Ničeov povratak mitologiji, paganstvu
Autor: Tomislav Novaković
Niče negacijom svake transcendentne filozofije ili onostrane teologije kroz volju za moć i čulnu lepotu, umeće stvaranja, preporađanja, večno vraćanje, ponavljanje života ponovo afirmiše mitologiju, paganizam, snagu boga Erota, erotizma i kroz umetnički zanos obožuje ono najpunije ovde i sada... To je u začeću zanesenost reproduktivnih organa, ekstaza svih čula, osećanja u lepoti, plodnost celog organizma.
„Mi imamo umetnost da ne bi smo propali zbog istine.“[1]
Negacijom svake transcendentne filozofije ili onostrane teologije Niče kroz volju za moć i čulnu lepotu u umetnosti ponovo afirmiše mitologiju, paganizam, obožuje ono najpunije ovde i sada, sve-jedno – jedno-sve. Nasuprot naučnom, filozofskom ili teološkom „govoru istine“ za njega je moć obmane, začaravanja, zavođenje zanesenost, opijenost kroz igru tela, udova, čulnu ekstazu plodnog trenutka, najviša potvrda bivstvovanja. To je kroz umeće stvaranja, preporađanja života, večnog vraćanja, ponavljanja, snaga boga Erota, erotizma, u začeću zanesenost reproduktivnih organa, u umetničkom zanosu, punoća svih čula, osećanja u lepoti, porođajni orgazam u ekstazi celog tela, plodnost živog organizma.
Instinktivnost, duševna snaga, a ne um, ideje, pojam određuje kroz umetnost. Kao najviši vid volje za moć, najovostranija, najbivstvenija lepota, nasuprot transcendentne religije ili filozofije ne određuje samo pravila umetnosti, ili pravila života, nego i i pravila same prirode.. On, zapravo tvrdi da umetnost, kao umeće pretvaranja, zavaravanja kroz lepotu čulnosti određuje pravila svoj živoj, neživoj prirodi, pa svakako, i svem našem životu. Da se ona prvostepena, najprirodnija priroda slobodno ispoljava kroz lepotu stvaralačke imaginacije, da savršena čulnost nije nikakvo neko bezinteresno dopadanje u lepoti, nego najizrazitije osvajanje, dominiranje, prvostepena potvrda života kroz najviši vid volje za moć. Zato, nasuprot onostrane teologije ili metafizike, ili realizma nauke umetničko nadahnuće, stvaranje umetnika vidi kao večno ponavljajući trenutak najsavršenijeg ovostrasnog bivstvovanja. Nasuprot naučnog, filozofskog ili teološkog „govora istine“ za njega je moć obmane, začaravanja, zavođenje zanesenost, opijenost u lepoti igre tela, udova, čulnu ekstazu plodnog trenutka, najviša potvrda bivstvovanja Prvostepenu, najprirodniju prirodu ne vidi u opštim i nužnim zakonima nauku, niti moralnim zakonima države, nego najvišoj igri moći kroz stvaralačku snagu umetnosti, umeće ulepšavanja, opčinjavanja, zavođenja, pretvaranja.
Snaga uobrazilja, moći zavaravanja, opčinjavanja, pretvaranja, skrivene laži, prevare, lukavstva za osvajanje, otimanje, preživljavanje prisutna u svakom području života, kroz sve vidove volje za moći a svoje prvostepeno bivvstvovanje, najvipši vrhunac ima u umetnosti, kroz sve moguće čulne oblike u lepoti. Tu je najmoćnija potvrda pozitivnog bića naspram ružne istine (pojma), večno vraćanja dinizijskog zanosa, umetničkog nadahnuća, čulne ekstaze naspram ružne istine. „Čovek je mala, bizarna životinjska vrsta koja – na sreću – živi samo određeno vreme; život na zemlji je uopšte trenutak, slučaj događaj, izuzetak bez posledica, nešto što ostaje bez ikakve važnosti po opštu prirodu Zemlje. A Zemlja je, kao svaka zvezda zev između dva nebića, događaj bez plana, bez razuma, volje, ili samosvesti-najgora vrsta nužnosti – glupa nužnost“.[2] To jest neka me slobodno laže, opčinjava, začarava, uzbuđuje, zanosi lepota umetnosti. To jest, u umetnosti, je slično kao što u ženskoj zavodljivosti kroz lepotu, prisutno pretvaranje, opčinjavanje, začaravanje. Bolje da me lepo laže, začarava, zanosi, opčinjava umetnost, nego da mi nauka ili filozofija govore ružnu istinu!
Može se reći da je volja za moć više muški princip a umetnički zanos u lepoti više ženski, mada i jedno i drugo uključuje mušku i žensku seksualnost, i moć i snagu kao i ukrašavanje i lepotu. Životinja (pa čak i biljka), se radi lova ili održanja skriva i otkriva kroz lepo i ružno, lice i naličje… Kroz lukavstvo, umeće obmane, zavaravanja predstavlja jedno, a čini sasvim drugo, a nekada se otvoreno ispoljava fizičku snagu, brzinu, okretnosti, ili prikazuje čulnoj raskoši i sposobnosti jedinke ili vrste…
Snaga unutrašnje lepote ličnosti, karaktera kod muškarca u velikoj meri vlada nad spoljašnjom lepotom; kao jako, pravo naspram svake obmane, zavođenja, krivudanja, zaobljenja zakrivljenog, krivog. Volja za moć više je naglašena kroz vlast, nauku, ekonomiju, politiku dok je ukrašavanje, zavođenje, obmanjivanje, zanos ispoljava kroz umetnost, lepotu. Doduše i sama volja za moć uključuje beskonačne nijanse lukavstva, prevare, obmanjivanja („do cilja preko leševa) u vladanju, upravljanju, kao što je umeće spoljašnje, unutrašnje lepote nije samo vladavina nad telom i čulima nego i nad stanjima duše.
Ipak i umetnička lepota i ljubav mnogo pre traži sklad i harmoniju nego moć, vladavinu samo jedne strane kroz proračunati rat, osvajanje. To je mislima, rečima, osećajima, slikama, melodijama, igrom ravnoteža svetla i tame, dubokih i niskih tonova, blagog i oštrog, brzog i sporog, površnog i dubokog, pravog i zakrivljenog, krivog; mnogo pre vladavina unutrašnjeg nad spoljašnjim, stvarajućeg nad stvorenim, nevidljivog nad vidljivim, nematerijalnog nad materijalnim.
U svakom slučaju, čula svakog živog bića, a pogotovu čoveka, služe nekom unutrašnjem jedinstvu. I kao što je negacija svega čulnog, ovostranog u ime onostranog nije moguća, nije moguća ni druga krajnost, negacija svake unutrašnjosti, natčulnog duha ideja, ili neponovljive vlastitosti u ume čulnosti ili prvostepene umetničke lepote ili volje za moć, nego uvek neka supstancijalna vlastitost prima, poseduje i tu volju za moć i tu čulnost.
Komentar
Po Marksu je razvoj pet čula, od instinktivnog nagona ili pojedinačnog opažaja do potpuno usavršenih čula naučno-tehničko-umetničko-političke društvene prirode čoveka, svrha čitave istorije. Šelingova subjektivno-objektivno monada duha kao svesne prirode ili prirode kao nesvesnog duha kod njega se hegelovskom dijalektikom razvija kao subjektivno-objektivno jedinstvo čoveka–prirode i kroz Aristotelov zoon politikon i kantovsku praktičnu filozofiju, Platonove transcendentne ideje u naučno-tehničko-umetničko-političkoj supstancijalnoj društvenosti dostiže na kraju istorije carstvo slobode, koje u potpunosti objedinjuje formalni, materijalni, pokretački i svrhoviti uzrok Aristotelove tetrade. Kroz naučnu-filozofsku-umetničko-političku dijalektiku između čoveka i prirode i čoveka i čoveka to je put socijalizacije od početnih nagona za održanjem jedinke, vrste, do pune društvenosti, kao od početnog mirisa, ukusa, dodira do njihovog najsavršenijeg ispoljenja u naučnoj, tehničkoj, filozofskoj, umetničkoj, praktičnoj svesti. Umetnost usavršava sva čula, a nauka, tehnika, politika ih pojačava kroz komunikativni, informativni um. Kroz ospoljeni, otelovljen um, tehničku moć, pojačane aparate, instrumente opažaji putuju kroz prostor, vreme, ili umetničku, filozofsku, naučnu, političku svest idu od uma ka čulima i od čulima ka umu.
[1] Fridrih Niče, Volja za moć, Karijatide, Beograd, 1972, str. 362.
2. Isto,369
O Novaković Tomislavu
Tomislav Novaković je diplomirao filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Živi i stvara u Čačku kao samostalni filozof.
Filozofija dana
Prirodna nauka koristi logiku kada opštim i nužnim zakonima objašnjava red, poredak sveta, a bilo kakav kosmički um, logos, za celovito jedinstvo materije–energije, po definiciji „objektivne“ nauke, isključuje već na početku!
Bez obzira što ne prihvata nikakav prauzrok izvan same prirode, da bi nauka uopšte bila nauka, ona neki neki jedinstveni logos mikro-makro sveta mora predočiti.
Ne radi se samo o tome da se našem objašnjavanju sveta ima pravo prigovoriti da je "antropocentrično", nego da li se bez neke (bilo kakve) jedinstvene logike za svu materiju–energiju–prostor–vreme–brzinu, sve oblike makro, mikro sveta, uopšte nešto suštinski objašnjava!
Ako čovek (bilo koji živi stvor) ima (neku) „glavu“, zašto je ne bi imala i sva mikro-makrokosmička priroda u svakom svom delu, kao stvarajuće znanje po kome svaka stvar ili biće jeste to što jeste.
Tomislav Novaković