Načela praktične logike

Autor: Tomislav Novaković

 

JA I LOGIKA^[1]

 

U običnom i stručnom razgovoru često se kaže da nešto jeste ili nije logično.

Iako je  samu logičnost logike mnogo teže sagledati nego kada nešto jeste ili nije logično, ozbiljno razmatranje mora svakako da predoči u čemu je u prvostepenom smislu logičnost logike.

Obično se pod logikom podrazumevaju osnovni zakoni ispravnog saznanja, mišljenja koji određuju istinitost svih naših pojmova, sudova,  zaključaka mišljenja.

Još Aristotel pronalazi osnovne logičke zakone za istinito saznanja, mišljenje.  Ipak, on u svom Organonu ne istražuje vezu između osnovnih logičkih zakona i samog razuma, mišljenja, ali izričito tvrdi da istinito mišljenje mora biti u skladu sa logičkim zakonima, pa čak i Božije mišljenja o samom mišljenju.

Međutim, jedno dublje utemeljenje logike je svakako obavezno da istraži odnos logičkih zakona sa osnovnim formama saznanja. A pogotovu sa najstarijom sintetičkom osnovom  mišljenja, jer bez razjašnjenja tog odnosa nema  jedinstva logičkih zakona, utemeljenja same logike.

Kant, na primer, logički identitet A=A, za svaku je, jeste istinitu veza subjekta i predikata, opažaja u pojmu, pojmova u sudovima znanja, uopšte svu našu logiku, transcendentalnu filozofiju utemeljuje u najstarijem Ja mislim, sudim, praosnovnom (Ja=Ja) identitetu samosvesti.

Kao što Kantov analitički identitet A=A  za logičnost logike i sve njene zakone, traži praosnovni sintetičk identitet "Ja mislim" (tačnije samoidentitet Ja=Ja) jedno dublje istraživanje može pokazati  i Aristotelova logika i svi logički zakoni neprotivurečnog pojma, suda, zaključka (koji na prvi pogled važe po sebi, nezavisno od svakog sadržaja saznanja, mišljenja) traže ne samo  Božijem "Ja mislim" nego Božiji samoidentitet forme i sadržine mišljenja, gde su u najvišem mišljenju o samom mišljenju izjednačeni onaj koji misli, samo mišljenje i predmet mišljenja; da se njegov Organon utemeljuje u njegovoj Metafizici a ne obrnuto, njegova Metafizika u njegovom Organonu (logici).

Za Platona, pak, kao što ni filozofija nije nauka o istini, nego, slično kao kod Pitagore, ljubav ka mudrosti, metafizičko iskustvo večno žive umne duše,  koja po unutrašnjoj svetlosti najviše ideje dobra prepoznaje večne ideje. Umni deo duše se budi unutrašnjim razgovorom čistih pojmova (dijalektikom) (priprema)  za večni život sam po sebii tako privikava na smrt. 

Ne postoji logika kao "organon naučnog saznanja, mišljenja",  nego se svi pojedinačni opažaji čula, ili opšti, posebni pojmovi, sudovi razuma, uopšte,  sva saznatljivost saznanja i istinitost istine, pa čak i sama (svaka) logičnost logike,  mogu se utemeljiti tek  u dijalektici celovitih ideja, a sve ideje u (nadsaznajnoj, nadlogičkoj) ideji svih ideja:  najvišoj ideji dobra.^[2]   

 

DA LI LOGIČKI ZAKONI VAŽE PO SEBI , ILI TRAŽE NEKO STARIJE UTEMELjENjE?

 

Da li logika važi nezavisno od subjektivnosti–objektivnosti, svih formi–sadržaja mišljenja, ili ipak mora pretpostaviti neku stariju subjektivnost ne za jedinstvo opažaja u pojmu, pojmova u sudu, sudova zaključku, ne samo sveg saznanja, iskustva, nego čak i i jedinstvo same  (sve) logike?

Pokušajmo da bolje razmotrimo osnovne logičke zakone.

Pođimo od zakona neprotivurečnosti – mogućeg u tri formulacije. Prva, čisto logička, naglašava da ispravan sud ne tvrdi istovremeno suprotne stvari.^[3]

Druga, saznajno-logička, da ispravno suđenje, mišljenje, govorenje ne pridaje jednom pojmu, ili predmetu suprotna svojstva istovremeno.^[4]

I na kraju, treća, ontološka da sama stvar po sebi nema istovremeno suprotne predikate.^[5]

Da li bilo koja od ovih formulacija važi po sebi?  Pre će biti da svaka od njih podrazumeva:

 1. Subjekta, sa svojim razumom, svešću, čulima, koji izriče taj neprotivurečan sud, pridaje  svojstva biću, stvari, ili pojmu;

2. Predmetnost uopšte, pojmova, stvari, bića, pojava kojima se pridaju neprotivurečna svojstva, predikati, određuju njihove forme ili sadržaji?

Prema tome, sasvim je očigledno da se zakon neprotivurečnosti, po svojoj formi ne može  odvojiti od subjekta koji ga izriče, a po sadržaju, od predmetnosti uopšte. 

Za Kanta, bilo koji sud, bez obzira da li se posmatra iz neprotivurečne forme ili sadržaja, nije sud o samoj stvari po sebi, nego samo sud za nekog (za nas), pa i sam zakon neprotivurečnosti.

Zato Kant svu logiku utemeljuje u jednom prasintetičkom Ja, svesti o sebi u samosvesti i kaže: [...] „i tako je sintetičko jedinstvo apercepcije najviša tačka s kojim treba dovesti u vezu celokupnu upotrebu razuma, čak i celu logiku, a posle nje i transcendentalnu filozofiju; ova moć jeste upravo sam razum.”^[6]  

Svakako da bi  Kant trebalo da pokaže tu vezu. Međutim on tu vezu ne daje. Zato ono suštinsko, što nedostaje kod Kanta, nije jedna dedukcija kategorija, nego mnogo pre što uopšte ne razjašnjava taj odnos između logike, tačnije, logičkih zakona i te najstarije sintetičke praosnove samosvesti!

Ako su za njega prostor i vreme samo naša spoljašnja, unutrašnja čula–čisti opažaji spoljašnjeg, unutrašnjeg, mnogo je bilo bitnije da se pri zasnivanju transcendentalne logike osnovni logički zakoni utemelje na prasintetičkom Ja=Ja, nego drugostepene kategorije!

 

VOLjNO I LOGIČKO JA

 

U Kritici čistog uma opšte i nužno transcendentalno  Ja mislim je u  saznajno-naučnom smislu prvenstveno, a  pojedinačno, empiričko Ja slučajno i drugostepeno.  Zato Kant transcendentalno Ja mislim, sudim, lišava svake slučajnosti (empiričke volje, posebnosti), vlastitosti.

Kâko ta sintetička praosnova može biti samo opštelogička, kada je samosvest, prvo svest o sebi, o svom istom Ja!?

Svest o sebi, kao  jedna ista volja, vlastitog Ja=Ja sa jasnim da–ne, jeste–nije mora prvo biti sintetička, da bi za prazno logičko A=A bila  analitička!

Upravo ta predlogička, predsaznajna (nadlogička, nadsaznajna) Ja=Ja jedna ista vlastitost, nosi neprotivurečno, identično A=A u pojmovima, sudovima znanja! 

Šta bi drugo moglo utemeljiti  vezu je, da, jeste, ili ne, nije u pojmovima, sudovima znanja i  samo jedinstvo logike, svih zakona logike?

Samo zato što čisto Ja ne može biti samo logičko, i što najstarije sintetičko jedinstvo prvo pripada voljnom Ja, jednoj pojedinačnoj istoj vlastitosti, ta opštelogička forma A=A (analitički identitet), ima u mišljenju, suđenju,  znanju – utemeljenje!

Kant kaže: [...] “analitičko jedinstvo apercepcije moguće je samo pod pretpostavkom nekog sintetičkog jedinstva njenog.”^[7]

Međutim, samo (čista volja i) jedna ista vlastitost može biti ona najstarija sintetička osnova koja omogućava ne samo sve naše praktično odlučivanje, delovanje, nego i jedinstvo čistog  razuma, logike,  apriorne sinteze Ja mislim, sudim, utemeljiti sve  pojmove, sudove, zaključke našeg saznanja, iskustva!

Čisto logičko Ja može se utemeljiti samo u jednom voljnom Ja. Samo sintetički najstarija jedna ista vlastitost omogućava opštelogičko Ja mislim, jednu logiku, jedinstvo logike, bilo koju, kakvu, sintezu predstava u pojmu, svaku je-da vezu u pojmovima, sudovima znanja, a nikako obrnuto, “čista“ logika i “opštelogičko“ Ja, jednu istu vlastitost!

Samo iz (čiste volje i) jedne (konkretne i pojedinačne) iste vlastitosti, vlastitog Ja,  konkretan čovek ima jednu vlast u sebi, svest o sebi, samosvest, logika  jedinstvo u sebi. 

Kada čisto Ja ne bi bilo (čista volja i) jedna pojedinačna ista vlastitost, vlastito Ja,  zašto bi  se zvalo Ja, uopšte bilo Ja!?

Nije suština da neko obezličeno, obezvoljeno, samo opštelogičko Ja transcendentalnom, kritičkom metodom raskine sa shvatanjima i vrednostima tradicionalne metafizike, gde je subjektivnost bila u drugom, trećem planu i kopernikanskim okretom utemelji naučno saznanje, svu opštu i nužnu objektivnost i nego da se najstarijom sintetičkom osnovom čista subjektivnost uvede u problem kako treba; postavi ujedno sa tradicionalnim vrednostima, kao i tradicionalne vrednosti s njom.

Dosledni kopernikanski okret upravo treba da pokaže da je tek iz najstarije sintetičke osnove predmislene, predsaznajne (nadmislene, nadsaznajne) čiste volje, jednog voljnog Ja, najkonkretnije samoočigledne iste vlastitosti, moguća sama (sva) naša logika, i to  čisto, istovetno, isto, “samo” logičko Ja.

 

JEDNA ISTA VLASTITOST JE NAJSTARIJA SINTETIČKA OSNOVA NE SAMO LOGIKE I LOGIČKIH ZAKONA NEGO SVAKOG ŠTA, KAKO, KOLIKO, I U KOM ODNOSU JESTE. A POGOTOVU: ZAŠTO JESTE TO ŠTO JESTE.

 

Iako je praosnovno sintetičko jedinstvo svesti neodvojivo od jednog Ja, Kant to samosvesno Ja=Ja ne postavlja  u čistu volju, jednu istu vlastitost.

Međutim, upravo ta jednovoljnost čiste volje i jedne iste vlastitosti nosi ono prasintetičko, suštinski jedineće, objedinjujuće u praosnovnom Ja! Nije sintetičko Ja=Ja utemeljeno u analitičko-logičkom A=A, nego u starijem sintetičkom Ja=Ja, analitičko logičko A=A. 

Na kraju, analitički zakoni razuma, sve transcendentalne ideje teorijskog uma, svoje sintetičko utemeljenje imaju tek iz čiste volje praktičkog uma. Samo iz voljnog Ja, najstarije sintetičke onove jedne iste vlastitosdti je moguć spontanitet samosvesti, logičkog Ja mislim, sudim!

Jedna  ista vlastitost u praosnovi samosvesti, kao čista subjektivnost pre sve objektivnosti utemeljuje svu logičnosti logike i sve saznanje, iskustvo.

Ne utemeljuje opštelogičko Ja, pojedinačno Ja, jednu istu vlastitost,  nego obrnuto,  jedna ista vlastitost, pojedinačno Ja, utemeljuje opštelogičko Ja. Jedna ista Ja=Ja vlastitost, u čijem osloncu stoji čista, ista volja, nosi logičku istost A=A, a ne obrnuto.

Nema čovek svest o sebi, svome Ja=Ja, kao stalno istoj vlastitosti kroz analitičku, opštelogičku istost A=A, nego iz svoje iste Ja=Ja prvostepene vlastitosti, zna za opštelogičku A=A istost  ima opštelogičko Ja!   

Već je rečeno da se za utemeljenje zakona neprotivurečnosti, mora prethodno utemeljiti afirmacija i negacija. A samo jedna ista vlastitost može biti praosnova za svako šta, kako, koliko, i u kom odnosu jeste, a pogotovu zašto jeste to što jeste.

Predopažajna, predsaznajna čista volja i jedna slobodna vlastitost ne mogu se svesti na neko opažajno, pojmovno ovo, ono.., objašnjavati ovim, onim..,nečim, nego  se doslednom negacijom  čiste volje jedne Ja=Ja prvostepene vlastitosti pre svakog šta (kako, koliko, i u kom odnosu jeste) ići do slobodnog ništa, ničeg i tek odatle na načelima stvarajuće, praktične logike utemeljiti afirmaciju svakog šta, kako, koliko, zašto... bilo koga, čega nečeg!

Ovim je jasno pokazano da formalna logika u svojoj sintetičkoj osnovi već podrazumeva praktičnu logiku! Da su sva tri osnovna logička principa utemeljena u istoj vlastitosti, čistoj volji, jednom voljnom Ja.

Zakon neprotivurečnosti tek iz najstarije prasintetičke osnove čiste volje i jedne iste vlastitosti praktičnom logikom sjedinjuje sve opažaje u  pojmu, pojmove u sudu, sudove u zaključku.

Zakon identiteta misli sa osećajem, reči sa delom, kao glavu sa telom – istinu sa životom.

Zakon isključenja trećeg tek iz čiste volje, koja spontano misli, sudi, sintetiše, određuje, spaja... kao i slobodno odlučuje, dela ima jasno da–ne, jeste–nije, hoću–neću za svako mišljenje, odlučivanje, suđenje, delovanje.

To iz samog sebe, po sebi, iz čiste volje i jedne iste vlastitosti, upravo znači po volji jednog slobodnog Ja, volji svoga Ja.

 

ČISTA VOLjA I JEDNA ISTA VLASTITOST PRE SVAKOG DA-JESTE, NE-NIJE

 

Kako živo jedinstvo  u nama ima  jednu istu vlastitost?

Da li objektivna je–da–jeste veza jednog i drugog pojma po nekom najstarijem sintetičkom sudu znanja utemeljuje jedno isto Ja=Ja, sintetičku praosnovu čiste volje i jedne iste vlastitosti, ili jedno isto Ja=Ja, čista volja i jedna ista vlastitosti, kao najstarija nadsaznajna, nadlogička osnova svaku je–da–jeste ili ne–nije  logičku vezu subjekta i predikata  u istinitom  sudu znanja?

Svako je, jeste se oslanja u praosnovu jedne Ja=Ja iste vlastitosti pre bilo koje, kakve jedne stvari, ili veze više predstava u jednom pojmu, pojmova u jednom sudu.

I pre nego „Ja samo znam da postojim,“ ja iz jedne Ja=Ja iste vlastitosti  što ostaje jedna ista u promeni, staje, stoji, znam za bilo koje, kakvo je, da, jeste  objektivno jedinstvo u opažaju ili pojmu (sudu, zaključku) – svako  postojano postojanje!

To je svepodležuća sintitička osnova svake je, da, jeste ili ne, nije veze predstava u pojmu, pojmova u sudu, sudova u  bilo kojim, kakvim objektivnim sudovima znanja.

Na prvi pogled izgleda da veza je–da–jeste od šireg ka užem pojmu utemeljuje  u sudu vezu subjekta i predikata. A zapravo, ta najprostija je–da–jeste veza za sve jedno – jedno-sve traži se, nalazi tek kroz najstariju Ja=Ja čistu subjektivnost za svu moguću objektivnost!

Jedna svepodležuća JA=Ja ista vlastitost utemeljuje svaku predikativnost; lingvističku osnovu govora – sintaksu rečenice i semantičku reči.

Kao najstarija os čiste volje i  jedne iste vlastitosti što ostaje ista u promeni, opstaje, staje, stoji prva prima, nosi  postojanost postojanja.

Jednovoljnost, jednog čistog, istog voljnog Ja=Ja, identičnog sebi, u jedinstvu sa sobom, sa jasnim da–ne, jeste–nije, hoću–neću, utemeljuje jednu logiku, jednologičnost, jednu svest, jednosvesnost – uopšte svesnost, logičnost.

Nema čovek iz opštelogičkog Ja samoočiglednu vlastitost, nego iz najvišeg jedinstva volje jedne samoočigledne iste vlastitosti utemeljuje svako da–ne, jeste–nije, hoću–neću.

Pre nego što iz “Ja mislim... samo znam da postojim“, ja iz samoočigledne Ja=Ja iste vlastitosti, čiste volje što ostaje u sebi ista, staje, stoji tek znam, imam, potvrđujem svoje prvostepeno samopostojanje i svaku drugu postojanost postojanja!

Ne potvrđuje neko najstarije je, jeste (bilo kojeg pojma, ssuda, zaključka mišljnjenja, znanja) jednu istu vlastitost, naše vlastito Ja, nego jedno (nadmisleno, nadsaznajno), vlastito Ja=Ja, utemeljuje svako je, jeste pa čak i praosnovu svesti u samosvesti. 

To je najstarija sintetička osa, osnova unutra oko koje se sve prikuplja, ostaje, zastaje, postojano staje, stoji, postoji, pre svakog pojma i opažaja! Bez čisto voljnog Ja,  ne može se nikako pojmiti jedno logičko Ja.

Mnogo pre ta jaka os, postojanost iznutra, ostajanje, stajanje, postojanje, meri sve spolja, nego što ono spolja meri tu svepodležuću os unutra koja stoji kao najstariji oslonac, stajanje,  ostajanje, postojano postojanje!

To da prvo mora postojati svest o sebi, samosvest, da bi postojala svest o bilo čemu drugom, ne znači ništa drugo, nego da čista volja, pojedinačno, voljno Ja=Ja, jedna ista vlastitost stoji ispred čiste svesti, jednog opštelogičkog Ja!

A to je, čini se, obrnuto od onoga što tvrdi Kant svojom prvom kritikom!

U osnovi matematičkog 1=1, 2 +2 = 4,  ne leži neka logička istost A=A, nego upravo jedna pojedinačna, ista vlastitost, jedno voljno Ja=Ja, nosi tu logičko-matematičku istost, logičko A=A.

Ja nemam jednu Ja=Ja čistu, istu vlastitost iz broja jedan, nego tek  iz najstarijeg jedinstva  čiste volje, jedne iste vlastitosti, vlastitog Ja=Ja, tek znam za broj jedan!

Da nije čovek jedna ista vlastitost, ne bi znao ni za kakvo jednako, isto, jedan!

Najstarije jedno, jednako, isto, jedan, za svako je i da, može biti samo jedna ista vlastitost.

Samo se iz tog najstarijeg jedan, jedne iste vlastitosti zna za broj jedan i svaku je i da jednakost, istost u pojmovima, sudovima znanja! Uprvo iz te jedne juče, danas sutra samoočigledne iste vlastitosti, bez obzira na sve promene u sebi i oko sebe, čovek ima svest o sebi, samosvest.

Ta  sintetička osnova čiste volje i jedne iste vlastitosti utemeljuje A=A logičko-analitičku praosnovu zakona identiteta i zakona neprotivurečnosti. 

Samo zato što iz najstarije sintetičke osnove čiste volje postoji konkretna stalnost jedne samoočigledne Ja=Ja iste vlastitosti, postoji i prazna opštelogička, matematička; i to je suština priče i kraj  te diskusije  stare  dve hiljade godina!

Praosnova svoditi, svesti od van ka unutra i od unutra ka van u jednoj svesti od subjekta ka objektu i objekta ka subjektu koja drži, spaja sve razlike, suprotnosti sve-jednog  jednog-svega,  moguća je samo u čistoj volji i jednoj samoočiglednoj Ja=Ja  istoj vlastitosti.

Kant je svakako svestan da se iz opštelogičkog Ja ne može nikako razlikovati ranije–sada–kasnije, te zato uvodi posebno vremensko čulo, apriorni samoopažaj da sa njegovim transcendentalnim odredbama jednovremenosti, sleda, trajanja razlikuje vremensko ranije–sada–kasnije.

Međutim, ne samo da se tek iz jedne juče–danas–sutra iste vlastitosti i sadržaja spoljašnjih opažaja, razlikuje ranije–sada–kasnije, nego se jedne iste vlastitosti nema nikakva potreba za posebnim vremenskim čulom–opažajem.

 

NAUKA I FILOZOFIJA[8]

 

Kant je  u ime nauke postavio čistu subjektivnost pred sve objektivnosti i transcendentalno Ja, ispred  vlastitog, empiričkog Ja. Ipak, kada je umesto čiste volje i jedne iste vlastitosti postavio čisto Ja mislim, sudim sa praznim formama mišljenja, opažanja, njegova transcendentalno-kritička osnova nije žrtvovala  samo tradicionalnu  metafiziku, nego  indirektno ispostavila zahtev da svaka buduća filozofija bude utemeljena kao nauka, ili bude u službi nauke.

Međutim, ovaj rad je pokazao da  čista volja i jedna  ista vlastitost jedino može utemeljiti čiste pojmove logike i opšte i nužne  sudove nauke; i da  neka  filozofija uvek stoji (mora stajati) u osnovi logike, nauke!

Da samoočigledna čista volja, jedna ista vlastitost prima kao najstarija  sintetička osnova svu istost i različitost,  ponavljanje i neponovljivost, suprotnost i jedinstvo, a ne opštelogičko  Ja. 

Da bez čiste volje i jedne iste vlastitosti opšti  i nužni pojmovi filozofije, sudovi nauke, sve čiste forme razuma, uma, pa i najopštiji zakoni logike, nemaju utemeljenje.

Da se suštinski okret čiste subjektivnosti, pre svake prazne saznajne forme ili slepog sadržaja,  izvršava u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti!

Kant tvrdi da  razum, um  ne može biti “naučnik“ samo iz pojma, bez sadržaja opažaja,  međutim, on još pre ne može biti “logičar“ bez samoočigledne čiste volje i jedne iste vlastitosti; bez starije filozofije, ako nije „filozof“!

Kada se Ja mislim, sudim uzima za najstariju  sintetičku osnovu, čista volja se postavlja ispod opštosti i nužnosti razuma, nemoguće po sebi, filozofija ispod nauke i jedna samoočigledna  ista vlastitost ispod logičko-analitičkog opštelogičkog Ja, a zapravo je sasvim obrnuto tačno: opštelogičko Ja mislim jedino se može utemeljiti u čistoj volji i jednoj istoj vlastitosti!

Nikakvom  dedukcijom iz najopštijih pojmova razuma, uma, po logičkoj nužnosti mišljenja, suđenja ne može se doći do čiste volje  i jedne iste vlastitosti.  

Fihte^[9],  Hegel, Šeling zato pokušavaju  obrnuto.

Hegel, na primer,  iz sve pojedinačnosti, posebnosti početnog pojavnog bića, izvodi prvo suštinu,  pa suštinom suštine, pojmom pojma na kraju, apsolutnu ideju, Boga.

Međutim, samo se iz jedne iz jedne slobodne i pojedinačne iste vlastitosti pre svakog opšteg pojma, i nesvodljive na njega, može apstrahovati bilo koja, kakva posebnost, opštost, pa čak na kraju i najopštija subjektivnost apsolutnog duha ideje.

Šta je teže objasniti: kako postoji ta pojedinačna ista vlastitost,  ili, kako postoji opštost i nužnost? Svakako da je teže  objasniti kako iz jedne čiste volje postoji svaka neponovljiva i slobodna pojedinačnost, ista vlastitost,  nego apstrahovana opštost i nužnost! Ne samo da je mnogo teže objasniti neponovljivu istu vlastitost, nego je opštelogičko, transcendentalno Ja nezamislivo i nemoguće bez  jedne pojedinačne iste vlastitosti.  Samosvest, nije svest o nekom opštem logičkom Ja, nego  iz praosnove čiste volje i jedne prvostepene vlastitosti, svest o svome pojedinačnom Ja! Samo iz jedne pojedinačne i neponovljive Ja=Ja iste vlastitosti  logička istost A=A ima utemeljenje.

Čak i Platon  iz opštih i nužnih sudova razuma, uma, matematike, dokazuje večnost duše.

Iako na prvi pogled izgleda da jedan večni razum, um, opšti i nužni sudovi  matematike i opšti i nužni pojmovi, ideje nauke, filozofije dokazuju večnost jedne iste duše, a zapravo,  samo samoočigledna čista volja, jedna ista vlastitost večne i neponovljive  duše, potvrđuje opštost i nužnost razuma, uma, logike, opšte i nužne pojmove, sudove, ideje filozofije, nauke, matematike!

Ako najstarije sintetičko utemeljenje čiste subjektivnost pre svake objektivnosti nije dato kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, ništa nema utemeljenje. 

Na kraju i za samog Platona, svaka duša je, kao i svaka ideja, opet supstancijalna pojedinačnost!

Nasuprot Platonu,  Kant opštu i nužnu matematiku izvodi iz transcendentalnog Ja, opšteg i nužnog mišljenja, suđenja i opšteg i nužnog spoljašnjeg i unutrašnjeg  opažanja.

Međutim opšta i nužna matematika, nauka, prazne  forme razuma, uma,   zakoni logike, svoje sintetičko utemeljenje imaju samo kroz jednu večno živu (i pojedinačnu) istu vlastitost! Ja mislim ima svoj spontanitet samo kroz čistu volju, pojedinačno Ja=Ja, jednu istu vlastitost.   

Slobodna i pojedinačna ista vlastitost jedina je sintetička osnova svega prema jednom i jednog  prema svemu.

Pre bilo koje, kakve opštosti i nužnosti  čovek u čistoj volji licem k licu  potvrđuje pred drugim, kao i drugi pred njim, jednu pojedinačnu i neponovljivu istu vlastitost!

Hegelov Bog kao  apsolutni pojam svakog pojma,  još nije Bog; nego tek kao apsolutna volja i večno ista vlastitost.

I kao što čovek nije čovek samo kroz čist razum, logiku i praosnovno Ja mislim, nego tek kroz čistu volju i jednu istu vlastitost, tako ni  biće nije biće samo kroz Božiji um, logiku i apsolutno mišljenje, nego tek Božiju apsolutnu volju i jednu večno istu vlastitost! Ili, bez apsolutne vlastitosti, Boga kao vlasnika bića,  nema nikakvog bivanja, bića!  

Na primer, za Šelinga je Bog gospodar bića; apsolutna mogućnost slobodnog davanja i uzimanja bića. U stvari, tek je iz apsolutne volje i večno iste vlastitosti, Boga kao vlasnika, gospodara slobodnog davanja i uzimanja bića, dato  jestastvo, bivanje, biće.

 

NAČELA PRAKTIČNE LOGIKE

 

Nauka pokušava na svaki način da izbegne sintetičku osnovu jedne čiste volje, i da zadrži samo Kantovo opštelogičko Ja, kao praznu formu razuma, apriornu vezu, spoj za jedinstvo svih različitih pojmova, sudova znanja (po čistim logičkim formama suđenja) pre svakog sadržaja, iskustva.

Međutim, sva nauka, svaka naučna teorija takođe pretpostavlja jedno stručno i odgovorno voljno Ja, čistu volju i jedne istu vlastitost  u osnovi (svakog) naučnog pojma, suda, zaključka koja više sličnih teorija, eksperimenata, činjenica iskustva povezuje u sveobuhvatnu teoriju, skojom nudi najviše pravih odgovora na ključna pitanja koja se trenutno postavljaju ili ih je već postavila tradicionalna nauka (filozofija).

U svakom slučaju, kao što  sintetička osnova jednog voljnog Ja mora nužno stajati ispred samo praznog, analitičkog, čisto logičkog “Ja,” tako isto, jedna (najšira) sintetička osnova filozofije, filozofskog Ja, mora stajati iza analitičke osnove, ne samo društvenih, nego i prirodnih nauka (nauke) – opštelogičkog Ja.

Uvek neko iz čiste volje sintetičko-filozofsko Ja mislim stoji ispred praznog logičkog (naučno-analitičkog) Ja sudim; sjedinjuje u jednu neprotivuerečnu celinu sve osnovne pojmove, sudove, zaključke različitih znanja, činjenica iskustva svake posebne nauke.

Praktično-moralni um nije suštinska strana stvari što je saznanje ograničeno i pojavno, nego je saznanje ograničeno i pojavno što je praktično-moralno jedinstvo slobodne misli, reči, odluke i  za čoveka i državu suštinska strana stvari!

 

ČISTA VOLjA I PRAKTIČNI UM

 

Takođe, samo se iz sintetičke osnove čiste volje dostiže jedinstvo ispravnog mišljenja, odlučivanja, delovanja sve različite misli, reči, osećaji, želje, motivi, odluke, dela sastavljaju u jednoj zreloj ličnosti.

Čista volja i jedna slobodna vlastitost utemeljuje praktičnu logiku: zadobija neprotivurečnost u sebi, identitet sa sobom,  jasno da–ne, jeste–nije s kojima objedinjuje sve konkretne različitosti u sebi i u svakom stvarnom i zamišljenom sistemu.

Samo visina–dubina–širina čiste volje omogućava istovremeno najstarije jedinstvo u vlastitoj ličnosti i mogućnost da se stalno usavršava i otvara za svaku slobodnu različitost.

Da se ispoljava svaka posebnost i individualnost i istovremeno sve slobodne ličnosti saglašavaju u zajednici.

Bez jedinstv misli–reči–dela u čistoj volji,  čovek nema nikakvu mogućnost da iz mnoštvo različitih shvatanja, suprotnih  motiva, merila vrednosti, koje se bore u njemu i povodom njega, pronađe jasne duhovne koordinate, kao ni bilo koja zajednica, društvo.

Pogotovu danas, kada se suprotni motivi, potrebe, želje šire na sve strane,  ne samo bogati, nego sa svih strana i razbija jedinstvo čoveka i zajednice, ta osnova čiste volje je posebno bitna.

Utemeljenje najvišeg zakona, ustava i svih posebnih zakona za sve ustanove od porodice do države za uozbiljenje svakog političkog, pravnog, ekonomskog dogovora, ugovora pretpostavlja za obećano–ispunjeno konkretnu ličnost sa  imenom i prezimena.

Sa druge strane pečat, overa, uverenje obećanog ispunjenog dogovora, ugovora svakog pojedinca, grupe traži se u osnovi najvišeg zakona, ustava garant najviše zajednice, države,  opet pretpostavlja starija metafizike čiste volje i metafizike jezika.

Ipak, autoritet najvišeg ustava ili posebnog zakona najviše zajednice, države, pored pečata, zvanične overe, uverenja ili autoriteta zvanične većine garantuje od dna do vrha i potpis konkretne vlastitosti svakog zvaničnika imenom i prezimenom.

Bez čiste volje i jedne iste vlastitosti se ne može utemeljiti vlastiti identitet, a bez te imena i prezimena ni porodično ni nasledno pravo bilo kojeg pojedinca ni zajednice.

Ta personalizacija imenom i prezimenom traži iz jedne slobodne vlastitosti, metafizike jezika ili metafizike mirisa i ukusa, jasno filozofsko utemeljenje čiste volje.

Svaki dogovor, ugovor za konkretnog čoveka, porodicu, rod, državu  prevazilazi okvire opšteg pojma, ideje ili polisa  i sa verom u pojedinačnu dušu čoveka ili ličnost  sa imenom i prezimenom ili porodicu, rod, temelji se na kraju u apsolutnoj ličnosti, Bogu, odatle uozbiljuje ono iz ličnosti ka ličnosti obećano–ispunjeno.

I upravo se kroz čistu volju i jednu slobodnu vlastitost, neponovljivu ličnost konkretnog čoveka  u poverenju ka drugom čoveku filozofija susreće sa verom  (religijom).

Na primer, u Starom zavetu konkretna ličnost, vlastitost (u ime celog roda ili iza koje stoji rod ili narod), kroz metafiziku čiste volje i metafiziku roda ili metafiziku jezika (svetu reč–reč kao svetinju za čvrst dogovor, ugovor) garantuje da će ono obećano, zahtevano, propisano u zakonu, ugovoru, dogovoru biti i ispunjeno…

Jedna slobodna vlastitost sa imenom i prezimenom stoji u osnovi metafizike polnosti, roda ili metafizike jezika ili metafizike mirisa i ukusa.

Opšta volja je samo rezultat većinske volje, konkretni pojedinac imenom i prezimenom koji glasa na početku ili koji je izabran na kraju potpisuje svaki dogovor, ugovor; opšta, zajednička volja pretpostavlja  stariju pojedinačnu i različitu slobodnu vlastitost.

Zapravo, apsolutna volja u osnovi sveta je zapravo čista volja i jedna ista vlastitost ne samo u osnovi odlučnosti odluke ili delatnosti dela već i u razumnosti razuma, umnosti uma, logičnosti logike, saznatljivosti saznanja, istinitosti istine…

Kada se iza pojedinačnih reči, rečenica ne traži samo sveobuhvatna celina duhovnog jezika, nego iz svete reči ili reči kao svetinje da rečeno bude bilo u pisanom ili obećanom dogovoru, ugovoru i ispunjeno, to je metafizika jezika.

Metafizike jezika se iz svete reči, imena (reči kao svetinje, rečenog–učinjenog) odgovornog pitanja–odgovora, dogovora–ugovora  nastavlja na čistu volju i jednu istu vlastitost konkretnog pojedinca sa imenom i prezimenom...

Takođe iz apsolutne volje u osnovi čiste volje i jedne slobodne vlastitosti u zalogu metafizike jezika imena i prezimena u zalogu rečenog, učinjenog ide metafizika polnosti, roda plodnog, stvarajućeg dodira za osnovu porođajnog i naslednog prava, svakog dogovora, ugovora u osnovi svake zajednice ili države.

Zapravo, religiozna  osnova od početka pretpostavlja metafiziku čiste volje i metafiziku jezika, metafiziku polnosti, roda, metafiziku mirisa i ukusa, tajnu domaćina i gosta. 

 

 

---

[1] Za širu razradu pogledati na ovom sajtu www.filozof.rs  rad:  Tomislav Novaković: Čista volja u Kantovoj kritici čistog uma/Načela praktične logike 

[2] Za razliku od  Hegela, koji je filozofiju odredio kao najvišu nauku o istini, Platon je prihvatao Pitagorinu definiciju da je filozofija ljubav ka mudrosti. Najvišu istinu  poseduje samo Bog, a čovek  ljubavlju ka mudrosti–filozofijom, može samo težiti istini. Doduše, kada je Aristotel odredio filozofiju kao nauku o istini, ali je dodao da samo Božije mišljenje o samom mišljenju ima potpuno i neprekidno tu najvišu istinu, a čovek samo kratkim trenucima, kada u najuzvišenijoj   misli o samoj misli  umom dodiruje Boga, dostiže tom savršenom istinom nepokretno pokretanje, večnu svrhu–delo umne duše.

[3] „Suprotne postavke nisu istinite u isto vreme”  (Aristotel, Metafizika, Kultura, Beograd, 1971, 1011b,)

[4] „Nemoguće je da ista osobina istovremeno pripada i ne pripada jednom istom predmetu u istom odnosu.“ [4] Isto, 1005 b

[5] Nije moguće da ista stvar bude i ne bude ono što jeste.“[5] Isto, 1006 b

[6] Imanuel Kant, Kritika čistog uma, Bigz,  1976, Prevod Nikole Popovića,  Napomena, str 105.

[7] Isto,  str. 104.

[8] Pogledati na ovom sajtu www.filozof.rs rad: Tomislav Novaković,Filozofija i prirodna nauka

 8 „U učenju o nauci [...]  um je ono jedino po sebi, a individualnost je samo akcidentalna, um je svrha, a ličnost sredstvo, ličnost je samo poseban način da se um izrazi [...] Za učenje o nauci samo je um večan, individualnost, međutim,mora neprestano da odumire. Ko tom poretku stvari ne bude pre svega prilagodio svoju volju, taj nikada neće doći do istinskog razumevanja učenja o nauci.“ (Johan Gotlib Fihte, Učenje o nauci, Bigz, Beograd, 1976, str 167). Fihte postavlja umnost ispred čiste volje, međutim,  samo čista volja u savršenom jedinstvu čiste misli, reči, odluke i dela praktičnim umećem utemeljuje umnost! Svakako da to Fihteovo davanje prednosti opštelogičkom Ja nad pojedinačnom Ja i supstancijalnom umnom Ja, nad individualnim, vlastitim, voljnom Ja, vodi direktno u Hegelovu filozofiju apsolutnog Ja. I zato se kao reakcija na Hegela pojavljuju Šopenhauerova slepa volja, ili Ničeva volja za moć. Taj polaritet opštelogičkog i vlastitog Ja nastavlja se i kasnije, između egzistencijalne filozofije na jednoj i  pozitivizma ili analitičke filozofije, na drugoj strani.