O prosvetljujućem doživljaju

Autor: Tomislav Novaković

 

ONTOLOGIJA DOŽIVLjAJA. ZNANjE I DOŽIVLjA. PROSVETLjUĆI DOŽIVLjAJ.^[1]

 

Iako postoje različiti nivoi (fizičkog, duševnog, duhovnog) iskustva, iskusiti, kušati naglašava da svako iskustvo sećanjem, pamćenjem nosi vlastiti pečat...

Da najvlastitija ličnost najpre kroz fizičko–duhovnu jestivost dostiže jestastvo spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta.

Da se nadumno jedno mnogo pre dostiže kroz najneposredniji miris istine i ukus ljubavi nego kroz opšte i nužno posredno saznanje.

Da najuzvišnjenija fizičko-duševno-duhovne jednoće kušanjem, iskušavanjem spoljašnjeg, unutrašnjeg sveta mnogo pre poseduje sve naše posredno saznanje, iskustvo, nego što posredno saznanje, iskustvo poseduje tu nadumnu fizičko-duševno-duhovno jednoću...

Iako je prosvetljujući bljesak nadumne jestivosti jestastva vremenski konačan, to je ukusno bezmerje najčešće ključno za sve presudne odluke i delovanja našeg života...

Jakim osećanjem, sećanjem te nazuzvišenije fizičko-duhovne jednoće čovek zadržava sve prošlo iskustvo, živi, uživa sadašnji život i budi zamišljanjem  buduće duhovno bezmerje...

Taj prosvetljujući bljesak nepodeljenog mišljenja-osećanja, sećanja, zamišljanja ma nekada mnogo veći značaj za čoveka nego i za narod nego bilo koje, kakvo posredno saznanje; bez obzira na to da li je takav doživljaj dobar ili loš. 

Nekada taj kvalitet, intenzitet doživljernog može svojom upečatljivošću nadjačati sve prethodno iskustvo i uticati na buduće događanje, ne samo ličnost čoveka nego i na čitavu istoriju naroda; jakom vizijom izazivati novo naučno, političko, umetničko dešavanje, stvoriti, otvoriti nove forme-sadržaje...

Iako se doživljava i ono što se saznaje, mnogo se pre saznaje ono što se doživljava.

I mada se često traži da se doživljeno sazna, tek kada se ono saznato potvrdi, doživi vlastitim iskustvom, to postaje pravo saznanje.

Svi naši pojmovi, sudovi racionalizacijom izražavaju ono što smo pre toga iskusili onim predpojmovnim, predmislenim ili najuzvišenijim prosvetljujućim doživljajem...

Zapravo, naše sadašnje i nasleđeno saznanje, mišljenje najčešće ide od sveobuhvatnog jedinstva spoljašnjeg-unutrašnjeg sveta iz neposrednih doživljaja ka logičkim formama posrednog mišljenja, pojma...

Sve naučne i filozofske teorije ili manje ili više promišljene vizije pretpostavljaju neku celovitu predstavu, sveobuhvatni doživljaj, jedinstvo mikro-makro sveta...

Zato taj  predsaznajni (nadsaznajni) ekstatički doživljaj treba uključivati od početka do kraja što je više moguće.

Svakako da se ta predsaznajna, predlogička prosvetljujuća osnova se oduvek podrazumeva za sve uzvišene religiozne, filozofske, umetničke, političke vizije i ideje, a pogotovu za nadsaznajno praktično-moralno područje presudnih životnih odluka..

A onaj, najuzvišeniji, prosvetljujući doživljaj, koji u najdubljem temelju celovitog života sastavlja svu iskusivost iskustva, nikada se može celovito izraziti saznajno-logički, nego ostaje i dalje nadsaznajni, nadlogički...

Ipak, područje doživljaja, čak i onih najuzvišenijih, prosvetljujućih se kao subjektvno područje, najčešće zanemaruje ili čak odbacuje u opštem i nužnom objektivnom saznanju, naučnom iskustvu.

Međutim, tek kada prosvetljujući doživljaj uključi ne samo u naše celovito osećanje, sećanje, zamišljanje, odlučivanje, delovanje, nego i dubinu, širinu naučne vizije, nauka može utemeljiti jedinstvo saznajno-teorijskog pojmovnog saznanja iz jedne sveobuhvatne ideje.  

 

JEDNA ISTA VLASTITOST[2]

 

Kant tvrdi da razum, um ne može biti “naučnik“ samo iz pojma, bez sadržaja opažaja.

A zapravo, ni razum ne može ne biti logičar ni um naučnik ako nije filozof, kao što nije ni moguće logičko Ja bez starije voljnog Ja i jedne sintetički najstarije iste vlastitosti!

Sve naše predstave, pojmovi, sudovi,  sećanja, zamišljanja,  doživljaji, čak se i praosnovno Ja mislim, sudim,  utemeljeni su u nadsaznajnoj vlastitosti.

Kada se Ja mislim, sudim uzima za najstariju sintetičku praosnovu, čista volja se postavlja ispod čistih pojmova i čistih opažaja čula, iako oni nisu mogući po sebi, bez čiste volje...

A tačno je, zapravo, obrnuto:  i čista čulnost ni čist razum ni saznajno-logičko Ja mislim se ne mogu utemeljiti bez nadsaznajne čiste volji i nadmislene vlastitosti!

Samo iz jedne juče–danas–sutra konkretne i pojedinačne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u njoj i oko nje,  čovek ima svest o sebi, samosvest, zna i za prazan logički identitet A=A i svaku je, da,jeste, jednakost, istost između subjekta i predikata u istinitim pojmovima ili sudovima znanja!

Ja nemam jednu istu vlastitost iz broja jedan, nego tek iz jedne iste volje, vlastitosti, znam za broj jedan!

Najstarije jedno, jednako, isto jedan za svako je ima svoju praosnovu ima u jednoj istoj vlastitosti.

Bez jedne iste vlastitosti čovek ne zna ni za kakvo jednako, isto, jedno, jedan.

Svest o jestastvu, kao i svaka je–da–jeste veza subjekta i predikata, je utemeljena u jednom i istom Ja=Ja subjektu, a ne obrnuto: svest o jednom i istom Ja subjektu, u je–da–jeste istinitoj vezi više pojmova, izjednačenju subjekta i predikata u bilo kojim, kakvim opštim i nužnim sudovima objektivnog saznanja.

Svako je, jeste se oslanja na praosnovu jednog istog vlastitog stajanja, ostajanja, postojanog postojanja.

Pre nego što iz praosnovnog "Ja mislim" „ znam da postojim,“ja iz jedne iste vlastitosti  što ostaje jedna ista u promeni, staje, stoji, znam za svako je, da, jeste objektivno jedinstvo u: opažaju, pojmu, sudu, zaključku – postojano postojanje!

Nikakvom indukcijom iz opažaja ili na osnovu njih pojmova, sudova saznanja a ni dedukcijom iz najopštijih pojmova razuma, uma po logičkoj nužnosti mišljenja, suđenja, ne može se doći do čiste volje i jedne iste vlastitosti. 

Samo zato što je nadopažajna, nadpojmovna vlastitost u osnovi praktično-moralnog uma nadsuštastvena i deduktivna, naši opažaji, pojmovi, sudovi, zaključci saznajno-teorijskog uma  su pojavni i induktivni!

 

VOLjNO I LOGIČKO JA

 

Kada Ja=Ja  ne bi bilo jedna ista vlastitost, zašto bi  se uopšte zvalo Ja, bilo Ja. 

Ako se iz opšteg i nužnog Ja mislim “izuzme” jedna Ja=Ja ista vlastitost, starije voljno Ja, nestaje i samo „mislim“ i prazno analitičko A=A!

Ja nikako nije svesno sebe da postoji iz opštelogičkog „mislim“ niti iz praznog A=A, već svest o samopostojanju ili postojanju bilo čega drugog, kao i  o jednakosti, istosti u svim pojmovima, sudovima znanja ima samo iz jedne iste vlastitosti,

Jedna ista vlastitost je pre svakog opažaja ili pojma, svake promene u nama samima ili samim stvarima najstarija sintetička praosnova čiste subjektivnosti pre sve objektivnosti! 

Bilo koje, kakvo „mislim“ ili „sudim“, za objektivnu sintezu opažaja u pojmu,  pojmova pretpostavlja jednu istu vlastitost, kao najstariju  čistu subjektivnost pre svake objektivnosti.

Ta ista vlastitost je svepodležuća osnova svakog je, jeste objektivnog jedinstva istinitog pojma, suda, zaključka… Jedna svepodležuće ista vlastitost utemeljuje svaku predikativnost; i lingvističku osnovu govora i sintaksu rečenice i semantiku reči.

Ta najstarija os  jedne iste vlastitost, što ostaje ista u promeni, staje, stoji prima svu  postojanost postojanja...

Ako se iz opšteg i nužnog Ja mislim  “izuzme” jedna Ja=Ja ista vlastitost,  starije voljno Ja, nestaje i samo „mislim“  i prazno analitičko A=A! 

Fihte^[1],  Hegel, Šeling pokušavaju obrnuto...

Hegel,  iz pojedinačnog, posebnog  pojavnog bića izvodi prvo suštinu,  pa suštinom suštine, pojmom pojma na kraju, dijalektičku logiku, apsolutno ideju, kao večnu suštinu Boga.

Međutim,  ne samo da se iz jedne iz jedne slobodne i pojedinačne iste vlastitosti, pre svakog opšteg pojma, i nesvodljivog na njega,  tek može apstrahovati bilo koja, kakva posebnost, opštost, nego tek na kraju i sintetisati ona najopštija objektivnost apsolutnog duha ideje.

Šta je teže objasniti: kako postoji jedna pojedinačna ista vlastitost,  ili, kako postoji opštost i nužnost?

Svakako da je teže  objasniti kako iz jedne čiste volje postoji svaka neponovljiva i slobodna pojedinačnost, ista vlastitost,  nego apstrahovana opštost i nužnost!

Ne samo da je mnogo teže objasniti tu neponovljivu istu vlastitost, nego je to opštelogičko, transcendentalno Ja upravo nezamislivo i nemoguće bez jedne pojedinačne iste vlastitosti.

Samosvest, nije čista svest o opštem logičkom Ja, nego iz čiste volje i jedne iste vlastitosti upravo svest o pojedinačnom Ja!

Samo  iz jedne konkretzne i neponovljive (Ja=Ja) iste vlastitosti,  logička istost A=A ima utemeljenje!

Čak i Platon  iz opštih i nužnih sudova razuma, uma, matematike, dokazuje večnost duše.

Na prvi pogled izgleda da jedan večno isti razum, um, večni sudovi  matematike i opšti i nužni pojmovi, ideje dokazuju večnost jedne iste duše, a u stvari, samo samoočigledna čista volja, ista vlastitost jedne večne i neponovljive  duše potvrđuje opštost i nužnost razuma, uma, logike i sve opšte i nužne pojmove, ideje nauke, matematike!

Bez najstarijeg sintetičkog utemeljenja čiste subjektivnosti pre svake objektivnosti  kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, ništa nema utemeljenje. 

Na kraju i za samog Platona, svaka duša je, bez obzira na opštu i nužno umnost koja sagledava večni svet, kao i svaka ideja, opet supstancijalna pojedinačnost!

Ipak, Kant, nasuprot Platonu, opštu i nužnu matematiku izvodi iz transcendentalnog Ja, opšteg i nužnog mišljenja, suđenja  i opšteg i nužnog spoljašnjeg i unutrašnjeg  opažanja.

Međutim opšta i nužna matematika, nauka, prazne  forme razuma, uma, zakoni logike, čak i praosnovno Ja mislim svoje sintetičko utemeljenje, spontanitet samosvesti imaju samo kroz jednu večno živu (i pojedinačnu) nadsaznaju, nadopažajnu jednu istu vlastitost!

 

TRANSCENDENTALNA I EMPIRIČKA MAŠTA

 

Iako Kant sve naše saznanje, čitav objektivni svet utemeljuje iz transcendentalne subjektivnosti, on prvenstveno ima za cilj da jedinstvom čistog razuma i čistog opažaja utemelji mogućnost opšteg i nužnog matematičko-naučnog saznanja, iskustva.

U njegovoj transcendentalnoj, produktivnoj uobrazilji u području transcendentalnog šematizma, koja sintezom čistog razuma i čistog opažaja omogućava sintetičke sudove a priori, nema mesta za doživljaj.

Doživljaji su mogući tek u drugostepenoj, empiričkoj, reproduktivnoj uobrazilji, koja pripada spaja razum sa opažajem konkretnih čula, i kako pripada pojedinačnoj, empiričkoj subjektivnosti, ona je drugom planu.

Međutim,  ni najstarija sintetička praosnova subjektivnosti za svu iskustvenost iskustva, transcendentalnog Ja mislim,  ne može se odvojiti od sintetički najstarije vlastitosti (konkretne, pojedinačne subjektivnosti).

Nikakva „opšte logička čista subjektivnost“ nije moguća bez sintetički najstarije jedne iste vlastitosti i njenog predlogičkog, predsaznajnog – (nadlogičkog, nadsaznajnog) sveobuhvatnog doživljaja, koja u nepodeljenoj celini misli–osećaja utemeljuje svu iskustvenost iskustva. Kantovo područje „produktivne“ uobrazilje između čistog razuma i čiste čulnosti, transcendentalnim jedinstvo čistog pojma-opažaja, nema nikako taj potpuni raspon od pojedinačne, posebne do opšteg kvaliteta (sadržaja) potreban za opšte i nužne sudove a priori, a ni ono najviše umsko jedinstvo.  

Zapravo, do samog kvaliteta, štastva konkretnih pojmova, sudova saznanja ne može se nikako doći pod vidom produktivne uobrazilje samo na transcendentalnim nivou, prvim spontanim dejstvom čistog razuma, jedinstvom čistih pojmova i čistih opažaja prostora i vremena, nego tek pomoću pamćenja, sećanja, zamišljanja sa reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom iz starije celine jezika žive govorne svesti jedne konkretne vlastitosti, pojedinačnog konkretnog Ja.

Ono najopštije, najnužnije 2+2=4, bilo kojeg, kakvog opšteg i nužnog saznanja, po osnovi jednakosti subjekta i predikata A =B, utemeljuje opet ono najkonkretnije pojedinačno Ja=Ja,  praosnova samosvesti iz jedne iste vlastitosti.

Samo se iz praosnove čiste volje i jedne iste vlastitosti  iz sveobuhvatnih zaključaka uma ima jedinstvo svih pojmova, sudova razuma i konkretnim opažaja čula

Pored toga, mora postojati neka veza produktivne i reproduktivne uobrazilje omogućava prelaz od transcendentalnog ka empiričkom jedinstvu; ka konkretnim pojmovima, sudovim saznanja ili vlastitim doživljajima.

Da bi  mašta stvarno bila mašta, mora sjediniti razum i čulnost, misli i osećaje, svakako uključiti ekstatičke doživljaje; biti subjektivna–subjektivna, transcendentalno-empirička, kakva uobrazilja jedino i može biti.

Na primer, metafizičar Spinoza problematičan odnos dve Dekartove  supstancije (mišljenje i prostiranja) rešava tako što su to za njega samo dva beskonačna  atributa jedne sa svih strana beskonačne supstancije – apsolutne Božije subjektivnosti–objektivnosti.

Za razliku od njega, Kant iz  svojeg transcendentalno-kritičkog stanovišta problematičan odnos mišljenja i prostiranja, ili racionalizma i empirizma, idealizma i materijalizma posmatra kao saglašavanje dve različite razumske i čulne forme transcendentalne subjektivnosti.

Kroz jedinstvo dve suštinski različite saznajne moći (pojma i opažaja) unutar naše subjektivnosti.

Međutim, prvostepeni problem nije nikako da se dve nesvodive prazne forme svedu jedna na drugu, jer koliko god da su te forme različite, samim tim što obe pripadaju jednoj istoj subjektivnosti, problem njihovog jedinstva je samo tehničke prirode, te transcendentalna sinteza (tzv. „produktivna“ uobrazilja) opet sjedinjuje opet samo prazne forme!

To jest,  Kant suštinski problem,  odnosa praznih formi i slepih sadržaja (bez obzira na to koje su, kakve su saznajne forme u pitanju),  prikazuje i rešava kroz drugostepeni odnos samo dve različite forme (čistog pojma i čistog opažaja)!

Svakako, da suština transcendentalizma, kriticizma, kako je predstavljena u uvodu Kritike čistog uma – da sjedini racionalizam (preiskustveno apriorno) i empirizam (iskustveno aposteriorno) –  ne bi trebala da bude u tome sa sastavi  samo sve različite prazne saznajne forme čistog razuma i čistog opažaja, pomoću nekakve fiktivne „transcendentalne“ „produktivne“ uobrazilje samo na apriornom nivou, nego sastavi apriorno i aposteriorno,  obe prazne forme (čistog razuma i čistog opažaja) i slepe sadržaje, a to je, svakako, moguće jedino sa reproduktivnom, asocijativnom uobraziljom (pomoću pamćenja, sećanja, zamišljanja) u konkretnom saznanju, na empiričkom nivou! 

Nasuprot Kantu,  Platonova reproduktivna uobrazilja suštinskog sećanja, zamišljanja, nije nikako neko područje između čistog razuma i čiste čulnosti i slepih sadržaja, kao kod Kanta,  nego ono mnogo veće, suštinsko “između„ uma i čulnosti, supstancijalnih formi–sadržaja večnih ideja i samo njihovih odsjaja u pojmovima razuma ili senki u opažajima čula.

Ono prvostepeno „produktivno“ je najjačim osećanjem, sećanjem ljubavi ka mudrosti, filozofiji večnog umskog dela duše, prepoznavanjem supstancijalne ideje, zapravo, ono suštinsko reproduktivno!

Platon suštinski problem posmatra kroz odnos pojedinačnih opažaja, posebnih, opštih pojmova razuma i celovitih ideja uma.

Prvostepeni problem (koji bi trebalo da reši produktivna uobrazilja za suštinsko saznanje, delovanje) nije odnos slepih opažaja čula i praznih pojmova razuma (jer u svakom pojedinačnom opažaju ili posebnom opštem pojmu, učestvuju sećanjem prepoznavanjem celovite ideje), nego kako se od pojedinačnih opažaja, posebnih, opštih pojmova dolazi unutrašnjim vidom znanja svega sa svih strana do celovite ideje.

Platon se ne pita kako su mogući posebni, opšti pojmovi, sudovi razuma, ili celovite ideje, uma, nego kako je moguća sama čulnost; pojedinačno opažanje ili posebno, opšte poimanje, suđenje da je to drvo, kuća, kamen…(bilo koje obličje, biće, stvar, pojava, događaj….)!

I kako je očigledno da u svemu pojedinačnom opažanju uvek učestvuje nešto od posebnih, opštih pojmova razuma i celovitih ideja, uma, on zaključuje da je ta zavisnost pojedinačnih opažaja ili posebnih, opštih pojmova sudova razuma od sveobuhvatnih ideja uma ne samo mnogo veća nego obrnuto, već i suštinska!

Da mnogo pre pojedinačni opažaji ili posebni pojmovi, sudovi  razuma traže celovite ideje uma i unutrašnji vid znanja po celini stvari, nego što su celovite ideje uma traže pojedinačne (različite, suprotne) opažaje (svakako, nemoguće po sebi), ili posebne, opšti (različite, suprotne) pojmove, sudove razuma (takođe nemoguće po sebi).

Ti opažaji čula ili pojmovi razuma samo su početne slike, senke koje pobuđuju dušu da na kraju filozofijom, ljubavlju ka mudrosti, dijalektikom pokrene najjače sećanje uma i unutrašnjim vidom saznanja prepozna jedna sa svih strana ista istina celovite ideje. 

Ta Platonova reproduktivna uobrazilja je zapravo suštinski produktivna, jer kao suštinsko „između“ pojedinačnih opažaja (senki ideja) i opštih, posebnih pojmova, sudova (samo njihovog odsjaja) na jednoj strani i celovitih zaključaka uma na drugoj strani, nadsaznajnom, nadopažajnom idejom dobra jedino vodi supstancijalnom kvalitetu celovite ideje.

Ne utemeljuje samo ono „između“ prvostepenih kvalitete supstancijalnih ideja, nego   i ono „između“ uma na jednoj i razuma i čulnosti na drugoj strani. I početne pojedinačne slike, opažaji bilo kojeg čula ili dalji posebni ili opšti pojmovi, sudovi razuma samo su senke ili odsjaji prvostepene reproduktivne uobrazilje, koja se dijalektičkim zaključcima uma priseća celovite ideje.

 

KOMENTAR

 

Na primer, za opšte i nužne sudove geometrije ili definisanje  kvadrata, kruga, prave, ravni, duži. tačke… nisu dovoljni pored razuma i čistog opažaja prostora samo opšte kategorije kvaliteta, kvantiteta,  relacije … nego za taj konkretni oblik, kvalitet (kruga, kvadrata, prave, ravni, duži, tačke), traži ne samo čulo vida, već i supstancijalna ideja kvadrata ili kruga, prave, ravni, duži, tačke…

To jest, za taj početni kvalitet empirijske slike, crteža, odakle se dalje izvode svi matematički pojmovi, definicija ili u području uma suština svakog matematičkog oblika posebno, njihove ideje ili celina same geometrije, očigledno se pretpostavlja čulo vida.

Međutim, za Kanta je čulo vida empirijsko, a samim tim i svi konkretni oblici koji od njega dolaze.

Opet, bez konkretnog početnog kvaliteta početnog crteža, empirijske slike, pomoću čula vida (za Platona, svakako, samo senke same stvari) ili njegove dalje definicije, matematičkog pojma (samo odsjaja same stvari), ne može se suštinskom reproduktivnom uobraziljom doći umskim sećanjem do suštine bilo kojeg geometrijskog oblika  (njegove ideje), a kamoli prepoznati na kraju celovita ideja (suština) sama geometrije.^[3]

Kantovo transcendentalno jedinstvo čistog razuma i njegovih kategorija i čistog opažaja prostora očigledno nije dovoljno za konstituisanje same geometrije. Sa druge strane, Platonova reproduktivna uobrazilja između supstancijalnih kvaliteta ideja na jednoj i razuma i čula sa drugoj strani, od početka do kraja daje suštinski vezu između pojedinačnih opažaja čula, posebnih, opštih pojmova razuma i celovitih ideja uma. 

 

ŽIVA REČ I DOŽIVLjAJI   

 

Već je rečeno da sveobuhvatno doživljavanje nije samo pasivno pamćenje, sećanje, zamišljanje, nego da to sveprožimajuće aktivno-pasivno mišljenje–osećanje–sećanje–zamišljanje najjačeg ekstatičkog doživljaja ima ne samo transcendentalnu, nego možda čak, kao kod Platona, neku transcendentnu  osnovu, koja najjačim sećanjem umskog dela duše vodi unutrašnjim vidom saznanja jedne sa svih strana sveobuhvatne istine prepoznavanju večne ideje.

I da zato mora postojati neka najstarija sintetička praosnova sveobuhvatnog doživljaja, kod Platona je to umnim sećanjem, prepoznavanjem metafizičko iskustvo večnog dela duše 

Sasvim je očigledno da se pre Kantove „čisto produktivne uobrazilje“ za čisto logičko-čulne, aritmetičko-geometrijsku šemu, već za prajedinstvo čak i "čiste" svesti a kamoli značenje svake logičke kategorije, provlači svejedinstvo jezika, najstarija celina govorne svesti.

Samo metafizika jezik čuva najstarije iskustvo svake reči, žive govorne svesti, sveobuhvatno jedinstvo iskustva.

Traži se, zahteva nastarija metafizika jezika koja sastavlja logičko i čulno, misaono i osećajno, i sa njom, svakako, sintetička praosnova sveobuhvatnog doživljaja za svejedinstvo spoljašnjeg i unutrašnjeg iskustva, jednog sveta i jedne svesti... 

Samo prosvetljujući doživljaj sve-jednog–jednog-svega kroz iskustvo govorne svesti jedne slobodne vlastitosti u celovitom jeziku može utemeljiti sve forme–sadržaje, sačuvati iskustvenost iskustva.

To se svodi na pitanje: da li  po sveobuhvatnom doživljaju u potpuno otvorenom govoru, u najstarijem svejedinstvu jezika, svepovezanoj živoj reči pripada sva naša mašta ili, pak, našoj mašti celina jezika, sav naš govor?

Očigledno da je metafizika jezika, iskustvo žive reči, govorne svesti jedno sa sveobuhvatnim doživljajem; da celina jezika povezuje predmisleno, predpojmovno nesvesno, saznajno, svesno i nadsaznajno, nadlogičko, nadsvesno.

U svakom slučaju, čista volja samo iz svejedinstva jezika, starije govorne svesti utemeljene u ekstatičkom doživljaju, sveobuhvatnom jeziku, ili sintetička osnova doživljaja, doživljajnosti utemeljena u živoj reči,  svepovezanoj metafizici jezika, koja pita istinom  govora, odgovorno odgovara, vodi sve naše mišljenje, odlučivanje, delovanje...

Bez svejedinstva jezika, žive reči, sveobuhvatne govorne svesti, jedne sa sveobuhvatnim doživljajem sve-jednog, jednog-svega, ne može se shvatati čak ni vlastito Ja...

Ja je govorno Ja i svest, govorna svest...

Bez upečatljivog vlastitog doživljaja iz žive reči, govorne svesti svest o sebi, samosvest nema jedinstvo o svom životu, postojanju... niti svih raznovrsnih pojmova iskustva...

Ne samo da nema nikakvog smisla tražiti saznajno-logički, transcendentalno, fenomenološko, analitički, dijalektički najstariju osnovu sveobuhvatnog doživljaja, nego je mnogo pre tačno obrnuto: bez praosnove upečatljivog, ekstatičkog doživljaja, sintetički najstarije  doživljajnosti u osnovi žive reči, govorne svesti  bez koje nije moguća najstarija metafizika jezika za sve naše sećanje, pamćenje, zamišljanje... ne samo reproduktivna, psihološka, empirička, asocijativna uobrazilja, nego i tzv. „transcendentalna“, „produktivna“ ... bilo, koje, kakvo logičko jedinstvo iskustvo u pojmovima, sudovima saznanja.

Iz svega navedenog jasno je da sintetičko područje sveforme–svesadržaja između uma na jednoj i razuma i čulnosti na drugoj strani može nalaziti samo u živoj reči, celovitom jeziku.

To praosnova čiste volje i jedne slobodne vlastitosti u najvišem jedinstvu teorijsko-praktičnog uma najpre se vidi u metafizičkoj osnovi sve (te) reči, supstancijalnom imenu, koja utemeljuje svako drugo mišljenje, iskazivanje, odlučivanje, delovanje, svaku drugu reč, imenovanje, ime.

Sveto ime, ime samo po sebi nosi u jeziku svu formu i sav sadržaj, svu logiku razuma i sve opažaje čula i sve intelektualno, afektivno, osećajno i praktično biće čoveka.

Sastava čulno, iskustveno i natčulno, nadiskustveno, svu subjektivnost i svaku predstavu, predmetnost, objektivnost.^[4]

 

METAFIZIKA JEZIKA. PROSVETLjUJUĆI DOŽIVLjAJ. PROSVETLjUJUĆI GOVOR .^[5]

 

Kant problem jezika prenosi u područje reproduktivne uobrazilje i empiričkih pojmova konkretnih sudova iskustva. Praosnova govora omogućena je transcendentalnim jedinstvom samosvesti, kategorija i čistih opažaja prostora i vremena sa slepim sadržajima čulnosti.

Njega prvenstveno interesuje saznajni govor užeg smisla (naučnog suđenja, mišljenja),  opšte i nužno  izricanje sintetičkih sudova a priori, koji jedinstvom čistog pojma i čistog opažaja omogućava produktivna uobrazilja u transcendentalnom šematizmu, tačnije, čist razum sa podsintezama kategorija svojim prvim dejstvom na unutrašnje čulo, čist samoopažaj  vremena.

Svakako, kada se jedna  reč, pojam objašnjava drugom rečju, pojmom, ili vezom više reči, pojmova u suđenoj analitičkoj definiciji, tu se sintetička praosnova neposredne doživljajnosti, sveobuhvatnog doživljaja u najstarijoj ontologiji jezika ne vidi kao nužna u njenom određenju, nego samo jedinstvo prazne logičke forme i slepih sadržaja opažanja. Ipak, kada se traži suštinsko značenje te reči, pojma, ono se nalazi tek u sveobuhvatnosti jezika, celini govorne svesti. Zapravo čovek tek iz sveobuhvatnog doživljaja, po celini jezika, žive reči, govorne svesti može smisleno zaokružiti saznajno-logičko-praktično jedinstvo iskustva.

Sve naše znanje posrednim sećanjem, zamišljanjem za iskustvo reči, jedinstvo govorne svesti uključuje sveobuhvatni doživljaja.

I ne samo za  određenje misli, pojma nego i za bilo konkretno opažanje, osećanje. Iskustvo žive reči po celini prosvetljujućeg doživljaja drži pamćenjem, sećanjem, zamišljanjem svepovezanost svega u jednom i jednog u svemu, nosi sintetičko jedinstvo svega teorijskog, praktičnog iskustva.

Sa jedne strane potpuna otvorenost govora najraznovrsnijim ukrštanjem, prožimanjem žive reči prenosi, iznosi po sveobuhvatnosti jezika  sve naše misli, osećaje, doživljaje, dela, čuva u najširoj sveformi–svesadržaju celinu svih značenja.

To jest, iako je  praosnovni doživljaj predsaznajni, predlogički, a onaj sveobuhvatni, prosvetljujući najčešće neizreciv do kraja i nadsaznajni, nadlogički, samo ekstatička snaga žive reči, potpuno otvorena govorna svest, sintetičkom praosnovom sveobuhvatnog doživljaja čuva i prenosi dalje sva moguća značenja reči.

S druge strane svejedinstvo jezika za sva raznovrsna imenovanja, značenja reči podrazumeva sveobuhvatni doživljaj. Samo sintetička osnova žive reči, govorne svesti omogućava svejedinstvo spoljašnjeg, unutrašnjeg iskustva.

Zato prvo treba snagom žive reči potpuno otvoriti govornu svest ka najstarijoj metafizici jezika, da iskustvom rodnih reči oživi sveobuhvatni doživljaj. Da ne traži to sintetičko jedinstvo između slepih opažaja, sadržaja spoljašnjeg, unutrašnjeg čula, prostora, vremena, i praznih formi mišljenja u konkretnim pojmovima  saznanja, nego u najstarijoj  sveformi–svesadržaju žive reči,  celovitom jeziku, najširoj govornoj svesti, u sveobuhvatnom doživljaju, ekstatičkoj doživljajnosti.

ESTATIČKI DOŽIVLjAJ KONAČNOG U HAJDEGEROVOM UTEMELjENjU EGZISTENCIJALNE SVESTI

 

Iako je za Kanta sve naše saznanje u okvirima apriornih čula–opažaja prostora i vremena samo pojavno i svi naši doživljaji u transcendentalnom utemeljenju iskusivosti iskustva nešto drugostepeno, njegova transcendentalna osnova praznih formi naspram slepih sadržaja uopšte ne istražuje do kraja ontološku osnovu  saznanja: ne odgovara na pitanje: šta je saznanje po svom prvostepenom pojmu, posmatrano po sebi.

I ne samo šta bi bilo suštinsko saznanje (pod pretpostavkom da je uopšte moguće), u odnosu na suštinsku egzistenciju (stvar po sebi)^[6] nego i zašto  bi (i kako bi), uopšte saznanje trebalo (moglo) biti suština, suštinsko!?

Nasuprot Kantu, za Hajdegera je sve naše mišljenje mnogo pre osmišljavanje ontičkih doživljaja konačne egzistencije, nego ontičko doživljavanje konačne egzistencije, drugostepena pojava prvostepenog mišljenja.

On u jedino mogućoj ontologiji  konačnosti,  vremenitoj ontologiji, ili ontologiji vremena, izjednačuje pojavno–suštinsko doživljavanje–mišljenje. Njegova  supstancijalna egzistencije prvenstveno počiva na ontičkim doživljajima.

Egzistencijalni doživljaji najkonačnijeg konačnog: bačenosti, propadanja, brige, strepnje, krivice, savesti…, uvek mojeg, tvojeg, našeg konačnog tubivstvovanja ne stoje samo ispred transcendentalnog Ja i opštelogičkih kategorija, svakog unapred zadatog bivstvovanja, nego čak i pre vanvremenskih  praktično-moralnih postulata  čiste volje, i njenih imanentnih ideja.  Sve živo, neživo, svaka svest i svaki svet zadata je  kroz konačnost – osmišljava se kroz vreme.

Ja je, zapravo, egzistencijalno Ja, svest, egzistencijalna svest, kategorije, egzistencijalne kategorije, ideje, egzistencijalne ideje. Zapravo, svest i svest o (svojoj)  konačnosti – za Hajdegera su isto. Svest je nužno  vremenska svest, i utemeljena u (ontičkom) doživljaju najvlastitijeg konačnog. Vreme se doživljava, osmišljava po vlastitoj konačnosti, a konačnost u celovitom vremenu. Supstancijalna egzistencija je, zapravo, predlogički, predsaznajni egzistencijalni doživljaj vremenitog, konačnog.

Egzistencijalni doživljaji bačenosti, propadanja, brige, strepnje,  krivice i odgovornog preuzimanja autentičnog života izviru iz supstancijalne konačnosti, i osmišljavaju se egzistencijalno po jedinstvu vremena, ekstatičkoj vremenitosti. U egzistencijalnoj svesti konačne egzistencije saznajno je jedno sa doživljenim. Čak je i samo vreme utemeljeno u ontičkom doživljaju konačnog.

Zato Hajdeger upravo egzistencijalima ontičkih doživljaja prvostepene konačnosti uobličava supstancijalnu egzistenciju.

Pre svakog opšteg i nužnog znanja, supstancijalna egzistencija, najvlastitije sopstvo ontički doživljava najkonačniju konačnost. Ne samo da se vlastita smrt razumeva kao opšta i nužna ograničenost, konačnost,  nego se izvorna vlastitost, autentično sopstvo supstancijalno osmišljava tek iz najvlastitije smrti, ontičkih doživljaja ograničenog, konačnog, kroz celovito, ekstatičko vreme!

Samo se iz ontologije konačnog iz najvlastitije smrti vraća čoveku sopstveno lice, autentično ličnost, uvek moja (tvoja, naša) konkretna egzistencija oslobađa fiktivne esencije drugobivstvenog Se odnosnog života u službi prividnoj transcendentnosti ili transcendentalnosti.

Jedino kada se čovek učvrsti, utemelji u suštinskoj konačnosti, srodi sa njom, ne beži od najvlastitije smrti, nego iz jedino moguće metafizike konačnog sveobuhvatno prihvati, sa njom saživi, on ne sagledava supstancijalno sopstvo po ogledalu drugog, drugosti (bilo koje transcendentnosti ili transcendentalnosti), već svoj autentičan život samouobličava kroz ekstatičko, celovito vreme.

Zapravo, tek se iz ontičkih doživljaja najkonačnijeg konačnog supstancijalna egzistencija podjednako oslobađa saznajno-logičkog transcendentalnog, kao i vanvremenskog, vanprostornog, transcendentnog, i kroz ekstatičko vreme osmišljava kao egzistencijalna svest. Sagledava egzistencijalna bačenost, briga, strepnja, savest, krivica... i odlučno istračavanje ispred sve sadašnjosti, prošlosti, s kojim  se unapred iz buduće smrti preuzima celovito vreme i osmišljava vlastiti život.

Samo se iz neodnosne, nenadmašive najvlastitije smrti neponovljivo tu-bivstvovanje odvraća od prividnog Se života u površnoj sadašnjosti–prošlosti i iz jedino moguće metafizike konačnosti traži-nalazi u celovitom vremenu autentični smisao, slobodno osmišljava  vlastitu egzistenciju.

 

EKSTATIČKO VREME U EGZISTENCIJALNOM  DOŽIVLjAJU KONAČNOG

 

Umesto Kantovog opštelogičkog Ja, praznih transcendentalnih formi, ili supstancijalne čiste volje, i praktično-moralnih postulata i vanvremenskim ideja Boga, slobode i besmrtnosti duše, Hajdeger polazi od moje, tvojeg, našeg najvlastitijeg sopstva, konkretne egzistencijalne svesti i njenih vremenskih egzistencijala. Svako biće i samo bivstvovanje za Hajdegera, dato je po konačnosti, utemeljeno u konačnosti. Samo je iz ontičkog doživljaja supstancijalno konačnosti moguće vremensko jedinstvo čoveka, sveta. Bačeno, zatečeno prostorno-vremensko tubivstvovanje upravo iz suštinske konačnosti, buduće smrti, egzistencijalno osmišljava svoj vremeniti život.

Naspram transcendentalne čulnosti (estetike), transcendentalnog razuma (analitike), transcendentalnog uma (dijalektike) stoji egzistencijalna čulnost (estetika), egzistencijalni razum (analitika) i egzistencijalni um (dijalektika). Umesto transcendentalne svesti Ja mislim, konkretna egzistencijalna svest, egzistencijalno Ja postojim, egzistiram kao konačan. Naspram praznih opštelogičkih kategorija, najkonkretniji doživljaji (egzistencijali) konačne egzistencije.

I na kraju naspram transcendentalnih ideja teorijskog uma (Boga, duše ili sveta) ili večnih ideja praktično-moralnog uma (Boga, slobode ili besmrtnost duše) samoosmišljavanje supstancijalne konačnosti, uobličavanje vlastite egzistencije u celovitom vremenu. Ne, dakle prvo prazno Ja mislim (po transcendentalnoj formi razuma) pa intuitivni zaključak: postojim, nego prvo Ja postojim (egzistiram kao najkonkretnija konačna egzistencija), pa mislim, sudim, odlučujem delam! 

Supstancijalna, najkonretnija vlastitost uobličava  se iz najkonačnije konačnosti; osmišljava kao vremenska svest. Ne samo da u neograničenom nema vremena, nego bez granice, ograničenosti i vremena utemeljenog u konačnosti, nema, za Hajdegera, ni svetskosti sveta ni smislenosti smisla!

Pre svakog Šta, Kako, Koliko i u Kom odnosu (jeste), stoji ono supstancijalno Zašto (jeste): samoosmišljavanje supstancijalne konačnosti vlastite egzistencije u celovitom vremenu. Zapravo, ono sintetički najstarije sve za svest i svet (jedinstvo svesti i jedinstvo sveta) po jedino mogućoj metafizici vremenitog, konačnog samo se može egzistencijalno konstituisati po čovekovoj supstancijalnoj konačnosti i jedinstvu u celovitom vremenu.

Njegovo najstarije Zašto iz supstancijalne konačnost tubivstvovanja ne osmišljava samo vlastitu egzistenciju, nego utemeljuje svako moguće osmišljavanje svetskosti sveta, samu bivstvenost bivstvovanja! S jedne strane, samo se u konačnom vremenu sagledava vlastiti smisao i  smisleno jedinstvo sveta, a sa druge, samo po konkretnoj supstancijalnom sopstvu po egzistencijalnoj svesti konkretnog tubivstvovanja, razotkriva vremensko jedinstvo (nužno konačnog)  bilo kojeg, kakvog sveta, svakog bivstvovanja.

Svet, doduše, za Hajdegera, sam za sebe nije ništa, ali bez supstancijalne konačnosti tubivstvovanja u celovitom vremenu,  s kojim se osmišljava jedinstvo bilo koje konačne stvari, bića (pa i samog konačnog sveta, svakog mogućeg bivstvovanja), svet za nas ne predstavlja ništa. „Istina uopšte može postojati, i kao istina uopšte imati smisla, jedino ako egzistira tubivstvo. Ako ne egzistira tubivstvo, onda nema nikakve istine, onda nema ničega. Tek egzistencijom tako nečeg kao tubivstvo prisutna je istina.“^[7]

Supstancijalna ličnost najvlastitijeg neodnosnog sopstva, pre svake odnosnosti konkretnog Se živoga ka ovome, onome, utemeljena je, po Hajdegeru, u najvlastitijoj neodnosnoj smrti, predlogičkom, predsaznajnom doživljaju konačnog. Upravo iz ontičkog doživljaja konačnog, svoje najvlastitije, neodnosne smrti, egzistencijalna svest osmišljava svaku svoju potrebu, odluku, delo.., uobličava  supstancijalnu egzistenciju. Živo unapred iz prvostepene konačnosti konstituiše svoj egzistencijalni smisao, usmerava vlastitu  egzistenciju.

I kao što budista Nagarđuna kaže: „Kome je ništavilo logično, njemu je sve logično, a kome ništavilo nije logično njemu ništa nije logično,“ Hajdeger može reći: Kome je konačno logično, njemu je sve logično, a kome konačno nije logično, njemu ništa nije logično!

To jest, kako je svaka afirmacija uvek negacija nečeg suprotnog, nužno je konačna i negativna, ona je po stavu omnis determinatio est negatio nužno neko ograničenje, okonačenje, živo, življenje od početka uključuje i umiranje, smrt, utemeljeno je u konačnosti, svakim svojim konkretnim delom, potrebom, namerom volje usmerava se iz vlastite konačnosti – svoje smrti.

Supstancijalna egzistencija polazi od predlogičkih predsaznajnih doživljaja supstancijalne konačnosti (bačenosti, propadanja, brige, strepnje, krivice, savesti…) i tek kao egzistencijalna svest zadobija u celovitom vremenu svoj prvostepeni egzistencijalni smisao, autentično usmerenje, smer. Iz jedino moguće metafizike konačnog, po Hajdegeru je, paradoksalno, upravo  najvlastitija neodnosna smrt onaj causa finalis što budi unapred iz budućeg neponovljivo sopstvo da u celovitom vremenu osmišljava konkretnu egzistenciju.

 

SMRT I NIŠTA

 

Kakvo je ogledalo smrti od koga strepi tubivstvovanje da u njemu  razotkrije, otvori svoje najizvornije, vremenito lice?

Da li se može taj kraj svakog života po vremenitoj metafizici konačnosti zvati ništa? Kakva je  ogledalo toga ništa za svako tubivstvovanje i samo bivstvovanje? Može li smrt biti suštinsko ništa – nebivstvovanje?

Ako je vremenita metafizika utemeljena na konačnosti jedina moguća metafizika da li se onda i  samo vremenito bivstvovanje mora utemeljiti na konačnosti, imati svoju granicu, samoogledati u svojoj  „smrti“ utemeljiti u svome „ništa“ – nebivstvovanju? To jest, ako se tubivstvovanje utemeljuje u vlastitoj smrti, da li se bivstvovanje utemeljuje u nakonačnijem ništa, nebivstvovanju?^[8]   

Nakon Bivstvovanja i vremena Hajdeger uviđa da je njegovo egzistencijalno utemeljenje ontologije konačnog na konkretnoj smrti nedosledno i zato u drugoj fazi svoje filozofije radikalizuje svoju metafiziku konačnog i umesto na kvantitativnoj granici,  vremenskoj konačnosti u konkretnoj smrti, utemeljuje u apsolutnoj konačnosti samoj po sebi, – najkonačnijem ništa! „Tek u Ničem tubivstovanja bivstvujuće u celini u skladu sa svojom mogućnošću, to jest na konačan način – dolazi ka samome sebi.“^[9]

Tek tako dolazi do suštine privilegovanog mesta tubivstvovanja s kojim pokazuje da se iz čovekovog najstarijeg Zašto ne samo tubivstvovanje tek razlikuje od ostalih bivstvujućih, nego samo takva fundamentalna ontologija, izvedena dosledno do kraja, do najkonačnijeg ništa, utemeljuje bivstvenost bivstvovanja, odgovara na Lajbnicovo pitanje: “Zašto je nešto a ne ništa”, uopšte bivstvovanje, a ne nebivstvovanje!

Jedino ontologije konačnog u utemeljena u najstarijem ništa, omogućava supstancijalnom sopstvu da konkretno prima, nosi, pita, odgovorno odgovara za bezmerje vlastite slobode. „Ljudsko tubivstvovanje može da se odnosi prema bivstvujućem samo ako sebe unosi u Ništa“^[10] „Čovek je držalac...Ničeg“^[11] Samo takva metafizike konačnosti dovedena do najkonačnijeg konačnog ništa slobodno samouobličenje vlastite egzistencije dovodi do kraja.^[12]

Na nekoj transcendentnoj, ili čisto saznajno-logičkoj transcendentalnoj osnovi, ili konkretnoj smrti, egzistencijalna svest tu odgovornu slobodu ne može nikako imati. Sa metafizikom konačnosti se mora ići do kraja i umesto prvostepenog egzistencijala strepnje koja izvire iz buduće smrti, sada iz najkonačnijeg ništa sloboda (pre svih egzistencijala) utemeljiti kao supstancijalna egzistencija. Tek kada se pre svih čulno, razumskih, umskih transcendentalnih, transcendentnih pre-uobličenja i svakog šta, kako, koliko, zašto... vrati u najpraznije, najkonačnije ništa, dostiže (supstancijalnu), stvarajuću slobodu za najpunije sve.

Samo ako se ta najstarija (zapravo jedino moguća) metafizika konačnog utemelji u najstarijem ništa, supstancijalne egzistencije može slobodno misliti, govoriti, odlučivati, delovati, uobličiti bilo koju, kakvu saznajno-logičku ili praktično-moralnu određenost,  konačnost.

To jest, ako (kao što tvrdi Parmenid) ništa nema nigde svoje „mesto“ onda jedino ostaje, kao što Hajdeger mnogo kasnije tvrdi u spisu K pitanju o bivstvovanju  da je sada „čovek…držalac mesta ničeg“ da je, zapravo, njegovo ništa supstancijalna mevstvenost koja prima ono „sve,“ svetskost sveta i bivstvenost bivstvovanja! Da jedino supstancijalna sloboda čovekovog prvobivstvenog ništa iz najstarijeg Zašto tubivstvovanja, može utemeljiti, osmisliti, uobličiti svetskost sveta – bivstvenost bivstvovanja.

Supstancijalna sloboda je „držalac mesta Ničeg“ i zato „što sebe unosi u ništa“, daje i uzima prvostepeni razlog, osnov  zašto je uopšte nešto, a ne ništa, zašto je uopšte bivstvovanje a ne nebivstvovanje.^[13]

Kako sloboda nije egzistenncijal, nego sama supstancijalna egzistencija, ne poseduje čovek slobodu, nego supstancijalna sloboda prvostepenom metafizikom iz najkonačnijeg ništa „daje i uzima razlog, osnov“ ne  samo čoveku (svim njegovim egzistencijalima) nego i svetu i samom bivstvovanju (svim njegovim kategorijama).^[14]

To jest, kakva je to nauka, kada se jednim pojavnim  oblikom objašnjava drugi pojavni oblik? Aristotel, zato, iz apsolutnog, Božijeg kvaliteta i načina postojanja, objašnjava svaki kvalitet i način postojanja...

Kada kaže „čovek je držalac mesta ničeg“, Hajdeger, zapravo,  tvrdi da tek čovek  iz svojeg najkonačnijeg konačnog ništa, supstancijalnom slobodom najstarijeg Zašto tubivstvovanja, daje razlog, osnov svakog Šta bivstvovanja.^[15]

 

HAJDEGERU NEDOSTAJE UTEMELjENjE NEGACIJE I AFIRMACIJE. SAMO ČISTA VOLjA MOŽE UTEMELjITI AFIRMACIJU I NEGACIJU.

 

„Pitanje o Ničem pojavljuje se kao takvo pitanje koje sadrži u sebi celinu metafizike...pošto nas tera da se suočimo sa problemom negacije, to jest da se suočimo sa odlukom o legitimnosti vladavine logike u metafizici.“^[16]

Svakako da i  nihilizam, uopšte negativnost, negacija (kao i potvrđivanje, afirmacija) traži svoje utemeljenje. Pre nego što negira svaku Se odnosnost i  neodnosnu vlastitost utemelji u nenadmašivoj, neodnosnoj smrti ili kasnijom radikalizovanom metafizikom konačnosti  u najkonačnijem ništa,   Hajdeger mora da utemelji samu afirmaciju–negaciju.

 Tek tada ima smisla da na negaciji svih odnosa i najstarijoj neodnosnosti, utemelji svaki logički ili egzistencijalni odnos. Egzistencijalna neodnosnost, prosta negacija egzistencije u  konkretnoj smrti, ne može utemeljiti ni samu sebe, a kamoli  negaciju svih odnosa, ontološku neodnosnost samu po sebi najstarijeg, najkonačnijeg ništa, i shodno tome ni temeljiti sve logičke ili egzistencijalne odnose.

Zapravo, tačno je da i Hajdeger, kao i pre njega Niče u svojoj kritici teologije, metafizike, za svoju negaciju svih transcendentnih ili transcendentalnih odnosa i utemeljenje ovostrane volje za moć ili supstancijalnog tubivstvovanja, moraju utemeljiti praosnovu negacije.

Kada Hajdeger kaže da je „čovek držalac mesta Ničeg“ uopšte nije svestan da samo supstancijalna volja i jedna ista vlastitost (koja se ne može svesti na koje bilo koje, kakvo neko  nešto) iz neodnosnog ništa, ničeg može utemeljiti logičku ili egzistencijalnu afirmaciju,  bilo koje, kakvo uobličenje, ili vlastito samouobličenje. Da ni najstarije ništa, niti bilo koja, kakva druga ontološka ili egzistencijalna „neodnosnost“ (negacija svih Se odnosa iz transcendentnih, transcendentalnih pre-uobličenja),  nije moguća bez supstancijalne vlastitosti i eh nihilo stvarajuće slobode.

Jedino se supstancijalna volja i jedna predmislena, predlogička neodnosna vlastitost ne može svesti na ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim.., bilo čime nečim, nego svojom negacijom ide do slobodnog ništa, ničeg, i tek odatle utemeljuje afirmaciju svakog šta, kako, koliko, zašto... bilo koga, čega nečeg. Tek kada se volja vrati do ništa i oslobodi svih metafizičkih, transcendentalnih pre-uobličenja, dostiže supstancijalnu slobodu stvaranja bilo kojeg, kakvog suštinskog uobličenja i vlastitog samouobličenja.

To jest, samo ona volja koja se vratila do najstarijeg neodnosnog ničeg i postavila pre svih uobličenja, može biti praosnova afirmacije–negacije, svakog šta, kako, koliko, zašto, bilo kojih, kakvih logičko-ontoloških ili egzistencijalnih odnosa, konkretnih uobličenja, ili vlastitog  samouobličenja. Biti, ne samo biti osnova za svako da–ne, jeste–nije, nego i za svako šta, kako, koliko, zašto..

Zapravo, očigledno je da i jedno i drugo, i smrt svoju egzistencijalnu neodnosnost i ništa svoju metafizičku neodnosnost, nevezanost, oslobođenost, nezavisnost od ovoga, onoga, bilo čega, svega... ima tek kroz stariju osnovu supstancijalne volje i neodnosne vlastitosti. Njegov stav: „Čovek je držalac mesta Ničeg“, samo tako ima smisla. To jest, to da je  „čovek držalac mesta Ničeg“, znači da je neodnosna volja i jedna supstancijalna vlastitost  imalac, držalac Ničeg! 

To jest, ako je „čovek držalac mesta Ničeg“ on može biti taj držalac samo po neodnosnoj volji i supstancijalnoj vlastitosti, stvarajućoj slobodi vraćenoj do ništa, koja jedino oslobađa drugobivstvenih Se odnosa, postojanja po drugostepenoj odnosnosti, a nikako neodnosna smrt (zapravo, opšte i nužno bezlično neživo).

I iako se  može reći da  neodnosna volja svoju negaciju svih pre-uobličenja pre ovog, onog, nečeg temelji u najstarijem, neodnosnom,  ničem,  još pre se može reći da se najstarije  ništa, negacija svih odnosa svake vrste drugostepene logičke ili egzistencijalne odnosnosti, može temeljiti samo u neodnosnoj volji, i supstancijalnoj slobodi, potpunoj creatio ex nihilo stvaralačkoj afirmaciji? Da samo dosledno utemeljenje ontologije konačnog u najstarijem ništa, odgovorno upućuje neodnosnu vlastitosti da stvarajućom slobodom odgovara za bezmerje vlastite slobode.

 

I NIČEOVA NEGACIJA METAFIZIKE I AFIRMACIJA SUPSTANCIJALNE  VOLjE ZA MOĆ, TRAŽI UTEMELjENjE AFIRMACIJE I NEGACIJE   ^[17]

 

Hajdeger tvrdi da se tek sa Ničeom dovršava krug  evropske metafizike. Da Ničeov nihilizam, koji odbacuje  svu metafiziku i svako transcendentalno, transcendentno preuobličenje, zapravo voljom za volju ispunjava zadnju mogućnosti metafizike, utemeljuje nihilizam na metafizičkom nivou!

Naspram transcendentnih ideja,  Niče se okreće ekstatičkoj čulnosti i zavodljivosti lepote,  kao najjačem, najsavršenijem vidu volje za moć. Umesto onostranog večnog života u najvišu afirmaciju ovostranog života, večno vraćajući trenutak umetničkog stvaranja. Kvantitet beskonačnog vremena, ili transcendentne istine, apsolutnog duha, ideje... po njemu prazne svet, oduzimaju stvarni život, biće, najsavršenija čulnost umetničkom ekstazom i zavodljivošću lepote donosi kvalitativnu punoću najjače  volje za moć.

Nasuprot fiktivne „čiste volje,“   Niče  upravo tvrdi da je volja za moć najstvarnija, najkonkretnija supstancijalna volja: afirmisana u najsavršenijoj čulnost, jedina potpuna afirmacija! 

Svakako da i Ničeov poricanje bilo koje, kakve onostranosti (metafizike, religije), ili transcendentalizma (formalizma), u ime afirmacije ovostranosti, uopšte, bilo koja, kakva negativnost, negacija (kao i potvrđivanje, afirmacija) traži svoje utemeljenje.

I kao što Hajdeger ne može ontologiju konačnog utemeljiti u konkretnoj smrti, prostorno-vremenskoj konačnosti, tako ne može ni Niče svoju negaciju svega natčulnog, onostranog u korist čulnog, ovostranog, ili razdvojenosti forme i sadržaja u korist najsavršenijeg umetničkog jedinstva forme i sadržaja u lepoti, da temelji u bilo čemu tom i tom, ovom,  onom nečem, pa čak ni u volji za moć, nego samo supstancijalnom voljom u stvarajućoj slobodi i ničem. Ako neka moć može biti biće, to može biti samo stvarajuća moć.

Jedino kada se supstancijalna volja (pre svakog šta, kako, koliko…nečeg) vrati do ništa, ničeg, oslobodi svih metafizičkih, transcendentalnih pre-uobličenja, ima suštinsku slobodu stvaranja bilo kojeg, kakvog uobličenja. Zapravo, samo jedna neodnosna vlastitost može utemeljiti afirmaciju–negaciju, odbacivanje–potvrđivanje, biti, ne samo osnova za svako da–ne, jeste–nije, nego i za svako šta, kako, koliko, zašto?

Predmislena, predlogička neodnosna vlastitost ne može nikako svesti na ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim.., bilo čime nečim, nego doslednom negacijom ide do slobodnog ništa, ničeg, odakle utemeljuje afirmaciju svakog šta, kako, koliko, zašto... bilo koga, čega nečeg.  Tek kada se čista volja vrati do ništa i oslobodi svih metafizičkih, transcendentalnih pre-uobličenja, dostiže supstancijalnu slobodu creatio  ex nihilo vlastitog samouobličenja 

I kao što se može reći da čista volja svoju negaciju svakog pre-uobličenja temelji pre ovog, onog, bilo kojeg, kakvog nečeg u najstarijem, neodnosnom,  ničem, tako se može reći da se najstarije  ništa, negacija svih odnosa svake vrste drugostepene logičke ili egzistencijalne odnosnosti, temelji u neodnosnoj vlastitosti i  stvarajućoj slobodi.

Kada negacijom svake  transcendentalnosti, ili transcendentnosti, onostranosti, afirmiše potpunu čulnost,  ovostranost, Ničeov nihilizam ne ide do najjačeg creatio ex nihilo,  najjače afirmacije stvaranja, koja iz slobodnog ništa vraća najpunije sve. Njegova metafizika umetnosti, zavodljivost lepote u savršenstvu čulne ekstaze, koje vraća večno isti trenutak najpunijeg života,  najjače volje za moć ostaje i dalje u metafizičkom stanovištu.

Zapravo, on samo umesto prethodnih ontologija, teologija, sada ontologizuje,  teologizuje moć; dotadašnje „bogove“ menja  „bogom“ (bogovima) moći.  U stvari, tu se   pod vidom „boga“ moći, teologije, metafizike „volje za moć“  shvaćene kao bivstvujućeg, zapravo, samo od slučaja do slučaja, stvari do stvari, potrebe do potrebe.., služi, priklanja nekoj konkretnoj moći! ^[18]

Međutim samim tim što svojom negacijom svih pre-uobličenja ne ide supstancijalnom voljom do najstarije creatio ex nihilo slobodnog uobličenja, njegovo  shvatanje volje za moć kao bivstvujućeg se ponovo, u ime fiktivnog pre-uobličenja, zapravo odriče vlastitog samouobličenja! Tu se sada traži da  se neodnosna vlastitost, nesvodljiva na bilo koje ovo, ono  i koja se doslednom negacijom oslobodila svakog transcendentalnog, transcendentnog pre-uobličenja da bi iz slobodnog ništa stvaranjem utemeljila vlastito samouobličenje,  sada ponovo kroz nekakvu  fiktivnu „volju za moć“, shvaćenu metafizički kao bivstvujuće, odrekne svoje  neponovljivosti, neodnosne vlastitosti, supstancijalnog samouobličenja! 

Zapravo, kroz to metafizičko  pre-uobličenje fiktivne „volje za moć“ se traži da se neodnosna volja klanja, priklanja ovoj ili onoj konkretnoj moći, nekom konkretnom uobličenju! Ili, što je isto: da se u ime ove ili one konkretne moći, odrekne supstancijalne vlastitosti, vlastitog samouobličenja i metafizikom volje za moć, prikloni nekom  fiktivnom  pre-uobličenju!

Međutim supstancijalna vlastitost mora da ispolji  svoju negaciju do kraja i pre svakog šta, kako, koliko, zašto... svih pre-uobličenja, vrati do slobodnog ništa. Samo neodnosna vlastitost dolazi supstancijalnom slobodom do najsavršenijeg stvaranja, do najviše afirmacije, kvalitativnog bezmerja  vlastitog samouobličenja.

Zapravo, da bi se potvrdila najjača afirmacija izvornog sopstva, mora se doslednom negacijom svakog pre-uobličenja doći do jedne nepodeljene  volje, vlasti u sebi, o supstancijalne vlastitosti. Samo se jedne  sa svih strana iste, čiste volje, dolazi do jedne nepodeljene vlasti u sebi, supstancijalne vlastitosti, najjače, stvarajuće slobode od ništa ka bilo čemu, svemu. A sa nekim  usmerenjem ka ovome, onome... kada se vlastita volja uobličava prema nekom unapred nedefinisanom ili nekritički definisanom, prihvaćenom ovome, onome... gubi jedna nepodeljena volja, vlast u sebi, supstancijalna vlastitost. Božije zapovesti iz najstarijeg ne utemeljuju čistu volju, slobodno  da: „Ne imaj drugih Bogova osim Mene; ne  gradi sebi idola, nemoj im se klanjati, niti služiti, ne prizivaj uzalud imena Gospoda Boga svojeg, ne ubij, ne kradi, ne čini preljubu, ne svedoči lažno na bližnjega svoga, ne poželi ništa što je tuđe…“ Da bi se došlo do unutrašnjeg bezmerja sa svake strana kraja najsvetijeg da, jeste („Ja sam onaj koji jeste“) prvo se čistom voljom utemeljuje najstarije ne, nije.[19]

Tek kada se doslednom negacijom svih transcendentalnih ili transcendentnih pre-uobličenja vrati do ništa, neodnosna vlastitost dolazi unutrašnjem bezmerju stvarajuće slobode, s kojim potvrđuje nevidljivog Boga, samu sebe i drugog čoveka, afirmiše kao vlastita, slobodna volja. Jedino dosledna negacija svakog pre-uobličenja dovodi potpunu afirmaciju supstancijalne volje do vlastitog samouobličenja. Samo takva volja se  ne uobličava prema ovome, onome.., bilo kojoj, čijoj moći, nekom, nečem, nego se stvarajućom slobodom iz ništa ka bilo čemu, svemu potvrđuje kao vlastita volja. 

U prvoj zapovesti: „Ja sam Gospod Bog tvoj“ se naglašava da samo iz jedne apsolutno afirmativne stvarajuće slobodne volje Božije, ima jedna nepodeljena vlast u sebi vlastite slobodne  volje. Da se tek iz jedne apsolutno stvarajuće slobodne volje ima ona prvobivstvena  afirmativna vlastita volja. A u drugoj: „Ne imaj sebi idola... nemoj im se klanjati, niti  služiti...“  da samo potpuna negacija svakog šta, odbacivanje svih idola, a pogotovu idola svake vrste moći, svih pre-uobličenja, sve do prapočetnog ništa, jedna nepodeljenom vlašću nad sobom sa svih strana pravedna, ista vlastita, slobodna  volja – koja se ne klanja ničemu stvorenom, od zemaljske, nebeske moći – vraća najčistijoj, apsolutno stvarajućoj slobodnoj volji Božijoj. A prva i druga zapovest zajedno, naglašavaju: Samo ako si Božiji, ti si svoj, i ako si svoj, ti si Božiji.

Svakom reč Hristova traži  da se neodnosna vlastitost u ljubavi ka Bogu, bližnjem vrati u najjaču, najčistiju, apsolutno stvarajuću volju i slobodu Božiju od ništa ka bilo čemu, svemu. „Recite planini ovoj pomeri se i pomeriće se... I veća čuda od ovih će činiti.“

 

ČISTA VOLjA I PRAKTIČNI UM

 

Očigledno je da Kantov kopernikanski obrt tek u praktičnom umu, sa imanentnim idejama Boga, slobode i besmrtnosti duše dolazi do suštinskog smisla, izvodi kako treba do kraja, kada se logičko Ja, razum, teorijski um i sva saznajno-pojavna realnost podvede pod supstancijalnu volju i jednu slobodnu vlastitost, praktično-moralni um. „Ja sam, prema tome, morao da uništim znanje, da bih dobio mesto za veru.“^[20]

Suština čiste subjektivnosti pre celokupne objektivnosti ne sastoji se u tome  da se  predmeti upravljaju prema našim saznajnim moćima, nego da saznajno-pojavni, kritički um stoji ispod supstancijalne čiste volje i samokritičnog, praktično-moralnog uma! To znači da je Kantov transcendentalni okret saznajno-teorijskog uma samo drugostepen i pojavni i da u potpunosti pretpostavlja prvostepeni okret praktično-moralnog suštinskog uma, nadsaznajne čiste volje i jedne slobodne vlastitosti.^[21] 

To jest, naša suština nije praktično-moralna zato što je naše saznanje pojavno i ograničeno, nego zato što je naša prvostepena suština praktično-moralna, a ne saznajna, naše saznanje  je pojavno i ograničeno i mora biti podređeno prvostepenoj praktično-moralnoj suštini!

Praktični um, najviše praktično  umeće čistom voljom izjednačuje pojedinačnu–opštu, vlastitu–apsolutnu volju. Supstancijalna pravda i pravednost čiste, moralne volje, suštinskog umeća samokritičkog praktičnog uma, stoji ispred svega našeg saznanja saznajno-pojavnog, kritičkog uma. Samokritički, praktično-moralni um jedino kroz neprotivurečno praktično umeće izjednačuje najvlastitiju ličnu i opštečovečansku nadličnu volju. Samo se vlašću jedne čiste, iste nepodeljene moralne volje, sa jasnim da–ne, jeste–nije, dolazi do svoje vlastite slobodne volje.

A ta nepodeljena vlast jedne vlastite volje za utemeljenje slobodnog odlučivanja, delovanja praktičnog uma, traži neprotivurečna pravila moralnog postupanja. Kao što sa druge strane, praktično umeće vlastite, slobodne volje, traži jedinstvo praktičnog uma, neprotivurečna pravila postupanja jedne sa svih strana pravedne čist, iste volje. Tako se naspram pojavnog jedinstva saznajno-kritičkog uma, praznih saznajnih formi na jednoj i slepih opažaja na drugoj strani, sada praktičnim, samokritičkim umom, apsolutnom voljom traži suštinsko jedinstvo svoje i zajedničke volje. Apsolutnost  Boga, slobode i besmrtnosti duše za jednu vlast u sebi vlastite slobodne volje ili bilo koje  druge isto takve  čiste, iste volje. 

Samo se vlašću nad sobom jedne nepodeljene, čiste  volje ima vlastita, slobodna volja, koja se sa drugom istom takvom voljom sastavlja u slobodnoj zajednici. Čista volja u svom jedinstvu misli–reči–odluke–dela sastavlja pojedinačnu, vlastitu volju i opštu, zajedničku volju. Neprotivurečna pravila pravednog postupanja praktičnog, zakonodavnog uma, počivaju u imanentnoj veri, poverenju, a sve ideje čiste volje u jednoj apsolutnoj – Božijoj volji. Bez čiste volje se ne može imati jedna vlast u sebi, vlastitost, jedinstvo svoje slobodne volje, niti isto takvo  jedinstvo sa drugim voljama u jednoj vlasti, vlastitosti slobodne zajednice.

Suština umnosti, najvišeg praktičnog umeća, traži u osloncu jednu čistu, istu volju, kao što sa druge strane jedna čista,  ista volja traži za jednu vlast u sebi, vlastitost, jedinstvo zakonodavnog uma, neprotivurečna pravila, uputstva praktičnog postupanja. Ta pravila, uputstva praktičnog postupanja jedne nepodeljene moralne volje vode jednoj vlasti nad sobom, vlastitosti svoje slobodne  volje. To je praktično-moralno postupanje jedne nepodeljene jedinstvene volje najviše umeće za sebe, za druge, za sve.^[22]

Neprotivurečno jedinstvo u sebi i sa drugima ne može se imati po laži, i zlu, nego jedino po istini i dobru.  Jedino  se u jedinstvu misli, reči, odluke i dela, jedna čista, nepodeljena volja potvrđuje kao vlastita, slobodna volja. Ako narušava vlast jedne čiste nepodeljene volje u postupanju ka drugima, ne utemeljuje na istini i dobru, gubi vlast u sebi, vlastitost svoje slobodne volje.

Samo se iz jedne apsolutno slobodne Božije stvarajuće volje, ima vlast u sebi, neprotivurečno jedinstvo jedne čiste volje i jedne slobodne vlastitosti i mogućnost isto takvog jedinstva sa drugim takvim voljama u jednoj vlasti, vlastitosti slobodne zajednice. Utemeljuje  istovremeno pojedinačno i opšte, jedna vlast u sebi najvlastitijeg slobodnog ličnog i sveopšta pravda zakonodavnog uma za sve, opštečovečansko,  nadlično.

Ipak, Kantov pokušaj da se umesto apsolutne volje i stvarajuće slobode ili potvrde slobodne volje i jedne prvostepene vlastitosti  u aktivnom činu dobra, pravednosti, suštinske ideje praktičnog uma shvate kategoričkim imperativom samo u regulativnom smislu (isto kao i transcendentalne ideje teorijskog uma), Bog samo “pridoda“ prvostepenom moralnom zakonu, svede na moral, a  sloboda na prvostepeni moralni zakon koji sledi, podražava opštu i nužnu prirodu, ne samo da  indirektno vodi u ateizam  nego u interesni, politički moral.

Moralni čin nije nekakav “kauzalitet po slobodi,“ niti čista, slobodna volja u slobodnom činu, dobra, pravednosti podržava nekakav prirodni, opšti zakon kao što tvrdi Kant u svojoj Kritici praktičnog uma. Kada čovek po svojoj  slobodnoj volji potvrđuje dobro ili pravedno, on nikako ne podražava opšte i nužne zakone pojavne prirode, jer se sama opštost i nužnost tih zakona prirode tek može utemeljiti  transcendentalnom konstitucijom teorijskog uma, nego praktičnim umom sledi apsolutnu volju i stvarajuću slobodu.

I kao što teorijskom umu nije bio dovoljan čist pojam za saznanje, nego se za kriterijum istinitog saznanja tražila potvrda iskustva (sadržaji opažanja), tako noumenalnom, praktičnom umu nije dovoljna samo čista forma moralnog zakona, da čovek kategoričkim imperativom samo zna šta je dobro  ili da ne čini zlo, nego se njegova suština prvostepene slobode mora potvrditi na aktivnom delu dobra, pravednosti, samoiskustveno i lično.^[23]

 

SVETA REČ ZA KVALITATIVNO BEZMERJE PROSVETLjUJUĆEG DOŽIVLjAJA

 

Naspram doživljaja  supstancijalne konačnosti, najvlastitije smrti mogu zasnovati sasvim drugačiji ontički doživljaji, gde j je čista, moralna volja iz svete reči „nepokretni pokretač“ za kvalitativno bezmerje žive misli, reči, osećaja „“carsto Božije unutra u vama.“ Tu supstancijalna vlastitosti kroz čistu volju i jednu slobodnu vlastitost vodi egzistencijalnu svest i konkretnu egzistenciju.

Naspram reči: kome je konačno logično njemu je sve logično, kome konačno nije logično, njemu ništa nije logično, koje su, svakako, zasnovane na objektivnosti sveta, prostora, vremena i spoljašnjoj uzročnosti, po reči: kome je krst logičan, njemu je sve logično, a kome krst nije logičan, njemu ništa nije logično, granice razuma-čula budu samo seme uma za unutrašnje bezmerje prosvetljujućeg doživljaja iz nepodeljene  misli, osećaja^[24].

Razumsko-čulni život je samo seme za okret u veri od van ka unutra, za drugo začeće odozgo iz svete reči Božije i u trudu vere trudničko nošenje duše majke u telu materici  za drugo duhom rađanje, rođenje,  sazrevanje u ljubavi ka Bogu, bližnjem uzrastanje od svakog čoveka, mesta, vremena u nebeskom telu za večni život,  rod. Sveto jedno jedosmo, jesmo i upijasmo istinu, pismo, pismo. Mirisom istine i ukusom ljubavi bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga, duhovno bezmerje unutra  nama^[25]. 

 Vreme se, sve dešavanje hvata, shvata, obuhvata kroz  prosvetljujući (religiozni, etički, estetski) kvalitativni doživljaj savršenog primanja, davanja supstancijalne vlastitosti od ništa ka bilo čemu,  svemu. Kroz miris istine i ukus ljubavi čuva najjačeg osećanja, sećanja jedemsko, edemskog vrta, vrta, jedinstvo uma i čulnosti, jave i sna. Sintetička praosnova svejedinstva jezika, žive reči, govorne svesti, koja čuva neizmernu raznovrsnost doživljenog, pamti sve prošlo događanje, dešavanje,  nazire, očekuje buduće...

Sveta reč u visini, širini, dubini prosvetljujućeg doživljaja lov duhom iz savršene misli, osećaja, hvatanje, obuhvatanje svega prošlog, budućeg života.

Horizontala je više horizont sadašnjeg doživljaja, pasivno proživljavanje, predavanje trenutku, dok saznajno-logička i praktična nadlogička vertikala za celovito duhovno iskustvo uključuju sećanjem, pamćenjem sve prošlo i mišljenjem, zamišljanjem sve buduće nadanje, očekivanje. Ipak, to jedinstvo postiže se tek u prosvetljujućem doživljaju. Sveta reč unapred iz večnosti sastavlja sve prošlo, sadašnje saznanje, iskustvo i buduće nadanje, očekivanje. To je uzbuđenje, buđenje istinom iz budućeg večnog za najviše: budi. Budi se, uspravlja vertikalom istine i horizontalom pravde za budući horizont ispravnog  odlučivanja, delovanja.

I koliko god da je saznanje, mišljenje pamćenjem vezano za vreme, seća se istorijom svega prošlog, ili maštom, zamišlja očekivano, neočekivano buduće događanje, to je uzbuđenje, buđenje znanjem samo priprema za kvalitativno bezmerje svete reči, da okršajem, ukrštanjem, krstom sastavi vertikalu istine –  ljubav ka Bogu, i horizontalu pravde – ljubav ka bližnjem, da svim „srcem, duhom, umom, svom snagom“ stremi u kvalitativno bezmerje ekstatičkog doživljaja  „carstvu Božijem unutra u nama.“

Doživljaj kao vremeplov putuje nekada mislima, osećajima, spontanom igrom raspoloženja, pamćenjem, sećanjem, posrednim predstavljanjem, zamišljanjem kroz sve prošlo, buduće vreme, život, svoje, tuđe  iskustvo. Ne po izvornom vremenu i kvantitativnoj konačnosti svakog života, sveta, niti  zajedničkog područja predsaznajnog, predlogičkog „sveta života“ Diltaja, poznog Huserla, ni po slobodnoj egzistenciji=esenciji konačnog života konkretnog čoveka kod Sartra, ni po govoru govora, ontologiji jezika, poetske reči kod poznog Hajdegera, nego po nadlogičkom, nadsaznajnom kvalitativnom bezmerju svete reči, ka savršenom jedinstvu misli, osećaja, reči, dela  i stvarajuću slobodu od ništa ka bilo čemu, svemu, prosvetljujućeg doživljajg  svevremenog dana–života večnog.

Samo se iz supstancijalne volja iz slobodnog ništa srazlikuje stvarajuća afirmacija, naspram bilo čega, svega svake  logičke suprotnosti,  drugiostepene negacije.

Samo najintenzivniji, ekstatički ili prosvetljujući doživljaj,   iskustvo žive reči, govorne svesti, čuva od zaborava“ sve duhovno iskustvo. Iz svete reči kvalitativno bezmerje najživlje misli, osećaja, prosvetljujućeg, ekstatičkog doživljaja.

To je najvišom, najdubljom vertikalom istine i najširom horizontalom pravde, lov iz svete reči slova svakog kvaliteta spolja, u carsku, nebesku unutrašnjost žive misli, reči, osećaja, bezmerje duha unutra u nama. Iz ekstatičkog doživljaja lov iz večnosti svega vremena; i iz savršenih trenutaka ekstatičkih doživljaja, iz svega vremena, lov večnosti. Iz svete reči otvora srce, oči, dušu ... za bogatstvo od Boga i bogatstvo Boga Danom-životom stupa u kvalitativno bezmerje unutra u nama, u jednom danu obuhvata sav život, nadilazi granice  vremena, granice života.

 

 

ODGOVOR HAJDEGERU

 

 

O jedenju vremena i danu večnom – pravoj ekstatičkoj vremenitosti

 

“Ali egzistencija takođe može u trenutku, i dakako često samo “za  trenutak“ postati gospodar običnom  danu, premda ga nikada ne može izbrisati“^[26]

Iako Hajdeger temelj čoveka traži, nalazi  u jedinstvu razuma-čulnosti, pojma-opažaja u transcendentalnoj uobrazilji (a nju samu posmatra kao izvorno  vreme), opet se to svejedinstvo mojeg  tvojeg, našeg (uvek ličnog) prošlog-budućeg vremena shvata, hvata, obuhvata čistom voljom iz vanvremenog sada.

Sve vremenite mogućnosti transcendentalne uobrazilje, trostrukost prošlih, sadašnjih, budućih vremenskih odnosa doživljavaju kroz stariju unutrašnjost  ekstatičkog,   svevremenog, vanvremenog sada, kvalitativno bezmerje, supstancijalnu vlastitost  moje, tvoje  naše predsuštastvene egzistencije.

I tu se, paradoksalno, pre može reći (ili barem sa istim pravom) da  konkretan čovek, supstancijalna vlastitost daje granice vremenu, nego da "supstancijalno vreme" daje granice čoveku! To sve prošlo-sadašnje-buduće  vreme je uvek bilo, jeste i biće moje, svoje, naše (čovekovo) vreme. Tačnije, to vreme je samo moguće kao vreme  ontički doživljaj, kroz stariju večnost (kod Platona pokretnu sliku večnosti), jedino stvarno svevremeno,  vanvremeno sada,

Sva se tri modusa vremena doživljavaju iz mojeg, tvojeg, naššeg svevremenog, vanvremenog sada. Vrata, prolaz prema prošlom, budućem  traže se, nalaze iz svevremenog, vanvremenog sada. Ta moja, tvoja, naša (za mene, tebe, nas) svevremena, uvek savremena vlastita mogućnost  uvek se stvara, otvara iz višedimenzionalnog, vanvremenog sada; prima i potire iz višedimenzionačnog, svedimenzionalnog dana–života sve jednodimenzionalno vreme, shvata, obuhvata sve  prošlo– sadašnje–buduće .

Sve se prošlo živelo kroz (neko tadašnje) sada dna-život večnog i svo buduće živeće se samo kroz (neko tada) sada, te vremena kao realnog toka, proticanja nigde nema.

Postoji samo kvalitativno sada dana dana večnog jednog sa životom, koje nije vreme, koje snagom prosvetljujućeg najjačeg, najživljeg doživljenog: mislim, osećam, odlučujem, govorim, delam koje otvara rastvara, kroti uzjahuje vreme, kao letećeg konja, nateruje na služenje!

Svaki čovek (bez obzira na ceo život dat kroz sedmice, mesece, godine, sve prošlo, buduće vreme) živi život u danu.

Ima (svaku) godinu, život (vreme) samo kroz dan, vavremeno, svevremeno sada. Zato se mnogo pre može reći da je njegov život jedini stvarni dan, nego prošli-budući dani, meseci, godine –stvarni život!

Naspram sedmica, meseca, godina, života kroz "vreme koje prolazi, teče", čovek živi, doživljava stvarni život kroz svoje sada, svevremeni, vanvremeni dan.

Sav njegov život (sve godine) daje se kroz dan.

Stvarni život živi se, pokazuje u svevremenom, vanvremenom sada danu–životu večnom. 

Ponovo mu je dan (ceo) dan da da celog sebe, da je u danu daje celim životom, da je ceo dan, dan za večnost, za večni dan 

Daje u jednom (svakom) danu život za večni dan, dan za večni život.

Živi ga uvek u (jednom, po jednom) svakom danu  sa vanvremenim, primanjem-davanjem večnog sada dana večnog  s kojim „jede“, nadjačava prolazno vreme... 

Sa tim bezmerjem dana–života večnog  nadjačava sve prošlo, buduće vreme, zaustavlja ga, preokreće njegov tok,  uzima pod svoje kroz svevremeno, vanvremeno sada.

Samo taj prosvetljujući doživljaj dana života–večnog , to najvlastitije unutrašnje bezmerje nije fikcija. A svako je prošlo i svako nuduće stvarno  kroz (neko tada) sada.

Sada nije vreme, nego svedimenzionalnim večnim danom–danom, večnim drži nadjačava svako prošlo–buduće jednolinijsko prošlo-sadađnje-buduće vreme, shvata, hvata, obuhvata sav prošli, sadašnji, budući život; detinjstvo, mladost, zrelost, čak i buduću starost.

Ta metafizika uvek mojeg, tvojeg, našeg sada, vanvremenog, svevremenog dana večnog otvara, rastvara prošlo–buduće vreme, svaki  prošli, budući dan. Samo iz vanvremenog sada svoga unapred dana večnog čovek ima u svakom (narednom) danu celog sebe, nosi, iznosi u duši svoj celoviti život, drži sve prošle događaje, doživljaje, buduća nadanja, očekivanja,  prošli–budući dan.

To da je npr. čovek nekad bio dete, ili da će jednom biti starac, po tom shvatanju, uzimanju svega vremena pod svoje, obuhvatanju u svevremenom, vanvremenom u danu-životu večnom, znači da je iskrenoj radosti srca čovek dete, u punom rasponu čulne snage mladić, u odgovornosti zdravog  razuma zreo čovek, u smirenoj mudrosti uma starac.

Čistim osećajem srca čovek nosi iskrenu radost deteta, punom željom početnu čulnu snagu mladića, trezvenošću razuma rad, obaveze, odgovornost zrelog čoveka, a smirenim umom mudrost starca kroz sve vreme života, svaki prošli, sadašnji, budući dan!

Samo kroz nadlogički, nadsaznaji stariji od života dan večni– večni dan,  stvarno, realno sada sve što jeste bilo je ili biće se shvata, hvata, obuhvata u jedan isti, savršeni smisao.

Sve se otvara kroz dan, ostvaruje kroz dan, prima, daje kroz dan. Treba rastvoriti, otvoriti jednolinisko vreme kroz svedimenzionalni dan večni–večni dan u danu–godini–životu shvatiti, uhvatiti svoju celovitost. Po danu–životu večnom i starijoj unutrašnjosti duše  biti po čistoj radosti srca dete, po otvorenoj čulnosti mladić, po zdravom razumu zreo čovek,  po smirenoj mudrosti uma starac. Da svevremeno, vanvremeno sada sve prošlo-buduće vreme, ceo prošli, budući život, shvati, uhvati, obuhvatiti kroz večni dan.

Težište svemogućeg svevremenog, vanvremenog, uvek savremenog sada dana jednog sa životom, otključava sve prošlo, buduće vreme…život. Samo to osećanje, sećanje dana živoita večnog, danajednog sa životom može zakriviti sve prošlo, sadašnje, buduće događanje, zaokrenuti točak vremena, uzeti ga pod svoje; produžiti šta valja, skratiti šta ne valja. 

Iz žive misli, reči, osećaja, slike, melodije mirisno, ukusnog dana–života večnog otvoriti svaki kvalitet života, uvoditi u viši, dublji  doživljaj, dragoceni depo, duhovnu riznicu srca „koju moljac ne jede, ni rđa ne kvari,“ nego se nosi cela sa sobom. Da iz jedino shvatljivog mojeg, tvojeg, našeg vanvremenog, svevremenog dana–života obuhvatiti sve prošlo, buduće vreme, nadjača spoljašnje mere misli odvojene od osećaja, svesti odvojene od volje, reči odvojene od  dela i shvati, uhvati živu unutra večnost.

To je jedan unutrašnji duhovni „vremeplov“, čiste volje duše prema svakom mogućem životu, vremenu, kvalitatativno bezmerje ekstatičkog doživljaja za sve mesece, godine kroz mnogo dublji, viši, širi savršeniji, večni dan.

„Ako ne sada, kada,“ sa danom–životom večnim s kojim hvata, shvata, obuhvata sav prošli, budući život. I samo tim kvalitativnim bezmerjem prosvetljujućeg doživljaja, savršenog dana jednog sa životom ništa ne gubi, nego nadjačava sve proticanje, svaki prolazni tok vremena. 

To je najviše, najdublje uzbuđenje u duši, buđenje duhom iz savršenog dana jednog sa životom, svevremenog, uvek savremenog dana večnog. Da iz večnog sada prema celom životu (svakoj) godini shvati, uhvati, obuhvati, pojede sve vreme iz potpuno mojeg, tvojeg, našeg večnog dana,  dana večnog.

Dan koji otvara čoveka, čovek koji rastvara vreme kroz večni dan; uzima ga, preuzima pod svoje, nadilazi pomera granicu vremena, granicu života.

To je od konačne prostorno vremenske vertikale–horizontale, jednodimenzionalne prošlosti–sadašnjosti–budućnosti svake godine–života koja prolazi, teče, u ljubavi ka Bogu i ljubavi ka bližnjem bezmerje u krstu Božije vertikale, i ljudske horizontale svevremenog, vanvremenog, uvek savremenog sada, mojeg, tvojeg, našeg svedimenzionalnog dana–života večnog.

Dan koji sažima, prima u sebi sve vreme, život... iako sve prolazi, protiče (jedino tako) drži sve u jednom i jedno u svemu, skreće ga,  okreće, zaokreće od smrti ka životu.

„Ako ne voliš brata koga vidiš (horizontala krsta) – kako ćeš voleti Boga (Božija iz večnosti vertikala) koga ne vidiš.“

Dan, dat danom večnim jednim sa životom, da svakim danom ima savršeni smisao, celovitu svrhu života.

Ta potpuna otvorenost duše pre, ispred svakog vremena data unapred za savršeni život kroz dan večni, večni dan. To svevremeno, savremeno sada u jedinstvu dana–noći, jave–sna, svesti–podsvesti sastavlja prošlo i buduće iz savršenog dana večnog.

Metafizika čiste volje, kao najčistija osnova ima jednu slobodnu vlastitost kroz sada (prošlo je prošlo-nema ga više, a budućeg još nema, nije ga još bilo). 

„Ako ne sada, kada“,  uzbuđenje kroz istinu, ljubav buđenje unapred iz budućeg dana-života večnog.

Tek iz savršenog dana jednog sa životom nosi iznosi,  podnosi sve svoje prošlo, buduće vreme, život.

Prostorno-vremenski doživljaj spoljašnje horizontale–vertikale, sa unutrašnjom horizontalom, vertikalom krsta, zaokreće ka jedino stvarnom vanvremenom, svevremenom mojem,  tvojem, našem sada, savršenom danu–životu večnom.

Da shvati, uhvati sve prošlo–buduće vreme, „uzjaše ga“, nadjača, ukroti, prođe granice konačnog vremena, konačnog života.

Da iz čiste misli, reči, osećaje, dela, skrene, zaokrene točak od vremena ka večnosti; sjedini u krstu moja, tvoja, naša horizontala i Božija vertikala, vrati ponovo, zadobije savršeni život  kroz svevremeni, večni dan.

Svi različiti, doživljaji, događaji...koji protiču rasuti, rastavljeni kroz prošlo, sadašnje jednolinijsko vreme ne mogu se obuhvatiti iz nikakve mere razuma, nego samo iz otvorenog, rastvorenog, zauvek savremenog, svevremenog bezmerjs prosvetljujućeg doživljaja dana života večnog.

Koren, temelj, čiste vere, poverenja najposlušnijeg, najnižeg je oslonac ploda, krova, krune onog najuzvišenijeg, najvišeg. Vlast istine u najvišoj kruni, oreolu drži prestolno srce u dubini ljubavi.

Taj savršeni smisao dana–života kroz svetu jednoću za sva mesta, vremena čistom voljom živi najdublje, najviše sebe, svevremenu, vanvremenu večnost.

Ukršta sve naše misli, reči, osećaje, dela; shvata, obuhvata svaki prošli, budući dan. To je najviši duhovni kvalitet koji  se prima–daje, sprema u dragocenu riznicu srca za neprolaznu večnost.

Točak od van ka unutra, vertikale ka horizontali; kvadratura kruga od prolazne godine–života–vremena ka neprolaznom sada, evremenom, vanvremenom danu-životu večnom.

Ako „izvorno traži neponovljivu vlastitost, čovek samo tako može živeti život kroz svevremeni, bezvremeni dan večni – večni dan. 

Ne, da živi kao da je to u njegovom životu  poslednji dan, nego kao da mu se svakim danom  ponovo daj ceo život!

U svakom narednom danu nastavlja se ono što je čovek video, čuo, mislio, osećao, uradio, živeo...

Sve što je doživeo, ostalo je zabeleženo u njemu; svaka sledeća misao, osećaj... nastavlja se na prethodne misli, osećaje;  one istaju da žive u svakom sledećem danu.

Kvalitativno bezmerje dana–života večnog ništa ne odbacuje, nego iz jače, čistije misli, reči, osećaja svakog sledećeg doživljaja utemeljuje još življu misao, osećaj, sliku, melodiju, reč... Samo tako je oko „skroz“ oko, uho „skroz“ uho, isto tako i miris, ukus, dodir, misao, osećaj, reč...

Shvata, obuhvata sve više, dublje prošlo, buduće u ekstatičkom doživljaju dana-života večnog.

Tim najstarijim kvalitativnim  jedinstvom misli, reči, osećaja, mirisa, ukusa, dodira, boje, oblika, melodije, pokreta, igre... čovek nosi, iznosi, podnosi svaki prošli-budući  doživljaj.

U savršenom danu-životu budi najviše, najdublje sebe, rastvara, otvara svaki dan, sastavlja u nepodeljenu celinu sve prošlo, buduće vreme život.

Živi dakle ne samo svoj delimični život, nego iz svevremenog, vanvremenog dana večnog, prodire u kvalitativno bezmerje, iz nepodeljenog „ekstatičkog doživljaja  stvara u duši, „režira“ traži, nalazi  prošli-budući život.

Otvara u živom govoru, rastvara svako suženo značenje misli, osećaja, rečenice,  slike, melodije, pokreta da progovari iz njih konačno i beskonačno. Pita od reči, govora,  odgovara, jakim osećanjem, sećanjem, mišljenjem shvata, obuhvata sve unapred, unazad.

Samo svevremeno, vanvremeno sada, budi istinom iz budućeg dana večnog to najjače osećanje, sećanje, nadanje, očekivanje,  prodire sve prostorno-vremenske granice vlastitog života. To je temeljni smisao metafizike čiste volje savršenog dana jednog sa životom.

To svoje, moje, tvoje, naše vreme nije samo savremeno tu-ovde-sada, nego podjednako svevremeno, sveprostorno sve prošlo–buduće moguće–nemoguće u jedino stvarnom vanvremenom večnom sada.

Ta svedimenzionalna slobodna vizija stoji skroz naskroz naspram praznog tu-sada bića, bačenog, zatečenog, zabačenog, okovanog savremenom brigom, strepnjom svakidašnjeg života.

To je uvek, moje, tvoje, naše bezmerje vlastitog mišljenja, osećanja, nadanja, očekivanja  iz jedino  mogućeg, svemogućeg svevremenog, vanvremenog, savršenog dana-života večnog.

Kvalitativno bezmerje vlastite ličnosti u jedinstvu sa isto takvom drugom ličnošću, kao dobra konačnost i dobra beskonačnost prosveljujućeg doživljaja dana - života večnog koja u svevremenoj, uvek savremenoj svetoj reči, delu sastavlja sva mesta, vremena.  

Svako je vreme mesto svoje, moje, naše, vaše, uvek nečije mesto, vreme.

I samo se lično mojim, tvojim, našim samoodređenjem iz najličnijeg, prosvetljujućeg doživljaja osmišljava iz dana-života večnog vlastiti život, preuzima celovito, ekstatičko vreme, relativizuje modus prošlog. sadašnjeg, budućeg.

Tek se svojim, mojim, tvojim našim (vlastitim) mestom, vremenom, izlazi iz granice mesta, vremena; sastavlja reč sa delom, iz jedino realnog sada, savremenog, svevremenog, vanvremenog dana večnog,„guta“ na kraju, „jede“ sa apetitom sve prošlo, buduće vreme.

Miris istine i ukus ljubavi uvek se imaju, dobijaju ponovo i svakim narednim danom sastavljaju skriveno i otkriveno,  beskonačno i konačno, besmrtno i smrtno; najvlastitije lično (svoj smisao–život) sa svakim tuđim i zajedničkim životom, smislom.

Miris istine i ukus ljubavi najjače, osećanje, sećanje koje savršenim trenutkom shvata, hvata dan, danom celu godinu, godinom život.

Kroz ekstatičku dana-života rastvara, otvara, "preuzima" sve vreme, odvija sve prošlo, buduće  iz svevremenog, vanvremenog sada.

Mirisom istine i ukusom ljubavi dana-života večnog jede i pije ukusno jeste, jedinu savremenu, svevremenu večnost.         

 

Dalje za razradu:

 

Za dublju tajnu vremena treba  povezati: trenutak začeća, plodnost jednog trenutka za sav čovekov fizički život i najviše po ljubavi svevremeno, nadvremeno plodno spajanje za večni život.

Kroz jedan plodni dan (trenutak) dato je svo buduće vreme život. Život dat kroz jedan dan (trenutak) rođenja, udah, trenutak smrti (izdah). Najjača  u duši čoveka moć ljubavi da sastavi istinu sa životom, da uzraste u plodnom danu, času, trenu svaki dan, sve vreme za večnost.

Kroz jedan plodan  trenutak  daje se, određuje svo buduće vreme, život. I upravo se u  tom  sastavljanju nesvesnog i nadsvesnog krije tajna vremena, i svesti, čoveka u vremenu.

To izjednačenje  jednog plodnog trenutka začeća, dana jednog sa svim budućim životom i krije tajnu vremena. 

Zato treba dati vezu fizičke i duhovne plodnosti: odgovoriti kako se iz jednog plodnog dana (trenutka) daje, određuje svo buduće vreme,  fizički život. Ili, kako se iz jednog plodnog trenutka najčistije ljubavi začinje istinom duhovni plod u duši jači od svog prolaznog života, vremena i uzrasta ka savršenom danu–životu večnom.

Tajna u ljubavi večno živog trenutka najjačeg sastavljanja, spajanja, plodnog uzrastanja od dvoje jednog tela, roda. „Što je Bog sastavio“ kroz  fizičku, duševnu, duhovnu jednoću ljubavi, istinu jednu sa životom, iz plodnog dana–života večnog za sve prošle, buduće dimenzije "čovek da ne rastavlja".

 

 

---

[1] Delimično korigovan rad, koji je  objavljen u Artu (revija za kulturu), br 16, Čačak, 2007, god pod naslovom O jedenju vremena i danu večnom. Na ovom sajtu www. filozof.rs  preimenovan u rad. O prosvetljujućem doživljaju.

[2] Za više o voj temi pogledati rad na omom sajtu: Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike

[3] Svakako da je  i kod slepog čoveka pomoću dodira ili tuđeg opisa indirektno prisutno nekakvo „viđenje“, čulo „vida.“

[4] Videti na ovom sajtu rad: Tomislav Novaković, Metafizika jezika.

[5]Za širu razradu ove teme pogledati: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/načela praktične logike, Desire, Beograd, 2010, str. 627-630, i ceo odeljak: Kratka skica jedne metafizike jezika od 740-748 str.

[6] Pogledati isto delo: Čisto Ja i Atomika..., sedmu knjigu: Ontološka osnova saznanja, str 633-643..

[7] Martin Hajdeger, Kant i problem metafizike, Mladost, Velika edicija ideja, Beograd, str. 167.

[8] Hegel  apsolutnu određenost,  početni stav svoje dijalektičke logike, najnužnijeg postojanja, postajanja, bivanja utemeljuje u potpunom izjednačenju čistog bića i ništa.

[9] Martin Hajdeger, Putni znakovi, „Šta je metafizika?“. Plato, Beograd, 2003.  str. 111

[10] Isto, str. 111.

[11] Martin Hajdeger, Putni znakovi,  K pitanju o bivstvovanju, Plato, Beograd 2003, str. 368.

[12] Jedno slično utemeljenje supstancijalne slobode utemeljeno na najstarijoj konačnosti kvalitatativnog ništa u svojoj filozofiji egzistencije na Hajdegerovim postavkama razrađuje Sartr, tvrdeći da tek  najkonačnije ništa omogućava da supstancijalna vlastitost konkretne egzistencije suštinski preuzme slobodu, mogućnost da slobodno osmišljava, uobličava svoje biće, i da po toj suštinskoj slobodi najodgovornije odlučuje, deluje.

[13]„Jedino adekvatan odnos prema slobodi u čoveku jeste oslobađanje slobode u čoveku… ovo oslobađanje tubivstva u čoveku mora biti ono jedino i središnje do čega je filozofiji kao filozofiranju stalo.“ (M. Hajdeger, Kant i problem metafizike, str. 168-169)..

[14]„Čovek ne poseduje slobodu kao svojstvo. U najboljem slučaju važi obrnuto: sloboda, ek-sistentno, razotkrivalačko tubivstvovanje poseduje čoveka, i to tako izvorno da jedino ona čoveštvu obezbeđuje karakterističan odnos prema bivstvujućem u celini...“(Martin Hajdeger, Putni znakovi, O suštini istine, Plato, Beograd, str. 172-173).

[15] „Starije zašto prostorno-vremenitog (tu-ovde, ranije, sada, kasnije) bilo je, jeste ili biće konačnog tu-bivstvovanja, stoji ispred bilo kojeg, kakvog šta je (koliko, je, kakvo je, i u kom odnosu je) bivstvovanja. Dovoljno je zamisliti da nema čoveka, i jasno se pokazuje da čak i pitanje zašto je nešto a ne ništa, bivstvovanje a ne nebivstvovanje, a ne samo zašto bilo koje, kakvo bivstvujuće uopšte jeste to što jeste, a nije nešto drugo, ima odgovor tek iz najstarijeg zašto, egzistencijalnog smisla konačnog tubivstvovanja. Bilo koje, kakvo šta je ovo, ono, pa i šta je samo bivstvovanje, razumeva se tek iz najstarijeg zašto… tubivstvovanja.”(Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013. str. 107).

[16]  Martin Hajdeger, Putni znakovi, , Plato, Beograd, 2003.  str. 110.

[17] Za širu razradu ove teme takođe pogledati: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, Devetu knjigu: Načela praktične logike. Posebno 10, 11, 12 odeljak: od 898-911 str

[18] Zapravo, Ničeova „volja za moć“  uopšte ne mora biti (najjača) volja niti stvarna moć. „Volja za moć“ još uvek nije  najjača volja ni najveća moć, nego samo vladajuća moć koja  pokorava sve, gospodari svima po celini stvari. Samo najjača, pobednička volja ima stvarnu moć, ili vladajuća moć najjaču, pobedničku volju, dok volja za moć ne garantuje ni najjaču volju, ni vladajuću moć. To jest, ko (pre volje za moć, ili težnje ka moći samoj po sebi) ima nad svima neki stvarni preovlađujući kvalitet, ili umeće same vladavine, on će sa tim nadjačavajućim kvalitetom vladati nad drugima, imati jedino stvarnu vladajuću volju, moć, dok volja za moć sama za sebe ne garantuje ni najjaču volju ni vladajuću moć. Niče čak i ne kaže  volja za vlast, koja bi možda, pod uslovom da neko dođe na vlast, mogla biti on prevlađujuća, najjača volja nad svim ostalim voljama, nego volja za moć. Međutim čak se ni volja za vladanjem ne može izjednačiti sa vladajućom, ili najjačom voljom, nego samo najjača volja koja sa svake strane, kraja vlada po prirodi stvari. Čak ni zbirno određenje volje za moć bez stvarne vladajuće volje u čoveku, ili najjače moći na svetsko-istorijskoj pozornici ne znači ništa. Moć je preovlađujuća sila jedne strane prema drugoj, kao, npr. toplote prema hladnoći, težine prema lakoći, ili obrnuto.., uopšte bilo kojeg jednog relativnog kvaliteta prema drugom relativnom kvalitetu u bezbroj različitih, suprotnih vidova, dok je vladajuća volja, moć preovlađujuća sila po celini stvari. Sa druge strane, vladajuća volja, ili vladajuća moć svakako uključuje volju i moć, podrazumeva prvostepeni smisao volje i prvostepeni smisao moći…(Pogledati na ovom sajtu rad: Tomislav Novaković,  Volja za moć i umetnost).

[19] Na krštenju se traži javno odricanje od satane: čvrsta odluka duše iz dna srca, jako i jasno: ne, neću, ne dam, čak i telom potvrda odricanja od sve laži, zla: kaže se: „pljuni i zgazi“,  za najjače  da, hoću, dam. To je miris istine i ukus ljubavi, Boga za čistu volju i jednu slobodnu vlastitost naspram otrovnog zuba, jezika,  pre svake logike i u osnovi svake logike.   

[20] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, BIGZ,  Beograd, 1976,  Pred. drugom izdanju, str. 23.

[21] O ovoj temi videti više u knjizi: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd, 2010. I u knjizi Tomislav Novaković, Etika i Politika DESIRE Beograd, 2013. Pogotovu pogledati na ovom sajtu rad: Čista volja u Kantovoj Kritici čistog uma

[22] Za ovu temu pogledati: Tomislav Novaković, Čisto Ja i Atomika Kantove kritike čistog uma/načela praktične logike, DESIRE, Beograd,  Sedmu knjigu, odeljak 11, od 681-683 str.  i Devetu knjigu: Načela praktične logike, odeljak 12, od 912-924. str.

[23] Za širu razradu ove  teme pogledati: Tomislav Novaković, Etika i Politika, DESIRE, Beograd, 2013, završnu, petu knjigu: Moral i dobro.

[24] „Ako zrno pšenično ne umre jedno ostane, ako umre, bogat rod rodi.“

[25] Za širu razradu ove ideje pogledati: Čisto Ja i Atomika Kantove Kritike čistog uma/Načela praktične logike, DESIRE, Beograd 2010, od 979-993 str. Ili na sajtu rad: Tomislav Novaković, O kvadratu kruga u čistoj volji i jednoj slobodnoj  vlastitosti (zadnja dva odeljka).   

[26] Martin Hajdeger , Bitak i vrijeme, Naprijed,  Zagred, 1985, str. 422-