Томислав Новаковић филозоф

Четвртак | 02. Јул 2020.

Tomislav Novakovic

Недоследности у утемељењу Платонове Државе

Аутор: Томислав Новаковић

Као што идеја добра утемељује све идеје и свака идеја своје копије у појмовима разума, или сенке у опажајима чула и нагонима тела, тако и вечна идеја својине и вечна идеја сродства све своје копије у појмовима разума и све своје сенке у опажајима чула и нагонима тела...

Недоследности у утемељењу Платонове Државе

 

ФИЛОЗОФИ ВЛАДАРИ

 

Платон каже да  су људи већ по рођењу чулни,  разумски или  умски...

Чулне, кроз појединачне опажаје и пролазне жеље воде сенке идеја...

Разумне, кроз опште и нужне појмове, судове копије идеја...

Умне, кроз целовите закључке, вечне идеје ...

Па ако  та подела већ постоји по природи ствари, најправедније је да се државa тако уреди: „Да сваки појединац обавља само свој посао и не трпа се у мноштво других послова". (Platon, Država, BIGZ, 1976, 433 д.

Да они најређи, умни људи (које воде вечне идеје) буду владари, они разумни, које воде општи и нужни појмови, судови закона, чувари,  а они чулни, које воде нестални опажаји и пролазне жеље, радници...

Иза појединачних опажаја чула и пролазних жеља тела или општих појмова и судова разума увек постоје други супротни опажаји, жеље или други супротни појмови, судови те чулни и разумски људи не могу никако достићи највише јединство у себи за владавину над собом и државом...

И  као што све различите или супротне опажаје и жеље (само сенке идеја) и све различите или супротне појмове, судове (само копије идеја) тек обједињује целовита идеја тако и све различите или супротне чулне и разумске људе у држави уман човек у идеји праведности...

Вечне идеје ума владају својим копијама разума и сенкама чула, а уман филозоф разумним чуварима и чулним радницима...

Његова владавина у идеалној држави  по идеји праведности саставља врлине свих људи, утемељује срећан живот за све.

Зато изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи" .исто, 473 д

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Ако већ каже: „Највиша наука је идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни“ (Држава, 505 б ; јер ум тек кроз њу види идеје, разум копије, чула сенке), зашто идеалну државу не утемељује на идеји добра, него на идеји правичности!

 

Иако се може рећи да је праведно да вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама чула, много исправније рећи да је боље да вечни, умни део душе влада смртним деловина разумне и чулне душе!

Ако надбивствено, надсуштаствено добро утемељује вечно постојање и вечну суштину сваке идеје, људи ће само из највише идеје добра подржавати све идеје: бити храбри, умерени, мудри, правични...( подражавати све остале идеје)...

Само из највише идеје добра, као идеје свих идеја, која је толико изнад свих других идеја, колико све идеје изнад својих копија, филозоф из савршених идеја ума влада њиховим копијама у разуму чувара или сенкама у чулима и нагонима радника...

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни праведног државе и праведног човека!

Зато што мисли да је боље бити праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не не мудар...  човек бива праведан, храбар, умерен, мудар!

А када се у првостепеном смислу руководи правићношћу,  неће бити чак ни ни правичан (ни храбар, ни умерен, ни мудар...), а камоли добар!

 

У књизи Постања после сваког дана стварања се каже: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја.

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом завету, никако није довољно да човек само не лажи и не чини зло (иако се тај завет подразумева), него да јасно и отворено говори истину и чини добро...

Да на делу највишег добра потврђује правила вечне љубави, истине и не тражи ништа заузврат...

А првостепена Божија правда је дар вечног живота за достојне или за недостојне ( хулитеље на Духа Светог)  вечни суд; раздељивање раја и пакла, помилованих и осуђених заувек...

 

 И у Платоновој идеалној држави је првостепена хијерархија прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда и сваке идеје над својом копијом и сенком...

Правичност можда може у неком суженом смислу бити преовлађујућа врлина у разумној души чувара, као некакаква равнотежа између божанске идеје добра (умне душе владара филозофа) и сенке највишег добра (чулне и нагонске душе радника).

Чак је и у земаљској држави правичност много пре равнотежа истих квалитета кроз хоризонталу него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

И Аристотел управо на хоризонтали праведности, као равнотежи земље и неба утемељује државу, јер му је надбивствено добро неземаљски идеал...

По њему држава не подражава никакво онострано добро ни вечне идеје, већ се управо кроз темељну врлина праведности, која уједначава све поларитите,  у организованој заједници, држави отеловљује највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (духом вечно живог) проналази у заједничком животу у држави  равнотежу животињског и божанског....

А Платонова вертикала умних владара–филозофа  у идеалној држави над разумним чуварима и чулним и нагонским радницима се не може никако темељити на праведности (која влада кроз равнотежу и хоризонталу) него само на хијерархији највише идеје добра над свим идејама и свим осталим идејама над њиховим копијама и сенкама...

 

ТЕШКОЋЕ: ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

По Платону, филозофи виде умом савршени свет вечних идеја и зато не држе много до њихових  несавршених копија и сенки које настају и нестају у овом свету; до земаљске власти, својине, имовине, физичког сродства...

Ипак, како само код њих вечне идеје ума владају копијама разума и сенкама опажаја чула и нагона тела, они су, по њему, предодређени да на идеји правичности успоставе исто такву хијерархију у идеалној држави`...

Филозофа владара, које целовитим закључцима ума воде саме идеје, разумних чувара, које општим, посебним појмовима, судовима разума воде њихове копије и чулних или физичких радника које појединачним опажајима чула и нагонима тела воде њихове сенке...

 

Платонова недоследност у посматрању првостепене суштине својине и сродства из њихове идеје обесмишљава целокупну поставку његове идеалне државе...

Иако филозофи из првостепеног имања у умној души целовите идеје над сваком њеном копијом или сенком из вечне духовне својине савршене идеје, одбацују копије и сенке пролазне материјалне својине, имовине смртне разумне или чулне душе и из првостепеног очинства, вечног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом, и сваке идеје над њеном копијом и сенком, одбацују све копије и сенке земаљске породице, телесног сродства, Платон не каже су они исто тако сада позвани да из вечних духовних суштина, савршених идеја својине и сродства утемеље и сваку копију и сенку земаљске својине и телесног сродства (као и било коју другу ствар из њене првостепене духовне суштине вечне идеје),

Уместо да каже да цела држава и сваки појединац тек имају суштински својину и суштинско сродство када вечне духовне својине из целовитих идеја ума поседују све своје копије својине у појмовима, судовима разума и сенке својине нагонима тела и опажајима чула или да се из вечног духовног сродства из савршене идеје ума поседују све копије сродства у појмовима, судовима разума и сенке сродства у опажајима  чула и нагонима тела, Платон одваја владарефилозофа од сваке својине и сваког сродства –  својину и сродство посматра само по њиховој негацији а не по позитивном утемељењу (како је једино и могуће, из њихове вечне идеје)  лишавајући тако целу државу и сваког човека у њој вечне суштине својине и вечног суштине сродства!

За савршену, идеалну државу (за разлику од њене несавршене копије или сенке) и вертикалу власти у њој  у вечне суштине својине и сродства много битније од вечне суштине правичности!

У њој је управо пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и почетно именовање, име из сенки нагона тела и опажаја чула или копија појмова, судова разума из смртног дела душе (где више ствари владају људима него људи стварима) утемеље из духовног имања, имена, суштинског именовања сваке ствари, бића, појаве из вечног дела душе умних владарафилозофа, који поседују савршене идеје...

Или такође, да се од владарафилозофа из вечног очинства, првостепеног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом и сваке идеје над њеном копијом или сенком прво из идеје вечног очинства, сродства утемељи духовно очинство, сродство целог народа па из њега и свако душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице у копијама појма, суда разума и сенке опажаја чула и жеља тела...

А за правда је већ речено да она много пре влада тако уједначавањем, уравнотежењем кроз хоризонталу, него из вишег над нижим кроз вертикалу...

И као што надбивствена (надсазнајна, надсуштаствена) идеја добра утемељује вечно биће и истинито сазнање вечне суштине сваке идеје, а све вечне идеја ума све своје копије у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и жељама тела (а не само идеја праведности праведне земаљске законе у идеалној држави), тако духовна суштина имовине, имања, целовита идеја својине из вечног умног дела душе владарафилозофа (поседује) своје копије својине у појмовима разума и сенке својине у опажајима чула и нагонима тела у осталим смртним деловима душе...

Платон је требало јасно да каже: као што идеја добра поседује све идеје, и духовним очинством стоји са њима у вечном сродству, и свака идеја све копије у појмовима разума или сенке у опажајима чула и нагонима тела и са вечним очинством стоји са њима у духовном сродству, тако и сваки човек и цео народ у идеалној држави из вечне идеје својине умних владара–филозофима тек поседују све копије својине у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела или из идеје вечног очинства, највишег духовног сродства сваку копију и сенку физичког или душевног сродства...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје и са стварајућим духом стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, или свака идеја ума свим својим копијама у појмовима разума и сенкана у опажајима чула, и нагонима тела, из вечне истине их поседује у потпуности и стоји са свима њима у духовном сродству, тако и вечна суштина, идеја својине, духовно имање, име све своје копије својине, свако именовање, име у појмовима разума и све сенке у опажајима чула и нагонима тела, и вечна суштина, идеја очинства, духовног сродства све своје копије или сенке телесног или душевног сродства у појмовима, судовима разума и опажајима чула и нагонима тела...

Међутим, иако вечне идеје ума поседује све своје копије појмова разума и сенке опажаја чула и нагона тела, и из вечном очинства стоје са њима у духовном сродству, Платон није и сваку сенку или копију својине или сродства из нагона тела, опажаја чула и појмова разума (као и било коју другу ствар) темељио из њихове вечне суштине, савршене идеје!

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака идеја копијама разума или сенкама чула тако ће и сваки ће човек у идеалној држави тек из идеје својине, духовног поседа вечне истине из умског дела душе суштински утемељити сваку појединачну и заједничку земаљску својину,  имовину, а из идеје очинства, вечног духовног сродства тек утемељити свако земаљско сродство и духовно заједништо целовитог  народа, државе...

Да је идеалну државу поставио на највишој идеји добра уместо на праведности и својину и сродство схватао из њихове првостепене духовне суштине, вечних идеја својине и сродства, као и било коју другу ствар, јасно би се видело зашто мудраци филозофа треба да владају таквом државом, а не да из тих  недодоследног његовог извођења остану многе противуречности и ништа не буде решено до краја....

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када сенке и копије идеја у нагонима тела, опажајима чула или појмовима, судовима разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или постоји тек када из умног дела душе оно највише (горе) влада најнижим (доле), оно унутрашње спољашњим, оно унапред почело из вечног, чело свим оним прошлим, садашњим и будућим уназад-унапред  у времену, оно десно оним левим...

Када помоћу умних владара филозофа сваки човек и народ из вечних идеја поседују ствари (све њихове копије и сенке), владају стварима,  а не да ствари (сенке и копије идеја) поседују људе, владају људима!

Или када духовно очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) сродство вечне идеје утемељи сенке, копије очинства (синовства, мајчинства, рађања, рођења, братства, сестринства), земаљског, телесног сродства...

Само тако једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз духовну својину, вечну имовину, богатство и вечно духовно очинство, сродство савршених идеја тек суштински поседује сваку својину, имовину, богатство и утемељује свако очинство, сродство у појмовима разума,  опажајима чула и нагонима тела...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из својих идеја, вечне духовне својине и вечног духовног сродства као и савршена земаљска власт из највише идеје добра, сви закони у идеалној држави из вечне идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело, против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, чак и у сваком појединцу, а камоли између различитих људи, група или народа у држави...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине насупрот  сенке или копије друге својине, копија или сенка очинства, сродства напрам копије или сенке другог очинства, сродства...

Доследно извођење је требало прво из вечног очинства, духовног сродства идеје свих идеја, највише идеје добра над сваком савршеном идејом  и вечног очинства, сродства сваке идеје са сваком својом копијом у појмовима разума или сенком у опажајима чула и нагонима тела из целовите идеје сродства утемељи вечно духовно сродство целог народа у идеалној држави па онда и свако телесно и душевно пролазно земаљско очинство, сродство...

Само када се својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемеље из своје духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком целовитог народа, државе...

Чак се и сада за правно утемељење имена, презимена брака, породице, рода, својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства; свеједно да ли по религиозној основи од Бога или по политичкој основи целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опaжајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот поседује сваки телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство свако земаљско сродство, вечно духовно имање истине са идејама ума, свако пролазно материјално имање, именовање у појмовима разума, опажајима чула или нагонима тела...Исто тако и вечна грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... сваку другу грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће... Радост сазнања вечне истине у идејама ума сваку другу радост сазнања у појмовима разума и опажајима чула, највиша духовна радост душе, свако чулно и телесно задовољство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству чула, сви појмови у јединству разума, све одлуке у јединству воље, све савршене идеје кроз највишу идеју добра у јединству ума, тако и сав телесни, чулни, осећајни душевни живот у вечном духовном животу...

Да је без духовне суштине вечне идеје сав земаљски, физички живот или  чулне или разумске душе:  кућа, одећа, храна, пиће, име, мисао, осећај, реч одлука, дело... само сенка, копија (као и било која друга ствар)... 

Као што све сенке и копије идеја имају ослонац у самој идеји, тако сви органи, удови, тела у јединству душе, све мисли, осећаји, речи, одлуке дела душе у највишем јединству духа, и сваки пролазни живот у вечном духовном животу...

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној личности човека него дијалектиком појма, филозофијом, умским сећањем вечног умног дела душе општој и нужној истини савршених идеја ...

Нагони тела,  опажаји чула, појмови, судови разума нашег овоземаљског живота,  само су  сенке или копије  вечног духовног живота умског дела душе који посматра савршене идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују сваки идеалитет тела, чула: мириса и укуса, једења, пијења, хране или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира...

Међутим, за утемељење идеализма до краја та потпуна идеализација (вечна суштина, идеја) мириса, укуса, хране, једења, пијења, додира, дисања, даха, осећања, а поготову воље, личности, одлучивања, деловања... је исто тако битна као и идеализација слике, мисли, речи, појма, суда, закључка истине, сазнања вечне идеје...

Све се одлуке утемељују у једној вољи, свака воља у властитости, властитост највишим звањем у духовном имену а свако име, реч, појам у светој речи, имену...

Само се из вечне суштине речи, имена, првостепеног звања, познања из свете речи имена може утемељити чврстина договора, уговора или појма, суда, закључка истине...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, Платонов идеализам не може разумети, утемељити до краја без теолошког, хришћанског утемељења!

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара у Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Однос етикe и политике је као однос душе и тела.

Само праведни људи у (микросвету) могу утемељити правну државу (у макросвету).

Ако човек "не воли ближње" с којима живи  ("које види"), како може волети државу ("Бога кога не види")?

 

Томислав Новаковић

Видео дана