Томислав Новаковић филозоф

Недеља | 28. Фебруар 2021.

Tomislav Novakovic

Шелинг, Ниче, Хајдегер и прво издање Критике чистог ума

Аутор: Томислав Новаковић

Иако Шелинг тврди да је Критика моћи суђења најбоље Кантово дело, он не инсистира на првом издању Критике чистог ума, у коме је уобразиља, пре разума и чула основна моћ људске душе, иако је  очигледно да он управо из тог „шињела“ субјективно-објективне уобразиље апсолутизује уметност а Ниче проглашава за најсавршенији вид воље за моћ и позни Хајдегер тврди да је поетска реч, казивање не само  "говор бивствовања", него оно првостепено бивствовање...

Шелинг, Ниче, Хајдегер и прво издање Критике чистог ума

Уместо трансцендентне теологије или метафизике, Шелинг оно највише субјективно-објективно апсолутно јединство митологије, религије, филозофије, уметности и историје проналази у најсавршенијем песништву.[1] 

Под утицајем Кантове Критике моћи суђења, он  највишу потврду апсолутног духа види у интелектуалној интуицији уметника, као највишем јединству појма и опажаја, форме и садржине, појаве и суштине, натчулног и чулног, коначног и бесконачног, субјективног и објективног, идеалног и реалног...

Ипак, ако је за Шелинга Критика моћи суђења најбоље Кантово дело, од кога је требало започети сву критичност, зашто не инсистира на првом издању Критике чистог ума, јер су из тог „шињела“ субјективно-објективне уобразиље првог издања (као основне моћи људске душе) произашло његово апсолутизовање уметности и Ничеово уметност као најсавршенији вид воље за моћ и (под утицајем предсократоваца и највећих песника) и филозофија позног Хајдегера, где је поетска реч, казивање не само  "говор бивствовања", него и оно првостепено бивствовање.

Иако су и за Шелинга као и за Хегела,  идеалитети религије, филозофије и уметности објективна потврда нужно нужног бивствовања апсолутног духа, религија је за њега, као субјективна потврда апсолутног духа, на почетку, субјективна–објективна филозофија у средини, а стваралачка уобразиље најузвишенијих уметника, онај на врху, највиши објективитет апсолутног духа.[2]

Његова филозофија уметности (под утицајем Кантове Критике моћи суђења) кроз субјективно-објективну форму-садржину, појавусуштину интелектуалне интуиције уметника потврђуј апсолутну вољу и стварајућу слободу.

Апсолутна субјективност највише јединство форме–садржине потврђује  у религији,  апсолутна субјективностобјективност у филозофији и апсолутна објективност у уметности.[3]  

Иако је за Хегела уметност испољење апсолутног духа на нивоу чулности,  по својој хијерархији завршне тријаде апсолутног духа филозофија по апсолутном појму, идеји стоји изнад представа  религије или чулности уметности,

 Ниче, наизглед, иде обрнуто од Кантове тврдње: „Да природа кроз генија одређује правила уметности“, он, заправо, ту основну поставку његове Критике моћи суђења изводи до краја: када најприроднију природу у пуноћи чулности види у савршенству лепоте, као највиши израз воље за моћ уметничког генија, или натчовекове стваралачке игре моћи.[4]

Пуноћа чулности у савршенству уметничке лепоте (пре закона науке, ауторитета, права, морала или заповести религије), не даје правила само најприроднијем животу, него и самој природи. Инстинктивност, душевна снага, као највиши вид воље за моћ, а не ум, идеје, појам науке, филозофије,  кроз најовостранију, најбивственију лепоту уметности, насупрот трансцендентне религије или филозофије, вечно враћа, даје, ствара кроз вољу за моћ и лепоту правила  живота.

„Ми имамо уметност да не би смо пропали због истине.“[5] „Јер истина је ружна.“[6]  

Уметност, као умеће претварања, заваравања чулности кроз лепоту одређује правила свој живој, неживој природи, па свакако, и свем нашем животу. Првостепена, најприроднија природа се слободно испољава кроз стваралачку имагинацију генијалног уметника. Савршена чулност није никакво неко безинтересно допадање у лепоти, него најизразитије освајање, доминирање,  као  највиши  вид воље за моћ првостепена потврда живота[7].

Насупрот оностране теологије или метафизике, или реализма науке, он стварање уметника, уметнички занос, надахнуће види као вечно понављајући тренутак најсавршенијег живота,  пуноће овостраног бивствовања...

Насупрот научног,  филозофског или теолошког „говора истине“  за њега је моћ обмане, зачаравања, завођења, занесености, опијености у лепоти игре тела, удова, чулна екстаза плодног тренутка, највиша потврда бивствовања.

Првостепену природу не види у општим и нужним законима науке, нити моралним законима државе, него у највишој игри моћи стваралачке снаге уметности, најсавршенијем умећу улепшавања, опчињавања, завођења,  претварања.

И тако његова воља за моћ и првобивствена чулна лепота уметности поново афирмише митологију, паганизам; обожује оно најпуније овде и сада умеће стварања, препорађања живота, вечног враћања, понављања.

Заправо, већ Шелинг  Филозофији митологије и Филозофији уметности наглашава значај политеизма, паганства, и тако обоготворује  уметност,  кроз највише песништво, као и Хајдегер на крају кроз предсократовце и највеће песнике.[8]

Снага уобразиља, моћи заваравања, опчињавања, претварања, скривене лажи, преваре, лукавства за освајање, отимање, преживљавање је присутна у сваком подручју живота,  кроз све видове воље за моћи. А своје првостепено бивствовање, највиши врхунац има у лепоти, кроз све могуће чулне облике у уметности.

Ту је најмоћнија потврда  бића кроз вечно враћања динизијског заноса, уметничког надахнућа, позитивне чулне екстазе наспрам ружне истине.

„Човек је мала, бизарна животињска врста која – на срећу – живи само одређено време; живот на земљи је уопште тренутак, случај догађај,  изузетак без последица, нешто што остаје без икакве важности по општу природу Земље. А Земља је, као свака звезда зев између два небића, догађај без плана, без разума, воље, или самосвести-најгора врста нужности – глупа нужност“.[9]

Боље да ме уметност лепо лаже, опчињава, зачарава, узбуђује, заноси као жена, у чијој је заводљивости  кроз лепоту присутно опчињавање, зачаравање, претварање, лагање,  него да ми наука или филозофија говоре ружну истину!

Од две основне ствари у Ничеовој филозофије,  воља за моћ је више мушки а уметнички занос у лепоти више женски принцип, мада  једно  укључује друго.

Животиња (па чак и биљка), се ради лова или одржања скрива и открива кроз лепо и ружно, лице и наличје…

Кроз лукавство, умеће претварања представља једно, а чини сасвим друго, а некада отворено испољава физичку снагу, брзину,  окретности,  или  чулну раскош, лепоту  јединке или врсте…

То умеће завођења, заваравања, опчињавања на другој, није присутно само у уметности, глуми, позпришту и филму, или у практичној примени кроз моду, дизајн, него  се та моћ заводљивоста,  претварања, претворности проширује кроз сва подручја, а поготову кроз маркетинг и политику...

 

Коментар 1: Воља за моћ и уметност

 

Снага унутрашње лепоте, хармоничне личности, јаког, одлучног карактера код мушкарца у великој мери влада над спољашњом лепотом; као јако, право наспрам сваке обмане, завођења, кривудања, заобљења закривљеног, кривог. Воља за моћ је, заправо, више наглашена кроз власт, науку, економију, политику док се украшавање, завођење, обмањивање, занос испољава кроз уметност, лепоту.

Додуше и сама воља за моћ укључује  бесконачне нијансе лукавства, преваре, претворности, обмањивања („до циља преко лешева“) до положаја или богатства, исто као и умеће спољашње, унутрашње лепоте, није само владавина над телом и чулима него и над стањима душе...

 

Коментар 2: Афирмација и негација

 

Заправо, и Ниче и Хајдегер за највишу позитивност, афирмацију претпостављају апсолутну негацију, нихилизам као метафизички принцип. Ниче за утемељење воље за моћ кроз уметности и обрнуто наспрам трансцендентне метафизике  или религије, а Хајдегер из из човековог  ништа тубивствовања (метафизике коначности) утемељује свако шта (како, колико, зашто) – супстанцијалну слободу бивствовања. [10] На једној страни то је негација трансцендентне метафизике и теологије или реализма науке из праоснове уобразиље у име највише моћи опчињавања, заводљивости лепоте и из чулног привида утемељење позитивне (овостране) уметности, а на другој доследност будизма који искључује сваку научну, филозофску, теолошку трансценденталну, трансцендентну, иманентну, релну, идеалну изградњу природе и надоградњу човека, сваку основу спољашњег или унутрашњег света, светскости, обмане мишљења и обмане бивствовања, у спољашњој чулности, или у , творевинама воље,  творевина свести, који у нирвани (утрнућу привидног одлучивања, деловања у привиду воље или привида сазнања, појмова, судова, идеја у привиду разума, ума, свести),  потире, без остатка,  сваку уобразиљу, као уображење спољашње или  унутрашње природе. „У овом телу чији је узраст ограничен и спознаја оскудна садржан је свијет, појава свијета, докончавање свијета, и пут који води докончавању свијета“[11]


Коментар 3: Уобразиља код Хјума

 

Хјум не само да  поред разума и искуства (импресије, сензације), уводи  у процес сазнања и машту, него чак на крају сам разум, ум, вољу... утемељује у човековој ирационалној природи, инстинктивности наше маште! У задњој суштини, и интуитивна сазнања разума и импресије искуства, једнако се ослањају  на веровањима и машти. И пошто, по Хјуму, све сазнање разума зависи од перцепција чула, представа искуства, нема никаквих основа за нужног постојања свога Ја или нужног постојања спољашњег света. И једно и друго само је веровање засновано на машти!

Свакако да би тај унутрашњи механизам наше маште, која “производи“ идеју нашег Ја, нужну узрочност или идеју спољашњег света, Хјум требало некако да објасни! И поред тога:  како, на основу које способности ирационални инстинкти, осећања, изграђују  маштом  нашу вољу, разум, ум, све идеје? Како та прва, најстарија стваралачка основа  инстинктивних нагона, жеља, потреба ствара (конструише) све знање, науку, вољу, свест, наше Ја?

Поред тога, ако се по Хјуму, све искуство мора на почетку и на крају ослањати на машту; и јединство спољашњег света, и његова извесност, онда се и свака појединачна сензација, импресија чулности, свако  појединачно, посебно искуство уопште, мора заснивати на ирационалној машти! Ако се сам разум, основа свести, само наше Ја мора на крају заснивати на понављањима, навикама, инстинктивним конструкцијама маште, зашто се онда и сва (сама)  чулност,  импресије,  сензације, изрази воље, жеље,  осећања, исто тако не заснивају на машти? И на крају, шта је, онда, ту сама машта?

Много касније, Бергсон у свом разматрању у Стваралачкој еволуцији, за разлику од Хјума, претпоставља од почетка две равноправне основе, праформе живота, регије стваралачког полета. Инстинкт – усмерен на целину и садржајкоји врхуни у интуицији; и интелигенцију усмерену на појединачне делове и облике – највише развијену у разуму. Иако та два правца стваралачког полета имају међусобне прелазе, додире никада се не може све свести само на једну страну; било разум на  инстинкт, било  инстинкт на разум.

 

Коментар 4 . Марксов натурализам  човека и хуманизам природе

 

Маркс је са својим натурализмом човека и хуманизмом природе, такође у великој мери прати Кантову Критику моћи суђења као и Шелигов тоталитет субјективног–објективног. Он (осим слободе) не прихвата друге идеје Кантовог практичног ума, и са хуманизмом природе и натурализмом човека кроз историју покушава да превазиђе поларитет теоријског и практичног, или природе и духа. Код њега нема надсазнајне слободе, или надсазнајне властитости, било којих трансцендентних идеја, подручје генијалности подједанко испољава у науци, уметности,  а  у првостепеној социјалној интелигенцији у путу ка савршеној заједници практично-морална генијалност испољава се кроз целокупно човечанство, када изједначи нужност и слободу, или државу и појединца. Када научно-технолошко–уметничко–политичко постане друга природа човека, кроз социјалну интелигенцију достигне практичну генијалност целе слободне заједнице, која влада, господари природом.

Очигледно да Маркс до ове највише, заједнице, заједништва, као највише практићно-морално-политичко-научно–уметничке генијалности читаве заједнице не долази са основе  надсазнајне воље и њених највиших иманентних идеја: Бога, слободе и бесмртности душе, него по идеалитет човека (заједнице)–природе, слободе као сазнате нужности.

Он прати развој научно-техничко, практично-политичке првостепене родне, друштвене  природе човека  од почетка до  краја историје (државе) кроз поларитет нагона за одржањем тела и нагон за одржањем врсте. Од сваког човека у служби природној заједници до потпуно развијене људске заједнице по начелу сви за једног, један за све  у служби сваком слободном човеку. Са развојем научно-техничко-политичко-уметничке природе човека, хуманизам, нагон за одржањем врсте, као  (првостепена) родна природа, у комунизму,  царству слободе на крају историје, коначно превладава нагон за одржањем тела (царство нужности). Од природног човека, заједнице пре историје у служби природи, до природе на крају историје у служби заједници, човеку и царству слободе над царством нужности, потпуно развијеној, хуманој природи која служи човеку-заједници. Та потпуно развијена друштвена природа је за Маркса највиши циљ, сврха природе–човека,  обоготворење природе–човека.

По њему је развој пет  чула (од инстинктивног, појединачног опажаја до потпуно свесних чула) и њихових продужених справа, инструмената, машина  целовите научно-техничко-уметничко-политичке друштвене природе сврха читаве  историје. Шелинговска субјективно-објективно монада духа као свесне прирoде или прирoде као несвесног духа се кроз поларитет натурализма–хуманизма хегеловском дијалектиком развија као супстанцијална сврха природе–човека. Том супстанцијалном сврхом се  обоготворује субјективно-објективно јединство човека–природе  и кроз Аристотелов zoon politikon и кантовску практичну филозофију, Платонове трансцендентне идеје дијалектиком (саморазвојем природе–човека) на крају историје достиже царство слободе и чисте воље, субјективно-објективно научно-техничко-уметничко или практично-политичко јединство,  супстанцијална друштвеност човека у којој су у потпуности обједињени  формални, материјални, покретачки и сврховити узрок Аристотелове тетраде.



[1] Ово је само део рада О бесконачности и коначности. 

Наспрам трансцендентне теологије и метафизике Шелинг у најузвишенијем песништву види јединство митологије, религије, филозофије, уметности и историје. 

[2] „Умјетност, религија и филозофија су три једине сфере људске дјелатности у којима се манифестује највиши дух као такав..гениј умјетности, гениј религије и гениј филозофије. Само се тим сферама признаје божанскост.“ (Friеdrich Wilhelm Joseph Schelling, Minhenska propedeutika, Demetra, Zagreb, 1993, str. 96.

[3] „Ту се, дакле, оно највише манифестира као гениј уметности. Ако је сада умјетност оно најобјективније људске дјелатности, онда је религија њезина субјективна страна…Постоји једна трећа људска дјелатност која у себи сједињује оно објективно уметности и оно субјективно… филозофија.“  (Friеdrich Wilhelm Joseph Schelling, Minhenska propedeutika, Demetra, Zagreb, 1993, str. 96

[4] Уметност налазимо као органску функцију: налазимо је као највећи подстицај живота.“[4] (Фридрих Ниче, Воља за моћ, Каријатиде, Београд, 1972,  стр 298). „Мора се разумети битни уметнички карактер феномена који се зове живот“ – неимарски дух који зида под најнеповољнијим околностима: на најлаганији могућни начин“. (Исто. 43)

[5] Исто, стр. 362.

[6] Исто, стрr. 238.

[7] „Уметност и само уметност! Она је велико средство које омогућава живот, које нас заводи да заволимо живот, она је велики подстрек живота“.  (Фридрих Ниче, Воља за моћ, Каријатиде, Београд, 1972,  стр 252).

[8] Слободно се може рећи да сам Хајдегер у завршној фази своје филозофије испољава према бивствовању једну религиозност. Насупрот Платонове дијалектике вечних идеја, Аристотелове филозофије као највише науке о истини, или унапред задатих, откривених теолошких истина, он прве филозофске поеме,  апоретичне фрагменате предсократовских филозофа или супстанцијални говор, поетски језик,  причу, казивање схвата као иманентну религиозност, као разоткривање, саморазоткривање самог бивствовања. Заправо, то Хајдегерово веровање у највишу истину бивствовања, најизворније раскривање, откривање бивствовања из самог бивствовања кроз супстанцијалну причу, говор, казивање, која следи Хераклитов логос као бивствовање, или поетску метафизику највећих песника је, свакако, једна неиспосредована религиозност.

(9) Фридрих Ниче, Воља за моћ, Каријатиде, Београд,1972, стр. 369.

[10] Хајдегер тврди да се тек са Ничеом довршава круг  европске метафизике. Да Ничеово одбацивање  сваког трансценденталног, трансцендентног преуобличења, са вољом за вољу испуњава задњу могућности метафизике, утемељује нихилизам на метафизичком нивоу. То је негација оностраних идеја у име овостране чулности најсавршенијег уметничког надахнућа, као највишег израза воље за моћ.  Ипак, та негација религије, метафизике не иде у корист афирмације  конкретне личности, него супстанцијалне игре моћи, којој као  Хегеловом апслутном духу, служи  сва прирoда,  људи и народи... Погледати на овом сајту радове: Воља за моћ и уметност и О просветљујућем доживљају

[11] Angutara-nikayo, IV, 45 Превод Чедомила Вељачића


 

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Најјача љубав није љубав ка лепом по себи, него кроз љубав ка надбивственом Богу, прво љубав ка надсазнајном, надсуштаственом добру по себи изнад свих идеја, савршеном свету свих вечних идеја: лепог, праведног, умереног, храброг по себи, па ка вечној суштини сваке савршене идеје...

Aко су лепо, праведно... по себи  то  по добру по себи... онда је лепо по себи, лепота целог вечног света,  праведно по себи, правда целог вечног света... а исто је тако и све остале идеје.

Само тако, пре љубави ка било којој чулној ствари, која је само сенке бића, или љубави ка творевинима разума, уметности, воли идеални свет по себи, све вечне идеје.

 

Томислав Новаковић

Видео дана