељена у најстаријем ништа, омогућава супстанцијалном сопству да конкретно прима, носи, пита, одговорно одговара за безмерје властите слободе. „Људско тубивствовање може да се односи према бивствујућем само ако себе уноси у Ништа“[10] „Човек је држалац...Ничег“[11] Само таква метафизике коначности доведена до најконачнијег коначног ништа слободно самоуобличење властите егзистенције доводи до краја.[12]

На некој трансцендентној, или чисто сазнајно-логичкој трансценденталној основи, или конкретној смрти, егзистенцијална свест ту одговорну слободу не може никако имати. Са метафизиком коначности се мора ићи до краја и уместо првостепеног егзистенцијала стрепње која извире из будуће смрти, сада из најконачнијег ништа слобода (пре свих егзистенцијала) утемељити као супстанцијална егзистенција. Тек када се пре свих чулно, разумских, умских трансценденталних, трансцендентних пре-уобличења и сваког шта, како, колико, зашто... врати у најпразније, најконачније ништа, достиже (супстанцијалну), стварајућу слободу за најпуније све.

Само ако се та најстарија (заправо једино могућа) метафизика коначног утемељи у најстаријем ништа, супстанцијалне егзистенције може слободно мислити, говорити, одлучивати, деловати, уобличити било коју, какву сазнајно-логичку или практично-моралну одређеност,  коначност.

То јест, ако (као што тврди Парменид) ништа нема нигде своје „место“ онда једино остаје, као што Хајдегер много касније тврди у спису К питању о бивствовању  да је сада „човек…држалац места ничег“ да је, заправо, његово ништа супстанцијална мевственост која прима оно „све,“ светскост света и бивственост бивствовања! Да једино супстанцијална слобода човековог првобивственог ништа из најстаријег Зашто тубивствовања, може утемељити, осмислити, уобличити светскост света – бивственост бивствовања.

Супстанцијална слобода је „држалац места Ничег“ и зато „што себе уноси у ништа“, даје и узима првостепени разлог, основ  зашто је уопште нешто, а не ништа, зашто је уопште бивствовање а не небивствовање.[13]

Како слобода није егзистеннцијал, него сама супстанцијална егзистенција, не поседује човек слободу, него супстанцијална слобода првостепеном метафизиком из најконачнијег ништа „даје и узима разлог, основ“ не  само човеку (свим његовим егзистенцијалима) него и свету и самом бивствовању (свим његовим категоријама).[14]

То јест, каква је то наука, када се једним појавним  обликом објашњава други појавни облик? Аристотел, зато, из апсолутног, Божијег квалитета и начина постојања, објашњава сваки квалитет и начин постојања...

Када каже „човек је држалац места ничег“, Хајдегер, заправо,  тврди да тек човек  из својег најконачнијег коначног ништа, супстанцијалном слободом најстаријег Зашто тубивствовања, даје разлог, основ сваког Шта бивствовања.[15]

 

Хајдегеру недостаје утемељење негације и афирмације. Само чиста воља може утемељити афирмацију и негацију.

 

„Питање о Ничем појављује се као такво питање које садржи у себи целину метафизике...пошто нас тера да се суочимо са проблемом негације, то јест да се суочимо са одлуком о легитимности   владавине логике у метафизици.“[16]

Свакако да и  нихилизам, уопште негативност, негација (као и потврђивање, афирмација) тражи своје утемељење. Пре него што негира сваку Се односност и  неодносну властитост утемељи у ненадмашивој, неодносној смрти или каснијом радикализованом метафизиком коначности  у најконачнијем ништа,   Хајдегер мора да утемељи саму афирмацију–негацију.

 Тек тада има смисла да на негацији свих односа и најстаријој неодносности, утемељи сваки логички или егзистенцијални однос. Егзистенцијална неодносност, проста негација егзистенције у  конкретној смрти, не може утемељити ни саму себе, а камоли  негацију свих односа, онтолошку неодносност саму по себи најстаријег, најконачнијег ништа, и сходно томе ни темељити све логичке или егзистенцијалне односе.

Заправо, тачно је да и Хајдегер, као и пре њега Ниче у својој критици теологије, метафизике, за своју негацију свих трансцендентних или трансценденталних односа и утемељење овостране воље за моћ или супстанцијалног тубивствовања, морају утемељити праоснову негације.

Када Хајдегер каже да је „човек држалац места Ничег“ уопште није свестан да само супстанцијална воља и једна иста властитост (која се не може свести на које било које, какво неко  нешто) из неодносног ништа, ничег може утемељити логичку или егзистенцијалну aфирмацију,  било које, какво уобличење, или властито самоуобличење. Да ни најстарије ништа, нити било која, каква друга онтолошка или егзистенцијална „неодносност“ (негација свих Се односа из трансцендентних, трансценденталних пре-уобличења),  није могућа без супстанцијалне властитости и eх nihilo стварајуће слободе.

Једино се супстанцијална воља и једна предмислена, предлогичка неодносна властитост не може свести на ово, оно.., објашњавати овим, оним.., било чиме нечим, него својом негацијом иде до слободног ништа, ничег, и тек одатле утемељује афирмацију сваког шта, како, колико, зашто... било кога, чега нечег. Тек када се воља врати до ништа и ослободи свих метафизичких, трансценденталних пре-уобличења, достиже супстанцијалну слободу стварања било којег, каквог суштинског уобличења и властитог самоуобличења.

То јест, само она воља која се вратила до најстаријег неодносног ничег и поставила пре свих уобличења, може бити праоснова афирмације–негације, сваког шта, како, колико, зашто, било којих, каквих логичко-онтолошких или егзистенцијалних односа, конкретних уобличења, или властитог  самоуобличења. Бити, не само бити основа за свако да–не, јесте–није, него и за свако шта, како, колико, зашто..

Заправо, очигледно је да и једно и друго, и смрт своју егзистенцијалну неодносност и ништа своју метафизичку неодносност, невезаност, ослобођеност, независност од овога, онога, било чега, свега... има тек кроз старију основу супстанцијалне воље и неодносне властитости. Његов став: „Човек је држалац места Ничег“, само тако има смисла. То јест, то да је  „човек држалац места Ничег“, значи да је неодносна воља и једна супстанцијална властитост  ималац, држалац Ничег! 

То јест, ако је „човек држалац места Ничег“ он може бити тај држалац само по неодносној вољи и супстанцијалној властитости, стварајућој слободи враћеној до ништа, која једино ослобађа другобивствених Сe односа, постојања по другостепеној односности, а никако неодносна смрт (заправо, опште и нужно безлично неживо).

И иако се  може рећи да  неодносна воља своју негацију свих пре-уобличења пре овог, оног, нечег темељи у најстаријем, неодносном,  ничем,  још пре се може рећи да се најстарије  ништа, негација свих односа сваке врсте другостепене логичке или егзистенцијалне односности, може темељити само у неодносној вољи, и супстанцијалној слободи, потпуној creatio ex nihilo стваралачкој афирмацији? Да само доследно утемељење онтологије коначног у најстаријем ништа, одговорно упућује неодносну властитости да стварајућом слободом одговара за безмерје властите слободе.

 

И Ничеова негација метафизике и афирмација супстанцијалне  воље за моћ, тражи утемељење афирмације и негације[17]

 

Хајдегер тврди да се тек са Ничеом довршава круг  европске метафизике. Да Ничеов нихилизам, који одбацује  сву метафизику и свако трансцендентално, трансцендентно преуобличење, заправо вољом за вољу испуњава задњу могућности метафизике, утемељује нихилизам на метафизичком нивоу!

Наспрам трансцендентних идеја,  Ниче се окреће екстатичкој чулности и заводљивости лепоте,  као најјачем, најсавршенијем виду воље за моћ. Уместо оностраног вечног живота у највишу афирмацију овостраног живота, вечно враћајући тренутак уметничког стварања. Квантитет бесконачног времена, или трансцендентне истине, апсолутног духа, идеје... по њему празне свет, одузимају стварни живот, биће, најсавршенија чулност уметничком екстазом и заводљивошћу лепоте доноси квалитативну пуноћу најјаче  воље за моћ.

Насупрот фиктивне „чисте воље,“   Ниче  управо тврди да је воља за моћ најстварнија, најконкретнија супстанцијална воља: афирмисана у најсавршенијој чулност, једина потпуна афирмација! 

Свакако да и Ничеов порицање било које, какве оностраности (метафизике, религије), или трансцендентализма (формализма), у име афирмације овостраности, уопште, било која, каква негативност, негација (као и потврђивање, афирмација) тражи своје утемељење.

И као што Хајдегер не може онтологију коначног утемељити у конкретној смрти, просторно-временској коначности, тако не може ни Ниче своју негацију свега натчулног, оностраног у корист чулног, овостраног, или раздвојености форме и садржаја у корист најсавршенијег уметничког јединства форме и садржаја у лепоти, да темељи у било чему том и том, овом,  оном нечем, па чак ни у вољи за моћ, него само супстанцијалном вољом у стварајућој слободи и ничем. Ако нека моћ може бити биће, то може бити само стварајућа моћ.

Једино када се супстанцијална воља (пре сваког шта, како, колико…нечег) врати до ништа, ничег, ослободи свих метафизичких, трансценденталних пре-уобличења, има суштинску слободу стварања било којег, каквог уобличења. Заправо, само једна неодносна властитост може утемељити афирмацију–негацију, одбацивање–потврђивање, бити, не само основа за свако да–не, јесте–није, него и за свако шта, како, колико, зашто?

Предмислена, предлогичка неодносна властитост не може никако свести на ово, оно.., објашњавати овим, оним.., било чиме нечим, него доследном негацијом иде до слободног ништа, ничег, одакле утемељује афирмацију сваког шта, како, колико, зашто... било кога, чега нечег.  Тек када се чиста воља врати до ништа и ослободи свих метафизичких, трансценденталних пре-уобличења, достиже супстанцијалну слободу creatio  ex nihilo властитог самоуобличења 

И као што се може рећи да чиста воља своју негацију сваког пре-уобличења темељи пре овог, оног, било којег, каквог нечег у најстаријем, неодносном,  ничем, тако се може рећи да се најстарије  ништа, негација свих односа сваке врсте другостепене логичке или егзистенцијалне односности, темељи у неодносној властитости и  стварајућој слободи.

Када негацијом сваке  трансценденталности, или трансцендентности, оностраности, афирмише потпуну чулност,  овостраност, Ничеов нихилизам не иде до најјачег creatio ex nihilo,  најјаче афирмације стварања, која из слободног ништа враћа најпуније све. Његова метафизика уметности, заводљивост лепоте у савршенству чулне екстазе, које враћа вечно исти тренутак најпунијег живота,  најјаче воље за моћ остаје и даље у метафизичком становишту.

Заправо, он само уместо претходних онтологија, теологија, сада онтологизује,  теологизује моћ; дотадашње „богове“ мења  „богом“ (боговима) моћи.  У ствари, ту се   под видом „бога“ моћи, теологије, метафизике „воље за моћ“  схваћене као бивствујућег, заправо, само од случаја до случаја, ствари до ствари, потребе до потребе.., служи, приклања некој конкретној моћи! [18]

Међутим самим тим што својом негацијом свих пре-уобличења не иде супстанцијалном вољом до најстарије creatio ex nihilo слободног уобличења, његово  схватање воље за моћ као бивствујућег се поново, у име фиктивног пре-уобличења, заправо одриче властитог самоуобличења! Ту се сада тражи да  се неодносна властитост, несводљива на било које ово, оно  и која се доследном негацијом ослободила сваког трансценденталног, трансцендентног пре-уобличења да би из слободног ништа стварањем утемељила властито самоуобличење,  сада поново кроз некакву  фиктивну „вољу за моћ“, схваћену метафизички као бивствујуће, одрекне своје  непоновљивости, неодносне властитости, супстанцијалног самоуобличења! 

Заправо, кроз то метафизичко  пре-уобличење фиктивне „воље за моћ“ се тражи да се неодносна воља клања, приклања овој или оној конкретној моћи, неком конкретном уобличењу! Или, што је исто: да се у име ове или оне конкретне моћи, одрекне супстанцијалне властитости, властитог самоуобличења и метафизиком воље за моћ, приклони неком  фиктивном  пре-уобличењу!

Међутим супстанцијална властитост мора да испољи  своју негацију до краја и пре сваког шта, како, колико, зашто... свих пре-уобличења, врати до слободног ништа. Само неодносна властитост долази супстанцијалном слободом до најсавршенијег стварања, до највише афирмације, квалитативног безмерја  властитог самоуобличења.

Заправо, да би се потврдила најјача афирмација изворног сопства, мора се доследном негацијом сваког пре-уобличења доћи до једне неподељене  воље, власти у себи, о супстанцијалне властитости. Само се једне  са свих страна исте, чисте воље, долази до једне неподељене власти у себи, супстанцијалне властитости, најјаче, стварајуће слободе од ништа ка било чему, свему. А са неким  усмерењем ка овоме, ономе... када се властита воља уобличава према неком унапред недефинисаном или некритички дефинисаном, прихваћеном овоме, ономе... губи једна неподељена воља, власт у себи, супстанцијална властитост. Божије заповести из најстаријег не утемељују чисту вољу, слободно  да: „Не имај других Богова осим Мене; не  гради себи идола, немој им се клањати, нити служити, не призивај узалуд имена Господа Бога својег, не убиј, не кради, не чини прељубу, не сведочи лажно на ближњега свога, не пожели ништа што је туђе…“ Да би се дошло до унутрашњег безмерја са сваке страна краја најсветијег да, јесте („Ја сам онај који јесте“) прво се чистом вољом утемељује најстарије не, није.[19]

Тек када се доследном негацијом свих трансценденталних или трансцендентних пре-уобличења врати до ништа, неодносна властитост долази унутрашњем безмерју стварајуће слободе, с којим потврђује невидљивог Бога, саму себе и другог човека, афирмише као властита, слободна воља. Једино доследна негација сваког пре-уобличења доводи потпуну афирмацију супстанцијалне воље до властитог самоуобличења. Само таква воља се  не уобличава према овоме, ономе.., било којој, чијој моћи, неком, нечем, него се стварајућом слободом из ништа ка било чему, свему потврђује као властита воља. 

У првој заповести: „Ја сам Господ Бог твој“ се наглашава да само из једне апсолутно афирмативне стварајуће слободне воље Божије, има једна неподељена власт у себи властите слободне  воље. Да се тек из једне апсолутно стварајуће слободне воље има она првобивствена  афирмативна властита воља. А у другој: „Не имај себи идола... немој им се клањати, нити  служити...“  да само потпуна негација сваког шта, одбацивање свих идола, а поготову идола сваке врсте моћи, свих пре-уобличења, све до прапочетног ништа, једна неподељеном влашћу над собом са свих страна праведна, иста властита, слободна  воља – која се не клања ничему створеном, од земаљске, небеске моћи – враћа најчистијој, апсолутно стварајућој слободној вољи Божијој. А прва и друга заповест заједно, наглашавају: Само ако си Божији, ти си свој, и ако си свој, ти си Божији.

Сваком реч Христова тражи  да се неодносна властитост у љубави ка Богу, ближњем врати у најјачу, најчистију, апсолутно стварајућу вољу и слободу Божију од ништа ка било чему, свему. „Реците планини овој помери се и помериће се... И већа чуда од ових ће чинити.“

 

Чиста воља и  практични ум

 

Очигледно је да Кантов коперникански обрт тек у практичном уму, са иманентним идејама Бога, слободе и бесмртности душе долази до суштинског смисла, изводи како треба до краја, када се логичко Ја, разум, теоријски ум и сва сазнајно-појавна реалност подведе под супстанцијалну вољу и једну слободну властитост, практично-морални ум. „Ја сам, према томе, морао да уништим знање, да бих добио место за веру.“[20]

Суштина чисте субјективности пре целокупне објективности не састоји се у томе  да се  предмети управљају према нашим сазнајним моћима, него да сазнајно-појавни, критички ум стоји испод супстанцијалне чисте воље и самокритичног, практично-моралног ума! То значи да је Кантов трансцендентални окрет сазнајно-теоријског ума само другостепен и појавни и да у потпуности претпоставља првостепени окрет практично-моралног суштинског ума, надсазнајне чисте воље и једне слободне властитости.[21] 

То јест, наша суштина није практично-морална зато што је наше сазнање појавно и ограничено, него зато што је наша првостепена суштина практично-морална, а не сазнајна, наше сазнање  је појавно и ограничено и мора бити подређено првостепеној практично-моралној суштини!

Практични ум, највише практично  умеће чистом вољом изједначује појединачну–општу, властиту–апсолутну вољу. Супстанцијална правда и праведност чисте, моралне воље, суштинског умећа самокритичког практичног ума, стоји испред свега нашег сазнања сазнајно-појавног, критичког ума. Самокритички, практично-морални ум једино кроз непротивуречно практично умеће изједначује највластитију личну и општечовечанску надличну вољу. Само се влашћу једне чисте, исте неподељене моралне воље, са јасним да–не, јесте–није, долази до своје властите слободне воље.

А та неподељена власт једне властите воље за утемељење слободног одлучивања, деловања практичног ума, тражи непротивуречна правила моралног поступања. Као што са друге стране, практично умеће властите, слободне воље, тражи јединство практичног ума, непротивуречна правила поступања једне са свих страна праведне чист, исте воље. Тако се наспрам појавног јединства сазнајно-критичког ума, празних сазнајних форми на једној и слепих опажаја на другој страни, сада практичним, самокритичким умом, апсолутном вољом тражи суштинско јединство своје и заједничке воље. Апсолутност  Бога, слободе и бесмртности душе за једну власт у себи властите слободне воље или било које  друге исто такве  чисте, исте воље. 

Само се влашћу над собом једне неподељене, чисте  воље има властита, слободна воља, која се са другом истом таквом вољом саставља у слободној заједници. Чиста воља у свом јединству мисли–речи–одлуке–дела саставља појединачну, властиту вољу и општу, заједничку вољу. Непротивуречна правила праведног поступања практичног, законодавног ума, почивају у иманентној вери, поверењу, а све идеје чисте воље у једној апсолутној – Божијој вољи. Без чисте воље се не може имати једна власт у себи, властитост, јединство своје слободне воље, нити исто такво  јединство са другим вољама у једнoj власти, властитости слободне заједнице.

Суштина умности, највишег практичног умећа, тражи у ослонцу једну чисту, исту вољу, као што са друге стране једна чиста,  иста воља тражи за једну власт у себи, властитост, јединство законодавног ума, непротивуречна правила, упутства практичног поступања. Та правила, упутства практичног поступања једне неподељене моралне воље воде једној власти над собом, властитости своје слободне  воље. То је практично-морално поступање једне неподељене јединствене воље највише умеће за себе, за друге, за све.[22]

Непротивуречно јединство у себи и са другима не може се имати по лажи, и злу, него једино по истини и добру.  Једино  се у јединству мисли, речи, одлуке и дела, једна чиста, неподељена воља потврђује као властита, слободна воља. Ако нарушава власт једне чисте неподељене воље у поступању ка другима, не утемељује на истини и добру, губи власт у себи, властитост своје слободне воље.

Само се из једне апсолутно слободне Божије стварајуће воље, има власт у себи, непротивуречно јединство једне чисте воље и једне слободне властитости и могућност исто таквог јединства са другим таквим вољама у једној власти, властитости слободне заједнице. Утемељује  истовремено појединачно и опште, једна власт у себи највластитијег слободног личног и свеопшта правда законодавног ума за све, општечовечанско,  надлично.

Ипак, Кантов покушај да се уместо апсолутне воље и стварајуће слободе или потврде слободне воље и једне првостепене властитости  у активном чину добра, праведности, суштинске идеје практичног ума схвате категоричким императивом само у регулативном смислу (исто као и трансценденталне идеје теоријског ума), Бог само “придода“ првостепеном моралном закону, сведе на морал, а  слобода на првостепени морални закон који следи, подражава општу и нужну природу, не само да  индиректно води у атеизам  него у интересни, политички морал.

Морални чин није некакав “каузалитет по слободи,“ нити чиста, слободна воља у слободном чину, добра, праведности подржава некакав природни, општи закон као што тврди Кант у својој Критици практичног ума. Када човек по својој  слободној вољи потврђује добро или праведно, он никако не подражава опште и нужне законе појавне природе, јер се сама општост и нужност тих закона природе тек може утемељити  трансценденталном конституцијом теоријског ума, него практичним умом следи апсолутну вољу и стварајућу слободу.

И као што теоријском уму није био довољан чист појам за сазнање, него се за критеријум истинитог сазнања тражила потврда искуства (садржаји опажања), тако ноуменалном, практичном уму није довољна само чиста форма моралног закона, да човек категоричким императивом само зна шта је добро  или да не чини зло, него се његова суштина првостепене слободе мора потврдити на активном делу добра, праведности, самоискуствено и лично.[23]

 

 Света реч за квалитативно безмерје просветљујућег доживљаја

 

Наспрам доживљаја  супстанцијалне коначности, највластитије смрти могу засновати сасвим другачији онтички доживљаји, где ј је чиста, морална воља из свете речи „непокретни покретач“ за квалитативно безмерје живе мисли, речи, осећаја „“царсто Божије унутра у вама.“ Ту супстанцијална властитости кроз чисту вољу и једну слободну властитост води егзистенцијалну свест и конкретну егзистенцију.

Наспрам речи: коме је коначно логично њему је све логично, коме коначно није логично, њему ништа није логично, које су, свакако, засноване на објективности света, простора, времена и спољашњој узрочности, по речи: коме је крст логичан, њему је све логично, а коме крст није логичан, њему ништа није логично, границе разума-чула буду само семе ума за унутрашње безмерје просветљујућег доживљаја из неподељене  мисли, осећаја[24].

Разумско-чулни живот је само семе за окрет у вери од ван ка унутра, за друго зачеће одозго из свете речи Божије и у труду вере трудничко ношење душе мајке у телу материци  за друго духом рађање, рођење,  сазревање у љубави ка Богу, ближњем узрастање од сваког човека, места, времена у небеском телу за вечни живот,  род. Свето једно једосмо, јесмо и упијасмо истину, писмо, писмо. Мирисом истине и укусом љубави богатство од Бога и богатство Бога, духовно безмерје унутра  нама[25]

 Време се, све дешавање хвата, схвата, обухвата кроз  просветљујући (религиозни, етички, естетски) квалитативни доживљај савршеног примања, давања супстанцијалне властитости од ништа ка било чему,  свему. Кроз мирис истине и укус љубави чува најјачег осећања, сећања једемско, едемског врта, врта, јединство ума и чулности, јаве и сна. Синтетичка праоснова свејединства језика, живе речи, говорне свести, која чува неизмерну разноврсност доживљеног, памти све прошло догађање, дешавање,  назире, очекује будуће...

Света реч у висини, ширини, дубини просветљујућег доживљаја лов духом  од људи слова  у једном часу, дану савршене мисли, осећаја хватање, обухватање свега прошлог, будућег живота.

Хоризонтала је више хоризонт садашњег доживљаја, пасивно проживљавање, предавање тренутку, док сазнајно-логичка и практична надлогичка вертикала за целовито духовно искуство укључују сећањем, памћењем све прошло и мишљењем, замишљањем све будуће надање, очекивање. Ипак, то јединство постиже се тек у просветљујућем доживљају. Света реч унапред из вечности саставља све прошло, садашње сазнање, искуство и будуће надање, очекивање. То је узбуђење, буђење истином из будућег вечног за највише: буди. Буди се, усправља вертикалом истине и хоризонталом правде за будући хоризонт исправног  одлучивања, деловања.

И колико год да је сазнање, мишљење памћењем везано за време, сећа се историјом свега прошлог, или маштом, замишља очекивано, неочекивано будуће догађање, то је узбуђење, буђење знањем само припрема за квалитативно безмерје свете речи, да окршајем, укрштањем, крстом састави вертикалу истине –  љубав ка Богу, и хоризонталу правде – љубав ка ближњем, да свим „срцем, духом, умом, свом снагом“ стреми у квалитативно безмерје екстатичког доживљаја  „царству Божијем унутра у нама.“

Доживљај као времеплов путује некада мислима, осећајима, спонтаном игром расположења, памћењем, сећањем, посредним представљањем, замишљањем кроз све прошло, будуће време, живот, своје, туђе  искуство. Не по изворном времену и квантитативној коначности сваког живота, света, нити  заједничког подручја предсазнајног, предлогичког „света живота“ Дилтаја, позног Хусерла, ни по слободној егзистенцији=есенцији коначног живота конкретног човека код Сартра, ни по говору говора, онтологији језика, поетске речи код позног Хајдегера, него по надлогичком, надсазнајном квалитативном безмерју свете речи, ка савршеном јединству мисли, осећаја, речи, дела  и стварајућу слободу од ништа ка било чему, свему, просветљујућег доживљајг  свевременог дана–живота вечног.

Само се из супстанцијалне воља из слободног ништа сразликује стварајућа афирмација, наспрам било чега, свега сваке  логичке супротности,  другиостепене негације.

Само најинтензивнији, екстатички или просветљујући доживљај,   искуство живе речи, говорне свести, чува од заборава“ све духовно искуство. Из свете речи квалитативно безмерје најживље мисли, осећаја, просветљујућег, екстатичког доживљаја.

То је највишом, најдубљом вертикалом истине и најширом хоризонталом правде, лов из свете речи слова сваког квалитета споља, у царску, небеску унутрашњост живе мисли, речи, осећаја, безмерје духа унутра у нама. Из екстатичког доживљаја лов из вечности свега времена; и из савршених тренутака екстатичких доживљаја, из свега времена, лов вечности. Из свете речи отвора срце, очи, душу ... за богатство од Бога и богатство Бога Даном-животом ступа у квалитативно безмерје унутра у нама, у једном дану обухвата сав живот, надилази границе  времена, границе живота.

 

 

ОДГОВОР ХАЈДЕГЕРУ

 

 

О једењу времена и дану вечном – правој екстатичкој временитости

 

“Али егзистенција такође може у тренутку, и дакако често само “за  тренутак“ постати господар обичном  дану, премда га никада не може избрисати“[26]

Иако Хајдегер темељ човека тражи, налази  у јединству разума-чулности, појма-опажаја у трансценденталној уобразиљи (а њу саму посматра као изворно  време), опет се то свејединство мојег  твојег, нашег (увек личног) прошлог-будућег времена схвата, хвата, обухвата чистом вољом из  ванвременог сада. Све времените могућности трансценденталне уобразиље релативизују се кроз старију унутрашњост  човека и његову супстанцијалну властитост. И трострукост прошлих, садашњих, будућих временских односа доживљава из екстатичког,   свевременог, ванвременог сада, квалитативног безмерја моје, твоје  наше предсуштаствене егзистенције.

И ту се, парадоксално, пре може рећи (или барем са истим правом) да  конкретан човек даје границе времену, него  да време даје границе човеку! То је време увек било, биће и јесте моје, своје, наше све (човеково) прошло, будуће време. Тачније, могуће као време тек онтички доживљај кроз једино стварно свевремено,  ванвремено сада! Сва се три модуса времена доживљавају из мојег, твојег, нашег свевременог, ванвременог сада. Врата, пролаз према прошлом, будућем  траже се, налазе из свевременог, ванвременог сада. Та моја, твоја, наша (за мене, тебе, нас) свевремена, увек савремена властита могућност само се ствара, отвара из вишедимензионалног, ванвременог сада; потире из дана–живота, брише све једнодимензионално време, схвата, обухвата сав прошли– садашњи–будући живот.

Све се прошло живело кроз (неко тадашње) сада и сво будуће живеће се само кроз (неко тада) сада, те времена као реалног тока, протицања нигде нема.

Постоји само квалитативно сада дана једно са животом, које није време, кога снагом просветљујућег доживљаја, најјачег, најживљег: мислим, осећам, одлучујем, говорим, делам треба отворити, растворити, укротити, узјахати као летећег коња, натерати на служење!

Сваки човек (без обзира на цео живот дат кроз седмице, месеце, године, све прошло, будуће време) живи живот у дану.

Има (сваку) годину, живот (време) само кроз дан, вавремено, свевремено сада. Зато се много пре може рећи да је његов живот једини стварни дан, него прошли-будући дани, месеци, године –стварни живот!

Наспрам седмица, месеца, година, живота кроз "време које пролази, тече", човек живи, доживљава стварни живот кроз своје сада, свевремени, ванвремени дан.

Сав његов живот (све године) дат је увек кроз дан.

Стварни живот живи се, показује у свевременом, ванвременом сада дану–животу вечном. 

Поново му је дан (цео) дан да да целог себе, да је у дану даје целим животом, да је цео дан, дан за вечност, за вечни дан 

Даје у једном (сваком) дану живот за вечни дан, дан за вечни живот. Живи у (једном) сваком дану цео свој живот, да ванвременим, вечним сада, потпуним давањем, даном вечним „поједе“, надјача, пролазно време, задобије сав живот. 

Безмерје дана–живота вечног надјачава све прошло, будуће време, излази из њега, зауставља, преокреће његов ток, кроти га, узима под своје кроз свевремено, ванвремено сада. Само просветљујући доживљај у дану животу– вечном није фикција. Свако је прошло стварно  кроз (неко тада) сада, као и свако будуће кроз (неко тада) сада.

Сада није време, него сведимензионалним вечним даном–даном вечним држи, обухвата свако прошло–будуће једнолинијско време, цео прошли, садашњи, будући живот; детињство, младост, зрелост, чак и будућу старост.

Само та метафизика вечног сада, увек мојег, твојег, нашег сада, ванвременог, свевременог дана вечног, отвара, раствара прошло–будуће време, сваки  прошли, будући дан. Човека само  из ванвременог сада свога унапред дана вечног има у сваком (наредном) дану целог себе, носи, износи у души свој целовити живот, држи све прошле догађаје, доживљаје, будућа надања, очекивања, сваки прошли–будући дан.

То да је нпр. човек некад био дете, или да ће једном бити старац, по том схватању, узимању свега времена под своје, обухватању у свевременом, ванвременом у дану-животу вечном, значи да је искреној радости срца човек дете, у пуном распону чулне снаге младић, у одговорности здравог  разума зрео човек, у смиреној мудрости ума старац.

Чистим осећајем срца човек носи искрену радост детета, пуном жељом почетну чулну снагу младића, трезвеношћу разума рад, обавезе, одговорност зрелог човека, а смиреним умом мудрост старца кроз све време живота, сваки прошли, садашњи, будући дан!

Само кроз надлогички, надсазнаји старији од живота дан вечни– вечни дан,  стварно, реално сада све што јесте било је или биће се саставља у један исти, савршени смисао.

Све се отвара кроз дан, остварује кроз дан, прима, даје кроз дан. Треба растворити, отворити све време кроз дан вечни–вечни дан,  у дану–години–животу остварити своју целовитост. По дану–животу вечном и старијој унутрашњости душе  бити по чистој радости срца дете, по отвореној чулности младић, по здравом разуму зрео човек,  по смиреној мудрости ума старац. Да свевремено, ванвремено сада све прошло-будуће време, цео прошли, будући живот, схвати, ухвати, обухватити кроз вечни дан.

Тежиште свемогућег свевременог, ванвременог, увек савременог сада дана једног са животом, откључава све прошло, будуће време…живот. Само то осећање, сећање дана једног са животом може закривити све прошло, садашње, будуће догађање, заокренути точак времена, узети га под своје; продужити шта ваља, скратити шта не ваља. 

Из живе мисли, речи, осећаја, слике, мелодије мирисно, укусног дана–живота вечног отворити сваки квалитет живота, уводити у виши, дубљи  доживљај, драгоцени депо, духовну ризницу срца „коју мољац не једе, ни рђа не квари,“ него се носи цела са собом. Да из једино схватљивог мојег, твојег, нашег ванвременог, свевременог дана–живота обухватити све прошло, будуће време, надјача спољашње мере мисли одвојене од осећаја, свести одвојене од воље, речи одвојене од  дела и схвати, ухвати живу унутра вечност.

То је један унутрашњи духовни „времеплов“, чисте воље душе према сваком могућем животу, времену, квалитатативно безмерје екстатичког доживљаја за све месеце, године кроз много дубљи, виши, шири савршенији, вечни дан.

„Ако не сада, када,“ са даном–животом вечним с којим хвата, схвата, обухвата сав прошли, будући живот. И само тим квалитативним безмерјем просветљујућег доживљаја, савршеног дана једног са животом ништа не губи, него надјачава све протицање, сваки пролазни ток времена. 

То је највише, најдубље узбуђење у души, буђење духом из савршеног дана једног са животом, свевременог, увек савременог дана вечног. Да из вечног сада према целом животу (свакој) години схвати, ухвати, обухвати, поједе све време из потпуно мојег, твојег, нашег вечног дана,  дана вечног.

Дан који отвара човека, човек који раствара време кроз вечни дан; узима га, преузима под своје, надилази помера границу времена, границу живота.

То је од коначне просторно временске вертикале–хоризонтале, једнодимензионалне прошлости–садашњости–будућности сваке године–живота која пролази, тече, у љубави ка Богу и љубави ка ближњем безмерје у крсту Божије вертикале, и људске хоризонтале свевременог, ванвременог, увек савременог сада, мојег, твојег, нашег сведимензионалног данаживота вечног.

Дан који сажима, прима у себи све време, живот... иако све пролази, протиче (једино тако) држи све у једном и једно у свему, скреће га,  окреће, заокреће од смрти ка животу:„Ако не волиш брата кога видиш (хоризонтала крста) – како ћеш волети Бога (Божија из вечности вертикала) кога не видиш.“

Дан, дат даном вечним једним са животом, да сваким даном има савршени смисао, целовиту сврху живота.

Та потпуна отвореност душе пре, испред сваког времена дата унапред за савршени живот кроз дан вечни, вечни дан. То свевремено, савремено сада у јединству дана–ноћи, јаве–сна, свести–подсвести саставља прошло и будуће из савршеног дана вечног.

Метафизика чисте воље, као најчистија основа има једну слободну властитост кроз сада (прошло је прошло-нема га више, а будућег још нема, није га још било). 

„Ако не сада, када“,  узбуђење кроз истину, љубав буђење унапред из будућег дана-живота вечног.

Тек из савршеног дана једног са животом носи износи,  подноси све своје прошло, будуће време, живот.

Просторно-временски доживљај спољашње хоризонтале–вертикале, са унутрашњом хоризонталом, вертикалом крста, заокреће ка једино стварном ванвременом, свевременом мојем,  твојем, нашем сада, савршеном дану–животу вечном.

Да схвати, ухвати све прошло–будуће време, „узјаше га“, надјача, укроти, прође границе коначног времена, коначног живота.

Да из чисте мисли, речи, осећаје, дела, скрене, заокрене точак од времена ка вечности; сједини у крсту моја, твоја, наша хоризонтала и Божија вертикала, врати поново, задобије савршени живот  кроз свевремени, вечни дан.

Сви различити, доживљаји, догађаји...који протичу расути, растављени кроз прошло, садашње једнолинијско време не могу се обухватити из никакве мере разума, него само из отвореног, раствореног, заувек савременог, свевременог безмерјс просветљујућег доживљаја дана живота вечног.

Корен, темељ, чисте вере, поверења најпослушнијег, најнижег је ослонац плода, крова, круне оног најузвишенијег, највишег. Власт истине у највишој круни, ореолу држи престолно срце у дубини љубави.

Тај савршени смисао дана–живота кроз свету једноћу за сва места, времена чистом вољом живи најдубље, највише себе, свевремену, ванвремену вечност.

Укршта све наше мисли, речи, осећаје, дела; схвата, обухвата сваки прошли, будући дан. То је највиши духовни квалитет који  се прима–даје, спрема у драгоцену ризницу срца за непролазну вечност.

Точак од ван ка унутра, вертикале ка хоризонтали; квадратура круга од пролазне године–живота–времена ка непролазном сада, евременом, ванвременом дану-животу вечном.

Ако „изворно тражи непоновљиву властитост, човек само тако може живети живот кроз свевремени, безвремени дан вечни – вечни дан. 

Не, да живи као да је то у његовом животу  последњи дан, него као да му се сваким даном  поново дај цео живот!

У сваком наредном дану наставља се оно што је човек видео, чуо, мислио, осећао, урадио, живео...

Све што је доживео, остало је забележено у њему; свака следећа мисао, осећај... наставља се на претходне мисли, осећаје;  оне истају да живе у сваком следећем дану.

Квалитативно безмерје данаживота вечног ништа не одбацује, него из јаче, чистије мисли, речи, осећаја сваког следећег доживљаја утемељује још живљу мисао, осећај, слику, мелодију, реч... Само тако је око „скроз“ око, ухо „скроз“ ухо, исто тако и мирис, укус, додир, мисао, осећај, реч...

Схвата, обухвата све више, дубље прошло, будуће у екстатичком доживљају дана-живота вечног.

Тим најстаријим квалитативним  јединством мисли, речи, осећаја, мириса, укуса, додира, боје, облика, мелодије, покрета, игре... човек носи, износи, подноси сваки прошли-будући  доживљај.

У савршеном дану-животу буди највише, најдубље себе, раствара, отвара сваки дан, саставља у неподељену целину све прошло, будуће време живот.

Живи дакле не само свој делимични живот, него из свевременог, ванвременог дана вечног, продире у квалитативно безмерје, из неподељеног „екстатичког доживљаја  ствара у души, „режира“ тражи, налази  прошли-будући живот.

Отвара у живом говору, раствара свако сужено значење мисли, осећаја, реченице,  слике, мелодије, покрета да проговари из њих коначно и бесконачно. Пита од речи, говора,  одговара, јаким осећањем, сећањем, мишљењем схвата, обухвата све унапред, уназад.

Само свевремено, ванвремено сада, буди истином из будућег дана вечног то најјаче осећање, сећање, надање, очекивање,  продире све просторно-временске границе властитог живота. То је темељни смисао метафизике чисте воље савршеног дана једног са животом.

То своје, моје, твоје, наше време није само савремено ту-овде-сада, него подједнако свевремено, свепросторно све прошло–будуће могуће–немогуће у једино стварном ванвременом вечном сада.

Та сведимензионална слободна визија стоји скроз наскроз наспрам празног ту-сада бића, баченог, затеченог, забаченог, окованог савременом бригом, стрепњом свакидашњег живота.

То је увек, моје, твоје, наше безмерје властитог мишљења, осећања, надања, очекивања  из једино  могућег, свемогућег свевременог, ванвременог, савршеног дана-живота вечног.

Квалитативно безмерје властите личности у јединству са исто таквом другом личношћу, као добра коначност и добра бесконачност просвељујућег доживљаја дана - живота вечног која у свевременој, увек савременој светој речи, делу саставља сва места, времена.  

Свако је време место своје, моје, наше, ваше, увек нечије место, време.

И само се лично мојим, твојим, нашим самоодређењем, најличнијим, просветљујућим доживајем осмишљава осмишљава из дана  вечног властити живот, преузима целовито, екстатичко време, релативизује сваки модус прошлог, будућег.

Тек се својим, мојим, твојим нашим (властитим) местом, временом, излази из границе места, времена; саставља реч са делом, идеја са животом, из једино реалног сада, савременог, свевременог, ванвременог дана вечног,гута“ на крају, „једе“ са апетитом све прошло, будуће време.

Мирис истине и укус љубави увек се имају, добијају поново и сваким наредним даном састављају скривено и откривено,  бесконачно и коначно, бесмртно и смртно; највластитије лично (свој смисао–живот) са сваким туђим и заједничким животом, смислом.

Мирис истине и укус љубави кроз најјаче, осећање, сећање савршеним тренутком схватају, хватају тренутком цео дан, даном целу годину, годином цео живот.

На крају у сваком (једном) дану носи екстатичку целину дана-живота; раствара, отвара све време, одвија, развија кроз свевремено, ванвремено сада, „преузима“ све прошло., будуће.

Мирисом истине и укусом љубави ванвременог дана-живота вечног једе и пије укусно јесте, једино савремена, свевремена вечност.         

 

Даље за разраду:

 

За дубљу тајну времена треба  повезати: тренутак зачећа, плодност једног тренутка за сав човеков физички живот и највише по љубави свевремено, надвремено плодно спајање за вечни живот.

Кроз један плодни дан (тренутак) дато је сво будуће време живот. Живот дат кроз један дан (тренутак) рођења, удах, тренутак смрти (издах). Најјача  у души човека моћ љубави да састави истину са животом, да узрасте у плодном дану, часу, трену сваки дан, све време за вечност.

Кроз један плодан  тренутак  даје се, одређује сво будуће време, живот. И управо се у  том  састављању несвесног и надсвесног крије тајна времена, и свести, човека у времену.

То изједначење  једног плодног тренутка зачећа, дана једног са свим будућим животом и крије тајну времена. 

Зато треба дати везу физичке и духовне плодности: одговорити како се из једног плодног дана (тренутка) даје, одређује сво будуће време,  физички живот. Или, како се из једног плодног тренутка најчистије љубави зачиње истином духовни плод у души јачи од свог пролазног живота, времена и узраста ка савршеном дану–животу вечном.

Тајна у љубави вечно живог тренутка највишег, најдубљег састављања, спајања, плодног узрастања од двоје једног тела, рода. „Што је Бог саставио“ кроз  физичку, душевну, духовну једноћу љубави,  истину једну са животом, из плодног дана–живота вечног за све прошле, будуће димензије.

 

 



[1] Делимично коригован рад, који је  објављен у Арту (ревија за културу), бр 16, Чачак, 2007, год под насловом О једењу времена и дану вечном. На овом сајту www. filozof.rs  преименован у рад. О просветљујућем доживљају.

[2] За више о вој теми погледати рад на омом сајту: Чиста воља у Кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике

[3] Свакако да је  и код слепог човека помоћу додира или туђег описа индиректно присутно некакво „виђење“, чуло „вида.“

[4] Видети на овом сајту рад: Томислав Новаковић, Метафизика језика.

[5]За ширу разраду ове теме погледати: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/начела практичне логике, Desire, Београд, 2010, стр. 627-630, и цео одељак: Кратка скица једне метафизике језика од 740-748 стр.

[6] Погледати исто дело: Чисто Ја и Атомика..., седму књигу: Онтолошкa основа сазнања, стр 633-643..

[7] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, str. 167.

[8] Хегел  апсолутну одређеност,  почетни став своје дијалектичке логике, најнужнијег постојања, постајања, бивања утемељује у потпуном изједначењу чистог бића и ништа.

[9] Мартин Хајдегер, Путни знакови, „Шта је метафизика?“. Плато, Београд, 2003.  стр. 111

[10] Исто, стр. 111.

[11] Мартин Хајдегер, Путни знакови,  К питању о бивствовању, Плато, Београд 2003, стр. 368.

[12] Једно слично утемељење супстанцијалне слободе утемељено на најстаријој коначности квалитатативног ништа у својој филозофији егзистенције на Хајдегеровим поставкама разрађује Сартр, тврдећи да тек  најконачније ништа омогућава да супстанцијална властитост конкретне егзистенције суштински преузме слободу, могућност да слободно осмишљава, уобличава своје биће, и да по тој суштинској слободи најодговорније одлучује, делује.

[13]„Једино адекватан однос према слободи у човеку јесте ослобађање слободе у човеку… ово ослобађање тубивства у човеку мора бити оно једино и средишње до чега је филозофији као филозофирању стало.“ (M. Hajdeger, Kant i problem metafizike, стр. 168-169)..

[14]„Човек не поседује слободу као својство. У најбољем случају важи обрнуто: слобода, ек-систентно, разоткривалачко тубивствовање поседује човека, и то тако изворно да једино она човештву обезбеђује карактеристичан однос према бивствујућем у целини...“(Мартин Хајдегер, Путни знакови, О суштини истине, Плато, Београд, str. 172-173).

[15] „Старије зашто просторно-временитог (ту-овде, раније, сада, касније) било је, јесте или биће коначног ту-бивствовања, стоји испред било којег, каквог шта је (колико, је, какво је, и у ком односу је) бивствовања. Довољно је замислити да нема човека, и јасно се показује да чак и питање зашто је нешто а не ништа, бивствовање а не небивствовање, а не само зашто било које, какво бивствујуће уопште јесте то што јесте, а није нешто друго, има одговор тек из најстаријег зашто, егзистенцијалног смисла коначног тубивствовања. Било које, какво шта је ово, оно, па и шта је само бивствовање, разумева се тек из најстаријег зашто… тубивствовања.”(Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013. стр. 107).

[16]  Мартин Хајдегер, Путни знакови, , Плато, Београд, 2003.  стр. 110.

[17] За ширу разраду ове теме такође погледати: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, Девету књигу: Начела практичне логике. Посебно 10, 11, 12 одељак: од 898-911 стр

[18] Заправо, Ничеова „воља за моћ  уопште не мора бити (најјача) воља нити стварна моћ. „Воља за моћ“ још увек није  најјача воља ни највећа моћ, него само владајућа моћ која  покорава све, господари свима по целини ствари. Само најјача, победничка воља има стварну моћ, или владајућа моћ најјачу, победничку вољу, док воља за моћ не гарантује ни најјачу вољу, ни владајућу моћ. То јест, ко (пре воље за моћ, или тежње ка моћи самој по себи) има над свима неки стварни преовлађујући квалитет, или умеће саме владавине, он ће са тим надјачавајућим квалитетом владати над другима, имати једино стварну владајућу вољу, моћ, док воља за моћ сама за себе не гарантује ни најјачу вољу ни владајућу моћ. Ниче чак и не каже  воља за власт, која би можда, под условом да неко дође на власт, могла бити он превлађујућа, најјача воља над свим осталим вољама, него воља за моћ. Међутим чак се ни воља за владањем не може изједначити са владајућом, или најјачом вољом, него само најјача воља која са сваке стране, краја влада по природи ствари. Чак ни збирно одређење воље за моћ без стварне владајуће воље у човеку, или најјаче моћи на светско-историјској позорници не значи ништа. Моћ је преовлађујућа сила једне стране према другој, као, нпр. топлоте према хладноћи, тежине према лакоћи, или обрнуто.., уопште било којег једног релативног квалитета према другом релативном квалитету у безброј различитих, супротних видова, док је владајућа воља, моћ преовлађујућа сила по целини ствари. Са друге стране, владајућа воља, или владајућа моћ свакако укључује вољу и моћ, подразумева првостепени смисао воље и првостепени смисао моћи…(Погледати на овом сајту рад: Томислав Новаковић,  Воља за моћ и уметност).

[19] На крштењу се тражи јавно одрицање од сатане: чврста одлука душе из дна срца, јако и јасно: не, нећу, не дам, чак и телом потврда одрицања од све лажи, зла: каже се: „пљуни и згази“,  за најјаче  да, хоћу, дам. То је мирис истине и укус љубави, Бога за чисту вољу и једну слободну властитост наспрам отровног зуба, језика,  пре сваке логике и у основи сваке логике.   

[20] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ,  Београд, 1976,  Пред. другом издању, стр. 23.

[21] О овој теми видети више у књизи: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд, 2010. И у књизи Томислав Новаковић, Етика и Политика DESIRE Београд, 2013. Поготову погледати на овом сајту рад: Чиста воља у Кантовој Критици чистог ума

[22] За ову тему погледати: Томислав Новаковић, Чисто Ја и Атомика Кантове критике чистог ума/начела практичне логике, DESIRE, Београд,  Седму књигу, одељак 11, од 681-683 стр.  и Девету књигу: Начела практичне логике, одељак 12, од 912-924. стр.

[23] За ширу разраду ове  теме погледати: Томислав Новаковић, Етика и Политика, DESIRE, Београд, 2013, завршну, пету књигу: Морал и добро.

[24] „Ако зрно пшенично не умре једно остане, ако умре, богат род роди.“

[25] За ширу разраду ове идеје погледати: Чисто Ја и Атомика Кантове Критике чистог ума/Начела практичне логике, DESIRE, Београд 2010, од 979-993 стр. Или на сајту рад: Томислав Новаковић, О квадрату круга у чистој вољи и једној слободној  властитости (задња два одељка).   

[26] Martin Hajdeger , Bitak i vrijeme, Naprijed,  Zagred, 1985, str. 422-

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Живе слике постоје пре све геометрије, живе мелодије пре све аритметике, живо мишљење пре све логике, живи говор пре све граматике...

Иако је ауторитет оца писана реч, жива реч је "мајка" која "васпитава" и "одгаја" језик једног народа и зато се каже: матерњи језик.

Живи говор лицем к лицу је суштина језика и њега не може заменити никаква посредна комуникација.

 

Томислав Новаковић

Видео дана