Начела практичне логике

Аутор: Томислав Новаковић

 

ЈА И ЛОГИКА^[1]

 

У обичном и стручном разговору често се каже да нешто јесте или није логично.

Иако је  саму логичност логике много теже сагледати него када нешто јесте или није логично, озбиљно разматрање мора свакако да предочи у чему је у првостепеном смислу логичност логике.

Обично се под логиком подразумевају основни закони исправног сазнања, мишљења који одређују истинитост свих наших појмова, судова,  закључака мишљења.

Још Аристотел проналази основне логичке законе за истинито сазнања, мишљење.  Ипак, он у свом Органону не истражује везу између основних логичких закона и самог разума, мишљења, али изричито тврди да истинито мишљење мора бити у складу са логичким законима, па чак и Божије мишљења о самом мишљењу.

Међутим, једно дубље утемељење логике је свакако обавезно да истражи однос логичких закона са основним формама сазнања. А поготову са најстаријом синтетичком основом  мишљења, јер без разјашњења тог односа нема  јединства логичких закона, утемељења саме логике.

Кант, на пример, логички идентитет А=А, за сваку је, јесте истиниту веза субјекта и предиката, опажаја у појму, појмова у судовима знања, уопште сву нашу логику, трансценденталну филозофију утемељује у најстаријем Ја мислим, судим, праосновном (Ја=Ја) идентитету самосвести.

Као што Кантов аналитички идентитет А=А  за логичност логике и све њене законе, тражи праосновни синтетичк идентитет "Ја мислим" (тачније самоидентитет Ја=Ја) једно дубље истраживање може показати  и Аристотелова логика и сви логички закони непротивуречног појма, суда, закључка (који на први поглед важе по себи, независно од сваког садржаја сазнања, мишљења) траже не само  Божијем "Ја мислим" него Божији самоидентитет форме и садржине мишљења, где су у највишем мишљењу о самом мишљењу изједначени онај који мисли, само мишљење и предмет мишљења; да се његов Органон утемељује у његовој Метафизици а не обрнуто, његова Метафизика у његовом Органону (логици).

За Платона, пак, као што ни филозофија није наука о истини, него, слично као код Питагоре, љубав ка мудрости, метафизичко искуство вечно живе умне душе,  која по унутрашњој светлости највише идеје добра препознаје вечне идеје. Умни део душе се буди унутрашњим разговором чистих појмова (дијалектиком) (припрема)  за вечни живот сам по себии тако привикава на смрт. 

Не постоји логика као "органон научног сазнања, мишљења",  него се сви појединачни опажаји чула, или општи, посебни појмови, судови разума, уопште,  сва сазнатљивост сазнања и истинитост истине, па чак и сама (свака) логичност логике,  могу се утемељити тек  у дијалектици целовитих идеја, а све идеје у (надсазнајној, надлогичкој) идеји свих идеја:  највишој идеји добра.^[2]   

 

ДА ЛИ ЛОГИЧКИ ЗАКОНИ ВАЖЕ ПО СЕБИ , ИЛИ ТРАЖЕ НЕКО СТАРИЈЕ УТЕМЕЉЕЊЕ?

 

Да ли логика важи независно од субјективности–објективности, свих форми–садржаја мишљења, или ипак мора претпоставити неку старију субјективност не за јединство опажаја у појму, појмова у суду, судова закључку, не само свег сазнања, искуства, него чак и и јединство саме  (све) логике?

Покушајмо да боље размотримо основне логичке законе.

Пођимо од закона непротивуречности – могућег у три формулације. Прва, чисто логичка, наглашава да исправан суд не тврди истовремено супротне ствари.^[3]

Друга, сазнајно-логичка, да исправно суђење, мишљење, говорење не придаје једном појму, или предмету супротна својства истовремено.^[4]

И на крају, трећа, онтолошка да сама ствар по себи нема истовремено супротне предикате.^[5]

Да ли било која од ових формулација важи по себи?  Пре ће бити да свака од њих подразумева:

 1. Субјекта, са својим разумом, свешћу, чулима, који изриче тај непротивуречан суд, придаје  својства бићу, ствари, или појму;

2. Предметност уопште, појмова, ствари, бића, појава којима се придају непротивуречна својства, предикати, одређују њихове форме или садржаји?

Према томе, сасвим је очигледно да се закон непротивуречности, по својој форми не може  одвојити од субјекта који га изриче, а по садржају, oд предметности уопште. 

За Канта, било који суд, без обзира да ли се посматра из непротивуречне форме или садржаја, није суд о самој ствари по себи, него само суд за неког (за нас), па и сам закон непротивуречности.

Зато Кант сву логику утемељује у једном прасинтетичком Ја, свести о себи у самосвести и каже: [...] „и тако је синтетичко јединство аперцепције највиша тачка с којим треба довести у везу целокупну употребу разума, чак и целу логику, а после ње и трансценденталну филозофију; ова моћ јесте управо сам разум.”^[6]  

Свакако да би  Кант требало да покаже ту везу. Међутим он ту везу не даје. Зато оно суштинско, што недостаје код Канта, није једна дедукција категорија, него много пре што уопште не разјашњава тај однос између логике, тачније, логичких закона и те најстарије синтетичке праоснове самосвести!

Ако су за њега простор и време само наша спољашња, унутрашња чула–чисти опажаји спољашњег, унутрашњег, много је било битније да сe при заснивању трансценденталне логике основни логички закони утемеље на прасинтетичком Ја=Ја, него другостепене категорије!

 

ВОЉНО И ЛОГИЧКО ЈА

 

У Критици чистог ума опште и нужно трансцендентално  Ја мислим је у  сазнајно-научном смислу првенствено, а  појединачно, емпиричко Ја случајно и другостепено.  Зато Кант трансцендентално Ја мислим, судим, лишава сваке случајности (емпиричке воље, посебности), властитости.

Кâко та синтетичка праоснова може бити само општелогичка, када је самосвест, прво свест о себи, о свом истом Ја!?

Свест о себи, као  једна иста воља, властитог Ја=Ја са јасним да–не, јесте–није мора прво бити синтетичка, да би за празно логичко А=А била  аналитичка!

Управо та предлогичка, предсазнајна (надлогичка, надсазнајна) Ја=Ја једна иста властитост, носи непротивуречно, идентично А=А у појмовима, судовима знања! 

Шта би друго могло утемељити  везу је, да, јесте, или не, није у појмовима, судовима знања и  само јединство логике, свих закона логике?

Само зато што чисто Ја не може бити само логичко, и што најстарије синтетичко јединство прво припада вољном Ја, једној појединачној истој властитости, та општелогичка форма А=А (аналитички идентитет), има у мишљењу, суђењу,  знању – утемељење!

Кант каже: [...] “аналитичко јединство аперцепције могуће је само под претпоставком неког синтетичког јединства њеног.”^[7]

Међутим, само (чиста воља и) једна иста властитост може бити она најстарија синтетичка основа којa омогућава не само све наше практично одлучивање, деловање, него и јединство чистог  разума, логике,  априорне синтезе Ја мислим, судим, утемељити све  појмове, судове, закључке нашег сазнања, искуства!

Чисто логичко Ја може се утемељити само у једном вољном Ја. Само синтетички најстарија једна иста властитост омогућава општелогичко Ја мислим, једну логику, јединство логике, било коју, какву, синтезу представа у појму, сваку је-да везу у појмовима, судовима знања, а никако обрнуто, “чиста“ логика и “општелогичко“ Ја, једну исту властитост!

Само из (чисте воље и) једне (конкретне и појединачне) исте властитости, властитог Ја,  конкретан човек има једну власт у себи, свест о себи, самосвест, логика  јединство у себи. 

Када чисто Ја не би било (чиста воља и) једна појединачна иста властитост, властито Ја,  зашто би  се звало Ја, уопште било Ја!?

Није суштина да неко обезличено, обезвољено, само општелогичко Ја трансценденталном, критичком методом раскине са схватањима и вредностима традиционалне метафизике, где је субјективност била у другом, трећем плану и коперниканским окретом утемељи научно сазнање, сву општу и нужну објективност и него да се најстаријом синтетичком основом чиста субјективност уведе у проблем како треба; постави уједно са традиционалним вредностима, као и традиционалне вредности с њом.

Доследни коперникански окрет управо треба да покаже да је тек из најстарије синтетичке основе предмислене, предсазнајне (надмислене, надсазнајне) чисте воље, једног вољног Ја, најконкретније самоочигледне исте властитости, могућа сама (сва) наша логика, и то  чисто, истоветно, исто, “само” логичко Ја.

 

ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ ЈЕ НАЈСТАРИЈА СИНТЕТИЧКА ОСНОВА НЕ САМО ЛОГИКЕ И ЛОГИЧКИХ ЗАКОНА НЕГО СВАКОГ ШТА, КАКО, КОЛИКО, И У КОМ ОДНОСУ ЈЕСТЕ. А ПОГОТОВУ: ЗАШТО ЈЕСТЕ ТО ШТО ЈЕСТЕ.

 

Иако је праосновно синтетичко јединство свести неодвојиво од једног Ја, Кант то самосвесно Ја=Ја не поставља  у чисту вољу, једну исту властитост.

Међутим, управо та једновољност чисте воље и једне исте властитости носи оно прасинтетичко, суштински јединеће, обједињујуће у праосновном Ја! Није синтетичко Ја=Ја утемељено у аналитичко-логичком А=А, него у старијем синтетичком Ја=Ја, аналитичко логичко А=А. 

На крају, аналитички закони разума, све трансценденталне идеје теоријског ума, своје синтетичко утемељење имају тек из чисте воље практичког ума. Само из вољног Ја, најстарије синтетичке онове једне исте властитосдти је могућ спонтанитет самосвести, логичког Ја мислим, судим!

Једна  иста властитост у праоснови самосвести, као чиста субјективност пре све објективности утемељује сву логичности логике и све сазнање, искуство.

Не утемељује општелогичко Ја, појединачно Ја, једну исту властитост,  него обрнуто,  једна иста властитост, појединачно Ја, утемељује општелогичко Ја. Једна иста Ја=Ја властитост, у чијем ослонцу стоји чиста, иста воља, носи логичку истост А=А, а не обрнуто.

Нема човек свест о себи, своме Ја=Ја, као стално истој властитости кроз аналитичку, општелогичку истост А=А, него из своје исте Ја=Ја првостепене властитости, зна за општелогичку А=А истост  има општелогичко Ја!   

Већ је речено да се за утемељење закона непротивуречности, мора претходно утемељити афирмација и негација. А само једна иста властитост може бити праоснова за свако шта, како, колико, и у ком односу јесте, а поготову зашто јесте то што јесте.

Предопажајна, предсазнајна чиста воља и једна слободна властитост не могу се свести на неко опажајно, појмовно ово, оно.., објашњавати овим, оним..,нечим, него  се доследном негацијом  чисте воље једне Ја=Ја првостепене властитости пре сваког шта (како, колико, и у ком односу јесте) ићи до слободног ништа, ничег и тек одатле на начелима стварајуће, практичне логике утемељити афирмацију сваког шта, како, колико, зашто... било кога, чега нечег!

Овим је јасно показано да формална логика у својој синтетичкој основи већ подразумева практичну логику! Да су сва три основна логичка принципа утемељена у истој властитости, чистој вољи, једном вољном Ја.

Закон непротивуречности тек из најстарије прасинтетичке основе чисте воље и једне исте властитости практичном логиком сједињује све опажаје у  појму, појмове у суду, судове у закључку.

Закон идентитета мисли са осећајем, речи са делом, као главу са телом – истину са животом.

Закон искључења трећег тек из чисте воље, која спонтано мисли, суди, синтетише, одређује, спаја... као и слободно одлучује, дела има јасно да–не, јесте–није, хоћу–нећу за свако мишљење, одлучивање, суђење, деловање.

То из самог себе, по себи, из чисте воље и једне исте властитости, управо значи по вољи једног слободног Ја, вољи свога Ја.

 

ЧИСТА ВОЉА И ЈЕДНА ИСТА ВЛАСТИТОСТ ПРЕ СВАКОГ ДА-ЈЕСТЕ, НЕ-НИЈЕ

 

Како живо јединство  у нама има  једну исту властитост?

Да ли објективна је–да–јесте веза једног и другог појма по неком најстаријем синтетичком суду знања утемељује једно исто Ја=Ја, синтетичку праоснову чисте воље и једне исте властитости, или једно исто Ја=Ја, чиста воља и једна иста властитости, као најстарија надсазнајна, надлогичка основа сваку је–да–јесте или не–није  логичку везу субјекта и предиката  у истинитом  суду знања?

Свако је, јесте се ослања у праоснову једне Ја=Ја исте властитости пре било које, какве једне ствари, или везе више представа у једном појму, појмова у једном суду.

И пре него „Ја само знам да постојим,“ ја из једне Ја=Ја исте властитости  што остаје једна иста у промени, стаје, стоји, знам за било које, какво је, да, јесте  објективно јединство у опажају или појму (суду, закључку) – свако  постојано постојање!

То је свеподлежућа синтитичка основа сваке је, да, јесте или не, није везе представа у појму, појмова у суду, судова у  било којим, каквим објективним судовима знања.

На први поглед изгледа да веза је–да–јесте од ширег ка ужем појму утемељује  у суду везу субјекта и предиката. А заправо, та најпростија је–да–јесте веза за све једно – једно-све тражи се, налази тек кроз најстарију Ја=Ја чисту субјективност за сву могућу објективност!

Једна свеподлежућа ЈА=Ја иста властитост утемељује сваку предикативност; лингвистичку основу говора – синтаксу реченице и семантичку речи.

Као најстарија ос чисте воље и  једне исте властитости што остаје иста у промени, опстаје, стаје, стоји прва прима, носи  постојаност постојања.

Једновољност, једног чистог, истог вољног Ја=Ја, идентичног себи, у јединству са собом, са јасним да–не, јесте–није, хоћу–нећу, утемељује једну логику, једнологичност, једну свест, једносвесност – уопште свесност, логичност.

Нема човек из општелогичког Ја самоочигледну властитост, него из највишег јединства воље једне самоочигледне исте властитости утемељује свако да–не, јесте–није, хоћу–нећу.

Пре него што из “Ја мислим... само знам да постојим“, ја из самоочигледне Ја=Ја исте властитости, чисте воље што остаје у себи иста, стаје, стоји тек знам, имам, потврђујем своје првостепено самопостојање и сваку другу постојаност постојања!

Не потврђује неко најстарије је, јесте (било којег појма, ссуда, закључка мишљњења, знања) једну исту властитост, наше властито Ја, него једно (надмислено, надсазнајно), властито Ја=Ја, утемељује свако је, јесте па чак и праоснову свести у самосвести. 

То је најстарија синтетичка оса, основа унутра око које се све прикупља, остаје, застаје, постојано стаје, стоји, постоји, пре сваког појма и опажаја! Без чисто вољног Ја,  не може се никако појмити једно логичко Ја.

Много пре та јака ос, постојаност изнутра, остајање, стајање, постојање, мери све споља, него што оно споља мери ту свеподлежућу ос унутра која стоји као најстарији ослонац, стајање,  остајање, постојано постојање!

То да прво мора постојати свест о себи, самосвест, да би постојала свест о било чему другом, не значи ништа друго, него да чиста воља, појединачно, вољно Ја=Ја, једна иста властитост стоји испред чисте свести, једног општелогичког Ја!

А то је, чини се, обрнуто од онога што тврди Кант својом првом критиком!

У основи математичког 1=1, 2 +2 = 4,  не лежи нека логичка истост А=А, него управо једна појединачна, иста властитост, једно вољно Ја=Ја, носи ту логичко-математичку истост, логичко А=А.

Ја немам једну Ја=Ја чисту, исту властитост из броја један, него тек  из најстаријег јединства  чисте воље, једне исте властитости, властитог Ја=Ја, тек знам за број један!

Да није човек једна иста властитост, не би знао ни за какво једнако, исто, један!

Најстарије једно, једнако, исто, један, за свако је и да, може бити само једна иста властитост.

Само се из тог најстаријег један, једне исте властитости зна за број један и сваку је и да једнакост, истост у појмовима, судовима знања! Упрво из те једне јуче, данас сутра самоочигледне исте властитости, без обзира на све промене у себи и око себе, човек има свест о себи, самосвест.

Tа  синтетичка основа чисте воље и једне исте властитости утемељује А=А логичко-аналитичку праоснову закона идентитета и закона непротивуречности. 

Само зато што из најстарије синтетичке основе чисте воље постоји конкретна сталност једне самоочигледне Ја=Ја исте властитости, постоји и празна општелогичка, математичка; и то је суштина приче и крај  те дискусије  старе  две хиљаде година!

Праоснова сводити, свести од ван ка унутра и од унутра ка ван у једној свести од субјекта ка објекту и објекта ка субјекту која држи, спаја све разлике, супротности све-једног  једног-свега,  могућа је само у чистој вољи и једној самоочигледној Ја=Ја  истој властитости.

Кант је свакако свестан да се из општелогичког Ја не може никако разликовати раније–сада–касније, те зато уводи посебно временско чуло, априорни самоопажај да са његовим трансценденталним одредбама једновремености, следа, трајања разликује временско раније–сада–касније.

Међутим, не само да се тек из једне јуче–данас–сутра исте властитости и садржаја спољашњих опажаја, разликује раније–сада–касније, него се једне исте властитости нема никаква потреба за посебним временским чулом–опажајем.

 

НАУКА И ФИЛОЗОФИЈА[8]

 

Кант је  у име науке поставио чисту субјективност пред све објективности и трансцендентално Ја, испред  властитог, емпиричког Ја. Ипак, када је уместо чисте воље и једне исте властитости поставио чисто Ја мислим, судим са празним формама мишљења, опажања, његова трансцендентално-критичка основа није жртвовала  само традиционалну  метафизику, него  индиректно испоставила захтев да свака будућа филозофија буде утемељена као наука, или буде у служби науке.

Међутим, овај рад је показао да  чиста воља и једна  иста властитост једино може утемељити чисте појмове логике и опште и нужне  судове науке; и да  нека  филозофија увек стоји (мора стајати) у основи логике, науке!

Да самоочигледна чиста воља, једна иста властитост прима као најстарија  синтетичка основа сву истост и различитост,  понављање и непоновљивост, супротност и јединство, а не општелогичко  Ја. 

Да без чисте воље и једне исте властитости општи  и нужни појмови филозофије, судови науке, све чисте форме разума, ума, па и најопштији закони логике, немају утемељење.

Да се суштински окрет чисте субјективности, пре сваке празне сазнајне форме или слепог садржаја,  извршава у чистој вољи и једној истој властитости!

Кант тврди да  разум, ум  не може бити “научник“ само из појма, без садржаја опажаја,  међутим, он још пре не може бити “логичар“ без самоочигледне чисте воље и једне исте властитости; без старије филозофије, ако није „филозоф“!

Када се Ја мислим, судим узима за најстарију  синтетичку основу, чиста воља се поставља испод општости и нужности разума, немогуће по себи, филозофија испод науке и једна самоочигледна  иста властитост испод логичко-аналитичког општелогичког Ја, a заправо је сасвим обрнуто тачно: општелогичко Ја мислим једино се може утемељити у чистој вољи и једној истој властитости!

Никаквом  дедукцијом из најопштијих појмова разума, ума, по логичкој нужности мишљења, суђења не може се доћи до чисте воље  и једне исте властитости.  

Фихте^[9],  Хегел, Шелинг зато покушавају  обрнуто.

Хегел, на пример,  из све појединачности, посебности почетног појавног бића, изводи прво суштину,  па суштином суштине, појмом појма на крају, апсолутну идеју, Бога.

Међутим, само се из једне из једне слободне и појединачне исте властитости пре сваког општег појма, и несводљиве на њега, може апстраховати било која, каква посебност, општост, па чак на крају и најопштија субјективност апсолутног духа идеје.

Шта је теже објаснити: како постоји та појединачна иста властитост,  или, како постоји општост и нужност? Свакако да је теже  објаснити како из једне чисте воље постоји свака непоновљива и слободна појединачност, иста властитост,  него апстрахована општост и нужност! Не само да је много теже објаснити непоновљиву исту властитост, него је општелогичко, трансцендентално Ја незамисливо и немогуће без  једне појединачне исте властитости.  Самосвест, није свест о неком општем логичком Ја, него  из праоснове чисте воље и једне првостепене властитости, свест о своме појединачном Ја! Само из једне појединачне и непоновљиве Ја=Ја исте властитости  логичка истост А=А има утемељење.

Чак и Платон  из општих и нужних судова разума, ума, математике, доказује вечност душе.

Иако на први поглед изгледа да један вечни разум, ум, општи и нужни судови  математике и општи и нужни појмови, идеје науке, филозофије доказују вечност једне исте душе, а заправо,  само самоочигледна чиста воља, једна иста властитост вечне и непоновљиве  душе, потврђује општост и нужност разума, ума, логике, опште и нужне појмове, судове, идеје филозофије, науке, математике!

Ако најстарије синтетичко утемељење чисте субјективност пре сваке објективности није дато кроз чисту вољу и једну исту властитост, ништа нема утемељење. 

На крају и за самог Платона, свака душа је, као и свака идеја, опет супстанцијална појединачност!

Насупрот Платону,  Кант општу и нужну математику изводи из трансценденталног Ја, општег и нужног мишљења, суђења и општег и нужног спољашњег и унутрашњег  опажања.

Међутим општа и нужна математика, наука, празне  форме разума, ума,   закони логике, своје синтетичко утемељење имају само кроз једну вечно живу (и појединачну) исту властитост! Ја мислим има свој спонтанитет само кроз чисту вољу, појединачно Ја=Ја, једну исту властитост.   

Слободна и појединачна иста властитост једина је синтетичка основа свега према једном и једног  према свему.

Пре било које, какве општости и нужности  човек у чистој вољи лицем к лицу  потврђује пред другим, као и други пред њим, једну појединачну и непоновљиву исту властитост!

Хегелов Бог као  апсолутни појам сваког појма,  још није Бог; него тек као апсолутна воља и вечно иста властитост.

И као што човек није човек само кроз чист разум, логику и праосновно Ја мислим, него тек кроз чисту вољу и једну исту властитост, тако ни  биће није биће само кроз Божији ум, логику и апсолутно мишљење, него тек Божију апсолутну вољу и једну вечно исту властитост! Или, без апсолутне властитости, Бога као власника бића,  нема никаквог бивања, бића!  

На пример, за Шелинга је Бог господар бића; апсолутна могућност слободног давања и узимања бића. У ствари, тек је из апсолутне воље и вечно исте властитости, Бога као власника, господара слободног давања и узимања бића, дато  јестаство, бивање, биће.

 

НАЧЕЛА ПРАКТИЧНЕ ЛОГИКЕ

 

Наука покушава на сваки начин да избегне синтетичку основу једне чисте воље, и да задржи само Кантово општелогичко Ја, као празну форму разума, априорну везу, спој за јединство свих различитих појмова, судова знања (по чистим логичким формама суђења) пре сваког садржаја, искуства.

Међутим, сва наука, свака научна теорија такође претпоставља једно стручно и одговорно вољно Ја, чисту вољу и једне исту властитост  у основи (сваког) научног појма, суда, закључка која више сличних теорија, експеримената, чињеница искуства повезује у свеобухватну теорију, скојом нуди највише правих одговора на кључна питања која се тренутно постављају или их је већ поставила традиционална наука (филозофија).

У сваком случају, као што  синтетичка основа једног вољног Ја мора нужно стајати испред само празног, аналитичког, чисто логичког “Ја,” тако исто, једна (најшира) синтетичка основа филозофије, филозофског Ја, мора стајати иза аналитичке основе, не само друштвених, него и природних наука (науке) – општелогичког Ја.

Увек неко из чисте воље синтетичко-филозофско Ја мислим стоји испред празног логичког (научно-аналитичког) Ја судим; сједињује у једну непротивуеречну целину све основне појмове, судове, закључке различитих знања, чињеница искуства сваке посебне науке.

Практично-морални ум није суштинска страна ствари што је сазнање ограничено и појавно, него је сазнање ограничено и појавно што је практично-морално јединство слободне мисли, речи, одлуке и  за човека и државу суштинска страна ствари!

 

ЧИСТА ВОЉА И ПРАКТИЧНИ УМ

 

Такође, само се из синтетичке основе чисте воље достиже јединство исправног мишљења, одлучивања, деловања све различите мисли, речи, осећаји, жеље, мотиви, одлуке, дела састављају у једној зрелој личности.

Чиста воља и једна слободна властитост утемељује практичну логику: задобија непротивуречност у себи, идентитет са собом,  јасно да–не, јесте–није с којима обједињује све конкретне различитости у себи и у сваком стварном и замишљеном систему.

Само висина–дубина–ширина чисте воље омогућава истовремено најстарије јединство у властитој личности и могућност да се стално усавршава и отвара за сваку слободну различитост.

Да се испољава свака посебност и индивидуалност и истовремено све слободне личности саглашавају у заједници.

Без јединств мисли–речи–дела у чистој вољи,  човек нема никакву могућност да из мноштво различитих схватања, супротних  мотива, мерила вредности, које се боре у њему и поводом њега, пронађе јасне духовне координате, као ни било која заједница, друштво.

Поготову данас, када се супротни мотиви, потребе, жеље шире на све стране,  не само богати, него са свих страна и разбија јединство човека и заједнице, та основа чисте воље је посебно битна.

Утемељење највишег закона, устава и свих посебних закона за све установе од породице до државе за уозбиљење сваког политичког, правног, економског договора, уговора претпоставља за обећано–испуњено конкретну личност са  именом и презимена.

Са друге стране печат, овера, уверење обећаног испуњеног договора, уговора сваког појединца, групе тражи се у основи највишег закона, устава гарант највише заједнице, државе,  опет претпоставља старија метафизике чисте воље и метафизике језика.

Ипак, ауторитет највишег устава или посебног закона највише заједнице, државе, поред печата, званичне овере, уверења или ауторитета званичне већине гарантује од дна до врха и потпис конкретне властитости сваког званичника именом и презименом.

Без чисте воље и једне исте властитости се не може утемељити властити идентитет, а без те имена и презимена ни породично ни наследно право било којег појединца ни заједнице.

Та персонализација именом и презименом тражи из једне слободне властитости, метафизике језика или метафизике мириса и укуса, јасно филозофско утемељење чисте воље.

Сваки договор, уговор за конкретног човека, породицу, род, државу  превазилази оквире општег појма, идеје или полиса  и са вером у појединачну душу човека или личност  са именом и презименом или породицу, род, темељи се на крају у апсолутној личности, Богу, одатле уозбиљује оно из личности ка личности обећано–испуњено.

И управо се кроз чисту вољу и једну слободну властитост, непоновљиву личност конкретног човека  у поверењу ка другом човеку филозофија сусреће са вером  (религијом).

На пример, у Старом завету конкретна личност, властитост (у име целог рода или иза које стоји род или народ), кроз метафизику чисте воље и метафизику рода или метафизику језика (свету реч–реч као светињу за чврст договор, уговор) гарантује да ће оно обећано, захтевано, прописано у закону, уговору, договору бити и испуњено…

Једна слободна властитост са именом и презименом стоји у основи метафизике полности, рода или метафизике језика или метафизике мириса и укуса.

Општа воља је само резултат већинске воље, конкретни појединац именом и презименом који гласа на почетку или који је изабран на крају потписује сваки договор, уговор; општа, заједничка воља претпоставља  старију појединачну и различиту слободну властитост.

Заправо, апсолутна воља у основи света је заправо чиста воља и једна иста властитост не само у основи одлучности одлуке или делатности дела већ и у разумности разума, умности ума, логичности логике, сазнатљивости сазнања, истинитости истине…

Када се иза појединачних речи, реченица не тражи само свеобухватна целина духовног језика, него из свете речи или речи као светиње да речено буде било у писаном или обећаном договору, уговору и испуњено, то је метафизика језика.

Метафизике језика се из свете речи, имена (речи као светиње, реченог–учињеног) одговорног питања–одговора, договора–уговора  наставља на чисту вољу и једну исту властитост конкретног појединца са именом и презименом...

Такође из апсолутне воље у основи чисте воље и једне слободне властитости у залогу метафизике језика имена и презимена у залогу реченог, учињеног иде метафизика полности, рода плодног, стварајућег додира за основу порођајног и наследног права, сваког договора, уговора у основи сваке заједнице или државе.

Заправо, религиозна  основа од почетка претпоставља метафизику чисте воље и метафизику језика, метафизику полности, рода, метафизику мириса и укуса, тајну домаћина и госта. 

 

 

---

[1] За ширу разраду погледати на овом сајту www.filozof.rs  рад:  Томислав Новаковић: Чиста воља у Кантовој критици чистог ума/Начела практичне логике 

[2] За разлику од  Хегела, који је филозофију одредио као највишу науку о истини, Платон је прихватао Питагорину дефиницију да је филозофија љубав ка мудрости. Највишу истину  поседује само Бог, а човек  љубављу ка мудрости–филозофијом, може само тежити истини. Додуше, када је Аристотел одредио филозофију као науку о истини, али је додао да само Божије мишљење о самом мишљењу има потпуно и непрекидно ту највишу истину, а човек само кратким тренуцима, када у најузвишенијој   мисли о самој мисли  умом додирује Бога, достижe том савршеном истином непокретно покретање, вечну сврху–дело умне душе.

[3] „Супротне поставке нису истините у исто време”  (Аristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1011б,)

[4] „Немогуће је да иста особина истовремено припада и не припада једном истом предмету у истом односу.“ [4] Исто, 1005 б

[5] Није могуће да иста ствар буде и не буде оно што јесте.“[5] Исто, 1006 б

[6] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Превод Николе Поповића,  Напомена, стр 105.

[7] Исто,  стр. 104.

[8] Погледати на овом сајту www.filozof.rs рад: Томислав Новаковић,Филозофија и природна наука

 8 „У учењу о науци [...]  ум је оно једино по себи, а индивидуалност је само акцидентална, ум је сврха, а личност средство, личност је само посебан начин да се ум изрази [...] За учење о науци само је ум вечан, индивидуалност, међутим,мора непрестано да одумире. Ко том поретку ствари не буде пре свега прилагодио своју вољу, тај никада неће доћи до истинског разумевања учења о науци.“ (Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, стр 167). Фихте поставља умност испред чисте воље, међутим,  само чиста воља у савршеном јединству чисте мисли, речи, одлуке и дела практичним умећем утемељује умност! Свакако да то Фихтеово давање предности општелогичком Ја над појединачном Ја и супстанцијалном умном Ја, над индивидуалним, властитим, вољном Ја, води директно у Хегелову филозофију апсолутног Ја. И зато се као реакција на Хегела појављују Шопенхауерова слепа воља, или Ничева воља за моћ. Тај поларитет општелогичког и властитог Ја наставља се и касније, између егзистенцијалне филозофије на једној и  позитивизма или аналитичке филозофије, на другој страни.