Томислав Новаковић филозоф

Недеља | 19. Мај 2019.

Tomislav Novakovic

Недоследности у утемељењу Платонове Државе

Аутор: Томислав Новаковић

Kао што највиша идеја добра поседује све идеје и јесте са свима њима у вечном духовном  сродству, а све идеја ума своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и јесте са свима њима у вечном духовном сродству, тако и вечне идеје својине и очинства поседује све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела...

Недоследности у утемељењу Платонове Државе

 

НАЈВИША ИДЕЈА ДОБРА И ПРАВИЧНОСТ

 

Платон каже да је земаљски живот само сенка вечног духовног живота...

Тело и  чула допиру само до ништавне сенке бића, разум до бледе копије, а само ум сазнаје право биће.

Како једино душу филозофа води ум кроз вечне идеје,  они су, по њему, предодређени да да владају разумном душом чувара (коју воде пролазне копије) и чулном душом радника  (коју воде ништавне сенке)...

Зато у својој "Држави" изриче чувену реченицу: "Проблеми у државама неће нестати док филозофи не постани владари, или владари филозофи" ...

Међутим, иако тврди да је највиша идеја добра, која утемељује вечну суштину и вечно постојање сваке идеје, толико изнад других идеја, колико све идеје изнад својих копија, он опет идеалну државу не утемељује на идеји добра, него на идеји правичности!

Ако већ каже: „Највиша наука је идеја о добром и ... тек кроз њу правичност и све што са њом стоји у вези добијају вредност и постају корисни.“ (Платон Држава, 505 б),  јер ум из ње види идеје, разум копије, чула сенке, идеалну државу никако не може темељити на праведности, већ на идеји добра...

Само зато што ум филозофа води највиша идеја добра,  он из из вечних идеја влада њиховим копијама у разуму чувара и њиховим сенкама у чулима и нагонима радника...

Иако се може рећи да је праведно да вечне идеје владају својим смртним копијама и сенкама, много пре треба рећи да је добро да човек и народ са (најбољим) вечним делом душе владају (горим) смртним деловима душе...

Ако се  све идеје темеље у идеји добра, људи ће једино вођени идејом добра бити храбри, умерени, мудри, правични (подражавати све идеје)...

А ако их води правичност, неће бити ни правични ни  храбри ни умерени ни мудри..., а камоли добри.

Зато што мисли да је боље да буде праведан него неправедан, храбар а не кукавица, умерен а не неумерен, мудар а не немудар...  човек бива праведан, храбар, умерен, мудар!

Без идеје добра не само да нема добре државе и доброг човека него ни праведног човека ни праведне државе!

Присуство (надбивственог, надсуштаственог) добра тек утемељује идеално постојање и иделну суштину сваке вечне идеје...

Никако није довољно човек из пасивне стране само не лажи и не чини зло (иако се тај завет одрицања од лажи, зла подразумева), него да кроз своју активну (стварајућу, преображавајућу) страну говори истину и чини добро!

У књизи Постања, после сваког дана стварања каже се: "И видје  Бог да је добро".

Добро је мера сваког спољашњег, унутрашњег савршенства из Божијег безмерја!

У Старом завету важе начела правде: око за око, зуб за зуб...

У  Новом  завету правила вечне љубави, истине на делу највишег добра не траже ништа заузврат...

А првостепена правда од Бога је дар вечног живота или за хулу на Духа Светог вечни суд; раздељивање помилованих и осуђених,раја и пакла заувек...

 

Правичност у земаљској држави је много пре равнотежа истих квалитета кроз хоризонталу него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

А првостепена  хијерархија у Платоновој идеалној држави је прво духовна власт највише идеје добра над сваком идејом, па онда и сваке идеје над њеном копијом и сенком...

Правичност можда може бити у неком суженом смислу преовлађујућа врлина у разумној души чувара, као некакаква равнотежа између божанске идеје добра (умне душе владара филозофа) и сенке највишег добра (чулне и нагонске душе радника).

И Аристотел је управо на праведности, као равнотежи земље и неба, заснивао државу, јер му је надбивствено добро изгледало као неземаљски идеал...

Држава, по њему, не подражава никакво онострано добро ни вечне идеје, него темељна врлину праведности, која уједначава све поларитите, управо земаљску државу утемељује као највише добро!

Човек је zoon politikon јер кроз владајућу врлину праведности између чисте могућност материја (неживог, елемената) и Божије савршене стварности (духом вечно живог) у заједничком животу у држави проналази у себи и у природи равнотежу између животињског и божанског....

А Платонова хијерархија у идеалној држави не може никако утемељити на праведности (која изједначава кроз хоризонталу) већ владавину умних владара–филозофа над разумним чуварима и чулним и  нагонским радницима може само утемељити по вертикали идеје добра над свим идејама па сваке идеје над њеним копијама и сенкама...

 

ИДЕЈЕ СВОЈИНЕ И СРОДСТВА

 

По Платону, филозофи виде умом вечни свет савршених идеја и зато не држе много до  несавршеног света који настаје и нестаје; земаљске власти, својине, имовине, физичког сродства...

Ипак, како једино код њих вечне идеје ума стоје над копијама разума и сенкама чула и нагонима тела, они су, по њему, предодређени да на идеји правичности успоставе исто такву хијерархију у идеалној држави: умних владара–филозофа, разумних чувара, чулних или телесних радника...

Међутим, иако они због вечне духовне својине, имања истине савршених идеја у умној души одбацују сенке, копије пролазне материјалне својине, имовине разумне и чулне смртне душе и због вечног очинства, духовног сродства савршених идеја све копије и сенке земаљске породице, телесног сродства, Платон не каже су филозофи позвани да из првостепених духовних суштина својине и сродства  утемеље и сваку копију и сенку земаљске својине и сродства (као и било коју другу ствар из њихиве вечне идеје), лишавајући тако и државу и сваког човека суштинске својине и суштинског сродства!

А заправо су за вертикалу власти у идеалној  држави вечне идеје својине и сродства битније него идеја правичности!

Правда је, као што је речено, много пре уравнотежење кроз хоризонталу, него власт вишег над нижим кроз вертикалу...

За идеалну државу (за разлику од њене копије или сенке) је управо пресудно да се пролазна земаљска својина, имање, богатство и почетно именовање, име из сенки нагона тела и опажаја чула и даљих копија појмова и судова разума смртне душе (где више ствари владају људима него људи стварима) утемеље из духовног имања, суштинског именовања вечне истине умне душе владарафилозофа, који поседују савршене идеје...

Или да се од владарафилозофа из вечног очинства, првостепеног духовног сродства највише идеје добра над сваком идејом и сваке идеје над њеном копијом или сенком прво из идеје вечног очинства, сродства утемељи духовно очинство, сродство целог народа па из њега и свако душевно или телесно очинство, сродство земаљске породице у копијама појмова, судова разума и сенки опажаја чула и нагона тела...

Као што надбивствена (надсазнајне, надсуштаствена) идеја добра утемељује вечно биће и истинито сазнање вечне суштине сваке идеје, а све вечне идеја ума све копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела (а не само идеја праведности праведне земаљске законе у идеалној држави), тако духовна суштина имовине, имања, идеја својине из вечног умног дела душе владарафилозофа (поседује) све копије својине из појмова разума, или сенке својине у опажајима чула и нагонима тела осталих пролазних делова душе...

Платон је требало јасно да каже: као што идеја добра поседује све идеје, и духовним очинством стоји са њима у вечном сродству, и свака идеја све копије у појмовима разума или сенке у опажајима чула и нагонима тела и са вечним очинством стоји са њима у духовном сродству, тако и сваки човек и цео народ у идеалној држави из вечне идеје својине умних владара–филозофима тек поседују све копије својине у појмовима, судовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела или из идеје вечног очинства, највишег духовног сродства сваку копију и сенку физичког или душевног сродства...

И као што највиша идеја добра влада свим идејама, поседује (вечно) биће и (вечну) суштину сваке идеје и са стварајућим духом стоји са свима њима у вечном очинству, духовном  сродству, или свака идеја ума свим својим копијама у појмовима разума и сенкана у опажајима чула, и нагонима тела, из вечне истине их поседује у потпуности и стоји са свима њима у духовном сродству, тако и вечна суштина, идеја својине, духовно имање, име све своје копије својине, свако именовање, име у појмовима разума и све сенке у опажајима чула и нагонима тела, и вечна суштина, идеја очинства, духовног сродства све своје копије или сенке телесног или душевног сродства у појмовима, судовима разума и опажајима чула и нагонима тела...

Међутим, иако вечне идеје ума поседује све своје копије у појмовима разума и сенке у опажајима чула и нагонима тела, и из вечном очинства стоје са њима у духовном сродству, Платон није и сваку сенку или копију својине или сродства из нагона тела, опажаја чула и појмова разума (као и било коју другу ствар) темељио из њихове вечне суштине, савршене идеје!

Да је идеалну државу поставио на највишој идеји добра уместо на праведности и својину и сродство схватао из њихове првостепене духовне суштине, вечних идеја својине и сродства, као и било коју другу ствар, јасно би се видело зашто мудраци филозофа треба да владају таквом државом, а не да из тих  недодоследног његовог извођења остану многе противуречности и ништа не буде решено до краја....

И као што идеја идеја добра влада свим идејама, из вечног очинства стоји са свима њима у духовном сродству а свака идеја копијама разума или сенкама чула тако ће и сваки ће човек у идеалној држави тек из идеје својине, духовног поседа вечне истине из умског дела душе суштински утемељити сваку појединачну и заједничку земаљску својину,  имовину, а из идеје очинства, вечног духовног сродства тек утемељити свако земаљско сродство и духовно заједништо целовитог  народа, државе...

И да ли власт, својина, сродство уопште постоје у суштинском смислу када сенке и копије идеја у нагонима тела, опажајима чула или појмовима, судовима разума смртног дела душе поседују људе, владају људима?

Или постоји тек када из умног дела душе оно највише (горе) влада најнижим (доле), оно унутрашње спољашњим, оно унапред почело, чело из вечног свим оним прошлим, садашњим и будућим уназад у времену и оно десно оним левим...

Када помоћу умних владара филозофа из вечних идеје човек и народ поседују ствари (све њихове копије и сенке), владају стварима,  а не да ствари (сенке и копије идеја) поседују људе, владају људима ...

Или када духовно очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) сродство вечне идеје утемељи сенке, копије очинства (синовства, мајчинства, рађања, рођења, братства, сестринства), земаљског, телесног сродства...

Само тако једно имање, богатство смртног дела душе није у судару са другим имањем, богатством, или једно очинство (мајчинство, синовство, рађање, рођење, братство, сестринство), сродство смртног дела душе у судару са другим очинством (мајчинством, синовством, рађањем, рођењем, братством, сестринством) сродством другог смртног дела душе, већ из умне душе владара–филозофа сваки човек и цео народ кроз духовну својину, вечну имовину, богатство и вечно духовно очинство, сродство савршених идеја тек суштински поседује сваку својину, имовину, богатство и утемељује свако очинство, сродство у појмовима разума,  опажајима чула и нагонима тела...

Ако својина (посед, имовина, богатство) и сродство, очинство (синовство, мајчинство, рађање, рођење, братство, сестринство) нису схваћени до краја, утемељени из својих идеја, вечне духовне својине и вечног духовног сродства као и савршена земаљска власт из највише идеје добра, сви закони у идеалној држави из вечне идеје праведности), у тој сенци, копији својине, сродства ће, као у сазнању, заувек остати један појединачан опажај против другог појединачног опажаја или посебни, општи појам, суд против другог посебног, општег појма, суда), један нагон, осет, осећај, одлука, воља, дело, против другог нагона, осета, осећаја, опажаја, воље, одлуке, дела, чак и у сваком појединцу, а камоли између различитих људи, група или народа у држави...

Остаће заувек само једна привидна сенка или копија телесне или душевне власти насупрот копије или сенке друге привидне телесне или душевне власти... копија или сенка једне својине насупрот  сенке или копије друге својине,  сенка или копија очинства, сродства напрам копије или сенке другог очинства, сродства...

Уместо да из вечног очинства, духовног сродства савршених идеја из највише идеје добра и вечног очинства, сродства сваке идеје са својим копијама у појмовима разума или сенкама у опажајима чула и нагонима тела из вечне идеје сродства прво утемељи духовно сродство целог народа у идеалној држави па онда и свако  телесно и душевно земаљско очинство, сродство...

Само када се својина, имовина, богатство и очинство, сродства (синовство, мајчинство, братство, сестринство) утемеље из њихове духовне суштине, вечне идеје, сваки човек ће подједнако водити рачуна и о својој својини, имовини и заједничкој својини, имовини државе, о својем очинству, сродству и о заједничком духовном сродству са сваким човеком целовите државе...

Чак се и сада за правно утемељење имена, презимена брака, породице, рода, својине, приватног, наследног и сваког другог  права... тражи потврда сведока из старијег духовног сродства; свеједно да ли по религиозној основи од Бога или по политичкој основи целовитог народа из државе...

Платон је јасно требало да покаже да као што идеја свих идеја, највиша идеја добра поседује све идеје, а све идеје своје копије у појмовима разума и сенке у опжајима чула и нагонима тела, тако вечни духовни живот сваки телесни живот, вечна духовна власт земаљску власт, вечно духовно сродство свако земаљско сродство, вечно духовно имање истине у идејама ума, свако пролазно материјално имање, именовање у појмовима разума, опажајима чула или нагонима тела, вечна грађевина, кућа, град одећа, храна, пиће... сваку другу грађевину, кућу, град, храну, одећу, пиће,  радост сазнања вечне истине у идејама ума сваку другу радост сазнања у појмовима разума и опажајима чула, највиша духовна радост душе, свако чулно и телесно задовољство ...

Као што су сви нагони утемељени у јединству тела, сви опажаји у јединству  чула, сви појмови у јединству разума, све идеје кроз највишу идеју добра у јединству ума, тако и сав телесни, чулни, осећајни душевни живот у вечном духовном животу...

Да је без духовне суштине вечне идеје читав физички, душевни живот:  кућа, одећа, храна, пиће, име, реч... само сенка, копија (као и било која друга ствар)... 

Као што све сенке и копије идеја имају ослонац у самој идеји,  тако сви органи, удови, тела у јединству душе, сви осећаји, мисли, одлуке душе у највишем јединству духа, тко и сваки живот у целини  вечног духовног живота...

Међутим, по Платону, вечни духовни живот не припада појединачној  личности човека него дијалектиком појма, умским сећањем, филозофијом, вечног умног дела душе општој и нужној истини савршених идеја ...

Нагони тела,  опажаји чула, појмови, судови разума нашег овоземаљског живота,  само су  сенке или копије  вечног духовног живота умског дела душе који посматра савршене идеје...

Зато гностици, под утицајем платонизма, одбацују сваки идеалитет тела, чула: мириса и укуса, једења, пијења, хране или полности, сродства (суштинског или стварајућег) додира...

Међутим, за утемељење идеализма до краја та потпуна идеализација (вечна суштина, идеја) мириса, укуса, хране, једења, пијења, додира, дисања, даха, осећања, а поготову воље, личности, одлучивања, деловања... је исто тако битна као и идеализација слике, мисли, речи, појма, суда, закључка истине, сазнања вечне идеје...

Све се одлуке утемељују у једној вољи, свака воља у властитости, властитост највишим звањем у духовном имену а свако име, реч, појам у светој речи, имену...

Само се из вечне суштине речи, имена, првостепеног звања, познања из свете речи имена може утемељити чврстина договора, уговора или појма, суда, закључка истине...

Према томе: не само да није тачна теза да је хришћанство платонизам за неуке, него се, напротив, Платонов идеализам не може разумети, утемељити до краја без теолошког, хришћанског утемељења!

О Новаковић Томиславу

Томислав Новаковић јe дипломирао филозофију  на Филозофском факултету у Београду. Живи и ствара u Чачку као самостални филозоф.

више о аутору

Филозофија дана

Човек је добар из своје слободне воље, што воли добро, хоће да буде добар, као што неко други неће, а не по некаквој “мора,“ “треба“ основи.

 

Томислав Новаковић

Видео дана