Томислав Новаковић филозоф

Субота | 20. Јул 2019.

Tomislav Novakovic

Недоследности у утемељењу Платонове Државе

Аутор: Томислав Новаковић

Као што идеја добра утемељује све идеје, а идеја све своје копије и сенке а тако и вечне идеје својине и  сродства све своје копије и сенке својине и сродства у појмовима разума, опажајима чула и нагонима тела...

Недоследности у утемељењу Платонове Државе

 

ФИЛОЗОФИ ВЛАДАРИ

 

Платон каже да се људи рађају као чулни, разумски и умски...

Чулне воде нестални опажаји и пролазне жеље (само сенке идеја)...

Разумне, општи и нужни појмови, судови (само копије идеја)...

Умне, целовите идеје ...

И како та подела постоји по природи ствари, најправедније је да се по њој уреди  државa...

„Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 д.

Да они најређи, умни људи (који сагледавају целовите идеје) буду владари, они разумни, које воде општи и нужни појмови, судови закона, чувари,  а они чулни, који се воде поједначним опажајима и нагонима тела, радници...

Иза несталних опажаја  и жеља или општих појмова и судова увек постоје други супротни опажаји, жеље или појмови, судови те чулни и разумски људи не могу никако достићи највише јединство у себи за владавину над собом и државом...

И  као што све супротне опажаје и жеље (само сенке идеја) и све различите или супротне појмове, судове (само копије идеја) обједињује целовита идеји, тако и све различите или супротне чулне и разумске људе у држави уман човек у идеји праведности...

Вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, а уман филозоф разумним чуварима и чулним радницима...

Само ће уман филозоф по идеји праведности саставити у идеалној врлине свих људи, утемељити срећан живот за све.

Зато изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи" .исто, 473 д

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Иако Платон каже: „Највиша наука је идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни“ (Држава, 505 б) (јер ум тек кроз њу види идеје, разум копије, чула сенке), он опет идеалну државу не утемељује на добру, него на правичности!

Мада се  може рећи да је праведно да вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, много пре треба рећи да је боље да вечни, умни део душе влада смртним деловина разумне и чулне душе!

Само из највише идеје добра, која је, као идеја свих идеја, толико изнад свих других идеја, колико све идеје изнад својих копија, филозоф из савршених идеја ума влада њиховим копијама или сенкама у разуму чувара или чулима и нагонима радника...

Ако надбивствено, надсуштаствено добро утемељује вечно постојање и вечну суштину сваке идеје, онда ће људи само из највише  идеје добра бити храбри, умерени, мудри, правични...( подражавати све остале идеје)...

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни праведног државе и праведног човека!

Зато што мисли да је боље бити праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не немудар...  човек бива праведан, храбар, умерен, мудар!

А када се води само правичностн неће бити чак ни ни правичан (ни храбар, ни умерен, ни мудар...), а камоли добар!

 

У књизи Постања после сваког дана стварања се каже: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом завету, никако није довољно да човек само не лажи и не чини зло (иако се тај завет подразумева), него да јасно и отворено говори истину и чини добро...

Ту важе правила вечне љубави, истине на делу највишег добра која не тражи ништа заузврат...

А првостепена Божија правда је дар вечног живота или за хулу на Духа Светог вечни суд; раздељивање раја и пакла, помилованих и осуђених заувек...

 

Правичност у земаљској држави је много пре равнотежа истих квалитета кроз хоризонталу него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

А првостепена хијерархија у Платоновој идеалној држави је прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда и сваке идеје над својом копијом и сенком...

Правичност можда може у неком суженом смислу бити преовлађујућа врлина у разумној души чувара, као некакаква равнотежа између божанске идеје добра (умне душе владара филозофа) и сенке највишег добра (чулне и нагонске душе радника).

И Аристотел управо на праведности, као равнотежи земље и неба утемељује државу, јер му је надбивствено добро неземаљски идеал...

По њему држава не подражава никакво онострано добро ни вечне идеје, већ темељна врлина праведности уједначава све поларитите и кроз земаљску државу достиже највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (духом вечно живог) у заједничком животу у држави проналази равнотежу између животињског и божанског....

А Платонова вертикала у идеалној држави умних владара–филозофа над разумним чуварима и чулним и  нагонским радницима се не може никако утемељити на праведности (која влада кроз равнотежу и хоризонталу) него  само по хијерархији највише идеје добра над свим идејама и сваке идеје над њеним копијама и сенкама...

 

ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

По Платону, филозофи виде умом савршени свет вечних идеја и зато  не држе много до њихових  несавршених копија и сенки које настају и нестају у овом свету; до земаљске власти, својине, имовине, физичког сродства...

Ипак, како једино код њих вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула и жеља тела, они су, по њему, предодређени да на идеји правичности успоставе исто такву хијерархију у идеалној држави: умних владара–филозофа који виде идеје, разумних чувара који виде само њихове копије и чулних или телесних радника који виде само њихове сенке...

Међутим, иако филозофи због вечне духовне својине у умној души, имања истине савршених идеја одбацују копије и сенке материјалне својине, имовине пролазне, смртне разумне и чулне душе и због вечног очинства, духовног сродства највише идеје добра свих савршених идеја, све копије и сенке земаљске породице, телесног сродства, Платон не каже су они позвани да из првостепених духовних суштина, вечних идеја својине и сродства утемеље и сваку копију и сенку земаљске својине и телесног сродства (као и било коју другу ствар из вечне идеје), чиме и државу и сваког човека лишава вечне суштине својине и сродства!

А за вертикалу власти су вечне суштине својине и сродства далеко битније од вечне суштине правичности!

За идеалну државу (за разлику од њене копије или сенке) је управо пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и почетно именовање, име из сенки опажаја и жеља или копија појмова, судова из чулне и разумкне смртне душе (где више ствари владају људима него људи стварима) утемеље из духовног имања, имена, суштинског именовања сваке ствари, бића, појаве из вечне истине, из умне душе владарафилозофа, који поседују савршене идеје...

Или такође, да се од владарафилозофа из вечног очинства, првостепеног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом и сваке идеје над њеном копијом или сенком прво из идеје вечног очинства, сродства утемељи духовно очинство, сродство целог народа па из њега и свако душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице у копијама појма, суда разума и сенке опажаја чула и жеља тела...

А за правда је већ речено да много пре влада тако што уједначава, уравнотежује кроз хоризонталу, него кроз више над нижим кроз вертикалу...

И као што надбивствена (надсазнајна, надсуштаствена) идеја добра утемељује вечно биће и истинито сазнање вечне суштине сваке идеје, а све вечне идеја ума све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и жељама тела (а не само идеја праведности праведне земаљске законе у идеалној држави), тако духовна суштина имовине, имања, идеја својине из вечног умног дела душе владарафилозофа (поседује) своје копије својине у појмовима разума и сенке својине у опажајима чула и нагонима тела у осталим смртним деловима душе...

Платон је требало јасно да каже: као што идеја добра поседује све идеје, и духовним очинством стоји са њима у вечном сродству, и свака идеја све копије у појмовима разума или сенке у опажајима чула и нагонима тела и са вечним очинством стоји са њима у духовном сродству, тако и сваки човек и цео народ у идеалној држави из вечне идеје својине умних владара–филозофима тек поседују све копије својине у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела или из идеје вечног очинства, највишег духовног сродства сваку копију и сенку физичког или душевног сродства...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје и са стварајућим духом стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, или свака идеја ума свим својим копијама у појмовима разума и сенкана у опажајима чула, и нагонима тела, из вечне истине их поседује у потпуности и стоји са свима њима у духовном сродству, тако и вечна суштина, идеја својине, духовно имање, име све своје копије својине, свако именовање, име у појмовима разума и све сенке у опажајима чула и нагонима тела, и вечна суштина, идеја очинства, духовног сродства све своје копије или сенке телесног или душевног сродства у појмовима, судовима разума и опажајима чула и нагонима тела...

Међутим, иако вечне идеје ума поседује све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, и из вечном очинства стоје са њима у духовном сродству, Платон није и сваку сенку или копију својине или сродства из нагона тела, опажаја чула и појмова разума (као и било коју другу ствар) темељио из њихове вечне суштине, савршене идеје!

Да је идеалну државу поставио на највишој идеји добра уместо на праведности и својину и сродство схватао из њихове првостепене духовне суштине, вечних идеја својине и сродства, као и било коју другу ствар, јасно би се видело зашто мудраци филозофа треба да владају таквом државом, а не да из тих  недодоследног његовог извођења остану многе противуречности и ништа не буде решено до краја....

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака идеја копијама разума или сенкама чула тако ће и сваки ће човек у идеалној држави тек из идеје својине, духовног поседа вечне истине из умског дела душе суштински утемељити сваку појединачну и заједничку земаљску својину,  имовину, а из идеје очинства, вечног духовног сродства тек утемељити свако земаљско сродство и духовно заједништо целовитог  народа, државе...

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када сенке и копије идеја у нагонима тела, опажајима чула или појмовима, судовима разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или постоји тек када из умног дела душе оно највише (горе) влада најнижим (доле), оно унутрашње спољашњим, оно унапред почело из вечног, чело свим оним прошлим, садашњим и будућим уназад у времену и оно десно оним левим...

Када помоћу умних владара филозофа сваки човек и народ из вечних идеја поседују ствари (све њихове копије и сенке), владају стварима,  а не да ствари (сенке и копије идеја) поседују људе, владају људима ...

Или када духовно очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) сродство вечне идеје утемељи сенке, копије очинства (синовства, мајчинства, рађања, рођења, братства, сестринства), земаљског, телесног сродства...

Само тако једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз духовну својину, вечну имовину, богатство и вечно духовно очинство, сродство савршених идеја тек суштински поседује сваку својину, имовину, богатство и утемељује свако очинство, сродство у појмовима разума,  опажајима чула и нагонима тела...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из својих идеја, вечне духовне својине и вечног духовног сродства као и савршена земаљска власт из највише идеје добра, сви закони у идеалној држави из вечне идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело, против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, чак и у сваком појединцу, а камоли између различитих људи, група или народа у држави...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине насупрот  сенке или копије друге својине,  сенка или копија очинства, сродства напрам копије или сенке другог очинства, сродства...

Уместо да из вечног очинства, духовног сродства савршених идеја из највише идеје добра и вечног очинства, сродства сваке идеје са својим копијама у појмовима разума или сенкама у опажајима чула и нагонима тела из вечне идеје сродства прво утемељи духовно сродство целог народа у идеалној држави па онда и свако  телесно и душевно земаљско очинство, сродство...

Само када се својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемеље из своје духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком целовитог народа, државе...

Чак се и сада за правно утемељење имена, презимена брака, породице, рода, својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства; свеједно да ли по религиозној основи од Бога или по политичкој основи целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опжајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот сваки телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство свако земаљско сродство, вечно духовно имање истине у идејама ума, свако пролазно материјално имање, именовање у појмовима разума, опажајима чула или нагонима тела, вечна грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... сваку другу грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће,  радост сазнања вечне истине у идејама ума сваку другу радост сазнања у појмовима разума и опажајима чула, највиша духовна радост душе, свако чулно и телесно задовољство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству чула, сви појмови у јединству разума, све идеје кроз највишу идеју добра у јединству ума, тако и сав телесни, чулни, осећајни душевни живот у вечном духовном животу...

Да је без духовне суштине вечне идеје сав земаљски, физички живот или  чулне или разумске душе:  кућа, одећа, храна, пиће, име, мисао, осећај, реч одлука, дело... само сенка, копија (као и било која друга ствар)... 

Као што све сенке и копије идеја имају ослонац у самој идеји, тако сви органи, удови, тела у јединству душе, све мисли, осећаји, речи, одлуке дела душе у највишем јединству духа, и сваки пролазни живот у вечном духовном животу...

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној личности човека него дијалектиком појма, филозофијом, умским сећањем вечног умног дела душе општој и нужној истини савршених идеја ...

Нагони тела,  опажаји чула, појмови, судови разума нашег овоземаљског живота,  само су  сенке или копије  вечног духовног живота умског дела душе који посматра савршене идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују сваки идеалитет тела, чула: мириса и укуса, једења, пијења, хране или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира...

Међутим, за утемељење идеализма до краја та потпуна идеализација (вечна суштина, идеја) мириса, укуса, хране, једења, пијења, додира, дисања, даха, осећања, а поготову воље, личности, одлучивања, деловања... је исто тако битна као и идеализација слике, мисли, речи, појма, суда, закључка истине, сазнања вечне идеје...

Све се одлуке утемељују у једној вољи, свака воља у властитости, властитост највишим звањем у духовном имену а свако име, реч, појам у светој речи, имену...

Само се из вечне суштине речи, имена, првостепеног звања, познања из свете речи имена може утемељити чврстина договора, уговора или појма, суда, закључка истине...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, Платонов идеализам не може разумети, утемељити до краја без теолошког, хришћанског утемељења!

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Коме је истина слана, њему је правда слатка.

 

Томислав Новаковић

Видео дана